Владета Јеротић

Здраво и болесно у религиозном доживљају

Извор: Психотерапија и религија, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

„Морамо да рачунамо са незрелошћу људи као неоспорном чињеницом...“
К. Г. Јунг

У сталној потреби да осмисли свој живот, оснивајући породицу и продужавајући се тако у потомству, урођеним или стеченим даром бирајући занимање које је заволео, опредељујући се за неку Идеју (која се, нажалост, може брзо да претвори у идеологију), човек, по моме мишљењу, најдубље и најистинитије остварује себе у религиозном доживљају, откривши тако у себи, вероватно најстарији архетип у људском роду – homo religiosus.

Заступам тезу многих хришћанских патролога да људи без Бога у себи нема, мада је цео људски живот, често, упорно тражење Бога, за неког освешћено, за многе друге – непрепознато тражење. Отуд и бива, да је за једне бог – откривени Бог (превасходно у све три монотеистичке религије, deus apertus), за друге – скривени бог (deus absconditus) за треће – вера је у њима да Бога нема (тзв. атеисти, људи, најчешће од детињства неким или нечим оштећени).

Шта одлучује да ли ће човек открити Бога (у себи, природи, другом човеку), да ли ће остати човек на путу, или ће цео живот провести без Бога, не налазећи Га, ни у породици која га није испунила, ни у професији која га је изневерила, најмање Га налазећи у некој идеологији која је, заправо, погрешно тражена Идеја? Оно што знамо је да се Бог не може наћи у нацизму или бољшевизму, у насилним револуцијама, у згртању новца, у идолима сваке врсте. Мојсије нам и данас, после дуже од три хиљаде година, силази са Синаја са Таблицама закона у рукама, ревносно гневан, видећи нас како опет једном играмо око „златног телета“. А Исуса Христа, и после две хиљаде година, опет једном (или без прекида), распињемо на Крст, јер уместо од Бога понуђене слободе, тражимо једино хлеба (увек актуелна легенда о Великом инквизитору код Достојевског).

Можемо само да претпоставимо шта одлучује у нашем животу, у свесном или несвесном тражењу Бога[1], у „Ишчекивању Бога“, како гласи наслов изванредне књиге француског религиозног философа Симоне Веј. Најпре је то, мислим, одређени породични стицај прилика, потом религија, односно хришћанска вероисповест земље у којој смо рођени и провели један део живота или и цео живот, затим релативно повољан или неповољан ток индивидуационог процеса, упорност Боготражитеља у нама (овај може да буде философ, научник, уметник, или и обичан човек) да превазиђе границе тзв. здравог разума – ваљда једине психичке функције између четири, од које потиче дубока сумња, а и неверовање у Бога.[2] Очевидно је потребно да разум пређе у сферу ума, интуиције, наслућивања. И зар можемо, најпосле, или најпре, као верници, да заборавимо оно, некад, одлучујуће а и непредвидиво, исто онолико изненадно, колико и невероватно слетање голуба Духа Светог на човека који произведе тренутно преумљење! Међутим, као што треба да избегнемо искушење да у светитељима хришћанске Цркве уочавамо само оне међу њима који су целог живота били болесни, док су други остали здрави, прецењујући једне или друге, тако се треба чувати прецењивања једног од два најчешћа начина откривања Бога: изненадном метанојом (много ређим начином Божијег указивања човеку), или постепеним, мукотрпним, доживотним процесом индивидуације и/или обожења (далеко чешћим и „природнијим“ начином).

Стигли смо у нашем излагању (о религиозном доживљају и његовом практичном живљењу) до неопходног и значајног питања, и верника, и, много чешће, неверника, до питања о аутентичности религиозног доживљаја. Шта је, заправо, истинито, а шта лажно, шта је стварно, а шта илузорно – (за атеисте и неке агностичаре, све је у религиозном доживљавању измаштано, а онда, природном и увек јаком човековом аутосугестијом „потврђено“) – шта је здраво, а шта у религиозном искуству болесно? Покушаћу да као психијатар и психотерапеут одговорим на ово коренито и сасвим оправдано и природно питање, и верника и неверника. Надам се да чистећи детињу постељу од сумњивих додатака у њој, који прљају и дете и постељу, нећу избацити и дете, из превише ревносно очишћене постеље.

Треба најпре рећи да је религиозна сфера у људском животу најдубља, најфинија и најосетљивија сфера, између неколико других, значајних области сложеног људског живота, као што су нагонска, професионална, етичка, естетска област. Религиозна сфера је за верујућег човека зато најзначајнија и најосетљивија, јер је у религиозном доживљају сваког човека присутно његово најдубље биће, његова хипостаза, у ствари, његова боголикост, стална (иако не увек препозната) присутност Божијег духа у човеку (нешамах, у јудаизму, у „носу“ човековом када је овај Божијим захватом постао човек). Присуство Божијег духа у човеку, према јудеохришћанском уверењу, нераздвојно је од слободе у њему; Бог је створио човека у слободи и за слободу, не из нужности стварања, већ из непојамне слободне љубави Божије за свако стварање у космосу (од мрава и пчеле на Земљи, до нових звезда и галаксија у васиони)! Блиска нам је отуд интуиција Јиргена Молтмана (Jürgen Moltmann)[3] да је Божије стварање: creatio prima, continua et nova! Човеку је Бог такође наменио стварање, у слободи одлучивања да ствара са или без Бога. Осетљивији људи у стању су да разликују човеково стварање са Богом, или оно које постиже без Њега. Чини се да смо на почетку XXI века суочени са разгранатијим произвођењем дела у којима све мање можемо да назремо Бога, све чешће, изгледа, „кнеза овога света“. Може ли се онда још говорити о стварању код човека, о стварању, као дару Божијем, али и као позиву човеку на сарадњу и пријатељевање са Богом (према Христовим речима из Јовановог Јеванђеља)?

Ако је, дакле, религиозно доживљавање у човеку оно што је најсветије у њему[4], јер је и непрестано дозивање Бога, али и непрестано позивање човека од Бога да Му се придружи у епифанији живота, онда неће бити места чуђењу ни изненађењу када будемо почели да откривамо много сенки, мрља, гуравости и свакојаких других изопачавања на првобитно светлом, а временом потамнелом лику Божијем у сваком човеку.

Одавно знамо: нема два иста човека, нити на човеку два истоветна отиска кажипрста, или једнаких линија на човековом длану; наука је данас доказала да нема два иста генома (ни два листа на грани, каже народ, нису иста). Религиозну и уметничку душу човекову ова разноликост, не само човека, већ сваког живог бића у природи може довести до таквог усхићења, да и онај најмањи међу људима, у присуству оваквог заноса, тренутно постаје (а онда трајно остаје или никад не постаје?) – стваралац, homo creator. Већину људи, нажалост, разноврсност живог света, нарочито различитост међу људима (други народи, расе, други језици, обичаји) збуњује и плаши. Агресија међу људима и почива највећим делом на ксенофобији, у ствари на непознавању другога (агресивна опасност међу људима расте када човек или народ одбије природну радозналост да се упозна онај други), а расте нада у мирно разрешавање сукоба када млади данас, у целом свету, уче друге језике који ће им омогућити упознавање, а онда, можда, и љубав према Другоме.

Споменута суштинска различитост међу људима које може да зближи или и сједини једино заједнички Дух Божији (све је остало у човеку различито и треба да буде различито јер се тако слави пуноћа Божија), испољава се, можда највећма, баш у религиозном доживљају. Одређени тип религиозности не одређује особине личности, већ особине личности одређују тип религиозности! Све откривене и скривене позитивне и негативне стране бескрајно сложеног људског бића – од његовог специфичног генома до бројних слојева његовог несвесног и свесног живота највидљивије су у његовом свесном и несвесном одношењу према Богу. Покушаћу да откријем оне неповољне или тамне стране манифестовања религиозног бића неког човека које замрачују чист Лик Божији у човеку, стварајући код људи збуњујућу представу о Богу и доводећи тако поједине до дубоке сумње у Божију присутност у свету и човеку. Која су то испољавања човека (прелазимо и остајемо само на тзв. религиозном човеку) која могу да изазову код људи сумњу, зебњу, страх, некад и одбијање „религиозног“ као таквог, а каткад и енергично одбацивање вере у Бога? Навешћу као пример само неке појаве које сам и као хришћански верник и као психотерапеут уочио код неких људи који за себе кажу, или су и уверени, да су верујуће особе. Неки међу овим људима били су убеђени да им се сам Бог јавио, други су говорили о својим необичним паранормалним способностима, док су неки прихватили хришћанску (православну) веру са неким својим особеностима које бих најрадије сврстао у подручје „абнормалности нормалних“. Избегао бих овом приликом опасност која може да одведе истраживача болесних, абнормалних и здравих манифестовања религиозног живота људи, у релативизовање религијских исказа о самом доживљају ових људи (не само у хришћанској, већ у другим светским религијама); усуђујем се, ипак, да кажем да као што је сваки човек јединствен, непоновљив и свој,[5] такав је и као религиозан човек. Код сваког човека, једном речи, представа и доживљај Бога, друкчији су. Не доживљавам ову разноликост као угрожавајућу за човека, још мање као релативизовање Истине. Останимо, дакле, само на негативној страни овакве различитости религијског доживљаја која нам „квари“ идеалну слику Бога. Нећемо се овога пута бавити манифестним душевним болестима (психозама) и њиховом могућом везом са религиозним доживљајем оболелог.[6] Подсетио бих, ипак, да нису ретки необични религиозни доживљаји на почетку схизофреног обољења (обично халуцинаторно-параноидне природе), који подсећају некад, садржајном дубином испољеног доживљаја, као и силином афективног пражњења, на религиозне архетипове из колективно несвесног, познате и забележене у митовима старих народа и цивилизација.

* * *

1. Ваља, најпре, рећи да на квалитет и интензитет религиозног доживљаја верника, несумњив утицај врши наш урођени темперамент: колеричан, флегматичан, сангвиничан и меланхоличан (ако и даље прихватамо Хипократову поделу). Тако, на пример, чини се да верских фанатика највише има међу урођеним колерицима, најдубље молитвених међу меланхолицима, променљивог и нестабилног религијског понашања међу сангвиницима, а релативно уравнотежених, највише традиционалних верника је међу флегматицима. Често доживотна подвижничка борба са својим темпераментом („природом“), спада у најтежу врсту борбе и међу манастирским људима и међу лаицима.

2. Верских, као и политичких фанатика (корени су им често истоветни), увек је било највише. Унутрашња заслепљеност ових људи спречава их да у тобожњој ревности за веру препознају абнормалну, некад и патолошку потребу да своје уверење наметну другом човеку. Узроке оваквог понашања, осим неких урођених неповољних црта карактера, треба тражити у претпостављеној „идентификацији са агресором“ (обично је то била лоша идентификациона фигура оца или мајке) као патолошком механизму одбране, као и бројним другим облицима извитоперености карактера стеченим у току раног детињства.

3. Јако осећање инфериорности које може да доживи дете у породици из различитих узрока (о коме је убедљиво писао велики психолог у XX веку Алфред Адлер), проузрокује одраслом вернику мноштво проблема. С једне стране, незајажљива (најчешће несвесна) потреба таквог верника да компензује некадашње осећање слабости, гони га у религијске подвиге којима није дорастао, који га, временом, исцрпљују и, на крају, разбољевају од неке психосоматске болести („џиновски захтеви“ неуротичара, према А. Адлеру). С друге стране, ово исто снажно осећање инфериорности код других људи који верују чини их несвесним жртвама њихове блиске околине (религијски и психопатолошки појам „жртвеног јарца“), уз продужен доживљај сопствене немоћи. Бог, Црква и религија примају се од таквих људи из страха од живота, они им постају „кућиште“, као најсигурнији заклон од искушења живота.

4. Осећање кривице, некад јако и дуго, прати годинама и верника и неверника, ретко освешћујући оваква осећања, а онда препознајући у њима, или стварно почињену кривицу (грех), или, на болестан начин, умишљену кривицу. Болесно осећање кривице код верника је „криво“ што се хришћанска религија од оваквих људи доживљава као непрестана Голгота или Велики Петак, јер се до радости васкрсења Христовог не сме да стигне, јер се на Њега нема право. Често исповедање једног истог греха, склоност скрупулама (претераној савесности), разни видови несвесног самокажњавања, мали су исечак разноврсних болесних испољавања неког верског убеђења. Овакво „патологизирање“ верских осећања бива нарочито јако код људи са „примарним органским мазохизмом“ (термин потиче од француског психоаналитичара Саше Нашта – S. Nacht) као последицом недостатка љубави у току првих шест месеци живота.

5. Негативни нарцизам (постоје и позитивне стране нарцизма), омнипотенција, прецењене и сумануте идеје величине, „гранична“ су стања код неких религиозних људи који су умислили себе као харизматске вође којима је Бог одредио посебну мисију спасавања палих људи (неке секте, на пример). Свима људима, уистину, потребан је Спаситељ, они га и траже, али често на погрешном месту и код погрешних људи. Одлика незрелих људи (и народа) је идеализација вође (религиозног или политичког, некад наизменично); после неминовног разочарења, лаковерност незрелог, мало шта научи; лакоумност се наставља у тражењу нових спасиоца; наивни их налазе у ликовима нових болесних Нарциса.

6. Неуротичан или психотичан страх од људи, чији се узрок није препознао (психотерапијом или/и исповедањем), на абнормалан или и патолошки начин обоји сваки озбиљнији религиозни доживљај. Такви верници остају, некад целог живота, политеистички, у најбољем случају јахвистички верници, мада су сами уверени да су добри хришћани. Зашто политеистички или јахвистички? Јер у овим религијама влада бог освете, кажњавања, понекад, истине, и правде. Верник испуњен страхом не зна за другог бога осим оног од кога се треба бојати (често су овакви људи уплашени од раног детињства). Страх се онда ублажава жртвама, умилостивљавањима и покорношћу (ако такви људи преовладају у једном народу, оправдано је говорити о „рајинском менталитету“ народа, о кетману, о homo duplex итд.). Добро је подсетити се повремено Цицеронове опомене: „Нико није побожан чијој је побожности извор страх“.

7. Превелики индивидуализам (можемо га изједначити и са себичношћу) у западноевропској цивилизацији у нашем добу, знатно умањује потребу код верника за давањем, опраштањем, поклањањем себе другоме. Узнапредовало отуђење човека од Бога, природе, а онда, природно, и од другог човека, веома је повећало број тзв. приватно религиозних људи који не осећају потребу за саборношћу, онда ни за Црквом (не само као институцијом, већ превасходно као Христовим Телом у евхаристији). Човек постаје тако довољан сам себи, Библију сматра да може и сам да тумачи, хришћанске свете тајне (седам на броју) постају излишне, зашто онда не помишљати да се човек може сам спасти (уместо једино исправног хришћанског упозорења светог Максима Исповедника из VII века да је „сваки човек рођен за другога“ и да се нико не спасава сам). У оправданој бојазни да не потпадне под сугестиван утицај неког колектива (партијског, секташког, за неке људе и црквеног), „приватно религиозни“ губе временом коначно потребу за препознавањем, а онда и исповедањем свога греха; појмови, као што су: грех, кривица, стид, кајање, бледе или и потпуно нестају из свесне сфере тзв. верског живљења таквих људи. Ако се и појави некад у оваквом неуротичном вернику свест о греху, јавља се расцеп у личности (тзв. сплитинг, од енглеске речи splitting) који је одлично изразио психоаналитички антрополог Ото Ранк речима: „Неуротичар пати од свесности о греху, а да не верује у представу греха... Он се осећа грешником без религијског веровања у грех, за који му је тад потребно ново рационално објашњење“. На ове људе, хипериндивидуалисте, може се добро применити термин: самоостварена бесмртност. Изванредан, нажалост, рано преминули амерички антрополог Ернест Бекер (E. Becker) добро је написао: „Модеран човек је жртва властитог отрежњења, разбаштинила га је властита аналитичка моћ“.[7]

8. „Медијални доживљаји“ приличног броја људи данас (да ли их је и у прошлости било толико, или још и више?), у коме доживљају човек снажно осећа страно присуство, од кога је обузет, веома су сумњиви доживљаји који захтевају контролу меродавних ауторитета (у цркви и у медицини), да би се разумело из којих извора стиже у човека овакав „медијалан доживљај“. У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници.

9. „Гласови“ и „виђења“, да ли су увек болесна појава?[8]

Изнели смо неке случајеве људи у којима се на видљив или мање видљив начин појављује абнормално или болесно, које онда на разне препознатљиве или непрепознатљиве начине искривљују прави религиозни или и мистички религиозни доживљај.

Појам „здрав“, када је реч о религиозном доживљају, не може се изједначити са појмом „истинит“, јер и привидно здрав човек може да заузме неправе (неистините) религиозне ставове, као што болестан човек не мора одмах да значи и човек неистинит у религиозном доживљају. Владика Иринеј (Бачки), када је једном приликом говорио о духовном и душевно болесном човеку, рекао је нешто занимљиво: „Духовно здрав човек, не може да буде душевно болестан, а душевно здрав човек може да буде духовно болестан“. Не постоје универзални критеријуми за истинитост и неистинитост религиозног држања! Увек се мора просуђивати појединачни случај, и то у заједничком раду психотерапеута и духовника. Треба избећи опасност редуковања човека само на његову биолошку или духовну сферу. Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута).

На оправдано питање шта је то прави и истинит мистички доживљај, најбоље је упутити читаоца на дела Светих Отаца хришћанске Цркве, међу њима нарочито на дела светог Исака Сирина, Јована Лествичника, Максима Исповедника, Симеона Новог Теолога, свету Катарину Авилску и светог Јована од Крста, затим свакако на разговор светог Серафима Саровског са Мотовиловим, као и на дела наших новијих врсних теолога и монашких подвижника: владике Николаја Велимировића и архимандрита Јустина Поповића. Правовремено и временски довољно дуго читање и поновљено читање патролошких списа, све од II до XX века, сматрам апсолутно довољним и поузданим мерилом за поуздано разликовање „кукоља од пшенице“ у верском животу неког хришћанина.

Божанска искра која је у свима нама присутна, и Свети Дух који „дува где хоће“, силазећи попут голуба крштења на наше раме, једна је иста Божија енергија (не и Божија суштина која нам је недоступна). Колико ће нас та искра и тај Свети Дух осветлити, загрејати, охристовити, зависи од наше освешћене индивидуације (и обожења) која је препознала свој доживотни задатак: поновно успостављање целине, неизбежно разбијеног (већ од рођења разбијеног) мозаика наше личности. Сви парчићи разбијеног и растуреног мозаика личности, присутни су, нису изгубљени, али су им места: побркана, измештена. Само стрпљив, пажљив, мукотрпан, доживотан рад верног и верујућег човека часовничара, поправиће свој, само на њему својствен начин поремећени часовник, како би опет постао подобан великом Часовничару, који ће му тада показати и право Време његовог живота.