Владета Јеротић

Петар Коришки. Житије Св. Петра Коришког у светлу дубинске психологије

Извор: Дарови наших рођака 1, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Прошло је сто година од када је први пут објављен оригинални текст Житија Петра Коришког у издању Стојана Новаковића. Не успостављајући са овим текстом никакву интимнију везу, чак га и не преводећи, интересујући се само за фабулу повести и за аутора овога Житија, Стојан Новаковић, врло угледан научник и државник свога времена, није могао да се уздигне изнад тога времена и да у овом Житију види и нешто више него што је и најбољи дух тога времена могао да види. Другачије није могло ни да буде. У времену када се једна мала држава будила из вишевековног ропства, када је дух рационализма још владао несмањеном јачином, а сваки покушај у књижевности који је нагињао апстрактном индивидуализму, интелектуализирању или психологизирању, па и онда када је показивао несумњиве резултате (Исидора Секулић) био дочекиван од стране критике са сумњом и неверицом (Јован Скерлић), тешко да је неко могао да види у једном средњовековном житију више од мрачне легенде, средњовековне затуцаности и неразумљивог повлачења из живота.

У међувремену, многа наша чврсто устаљена мишљења о „мрачном средњем веку“, бројним истраживањима научника, филозофа и уметника, посвећеним томе добу, морала су да буду коригована и понекад битно измењена. Али нису само оваква истраживања допринела буђењу нашег интересовања за догађаје и људе средњег века. Дух нашег времена, поред све своје расцепканости, нехармоничности и дисконтинуираности, показује, насупрот овим разједињавајућим тенденцијама, и задивљујућу тежњу да успостави континуитет ових збивања кроз историју. Никада раније у историји човечанства нису најбољи духови једног доба, свеједно да ли се ради о палеонтолозима и археолозима, етнолозима и антрополозима (Мид, Малиновски), историчарима (Тојнби), физичарима (Паули), уметницима (Пикасо, Мур) или психолозима и психијатрима (Јунг), толико много учинили да се успоставе заборављене, прекинуте или никада раније успостављене карике у дугом ланцу историјских збивања у којима су човек и његова прича увек били главни носиоци и у исто време жртве ове мистериозне драме постојања.

Значај Карла Густава Јунга и његове психологије за предмет наших истраживања

У успостављању поменутог континуитета, ширег и дубљег разумевања човека, његове прошлости и садашњости, његових успеха и падова, патњи и радости, мало је ко толико допринео као велики швајцарски научник нашег доба Карл Густав Јунг. Откривајући нам постојање колективно несвесног и архетипова на дну нашег несвесног живота приступачних истраживању, откривању и објављивању, Јунг је учинио више него и најбољи археолог који нам на други начин помаже да успоставимо везу са прошлошћу.

Откриће неког крчага, цистерне или читавог насеља из сумерског или асирског доба може да буде занимљиво у приближавању тих далеких цивилизација и култура нашем времену. Ова се открића, међутим, најчешће не тичу човека лично. Откривањем скривених дубина у самом себи, анализом снова, омашки, симбола, човек покреће неки скривени и најчешће успавани механизам који отпочиње онда своје самостално кретање, али по филогенетски уходаним путевима, проводећи нас кроз земље и пределе о којима једва да смо иоле имали појма.

Ниједна област истраживања, када је требало проширити наша знања о до тада непознатим дубинама људске психе, није остала Јунгу скривена. Било да се радило о научном заснивању и доказивању неких психолошких експеримената као што је познати асоцијациони тест, откривању до тада непознатих и скривених значења појединих моторних покрета или, пак, суманутих идеја хроничних душевних болесника, симболичком значењу митолошких фигура које се понављају у свим вековима на исти начин, или да се радило о енигматичној симболици средњовековне алхемије, тибетанске Књиге Мртвих или кинеске Тајне златних цветова из таоистичког круга древних мудраца, никада не запостављајући хришћанску езотерику, Јунг је у свим овим областима, као и у неким другим, свакако и захваљујући своме дугом животу и очуваној духовној свежини, успео да открије оно што је у њима битно, од трајне вредности и увек актуелно за човека и његов историјски ход.

Тако је, захваљујући Јунгу, успостављен још један врло значајан континуитет, овога пута онај психичке природе и психичке реалности. Јер човекова психа, по мишљењу Јунга, упркос великим и наизглед суштинским променама које су се одигравале у спољашњим токовима досадашње људске историје, остала је у многим битним својствима и битним начинима испољавања она иста као пре много хиљада година, када је писана реч први пут почела да се сриче. Истраживати ове филогенетски наслеђене енграме психе, за цело човечанство атипичне, наслеђене форме опажања и разумевања, који представљају главне садржаје колективно несвесног, а које је Јунг назвао архетиповима, и тражити их у неким сновима, визијама светаца или халуцинацијама душевно оболелих, као и у симболици мандале на Далеком истоку, алхемијском „камену мудрости" или хришћанској догми св. Тројства, био је заиста посао достојан Јунга, рођеног истраживача и страсног ловца оне вечите „непознате“ у сложеној једначини људског постојања.

Ако ми данас можемо уопште да се приближимо, чак понешто разумемо, или још више, лично осетимо тренутке из неке прочитане средњовековне хагиографије или биографије, ако нам се вапаји неког средњовековног пустињака, његова унутрашња борба са тамним силама хаоса, пројицирана средњовековним начином мишљења и језиком као борба са невидљивим или чак и видљивим демонима неког другог, а ипак нама блиског света и ако нам се његови падови, али и његове победе и радости, учине блиским, познатим или лично доживљеним, онда је за овакав наш приступ житијима Јунг учинио врло много.

Приступајући религији и религиозним проблемима, оним у прошлости и овим у садашњости, на један сасвим нов, модеран начин, комбинујући своје огромно искуство које је стицао у току свога дугог живота са људима различитих раса и континената, примитивним и висококултурним, здравим као и психолошки оболелим, са изванредним познавањем упоредне историје религија и митологије и најзад, свакако не на последњем месту, повезујући све ово са својим личним искуством неуморног и смелог истраживача који силази у најтамније дубине сопственог несвесног, по цену психотичних криза, али и изненађујућих визија које су повремено имале карактер видовитости и предвиђања, Јунг је отворио нову епоху психолошког и психопатолошког приступа древним и савременим проблемима са религиозном садржином и пружио нам кључ за одгонетање и оних дешавања на религиозном пољу у прошлости која су изгледала да ће заувек носити нераспечаћен жиг са седам печата. Само захваљујући Јунгу постала нам је разумљива, па чак и блиска, крајње компликована и енигматична древна тибетанска Књига Мртвих, бројни списи алхемичара, нарочито „последњег алхемичара и првог лекара“ Парацелзуса, али и многе јудеохришћанске мистерије, почевши од Књиге о Јову, па до последње догме папе Пија XII о Вазнесењу Марије.

Одувек су људи тежили да продру до „оне стране“ збивања свакодневног живота и обичног стања свести и, када су у томе успевали, било да се при томе радило о генијалним људима историје, мистичким визијама анахорета свих религија, или душевно оболелима, обично су тамо наилазили на сасвим другу врсту законитости која више није била наша законитост каузалитета; простор и време у тој законитости више нису имали исте димензије као у старој, демони и анђели или наизменично једни, па други, били су нови саговорници ових највећих авантуриста људског духа. Дуго је ова „онострана“ област људске авантуре, друга страна Јанусовог лица, нарочито од времена почетака рационализма и просвећености у Европи, представљала за једне, чисту бесмислицу и тенденциозну измишљотину, за друге тајанствену и неразумљиву сферу у коју је из страхопоштовања, али и страха боље никако не улазити.

Постепена и стрпљива упоредна изучавања низа психолога, антрополога, етнолога и психијатара, почевши од Смита и Фрезера, до Јунга, Елијадеа и Керењија, уз мноштво других мање познатих, на живим примерима које су им пружала деца, примитивни народи и душевно оболели (при чему се треба чувати упрошћеног схватања сличности у психичким испољавањима ове три групе људи), уз богата сведочанства која је историја религије пружала пажљивом читаоцу о искуствима како верских преобраћеника, тако и лаганом напредовању страсних верника, од првих корака упознавања себе, својих жеља и оног што се тим жељама супротставља, до доживљавања праве екстазе са визијама, без обзира да ли се у томе историјском материјалу радило о иницијацијама будистичког и тантричког јога-учења, егзерцицијама Игњацијуса Лојоле или визијама св. Терезе Авилске, довела су до јасних научних сазнања да се у свим овим случајевима радило о истоветним збивањима једне и јединствене психе заједничке свим људима. Пошто је било тешко или чак немогуће претпоставити да се оваква збивања са тако сличним или истоветним садржајима код људи различитих раса и веровања могу јављати само као манифестација човековог индивидуално несвесног, тј. несвесног које представља скуп од рођења индивидуе до њене смрти, Јунг је претпоставио у оваквим збивањима још и манифестовање колективно несвесног. По Јунговом мишљењу, колективно несвесно је дато пре сваког личног искуства и садржи опште, за цело човечанство типичне наслеђене форме опажања и разумевања, тзв. архетипове. Ту спадају пре свега митолошке свезе, мотиви и слике, који у свако доба и свугде могу поново да настану, без историјске традиције или миграције.

Употребљавајући појмове колективно несвесног и архетипа у објашњавању неких религиозних збивања и религиозне симболике, Јунг не мисли да сасвим изостави из видокруга изучавања као индивидуално несвесно неког мистичара, са читавим богатством психолошких и психопатолошких збивања у њему, као ни условљеност ове индивидуалне психологије временско-историјским околностима којима припада, али сматра да без ових појмова (за разлику од Фројда, коме су управо ове две датости, тј. индивидуално несвесно и услови спољне средине довољни за објашњење нечијег необичног понашања, на пример, понашања Леонарда да Винчија или Достојевског), објашњење остаје „сувише просто и сувише јевтино“.

Свесни одговорности и тежине преузетог задатка, поготово што увек постоји опасност пада у чисто психологизирање, у слепо и само формално преношење извесних општих истина, од науке усвојених психопатолошких шема на један сасвим изузетан, индивидуалан живот какав је био живот Петра Коришког, осећамо се непотпуним и у погледу доброг познавања историјско-религиозне ситуације у простору у коме је живео Петар Коришки, као и у погледу довољног познавања православне традиције писања и тумачења оваквих биографија. Најзад, подаци којима располажемо у погледу још неких, за овакву врсту психолошког приступања неопходних допунских момената који би се односили на време или неке личне црте Петрове, осим постојећег Житија, крајње су оскудни.

Ако смо упркос свим објективним и субјективним тешкоћама решили да се огледамо у оваквом психолошком есеју, ослањајући се при томе готово сасвим на једног, наш, ој балканској и православној традицији сасвим далеког швајцарског протестантског мислиоца, какав је био Карл Густав Јунг, онда нас је на овакав корак нагнало неколико околности.

У првом реду били смо под упечатљивим утиском богате динамике психичког збивања, приступачног, једноставног, скоро, рекли бисмо, модерног начина излагања једне биографије какву нам је приказао Теодосије Хиландарац; овоме утиску несумњиво је допринео изванредно течан, понесен и заиста „савременим језиком“ преведен текст биографије од стране др Димитрија Богдановића, који се већ огледао у сличним преводима, али и тумачењима (чиме је посебно задужио модерну психологију) и то у својој докторској дисертацији посвећеној биографији св. Јована Лествичника. Осим поменутих разлога, жеља нам је била да једног значајног средњовековног светитеља који је настао и развијао се на српском тлу, приближимо савременом читаоцу и на овај начин не само успоставимо, заједно са њиме, дубљу везу са нашом богатом прошлошћу, већ и да дантеовски пут једног балканског хришћанина раног XIII века, приказаног литерарно изванредно од стране Теодосија (скоро у исто време када су Данте и Мајстер Екхарт објашњавали свету своје генијалне инспирације) осветлимо модерним психолошким језиком и учинимо га на овај начин разумљивијим и ближим. Најзад, и поред привидне супериорности коју психолошка наука данас има, па нам са своје стране, у односу на текстове овакве врсте, пружа објашњења која су у ранијим вековима била незамислива, не мислимо никако да и ми данас, као и наши давни преци, који су живели у доба Петра Коришког и касније, одржавајући неки усмени, можда и писани континуитет испуњен пијететом према овом нашем светитељу, не можемо извући поуке и изаћи из оваквог додира са Петром Коришким морално ојачани и духовно подстакнути на нове напоре скромног тражења непознатих тајни „између неба и земље“ о којима наша филозофија тек почиње да сања.

Психолошки приступ биографским подацима. Петрово детињство и пубертет

Упознајмо се укратко са биографским подацима. Петар Коришки је рођен у селу Уњемир, у хвостанском крају.[1] Одгајен у породици хришћанских родитеља који су поштовали цркву и веру, али нису у томе показивали неку посебну ревност, Петар је од ране младости, а нарочито од када се описменио, избегавао друштво својих веселих вршњака. Они су покушавали да га одвуку, често и на силу, на разне, младости прикладне свечаности, можда понекад и на нека друга места, па се Петар повлачио у самоћу и изјављивао да он са њима „у тим стварима неће друговати“. Овакво његово понашање изазивало је подсмех другова, али и нерасположење у родитеља, који су се чудили оваквом Петровом ћудљивом и повученом животу, подозревали да носи неку потајну мисао у срцу о којој неће ни њима ништа да каже, повремено се чак љутили и, огорчени, упућивали му немале прекоре и оштре речи као што су: „бруко породице“ или „срамота наша“. При свему томе, Петар је остајао кротак, једноставан и безлобан, само што се још више повлачио, одлазио чешће него раније у цркву ревносно постећи, избегавао кућу, не тражећи од родитеља ни храну ни одело, већ су му они ово морали на силу давати.

Из овог кратког увода који се односи на доба детињства и пубертета Петровог, и поред неколико необичних и неуобичајених црта његових, сигурно не можемо много да закључимо. Дубинска психологија сматра да пре него што можемо правилно да разумемо душевну ситуацију некога у пубертету, поготово када је ова ситуација богата необичностима, морамо имати довољно података из детињства, из којих ћемо моћи да разумемо услове настајања првог конфликта нагонских потреба малог детета и његовог природног тражења права на задовољства, са реалним захтевима спољне средине, чији ће трагови остати присутни све до пубертета. Јер, по учењима ове психологије, све оно што се дешава у пубертету, наравно на једном другом нивоу, богатијем у свести и интроспекцији, већ се једном дешавало негде око треће године живота. Разне жеље и потребе малог детета на оралном, аналном и гениталном ступњу развоја, први неизбежни сукоби са родитељима, њиховим забранама и ограничењима, страхови и пркоси који се јављају услед сукоба супротних импулса, остављају трагове у вечитом човековом четвороуглу чије су стране наше Ја, Над-ја, Нагон и Спољашњи свет. Трагови из раног детињства, под утицајем физиолошких и психолошких збивања у пубертету, у овоме добу поново оживљавају, сада су поново актуелни, да би нова разрешења старих сукоба, у току неколико година бурног живота у пубертету, па и нешто касније, врло често представљала коначна решења и трајне моделе понашања у каснијем животу зрелог човека.

Ми не знамо какво је детињство Петар имао и какви су га сукоби са родитељима мучили, али се као младић Петар понаша већ крајње чудновато. Он не само да се повлачи од другова и друштва, избегавајући њихове игре и забаве које га нимало не привлаче, већ напротив, одбијају, не само да је ћутљив и замишљен, ревностан у учењу у тишини – што још увек не представља нарочита одступања од просечног понашања маштовитог младића у пубертету – већ прелази границу оваквог ћудљивог понашања, тако карактеристичног за пубертет, тиме што посећује цркву, можда чешће него што је и неко старије лице посећивало, при томе пости, не обраћајући пажње на своје тело. Ово запостављање, такорећи презирање свога тела, иде тако далеко да су родитељи принуђени да га силом терају не само да једе него и да се пристојно одева.

Овакве црте Петровог понашања буде сумњу у психологу да његови односи, како према својим нагонима, и физиолошким потребама тела, тако и према родитељима, нису ишли обичним путевима. Морало је већ негде у раном детињству доћи до жестоког сукоба непресушне потребе малог детета за љубављу и нежношћу са реалним одговором његове најближе околине. Овакви сукоби (ово је познато из дечје психологије и психопатологије), дешавају се у два маха. Први пут овај сукоб може да се појави рођењем новог детета, када се пажња и нежност, до тада усредсређени само на једнога, неумитно премештају на другога, слабијег и незаштићенијег, што прво дете готово увек, по правилу, доживљава као болну трауму. Ако оваквог догађаја и није било у породици, негде око треће године, када се у детета јавља прво живље интересовање за његов полни орган, као и механизам рађања уопште, поготово када је дете мушко, појављује се већа приврженост мајци, жеља да се мајка сва поседује, што даље ствара осећање љубоморе према оцу, који поред љубљеног родитеља постаје у исто време и омрзнути партнер. Услед ове жеље чији интензитет зависи не само од урођене маштовитости, темперамента и интелигенције детета, већ свакако још у знатној мери и од очевог става према испољавању оваквих жеља, јавља се у детета страх од казне услед слутње да оно нема права на ове жеље, односно на њихово испуњење. Уколико су жеље интензивније, утолико је и страх јачи. Довољна је поновљена непажња или грубост оца, при пасивном или чак претерано заштитничком ставу мајке према мушком детету, па да овај страх остане трајно присутан, узимајући на себе врло различите форме испољавања. Један од видова испољавања јесте претерана послушност, скромност и повученост. Једном грубо одбијена побуна малог детета против очевог ауторитета, разочараног у мајку која није умела да га заштити од оца, или фантасмагорично давање унутрашњег, наравно, несвесног завета на трајну верност мајци, уз спољашње одрицање од сваке даље борбе са оцем за њу, различити су психолошки услови динамички богатог збивања у дететовој души, који могу да створе понашање у коме преовлађује стидљивост, кроткост и неуобичајена благост, све до спремности на жртвовање.

На основу Петровог понашања у пубертету, које је већ примило на себе све одлике изразитог аскетизма, који ће се у идућим годинама само продубљивати и постајати јачи, морамо да закључимо да је у његовом детињству дошло до извесних јаких сукоба, с једне стране између Петра и његових родитеља, вероватно оца, с друге стране, нешто касније, до сукоба у самој Петровој души. „Кротак дечак“ Петар већ је у души имао сигурно припремљен животни пут. Одрекавши се једном нечег до чега му је било јако стало, највероватније потпуне мајчине љубави, Петар је, потискивањем, касније сублимирањем ове жеље, почео несвесно да остварује свој, како би Адлер рекао, фиктивни циљ који се састојао у апсолутном одрицању сваке жеље, осим једне, наизглед најфиктивније и најапстрактније, жеље потпуног сједињења са Богом. Са Петром Коришким почела је тако да се одиграва једна изузетно динамична драма. Одрекавши се немогуће жеље потпуног сједињења са мајком, он се окренуо другој, наизглед исто тако немогућој жељи, сједињења са Богом. Ова драма достигнуће два пута свој крешендо. Први пут биће то на врхунцу његове борбе са демонима, када је изгледало даје све коначно пропало и да ће уместо страсно жељеног сједињења, са Богом, доживети коначно помућење ума услед поплаве демонског садржаја његовог сопственог несвесног (видећемо касније да ово несвесно није било само индивидуално, већ колективно несвесно). Други пут врхунац означава победу, последње спајање са Највишим, које је у исто време наговештај смрти. Тако је немогуће постало могуће, и то у животу, мада на његовом последњем рубу према смрти.

Да се вратимо, међутим, на почетак драме. Видели смо да је аскетско понашање Петрово, што су године више пролазиле постајало све приметније, оштрије и за његову најближу околину све болније. Савременој психоаналитичкој и комплексној, дубинској психологији нису непозната оваква понашања младих људи, нарочито у току пубертета. Ове психолошке школе пружиле су и релативно задовољавајући одговор на питање откуд у младог човека овако искључива жеља за повлачењем из живота, за одрицањем од природних потреба, претерана озбиљност и потреба за усамљивањем. Одговор гласи да је овакво понашање последица страха младог човека од својих нагона, у првом реду од сексуалног нагона, који, као што је познато, нарочито у пубертету оглашава на доста наметљив начин своје присуство, тражећи задовољење које му по природи припада. Код оних младих људи који у детињству нису имали јачих потреса са својом најближом околином, па су могли више или мање неометано да испољавају и повремено задовољавају потребе свога инфантилног сексуалитета, поновно оживљавање нагонских потреба у пубертету такође неће наилазити на велике препреке које би могле да зауставе, потисну или сасвим одбаце од свести, према дубинама несвесног, овакве нагонске захтеве.

Видели смо да нас је Петрово понашање већ у детињству изненадило и принудило да претпоставимо да оно није могло проћи глатко и без озбиљнијег трвења како између Петра и његових родитеља (за шта имамо и доказе у Теодосијевом тексту), тако и унутар саме Петрове душе. Код дечака и девојчица који су већ рано показивали „у свему тихо обличје“, а уколико претпостављамо или поуздано знамо да ово „тихо обличје“ није никако последица било физичке или духовне неразвијености, болести или уопште осетно смањене виталности, већ напротив, да се у оваквој деци крије изузетна обдареност, маштовитост, интелигенција и појачана виталност, онда са приличном сигурношћу можемо од њих у пубертету очекивати две врсте понашања. Или ће оваква кротка и тиха деца постати још кроткија и мирнија у пубертету, са већ упадљивим знацима одбацивања нагонских потреба, и све изразитијим аскетским начином живота, или ће доживети у пубертету потпун преображај исказујући у његовом току, могуће и касније, све врсте претераности нагонских испољавајући, односно безобзирног допуштања себи свега оног што је раније спадало у забрањено. Могућна су, најзад, и смењивања оба типа понашања.

Ана Фројд, која се нарочито бавила питањима адолесцентног доба, тврди да млад човек који се одлучи, најчешће из несвесних разлога, за аскетски начин живота (при чему није битно да ли је и стварно постао монах аскет, јер монашког понашања у пубертету има независно од било каквог утицаја религије) испољава несвесни страх не толико од квалитета колико од квантитета нагона. Иако ово не мора увек да значи изузетну силину присутних нагона, нарочито сексуалног, али и агресивног, и то или његову урођену силину или ојачану богатом маштом, ипак се на присуство ове јачине најчешће мисли када се говори о страху од квантитета нагона. Примењено на Петра Коришког овакво психоаналитичко тврђење као да у први мах противуречи чињеницама којима располажемо из његовог детињства. Ова противречност је, међутим, само привидна. Петрова изузетна кроткост у детињству и његово „безлобно“ неодговарање на укоре, па и увреде родитеља у младићству, када на сва пребацивања „као дете насмешив се ништа не рече“, не показују психологу слабост његових нагона, односно, општесмањену виталност, већ, напротив, овакво понашање говори о снази ових нагона, најпре потиснутих, касније сублимираних, а у прилог те тезе сведочи читав каснији развој и неслућене борбе Петрове са самим собом.

За објашњење непријатељства нашег свесног Ја према нагонима у пубертету, постоји још једно, врло привлачно становиште које не искључује оно које је најпре овде изнесено. Установљавање непобитне чињенице да у човеку, нарочито неуротичном, али и здравом, постоји склоност ка одбијању извесних нагона, нарочито сексуалног нагона, без икаквог претходног искуства, говори о извесном наслеђу филогенетског порекла, можда насталом као последица потискивања нагона столећима. Тако би се и пубертетска аскеза могла једним делом схватити као „примарно и примитивно урођено непријатељство између Ја и нагона“ (А. Фројд).

Повезујући сада сва три могућа узрока у једну целину, наиме, строго индивидуални развој појединца са појачаним нагонским прохтевима урођене природе, а трауматизованим неким тешким сукобом или сукобима у детињству, затим претпостављену и вероватну урођеност непријатељства Ја према нагонима, и најзад социокултуролошки утицај средине са идејама које владају том средином и тим временом (у конкретном Петровом случају хришћанске идеје и хришћанско време), аскетско понашање младог човека постаје нам разумљивије и прихватљивије.

Уколико је несвесно сећање на трауматску ситуацију из детињства код појединца јаче, и самим тим потискивање нагона дубље, постоји опасност, која је у исто време и изазов, да у пубертету, преко аскезе, дође до јаког делибидинизирања младог човека, што не значи ништа друго него повлачење либидинозног објекта из спољног света у сопствену личност. Опасност је заправо у томе што такво повлачење енергије објекта на сопствено Ја значи регредирање на већ једанпут превазиђен ступањ детињег нарцизма. И заиста, готово увек у пубертету млад човек пролази поново кроз једну фазу јаког нарцизма у коме је самом себи субјект и објект, и вољени и онај који воли. Наравно да ова фаза, која у патолошким случајевима прелази и у зрело доба, не може да прође без јаких унутрашњих потреса и амбивалентног става чак и према своме сопственом нарцизму. Нарочито јача неповерење према свим оним објектима љубави који су представљали прве веснике љубави уопште, а то су били родитељи. Млад човек у пубертету почиње да се осећа све више као туђинац и странац у присуству родитеља. Усамљивање и одвајање честе су последице оваквог осећања. Ако на једном архајском плану у основи оваквог осећања лежи оживљени стари инцестуозни страх, на једном другом и то значајнијем плану, у коме се први пут појављују клице људске слободе, ово одвајање значи покушај заоравања сопствене бразде животног пута, при чему је усамљивање и са њиме несумњиво јачање нарцизма, припрема за коначну одлуку о дубини, врсти и квалитету ове бразде.

Појачано интелектуализирање младог човека у пубертету, његово страсно занимање за филозофска и религиозна питања, означава, између осталог, покушај Ја да се удаљи и јаком мисаоном активношћу наметне себе нагонима који представљају опасност. Парадокс и мудрост живота леже управо у томе што је, како написа једном Ана Фројд, нагонска опасност чинила и даље непрестано чини човека паметним. У време када је нагон у мировању или је издашно задовољен, услови за било какво стварање, сазревање или духовно уздизање, готово не постоје. Припремање себе за будући живот, потчињавање себе видљивим и невидљивим ауторитетима, потреба да неко јачи води и управља његовим животом, давање аскетских или било каквих других завета себи у пубертету, одвија се увек у времену када се осећа нагонска опасност, када је све у човеку бурно, несигурно и незаштићено.

Сва ова изнета достигнућа савремене психолошке и психоаналитичке школе могу се успешно применити и на субјект наше студије.

Очева и мајчина смрт. Борба са сестром и сестрина смрт. Петар остаје сам.

Говорићемо сада о наредном раздобљу у животу Петра Коришког, следећи његову биографију. Стално размишљајући како да оде од родитеља и нађе некога ко верно служи Богу, коме би се и сâм у овом служењу могао придружити, он изгуби оца. У тексту се каже: „И одмах отац ка Господу отиде“, будећи извесну сумњу у читаоца да отац, који није могао бити много стар, разболе се и умре, помало и због туге и разочарења; видећи да је синовљева намера да настави строг испоснички живот непоправљива. Ако је ова наша сумња иоле оправдана, онда морамо изводити даље закључке да је отац много полагао у Петров развој и његову каснију каријеру, поготово што је после сина добио још само једну кћерку, што опет значи да је Петар израна морао показивати натпросечну обдареност која је у оцу и пробудила наду да ће дочекати да види сина на неком високом положају. Морало је очево разочарење бити утолико јаче, уколико је син постајао све више сличан смерном монаху, а не ведром ратнику или државнику, и поред оштрих и увредљивих опомена очевих.

У сваком случају, изгубивши релативно рано оца, и не испољавајући, бар према биографији, неке особите знаке жалости или кајања, Петар је баш тада озбиљно помишљао да оде од куће. У овоме га је, за извесно време, које је могло да траје 78 година (ово закључујемо на основу рашћења Петрове сестре, која је у моменту очеве смрти била девојчица а у време мајчине смрти девојка, способна за удају), спречила мајка и то не само молбама, плачем и преклињањем, већ помало претњама и уценама.

Колико се, такорећи прост народ још пре седам стотина година и код нас разумевао у основе савремене психосоматске медицине, показују баш речи Петрове мајке упућене сину, када жели да га задржи у кући на сваки начин. Она тада користи и један општепризнати и одувек коришћени, мада педагошки и психолошки прилично штетан аргуменат; она му каже: „Не остављај ме, да од плача смрт не окусим због тебе, па ћеш одговарати пред Богом што си ме убио“.

Претпостављајући, као што видимо, могућност „психичке смрти“, због туге и бола, Петрова мајка, као и многе мајке на овој планети, у свим временима, нема и неће да има разумевања за индивидуалне и интимне потребе свога сина. Оставши без мужа за кога, истина, не знамо каквом је везом била везана, она после његове смрти показује појачан страх и појачану жељу да не остане сама са малом кћерком, односно да се не растане од сина кога очевидно још увек много љуби и поред разочарања које је и она морала доживети због његовог необичног развоја. Штавише, некадашње чврсте везе између мајке и сина које су у детињству природне, а у Петровом случају вероватно биле и појачане, у пубертету даље јачане и поред жеље за одвајањем – пошто смо уочили да се Петар између осталих, такође раније поменутих разлога, одрекао свих осталих жена, јер се морао одрећи мајке (и почео да тражи Велику Мајку) – сада су опет, нестанком оца, могле бити обновљене и тако задовољити несвесне жеље и мајке и сина[2].

Видећи мајку како „раздире срце“ своје и примивши, вероватно са олакшањем и унутрашњим задовољством, њене последње речи којима му оставља потпуну слободу да не једе месо и да се не жени, уз то сигурно непријатно опоменут савешћу на могуће, тешке последице одласка из куће, које последице, уосталом, мајка довољно отворено износи, Петар се одлучио да остане у кући и преузме бригу о њој и сестри.

Да га овај останак у кући није могао унутрашње да умири, већ да га је, напротив, све више узнемиравао, и стварао нове унутрашње сукобе, једним делом свакако и због појачаних захтева мајке, другим делом можда и због улажења сестре у пубертет и онда, без икакве сумње, услед недостатка оца, њеног све јачег афективног везивања за брата, говори биографски текст који нас обавештава како о великој послушности према матери „повинујући се у страху“, тако и о појачавању мера уперених против тела од кога увек долази свако искушење. Сматрајући да ће непријатељском, свесном Ја неприхватљивих импулса својих нагона, најбоље доскочити мучећи своје тело, што је било у складу са општеприхваћеном идеологијом хришћанске аскезе у првим вековима, али и у току средњег века, Петар је не само појачавао свој пост излажући се подсмеху околине која га је иронично прозвала „сухоједац“, већ је носио око тела оштро вретиште, о чему је, опет карактеристично, знала само мајка, излажући се, за наше данашње појмове, несхватљивим мукама, све у циљу слабљења оних импулса из несвесног које је Фројд назвао „аморалним, алогичним и асоцијалним“.

Најтеже муке, и то оне душевне, тек су имале да дођу. Последњи обрачун са спољашњим светом и комплексима свога индивидуално несвесног био је веома тежак и дуг. Све је отпочело после мајчине смрти када је Петар, иако врло уцвељен и пун суза због смрти јединог бића за које је сигурно осећао и знао да га је волео и био вољен на прави земаљски начин, помислио да је коначно куцнуо час његовог ослобођења од свих земаљских обавеза и окова, макар да су ови окови били и сама мајчина љубав. Остала је међутим још његова сестра, спремна по годинама и здрављу за удају, али везана за брата нераскидивим спонама, у којима није могла не бити присутна и понека еротска компонента, из простог разлога што је људско биће тако устројено да у свим везама та компонента не може недостајати, пошто тзв. чисте или само духовне љубави, нарочито у овако младим годинама, једноставно нема. Па, као што је Петар положио унутрашњи завет Богу посвећујући му сав свој живот без остатка и само очекујући повољну прилику да се коначно посвети реализацији овог завета, тако је његова сестра, позивајући се на тог истог Бога, положила и спољашњи и унутрашњи завет да неће брата никада напустити, већ да ће живети истим животом као он.

Пошто никаква наговарања нису помогла, Петар је стрпљиво и смерно морао да се подвргне још једном, овога пута последњем искушењу које је долазило споља и да заједно са сестром, недалеко од свога села, пошто је претходно од једног инока, баш у цркви Св. Петра, више села, примио монашки завет, сагради две колибе, за себе и сестру и да у њима отпочне необични живот удвоје, а ипак у самоћи. Не треба да пређемо ни преко упадљиве Теодосијеве опаске који је за овај необични живот нашао за потребно да ипак напише да они „као брат и сестра живљаху“. Иако су строго постили и усрдно се молили, Петар није био задовољан ни миран у души и објашњавао је себи и сестри да је то због превелике посете људи њиховим колибама, који су долазили доносећи им „потребне ствари“, вероватно намирнице и одећу, али још више из радозналости, чуђења и дивљења оваквом монашком животу удвоје.

Тражећи од сестре да оду сасвим из родног краја и живе негде далеко где неће морати „гледати ни радост ни жалост њихову“, Петар се није само повиновао природном и познатом унутрашњем гласу свих правих монаха, који следећи пут све дубљег улажења у слојеве свога несвесног живота, осећају сваки контакт са људима као сметњу, већ је жељом да се што више удаљи од свога родног краја испољио и жељу да прекине све родовске, дакле и инцестуозне жеље које је морао још у себи носити.

Јака веза неког човека за свој род, своје племе, није у основи ништа друго него прастара крвна веза са својом породицом у којој је у давној прошлости, пре успостављања табу инцеста, владала засигурно и полна крвна веза у још увек присутном ендогамном друштву. Нема отуд правог рођења човека за своју сопствену индивидуалност, за своје Ја, а самим тим тек онда за цео свет, пре него што се и споља и изнутра не прекине пупчана врпца која нас везује за ужу породичну родбину (у првом реду мајку, оца, брата и сестру), а онда и ширу, ону свога села, уже покрајине, читавог племена. Овакав раскид са материцом из које смо потекли не значи, наравно, одрицање и тврдоглаво негирање припадништва одређеним родитељима и одређеном народу; напротив, ово одрицање је само крвно одрицање, док је у духовном смислу потврђивање ове везе. Јеванђељске речи: „Ваља вам се наново родити“, управо и носе у себи овај смисао. Рођење је само једном физичко, али та физичка веза са мајком матицом код већине људи траје непрекинуто целог живота. Петар Коришки разликовао се од већине или од свих људи свога времена, али и од будућих, по томе што је у себи осетио глас пуне индивидуације која се остварује увек и само „новим рођењем“.

Немајући још снаге у себи да се одвоји сасвим од сестре, чије га је подражавање у посту и молитви, као и у мучењу тела, затим њено понављање: „како хоћеш, господару“, морало болно и мучно подсећати да све везе са породицом и родом, и то оне емотивне, интелектуалне, социјалне, али сигурно и чулне, још нису сасвим раскинуте, Петар је одласком из свога краја покушао још једном да одложи последњу и најтежу одлуку, у исто време неминовну – потпун разлаз са сестром.

Увек изнова изнутра теран на све нове и теже подвиге одрицања, јачајући овако супротне силе у себи, свакако и оне еротске природе, којих се морао највише прибојавати, јер су управо те силе претиле повратку свему ономе што је имао дефинитивно да напусти, доживљавајући можда овај сукоб повремено и на свесном плану, Петар је све мање у сестри видео само сестру, а све чешће понављао, тужећи се: ,,О, како ми се велика напаст, ова жена, догоди!“

Да је његова млада сестра много мање од њега била спремна да пође у опасну авантуру откривања свога несвесног, тражења свога Ја и још више Јаства, а много више осећала, још уз то усамљена, појачану унутрашњу потребу да се веже за брата који је за њу био сада репрезентант и оца и мајке и брата и мужа, говори и њено интуитивно погађање Петрове намере да од ње побегне. Вероватно у појачаном страху, спремна на све жртве, само да не изгуби свога јединог господара, она оставља своју колибу и без ичега пође за њим у камени крш призренских брда. Водећи и сам вероватно последњу и одлучну битку у себи, претпостављајући живот у „распуклом камену у гори“ заједничком животу са сестром, Петар доноси пресудну одлуку да је напусти, умирујући привремено своју савест објашњењем у коме је било и нешто рационализације, да је боље оставити изнемоглу заспалу сестру у пустињи, него занавек прогневити Бога.

Није могао бити лак растанак од уснуле и малаксале сестре усред пустиње. Видећи је овако исцрпљену и клонулу од дугог пешачења његовом животном стазом, немајући, и вероватно више и не желећи никоме да је преда на чување и негу, он је у својој молитви уме једино да повери анђелима који треба да јој помогну да у покајању заврши свој живот. Због чега би заправо требало да се једна, још увек релативно млада девица покаје, ако не због својих грешних мисли; можда је ово Петар помислио због њене наметљиве упорности да живи уз њега, одвлачећи га овако, својим физичким присуством од јединог циља коме се посветио. Умоливши још једном небеског Владику да му заштити сестру од „замки ђавољих“, међу које је несумњиво спадало евентуално откривање његовог новог обитавалишта, проливајући реку суза у којима је било и оне врсте суза које је проливао за мајком, ушао је још дубље у пустињу и тако се сакрио да је још само ђаво могао да сестри открије пут до њега. Али ђаво, одувек инвентивнији од човека, јер је вероватно од њега старији, преместивши се једном, у току дуге еволуције буђења човекове свести, из спољне средине коју је настањивао у човекову унутрашњост и то у саме дубине његовог несвесног, да би га оданде сада подстрекивао, гневио, мамио и мучио, и за Петра Коришког смислио је перфидније мучење него што би било оно у случају новог сусрета брата и сестре.

Пре него што се вратимо на ђаволове махинације, треба још да смо присутни, свом могућом драматиком нашег замишљања, мукама и коначној смрти остављене сестре. Откривши после буђења братовљеву превару, проклињући „смртни сан“ који ју је од брата заувек одвојио, пребацујући брату да ју је „немилостиво у пустињи саму оставио и бегом одбегао“, знајући да ју је мати њему оставила, она на крају своје потресне ламентације нема других жеља већ да у тој светој божијој гори нађе смрт. Предајући се једном, целим својим бићем, само брату и сада од њега напуштена, Петрова сестра, следећи унутрашња динамичка збивања свих депресивних особа, одвојених од љубљеног објекта, аутодеструктивно доживљавајући немоћ да овај објект уз себе стално вежу, понавља инфантилну жељу малог детета и одраслог, али несазрелог човека, када овај остане без заштите и немоћан: „Макар ми ти (смрти) буди милостива, јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити ми достоји да живим господина брата мојега не гледајући.“

Па, још једном следећи опште законе психосоматског пропадања, по којима стварна жеља за смрћу зачета једном у човековој души, делује разорно и на тело, стварајући у њему разна запаљења, туморе и аутоинтоксикације (овако се по неким канцеролозима ствара чак и рак у телу особе која је изгубила неко јако вољено биће), и Петрова сестра, већ телесно ослабљена ранијим постом и пустињачким животом, вероватно не превише дуго времена после братовљевог напуштања, напусти „у девичанству и целомудрију“ овај живот. Њен брат, међутим, који, иако добро скривен од последњег сестриног боравишта, није губио сваки, наравно, посредни контакт са њоме, не желећи тако да оптерети своју савест још једним будућим пребацивањем, брзо дознаде и за час њене смрти. Желећи у молитвама, већ од тренутка одвајања од сестре-девице, и као хришћански монах и као овоземаљски човек који је љубио своју сестру и коју више није могао никоме да повери, само њену смрт, како би се што пре удостојила рајског насеља намењеног праведницима, Петар се зарадова овој вести и захвали Богу. Чини се, ипак, нешто преурањено. Јер пре него што ће њена душа напустити заувек земаљску сферу, немоћна и после смрти да се од брата сасвим одвоји, што ће у основи само бити доказ братовљеве немоћи да се од мртве сестре стварно ослободи, ова лутајућа сестрина душа, још увек дубоко присутна као глас опомињуће савести Петра Коришког, јављаће му се често, мучећи га до саме ивице смрти.

Петар између змије и орла

Остајући најзад потпуно сам, једва понекад посећиван од неког радозналца или поштоваоца који би му доносио мало хлеба, на чему је захваљивао и молио да му не долазе и ништа не доносе, Петар Коришки је могао да се посвети оном најтежем, за наше данашње појмове свакако слабо схватљивом начину аскезе, при коме је „мразом смрзаван и сунцем жежен“, дуго стајао на молитви, много се клањао и тукао себе у прса, једући само „изданке дивљега биља и горки букови жир“. Подозревајући да све невоље долазе човеку од тела, још више од онога што је у души његовој телесно, а то су сви основни нагони и инстинкти са којима долазимо на свет, као што су долазили и наши врло давни преци, Петар се трудио да буде што више „немилостив, незгодан и непоштедан непријатељ својему телу“, плашећи се бесова и звери које настањиваху његову пештеру. Узалуд.

Човек који живи сам, концентрисан само на збивања у себи, допуштајући телу да задовољава само најминималније потребе, звао се он хришћански пустињак, индијски јоги, муслимански суфи, јеврејски кабалист, покреће силовито и из основа читаву кућу стотинама хиљада година стару, која се лагано, камен по камен стварала у човековом психичком животу. Такав човек више не може да станује само на горњем спрату са лепим видиком свуда унаоколо, не бринући се за подстанаре на нижим спратовима куће, а никад не завиривши у подрум. Сада све добија друге димензије, сада се поуздано зна да се мора испитати брижљиво, спрат по спрат, све до у најтамније кутове прастарог, мрачног подрума, јер се можда баш у њему крије скривена принцеза, драги камен, шкољка са бисером, немушти језик, за којима чудни занесењак трага. Да би се све ово претражило треба бити добро опремљен, јер без помоћног оруђа и добре опреме, опасности које вребају на сваком кораку при спуштању могу да буду смртоносне.

Опасности су „беси лукави“, предвођени од „покварене змије“, која је од почетка омрзла род људски, па је и првог човека Адама на грех и смрт навела, змија која зна само за завист и која не жели отворено да напада човека, већ подмукло шиштећи из своје пећине буку и страх производи натерујући га да одступи и побегне са места неравноправне борбе.

Дубоке су се и тајанствене промене догодиле са симболом змије кроз миленијуме људске историје. Није она увек била симбол зла, покварености, подмуклости и завођења. Пре него што се човек неповратно заљубио у Дух и небо, а ово се десило давно пре хришћанског времена, змија је значила космичко мајчино крило које у себи скрива свемир, као прстен живота без почетка и краја, као стална пратилица мајке земље из које је човек поникао и којој се враћа.

„Змија је за све старе народе била чуварка последњих тајни, она располаже земаљским знањем, знањем што га дају нагони, из ње говори мудрост природе“ (Natzmer), отуд она постаје велика богиња преисторијских времена, понекад представљена у обличју жене, али обавезно са змијском главом.

А онда се дешава нагла промена. Када је грчко доба први пут у историји изборило право духа на један нов начин мишљења, када је средиште душе премештено из срца у мозак, када су Емпедокле, Хераклит, Анаксимандар и остали пресократовци проговорили заиста као богови, и сам господар света и отац богова Зевс одабрао је орла за свога гласника и симбол, док је његова жена, богиња земље, Хера, наставила да окупља око себе змије као и њена ранија прамајка, велика богиња земље Геа. Већ из овог раног грчког доба, па кроз целу грчку историју, са климаксом у хришћанству, симбол змије постао је свет елементарних сила, свих нагона земаљских, до тада слављених и цењених, свет зла и опасности који својим уједом доноси смрт. При томе се заборавило оно најважније: змија има два језика. Једним она заиста може да убије, и донесе смрт, а значи лукавство, завођење, голи нагон, док другим језиком доноси лек, пружа помоћ (тада су природа и дух у лекару Ескулапу помирени), означава мудрост, сазнање и синтезу. Змија је даље променљивог држања, час је у вертикалном, час у хоризонталном положају, мења кожу, чиме се подмлађује, повезује полне органе са главом, може да стави свој реп у уста кундалини и тиме да направи круг или спиралу која се не покреће или одједном промени положај. Мудрост змије није нешто за себе добро или зло. О њеној последњој вредности одлучује човек. У сваком случају она гони човека ка духовном сазнању (још из раја) и постајању. Отуда је и Христос могао да каже: „Будите мудри као змије и питоми као голубови.“

Вечита поларност природе и човека коју човек кроз колективну и индивидуалну историју тако често хоће да запостави и заборави, па да се преда једном полу, при чему најчешће страда, величанствено је приказана, управо од Зевсовог доба, преко Христа до данас, непрестаном борбом змије са орлом. Змија која гмиже по земљи остаће везана и слепљена за земљу, за све што је ниско, приземно и грешно у човеку, она ће га уједати за пету и обарати на тле, док ће орао, та горда птица која је савладала земљину тежу и која лети према сунцу значити понос човека на његов дух и све оно што је он пронашао и савладао.

Само врло храбри и од судбине позвани људи могу да се вољно, из пуне слободе, разапну између неба и земље, орла и змије, и при томе остану неуједени смртно од змије и ношени орлом неослепљени од сунца.

Определивши се једном за небо, Дух и орла, бивајући одгајен у хришћанској, а не индијској или кинеској митолошко-религиозној традицији, која је имала далеко префињеније чуло за поштовање поларитета у природи и човеку, али самим тим и мање страсти и крви за велика индивидуална достигнућа јудеохришћанског збивања, Петар Коришки је страховито узбунио и разљутио земљу, тело и змију, значи све нагоне и архаичне слојеве свога индивидуално и колективно несвесног, потврђујући у себи давнашњу мудрост која каже: „Што више хоћеш да достигнеш анђела, све ћеш више будити ђавола.“

Док су змија и зли демони насељавали само пуста места, црне пећине и напуштене домове, било их је релативно лако обићи и избећи сусрет са њима. Када су демони добили крила, а још уз то могли да се направе невидљивим, борба са њима постала је тежа и опаснија, иако још увек могућа, чак са изгледима на успех, само ако би се препознали знаци који су били непобитан доказ њихове близине или непосредног присуства. Најтеже је постало онда када човеку више није било јасно који су демони остали напољу и да ли су уопште још неки тамо остали, а који су се уселили у пуста места, пећине и дубоке удолине његове сопствене душе. Пре свега, више није могло бити јасно да ли човек који се бори са демонима, па се са њима сусретне, среће исцерено лице и извитоперен глас свога сопственог несвесног, потиснутог и угњетаваног, или је то лице и глас самог слуге „кнеза овог света“ који је дошао да га посети, уплаши и разоружа.

Није ово јасно, изгледа, ни самом биографу Петровом, ученом, али и побожном Теодосију, који каже да су „беси путем маштарија“, вичући, нападали на њега. Било би за нас врло значајно када бисмо знали да ли се и Петар односно према овим бесима као маштарији, или их је доживљавао као реалност. Ово исто питање односило би се и на гласове сестре које је све чешће почео да слуша, а за које је могао помислити да су гласови правих демона јер су му говорили најстрашније ствари изазивајући у њему грозна мучења савести и нове борбе са сестром у себи, али и да су то гласови његове сопствене душе.

Опрезност данашњег тумача старих текстова овакве врсте мора бити велика. Он је врло лако у искушењу да некадашња представљања пустињакове борбе са демонима протумачи или као чисто психопатолошку појаву или као симболичан језик биографа, потцењујући у оба случаја природну спремност, уз то још ојачану прихваћеним религиозним учењем, да у овој борби монах води добрим делом битку са самим собом и у самом себи, без непрекидне интервенције и непрекидног присуства невидљивих бића споља, без обзира на то што се у њихову реалност веровало. У тумачењу ове борбе код Петра Коришког морамо бити посебно опрезни. Ево зашто.

Православна монашка традиција, преношена са Атоса на балканско тле још од времена св. Саве, није могла бити непозната писменом и образованом Петру Коришком. А у овој традицији, као, уосталом, у мистичној традицији уопште, велика је пажња била поклоњена различитим облицима мисли које су се јављале код аскета на њиховом искушеничком путу. И поред веровања у реалност демонских бића, ова традиција није запостављала ни другу могућност сусрета аскете са демонима и то у сопственим мислима. Тако, на пример, у саветима које двојица атоских калуђера пружају својој неискуснијој браћи каже се да монах треба најпре да види оно што је у његовом срцу рђаво, па тек онда оно што је добро. Даље се каже да мисли могу змаја да поплаше, али могу и да га укроте. И најзад, што ће за наше даље излагање бити од велике важности, у овом средњовековном тексту, потеклом са Атоса, каже се дословно: „Душа не мора да ствара слике само преко злих демона, већ и из саме себе и из своје природе, преко својих пет дарова, и то духа (nous), разума (dianoia), мишљења (doxa), фантазије (phantasia) и осећања (dscthesis).“

Уосталом, чак и у случајевима када је средњовековни побожни монах неке своје халуцинације, истина само онда када је био довољно јак, одбијао од себе, пребацујући их на невидљиве демоне и, у име Христа, молитвама их одстрањивао, могао је делимично да помогне себи, тупећи на овај начин оштрицу халуцинација, на сличан начин као што неки данашњи интелигентни психотичар, упркос болести, може да се одупре гласовима препознајући у њима глас сопственог несвесног. Не поричемо ни могућност овакве одбране и у средњем веку.

А ево какве ствари је говорила умрла сестра Петру преко злих духова који су вешто подражавали њен глас или, морао је Петар који пут и на ово да помисли, били су то гласови његове сопствене душе који су у виду оптуживања грешне савести овако грмели: „Тебе јединог уместо родитеља имађах и с тобом, све напустивши, пођох, а ти ме саму оставио јеси! Од глади и плача изнемогла пропадам, а ти живиш не бринући се за мене као да сам ти туђа. Ти каменосрдни немилостивче... изиђи бар сада те ме узми и к својима одведи.“

Гласови, дакле, не само да га оптужују и на одговорност позивају већ га поново маме да потражи сестру, иако мртву, што ће рећи да су, осим уцењивања од стране његовог Надја, и даље присутни последњи одблесци еротичних нагонских импулса који нису могли да имају никакав други објект својих жеља осим оног јединог, инцестуозног, са којим је највећи део времена Петар провео.

Читајући молитве и Давидове псалме, не одговарајући на ове гласове, што указује да је Петар упркос постојећим халуцинацијама задржао присебност духа, што би опет био нов доказ да је он највећим делом био свестан илузорности и нереалности ових гласова, гласови сестре и сва искушења у вези с њом савладани су заувек. Нове, још теже борбе, овога пута не више са потиснутим садржајима индивидуално несвесног, које је коначно могло да буде очишћено и оплемењено, већ онога колективно несвесног, отпочеле су.

Охрабрен досадашњим током борбе, али сада још горе ометан у молитвама од саме змије која и даље није хтела да се појави и своје право лице покаже, Петар се усуђује на крупан корак: он смело позива змију да се укаже, устане и изађе јер му је „на саблазан“, мада би са њом хтео да има мир. Ова занимљива реченица у биографији: „И ја бих сад с тобом мир да имам, али није добро друговање са тобом“, које се односи на змију, указује како на повремени умор од тешке борбе у коју се Петар упустио, тако можда, мада опет у складу са првом претпоставком – на тежњу синтетичког мирења великих поларности унутар човека. Ово мирење не би било нимало неприродно, оно је толико пута и остварено у кинеској и индијској теорији и у пракси, међутим, када би се остварило и у случају Петра Коришког, онда не бисмо имали пред собом хришћанског мистичара који не дела по природи, већ који живећи мимо природе, уз помоћ једног другог духа, постаје „нова твар“. Подвргавајући се нововековној, дакле хришћанској концепцији о змији, по којој мирења и друговања са њом нема, јер је она завела једном чистог човека и од тада је осуђена да се ваља по прашини, Петар се одриче компромиса са нагонима, жели да ступи у одлучни бој са њима.

Написали смо већ да је борба са змијом у Петровој души за нас знак да је први додир са архајским слојевима колективно несвесног, тзв. архетиповима, остварен. Када бисмо следили само ортодоксну психоаналитичку теорију и на почетку ове борбе са змијом, онда не бисмо у овом симболу могли видети ништа друго него најчешћи и највише од психоанализе употребљавани симбол вечитог фалуса. Ово би онда био још један доказ неокончане Петрове борбе са еротично-сексуалним захтевима у себи.

Схватање змије у бајкама, митологији и сновима народа и појединца, за Фројда и његове присталице увек је једно исто. Она је мушки сексуални симбол. Видели смо већ из раније кратке екскурзије у старо доба да змија није имала ово значење или бар не као главно. Како смо у случају Петра Коришког поново на трагу дубљим архајским слојевима и њиховим симболима, то ћемо и овоме прастаром симболу морати придати и једно друго значење. Уосталом, већина прастарих симбола који нису у току хиљада протеклих година изгубили од свога значења, што доказује да су били и остали израз неких врло дубоких и значајних слојева у људској души, носи у себи двоструки аспекат. Они обично осим оног једног, најпознатијег и најчешћег значења, имају и једно друго, њему супротно. Осим ова два аспекта, симбол и сада може да садржи и друга значења, само од времена у коме симбол дела и од моћи и способности појединца који се њиме служи или који је до њега, унутрашњим процесом индивидуације постепено дошао, зависи како ће, колико и који аспекат симбола да истакне у први план. Ово, на пример, подједнако важи и за архетипске слике „Вечитог Дечака“ или „Вечите Девојчице“, затим „Велике Мајке“, воде или змије. Као што архетипска фигура Аниме у души мушкарца може да узме на себе деструктивно обележје које тежи да разори унутрашњи и спољашњи интегритет мушкарца (овакво обличје Аниме Грци су нам оставили као сирене, Германи као Лорелај), тако је исто могућно да она буде инспиратор, водич или посредник између нашег свесног и несвесног живота, која помаже мушкарцу, као што су Маргарета и Хелена помагале Фаусту, у интегрисању његове личности. Овакав двоструки аспекат једног симбола важи у пуној мери и за змију или њој сродна обележја, змаја и аждају. Као што не може бити свеједно да ли змију сања неки мушкарац или жена, младић или старији човек, већ према томе у каквом се тренутном унутрашњем или спољашњем конфликту налази сневач, на основу чега ће змија бити протумачена на различите, па и супротне начине. Ово исто ће важити и за сусрет са змијом на унутрашњем попришту битке за Јаство.

Змија искушава Петра, али и Петар изазива змију. Он је већ прошао један добар део пута индивидуационог процеса, обрачунао се са својом Сенком, Персоном, Анимом, рашчистио је тамне и опасне садржаје свога индивидуално несвесног, и сада је он тај који се свесно супротставља и зове на последњи обрачун змију, не више само као представника мушке полности, већ, у ширем својству митске аждаје, као представника колективно несвесног и то као супротност орлу који доноси светлост и подржава човекову тежњу према светлости неба. Змија је овде тамна другарица земље, свега што је везано за рађање, сама као природа која ствара и разара, свирепа и горда, „равнодушна и хладна“ као у де Вињијевој поеми. Кад год тежимо Духу, небу и спасењу, чиме се неминовно све више одвајамо од тела, земље и свега чулног и материјалног, супротне силе у нама затегну се и поведу битку.

Оваква опасна затегнутост супротних сила нема баш никакву привлачност за обичног човека који тежи најчешће некој врсти синтезе супротности на најповршнијем плану. Разумљиво је да је оваква врста равнотеже увек угрожена и увек прети да се сруши. Отуд безброј напора да се новим компензацијама поврати стари мир и одржи привидан ред. Није овако у страсних природа у којих унутрашњи пожари не уништавају само дубок коров, већ се у пламену врши и непрестано чишћење и припремање духа за ново крштење. Јер после крштења водом (мајком, земљом, рађањем, али и женским елементом као таквим) предстоји крштење ватром које је последње и истинско крштење човеково.

Последња битка

Иако не можемо, на основу изнете биографије, поуздано да закључимо, није невероватно претпоставити да ли се Петар, у моменту обрачунавања са змијом, налазио на прагу, или је већ закорачио у другу половину свога живота.

На основу дугогодишњег искуства у раду са пацијентима, али и преко многобројних веза са здравим људима, Карл Густав Јунг је закључио да се читава психологија и психопатологија људи постепено мења када прелазе из прве у другу половину живота. Док је сматрао да се ток индивидуационог процеса у првој половини живота одиграва као „иницијација у спољашњу стварност“, у другом раздобљу живота сведоци смо „иницијације у унутрашњу стварност“. Природно је да се у првој поповини живота човек више занима за садржаје свога индивидуално несвесног, сукобљава и покушава да мири са својим нагонима (у првом реду сексуалним и потребом за владањем, моћи), више је једном речи окренут манифестацијама спољашњег живота и покушаја налажења места у томе спољашњем свету. Највећи део људи увек и остаје на достигнућима из ове прве половине живота, јер је достигао извесну, наравно врло релативну и несигурну равнотежу, избегавајући брижљиво сусрете са својом Сенком („тамним братом“ у нама), и својом Персоном (маском насталом из разлога прилагођавања, при чему човек изједначује себе са својом маском и остаје тако себи заувек неоткривен).

Код оних ретких људи који су имали смелости да већ у првој половини живота отпочну битку на трновитом путу индивидуационог процеса, у другој половини догађају се драматичнији и судбоноснији сусрети који све више указују и на присуство, односно буђење слојева архетипске природе колективно несвесног.

У свим религијама света, али не само у овима, већ и у неких филозофа (споменимо од новијих нарочито Кјеркегора, касније Јасперса), па и у свакодневном животу обичних људи, суочавамо се са једним врло значајним и необичним феноменом. Што је човек у већој невољи, што је дубље пао, или је у поседу неке тешке болести, што је у тежем конфликту унутрашње или спољашње природе, при чему су све његове снаге мобилисане и он учествује у оваквом конфликту целим својим бићем, не покушавајући да му на неуротичан или психотичан начин избегне и тако од њега побегне, решење конфликта, избављење из невоље, спасење, и то са неочекиване стране, као да су негде врло близу и остварљиви у сваком часу. Овакви чудни и нагли преокрети познати су и остварени и код људи сасвим нерелигиозних. Први знаци овакве помоћи појављују се опет у сновима у којима су се наговештавали некада и први знаци почетка конфликта или неке болести. Компензаторна функција несвесног, најпре преко снова, затим халуцинација или визија, покушаја уметничког стварања или изненадних преобраћења, пружа човеку руку и помаже му да се опет усправи, издигне из блата у које се заглибио, постане бољи, јачи и зрелији него раније. Што су јачи конфликти, искреније и дубље заоштравани сукоби, што је више ризика и смртне опасности, то су и средства која несвесни део наше личности мобилише да би нам помогао да остваримо раније поменуту зрелост, богатија.

Хришћанским учењем подојена душа Петрова, страсно и искрено управљена ка једном циљу, екстатичком сједињењу са Богом (ово је, уосталом, одувек био циљ свих мистичара света), заоштравајући већ свесно супротности у себи, захватајући све више са самог дна, изазвала је у једном тренутку одлучну митску сцену у себи – сукоб архистратига Михаила, самог арханђела Господњег, из реда високе небеске хијерархије, са вечитом Змијом. Битка хероја која се огледа у бици супротности, свести против претеће таме несвесног, или Духа против природе, Михаила, Ђорђа или Димитрија (који нису само хришћански хероји, већ и прехришћански) против Змије, врло је добро познат архетипски мотив бројних митова и бајки од најстаријих времена све до немачког романтичара Хофмана.

„И гле, као против Мадијанаца негда Исусу Навину, и овоме против љуте змије анђео господњи с мачем у рукама појави се и стаде пред њим.“ Један с мачем, други с мочугом у руци навалише сложно на змију која више не поднесе овај напад, већ побеже низ провалију и „незнано куд у бегу бежећи отиде“.

Пошто је појава архистратига Михаила јасно описана у стварности, наводе се његове речи охрабрења преплашеном и зачуђеном Петру, описује се даље њихова борба против змије и тренутак када је овај „главни анђео Господа“ постао невидљив, нисмо више у могућности да целој овој појави придамо карактер само унутрашње реалности, нити да је схватимо само као сликовит начин мишљења његовог носиоца, или, пак, само као симболичан начин изражавања Петровог биографа. Унутрашња слика претворена је у Петровом сусрету са Михаилом у спољашњу стварност, ова слика је једном речи, примила карактер реалности.

Ако бисмо овај Петров догађај судили строго школски, по утврђеним шемама психопатологије, онда бисмо га морали означити као врхунац већ одраније припремане и местимично већ испољене психозе која сада кулминира у једној оптичкој халуцинацији као резултат сумануте жеље, неке врсте појаве оазе у пустињи насмрт ожеднелих, у овоме случају страховитим постом и мучењем тела намученог и до ивице и психичке и физичке пропасти доведеног пустињака Петра Коришког. Ако би овакав закључак и у Петровом случају, као и у случајевима многих других стварно душевно болесних људи који су годинама прогањани од разних оптичких и акустичких халуцинација, био најједноставнији и за медицинску логику најприхватљивији начин објашњења, ово још увек не значи да би то био и једино тачан закључак.

Поседујемо више критерија по којима можемо опрезно покушати да раздвојимо халуцинације, као продукт несумњиво болесне психе, од визија, које, иако носе карактер крајње необичности, чудноватости, уопште не значе болесну појаву, могу да остану на само једном појављивању у току целог живота, да се појаве још који пут, ређе да се мешају са халуцинацијама.

Најпре треба рећи да су критерији класичне психијатрије о условима појављивања, трајању и значају халуцинација, тих „перцепција без објекта“ које су пратилац болесникових суманутих идеја, последњих деценија доведени у сумњу, а неки су сасвим изостављени у процењивању значаја оваквих испољавања. Мада се и раније знало да неке врсте халуцинација као што су, на пример, рефлексне или тзв. негативне халуцинације, не морају бити увек знак тешког душевног обољења, тек у новије и најновије време почело је да се пише о неуротичним халуцинацијама, тј. халуцинацијама које се јављају у неуротичних особа, али и код мале деце. За појављивање оваквих халуцинација потребан је увек неки конфликтни догађај, али сама халуцинација не мора увек да буде застрашујућег карактера, већ, напротив, некада је и пријатна. Тако се, на пример, некоме појављују виле, патуљци, лепи предели итд., као што је могућно појављивање равнодушних садржаја (Зиолко).

Нас ће овде мање занимати даље разликовање халуцинација код неуротичних и психотичних особа, нећемо се чак задржавати на познатом феномену појављивања халуцинација код усамљених особа, као и оних које су дуго постиле или биле исцрпљене принудном глађу или жеђи. Ако је и тачно да су дуга усамљеност и исцрпљујући пост могли да створе у Петру Коришком предуслове за појављивање халуцинација, ако чак са приличном сигурношћу прихватимо да су се овакве халуцинације акустичке природе са непријатним садржајима самооптуживања у вези са поступцима према сестри појављивале и биле израз пролазног психотичног стања једног аскете и будућег свеца, сусрет са Михаилом не може да се прими и разуме на исти начин, јер садржи неке друге елементе које раније нисмо срели у Петровом душевном збивању.

Релативна краткотрајност појаве, њен окрепљујући и битно позитиван карактер, управљен према будућности, а не прошлости, недостатак било каквих знакова који би указивали на сужење или помрачење свести, без других пропратних знакова патолошке природе, упућују нас да појаву Михаила схватимо не као психотичну халуцинацију, већ као визију која је последица раније поменутог оштрог супротстављања супротних полова архетипске природе.

Мада званична психијатрија и психопатологија нису до данас још у стању да направе довољно јасну и прецизну разлику између халуцинација и визија, ово је учинио још пре неколико деценија Карл Густав Јунг у својој дефиницији слике. Неопходно је да се на овоме месту упознамо са овим Јунговим цитатом: „Кад говорим о слици, онда не мислим на психичко одсликавање спољашњег објекта, него много више мислим на слику фантазије. Ова слика више почива на несвесној активности фантазије и као њен продукат она се свести приказује више или мање страна, отприлике у виду какве визије или халуцинације, али без испољавања патолошког карактера. Слика носи психолошки карактер какве представе у фантазији, а некада квази реални карактер халуцинације. Чак јој по правилу недостаје свака пројекција у простор, иако у изузетним случајевима (подвукао В. Ј.) може чак у неку руку и споља да се појави. Овај начин појављивања означујемо архаичним. Ја називам слику исконском онда када она носи архаичан карактер. О архаичном карактеру говорим онда кад слика показује уочљиво слагање са познатим митолошким мотивима. У овом случају она изражава, с једне стране претежно колективнонесвесне материјалије, а с друге стране указује на то да се моментано стање свести мање находи под личним утицајем, а више под колективним. На примитивном ступњу, тј. у менталитету примитивнога, унутарња слика лако се премешта у простор као визија или као халуцинација чула слуха, а да није патолошка.

Иако слици по правилу не припада никакав карактер стварности, ипак према приликама могу да јој припишем утолико већи значај за душевно доживљавање, тј. велику психолошку вредност која представља унутрашњу ’стварност’, која у датом случају превазилази психолошки значај, ’спољашње’ стварности. У том случају јединка се не оријентише према прилагођавању на стварност, него према прилагођавању на унутарње захтеве.“

Овај Јунгов цитат требало је да поткрепи наше уверење да се у сусрету Петра са Михаилом није радило о патолошкој халуцинацији, већ о визији архетипског карактера са проспективном тежњом према будућности. Ако Петар и буде у будућности излаган новим искушењима, његова снага отпора битно је ојачана овом визијом, њему је сада отворен пут према последњем остварљивом достигнућу једног мистичара на земљи – озареним екстатичним спајањем са божанством.

Победа и смрт

Искушења заиста још нису била престала, јер су кушања имала да „увеличају трпљење“ божијег угодника, пошто је сам Бог, како написа Петров биограф Теодосије, допуштао да беси на њега навале. Тако је Петар Коришки у Србији, на почетку XIII века, поновио страшну и славну победу старозаветног Јова. Њихова сличност није толико изражена у спољашњем току догађања, колико у унутрашњем збивању, при чему су у оба случаја стављени у покрет неки прастари механизми психичког дешавања који су покренули и тако суштинска и практично нерешива питања Божјег дијалога са ђаволом, коришћења услуга овога да би се искушао и на крају прославио још један Божији миљеник и угодник. Од Јова, преко Фауста, до Петра српског, сусрећемо се са најтежим проблемом, како свеколике теодицеје, тако и онтолошке метафизике и етичког става у односу на проблем зла. У каквом односу стоје, наиме, силе добра и зла, колико је ова подела само релативна и људска, а колико је она, како би Берђајев рекао, космичка драма.

Није овај проблем покушао ни Теодосије да реши, пишући биографију Петрову; довољно нам је, ипак, да је био свестан ове драме и да је у два маха, када су се демони поново охрабрили и силовито у групи навалили на Петра да га убију, написао у своме тексту (ваљда и сам потресен и дирнут овом неравноправном и на смрт вођеном борбом једног мученика за веру): „По божијем допуштењу“. Да ли му је било лакше или теже пошто је ове речи написао, ми можемо само да претпостављамо, као што можемо да наслутимо како је било самом Петру када је још једном морао да издржи „гавранова велики облак“ и мноштво демонских војника са шлемовима „у облику глава дивљих вепрова и с ликом медведа и осталих звери на глави и тако страшан призор твораху како би маштаријама уплашили светога“.

Без обзира на то што је Петар поседовао менталитет човека XII и XIII века, без обзира на његову велику способност имагинације и претварања унутрашње стварности доживљавања у калеидоскоп разних слика, од обичних илузија, преко псеудохалуцинација, правих халуцинација, до визија (у овом менталитету и овој необичној способности видимо сличности Петра Коришког са једним другим визионарем, мистичарем и вероватно чудним човеком који се звао Хијеронимус Бош) ми смело износимо мишљење, у коме имамо извесне подршке и од Теодосија, да је и сам Петар био свестан, ако не стално, оно сигурно у одлучујућим моментима своје борбе, да се главна битка са демонима води на унутрашњем плану његове душе. Овакво мишљење не искључује, наравно, веру Петра Коришког, као уосталом и свих осталих ранохришћанских и средњовековних пустињака, у реално постојање демонских бића. Негирање постојања сила зла, при истовременом убеђењу у постојање Бога, довело би ове људе у неразрешиве конфликте које нису успели да реше, када су овако нешто и претпостављали, ни највећи црквени оци, религиозни мислиоци или филозофи старог и новог доба.

Човекова драма кроз историју, Aurora Consurgens, његов процес освешћивања, пролазио је до сада кроз три своје значајне и дуготрајне фазе. У првој фази борба сила добра и зла одигравала се ван човека. Он није могао много више да уради сем да прихвати или не прихвати одлуку богиње судбине Моире, која је, као у нашој народној причи о у суду, додељивала разне врсте новчића као трајан белег животу неког човека. У другој фази, негде на почетку хришћанске ере, небеска драма борбе анђела са Луцифером и његовом војском, коју је тако узбудљиво приказао Његош у „Лучи“, сишла је на земљу и први пут је приказана у искушењима Христовим у току његовог боравка у пустињи. Од тада, ова драма је постала двострука. Снаге добра и зла воде битку за човека и ван њега, и у њему. Најзад, у трећој фази, која је настала на почетку новог века, али тек данас је на путу свог пуног остварења, све драме које су некада замишљане да су се водиле ван човека и то за њега, биле су само пројициране драме његовог сопственог унутрашњег бића. Пошто је човеково Ја било још сувише слабо и несазрело да би могло одолети жестоким сукобима које је имало да поднесе, с једне стране од сурове реалности са којом је он имао непрестано да води рат, с друге, од још увек пространог и нагонским захтевима испуњеног и императивног несвесног живота своје психе, човек је преместио своју сопствену борбу у спољашњи невидљиви свет, насељен оним истим анђелима и демонима које је сам у себи носио, чекајући да наступи време када ће бити у стању да буде довољно јак и тако понесе бар један део терета ове тешке борбе, на својим сопственим плећима.

У доба када је живео Петар Коришки човекова душа већ је постала поприште које је и само позорница борбе анђела и демона, или, како би се то модерним психолошким језиком рекло, борбе човековог Ја за свој интегритет и слободу између сила нагона, своје савести и реалности. У биографији Петра Коришког више не присуствујемо, или само закратко, спољашњој борби бесова са анђелима за спас човекове душе, као што је то био случај у неким ранохришћанским и прехришћанским биографијама и аутобиографијама. Чак и онда када се појављује и сам арханђео Михаило, овај не води битку са змијом сам, већ му у томе помаже, макар само бедном мочугом, и човек, Петар.

Дивна мисао Ангелуса Силезиуса да човек не може без Бога али ни Бог без човека, надахнуте мисли неких филозофа да је човек незаменљив сарадник и помоћник Бога у остваривању космичких планова Његових, могла је да продре и да почне да се остварује тек онда када је човеково Ја довољно ојачало да добар део терета космичке драме пренесе и на свој унутрашњи терен и тамо покрене исте оне силе за које је знао да су њима настањени невидљиви светови, али није знао да је њима испуњена и сва позната му (свесни део) и непозната (несвесни део који је одувек био већи и пространији) унутрашњост његовог бића.

Када, дакле, Теодосије четири пута помиње бесе и маштарије у заједничком споју, онда то треба разумети тако да су и Петар и његов биограф већ били у стању да схвате да ако је немогуће негирати реалност духовних бића ван човека, ова иста бића, подједнако она добра као и она зла, стављају у покрет и служе се својом истоврсном, а млађом браћом у дубинама душе сваког човека. Некадашња борба на небу, изгледа не сасвим окончана, спустила је своје невидљиве чете на земљу и наставила, једном у еонској прадавнини започету битку, на унутрашњем терену човека служећи се свим расположивим догађајима из строго индивидуалног развоја сваког човека, набијеним енергетском снагом, почевши од његовог раног детињства до тренутка када је ова борба његовог носиоца отпочела на свесном плану.

Петар је, према томе, морао бити често, ако не увек, у шта би тешко било до краја поверовати, прилично свестан да су много тога што види и чује (разни гласови који су га оптуживали због суровог поступања са сестром, разне оптичке илузије и халуцинације у којима су му се причињавале опаке звери и птице) само „маштарије“ његове рођене душе које су, дакако, беси покренули на акцију. Зар је могуће да Петар овога није био свестан?! Зар му његова сопствена савест, како би психоаналитичари рекли, његово Надја, није толико пута пребацила то што је оставио сестру саму у пустињи да умре, и зар му његов страх усамљеног и испошћеног човека, толико људски страх сваког од нас, чак и када иза једног таквог страха стоји сам архистратиг Михаило као заштитник, није довео све могуће гнусне приказе које су имале да га последњи пут опомену да ако се не остави свога неприродног и немогућег пута, биће разнет у парчиће! Зар није овај страх, и све оно што очи у страху виде, био покушај овоземаљског, природног и телесног Петра да га врати са његовог излета у небо, да га остави да поживи мало дуже него што би као „небески“ на земљи поживео, макар и са мало мање поста и молитава, макар и са понеким сељанином из околине у угодном разговору о времену и жетви!

Да, сигурно је да је свега овога Петар Коришки био свестан и баш зато што је био овога свестан, он се није ни разболео од неке земаљске болести (а колико је било прилика за то, према начину како је живео), нити постао коначно луд (иако је повремено и привремено пролазио кроз неке психотичне фазе), нити је напустио, у страху, свој дотадашњи пут. Јер тада, Петар не би постао светац, не би се служба за њега у цркви написала и до данас одржала, нити би Теодосије имао прилике да напише једну тако надахнуту биографију. За Петра се може рећи оно што је Кјеркегор написао за Аврама: „Највећи је постао онај који је немогуће очекивао. Аврам је био већи од свих – велики својом немоћи, велики својом мудрошћу чија је тајна глупост, велики својом надом чији је облик лудило, велики својом љубављу која значи мржњу према самом себи.“

И Петар Коришки очекивао је немогуће и дочекао га. Знао је да је за ово постигнуће потребно да ратује до последњег атома снаге у себи, против себе, да замахује својом и физичком и духовном мочугом на завидљиве бесе и у себи и ван себе (зар ово дељење не постаје у једном тренутку сувишно и зар није у основи свеједно шта је унутра а шта споља, када су и противници и савезници тако оштро, сигурно и заувек препознати и изабрани!), али је знао исто тако добро, и у томе је управо величина правог хришћанина и можда једино овога, да, када му понестане снаге и храбрости, када клоне и умори се, не преда битку непријатељу, не повуче се са бојног поља, већ повиче из свег преосталог гласа, искрено и предано да се заиста до неба чује, заједно са Псалмопевцем: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа моја веома се збунила!“

И ми смо потресени овим вапајем Петровим и он заиста нимало не би понизио гордог човека данашњице, чак и када се овај успне на Месец и спусти на дно океана, јер је и он тако често, окружен звекетом шлемова „дивљих вепрова и лика медведа“ уплашеног погледа у небо на коме не види ништа друго до „облак великих гавранова“, у ситуацији да изусти сличан вапај. Он га ипак не изговара!

Проигравши све своје наде да ће Петра телесно скршити, бацити га у болест, самоубиство или лудило, демони се повлаче са позорнице кушања и уступају место „главном међу бесовима“, који ће још једном, последњи пут, говорећи му на ухо, или водећи унутрашњи дијалог са њиме, што је у основи опет свеједно, покушати да га скрене с пута и обори са стене (Петрова стена!). Ово последње кушање, поново достојно интелектуалне дубине, проницљивости и духовитости Јовових искушитеља, вреди опширније цитирати.

„Што се, исмејани од људи, пропасти својој радујеш и тако против нас галамиш... Али зашто се ми уопште и боримо с тобом? Какво бисмо веће зло или теже страдање од оног што сада имаш могли навалити на тебе? Шта, бедниче, зар није од сваке беде горе и тегобније твоје живљење? Како не закључиш да је смрт од живота твојега пријатнија? Јер шта је твој живот којим се без памети хвалиш. Зар се ниси сам, гризући биље у пустињи као звер, глађу убио?... И толико страдања без ума трпећи своје изнураваш живљење? Како бисмо те боље од овог повредили или проклели!“

Петров одговор овоме подмуклом и перфидном ласкању достојан је одговора једног хришћанског филозофа или црквеног оца, прожетог до дна хришћанским учењем о бићу човека и бићу Бога. У овоме одговору Петар је извојевао своју последњу победу. Пошто се одбранио од свих искушења чула, дакле материје свога тела, последња битка води се између духа и Духа.

За људе снажног духа, који су живот посветили осветљавању његових понора, последња искушења, и у најдубљој старости, не могу бити ни природе еротске, ни природе поседовања, већ је ово искушење дошло и долази од врхунског међу демонима, палог Луцифера, који извлачи последњу своју карту. Управо ону због које је и сам пао. Гордост.

Засити се једнога дана и најумнији човек и материјалног блага и знања и титула, али не и онога чиме је све ово постигао: своје снаге, своје воље, својих напора, свога моћног Ја. Не засићује се слављења и хваљења, јер је гордост била одувек та која га је покретала на сваку акцију. Чак и ону да угоди Богу. Није било кроз историју Европе мање гордељиваца међу царевима и краљевима него међу папама, патријарсима и другим црквеним великодостојницима и значајним мислиоцима. Сви су се они оклизнули на „оштрици бријача“ која се звала – гордост. Али човек мора да буде уопште у стању да постане горд да би схватио сву опасност која од ње долази. Вероватно је само због тога Достојевски могао онако искрено да закука: „Смири се, горди човече“, опомињући овако не само горду Европу него и своје гордељивце, па и себе.

Није могућно да ни страсни, супротностима раздирани Петар није никада осетио гордост у себи. Онда још када је као мали одбијао да буде као остали, када се супротстављао родитељима, друговима и рођацима, када је почео да пости и моли се, када је напустио кућу, касније и сестру, када је одбијао понуде и све више се повлачио од људи који су му досађивали, када је изазвао читаве војске злих духова против себе, и најзад, када се појавио и сам арханђел.

Али ни у овоме одлучном тренутку када је постојала претња да сви до сада уложени напори и све драгоцене победе изгубе сав значај, Петар не само да није попустио него је грандиозни индивидуациони процес, у његовом случају управљен према једном одређеном циљу, сједињавању са Богом, још овде на земљи, привео тријумфалном крају посведочавајући себи и свима осталима оправданост свога пута и остварљивост својих циљева. Вредно је чути Петров одговор, прожет најчистијом хришћанском патрологијом и најбољим традицијама старозаветних јеврејских пророка.

Ево како Петар одговара врхунском демону: „Није ми непозната ваша лукава подвала, којом лукаво хвалећи ме наваљујете, и да узнесете ум мој хоћете гордошћу, којом ви отпадосте. Али је нечист пред Богом сваки који се поноси у срцу, јер се без ума такав надима; и ако је што добро у току многих година чинио, у једном часу упропастити може, у своју снагу без помоћи божије надајући се. А ја, од свих људи грешнији, признајем: Ја сам прах и пепео (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим и ништа сам по себи како треба без помоћи његове учинити не мислим.“

Признање људске немоћи и потпуна преданост некоме ко је већи неизбројиво пута од човека, тако је искрено и потпуно, оно нас тако потреса и данас, да после овога не можемо очекивати више никакву другу правду, него најнеобичнију врсту награде, достојну онога са којим се рвао целог живота.

Достигнуће мистичке екстазе коме су тежили и тако је ретко остваривали сви мистичари света, свеједно којој религији припадали, крај индивидуационог процеса у коме се, по Јунгу, рођењем Јаства одиграва преображај личности у правом смислу речи, при чему се индивидуално Ја доживљава као објекат једног надређеног субјекта, описано је познатим речима из биографија готово свих мистичара.

„После тога светлост велика у неизрецивом виђењу у пештери заблиста и сан од њега оде по дану и по ноћи и мишљаше као да је на небесима а не на земљи у радости и весељу божанственом и насићиваше се неисказаним виђењима многодневно.“

Ова визија достојна описа у апостола Павла, није била само тренутна појава, као што је то била ранија визија арханђела Михаила, још мање патолошка халуцинација суманутог субјекта. Ми заправо не знамо шта је била, јер нам за ово знање недостаје како субјективно искуство тако и било које проверено и објективирано научно знање о сличним душевним стањима и виђењима код других особа. Највише што можемо да кажемо јесте да су нам оваква стања позната једино из литературе мистичара свих времена и да се она не поклапају ни са једним познатим патолошким стањем из психијатријске праксе и литературе. Овакви тренуци мистичког обасјавања у којима се доживљава сасвим нова врста радости и среће, познати су, додуше, у неких епилептичних аура уочи самог драматичног и увек опасног епилептичног напада (овакву врсту ауре изгледа да је доживљавао Достојевски) и на почетку неких схизофрених обољења младалачког доба, после којих, по правилу, наступа тешка и дуготрајна схизофрена психоза праћена сасвим другом врстом „чувења“ и „виђења“, скоро увек претеће и врло непријатне природе, уз неизбежну сумануту интерпретацију халуцинација.

Визије Петра Коришког, међутим, као и оне католичког Јована од Крста, православног Серафима од Сарова, индијског Рамакришне, носе сасвим други квалитет. Радосно и обасјавајуће осећање свеприсутности које субјект доживљава, при чему долази до идентификације са Богом, микрокосмоса са макрокосмосом, ако је у своме врхунском интензитету релативно краткотрајно, не губи од свога основног светлосног квалитета (светлосног не само у физичком, већ много више у духовном смислу) ни касније. Из Теодосијеве биографије, наиме, сазнајемо врло значајан податак да Петар „са захваљивањем Богу, у спокоју и весељу многе преостале године проведе“, што нас непобитно уверава не само да је борба једне богате личности са бројним и противречним садржајима у себи успешно окончана, већ и да је ова борба прешла у стање трајног мира, хармоније и радости, што човек на земљи постиже сигурно веома ретко и не без великих претходних жртава.

Још један податак који нам пружа Петров биограф драгоцен је у процењивању праве вредности постигнутог мира и остварене унутрашње озарености. Сећамо се још увек живо колико је Петар упорно бежао од људи, своје сестре, људских насеља уопште, како би што више био сам. Самоћа му је била неопходна јер је само у њој могао да се бескомпромисно сусретне и сукоби са свим подсвесним и несвесним лицима своје многоструке личности.

Нема остварења нити на једном животном пољу без самоће. Она је потребна научнику подједнако као и уметнику, генијалном човеку исто толико колико и сваком правом мистичару. Душевни болесник је, истина, такође тражи, али не да би себе остварио и тако оствареног вратио људима, већ да би се још више изоловао и коначно закопао и за себе и за свет. Отуда је самоћа велика проба и посебно искушење за све који су јој наклоњени или који је жељно траже. За свакога ко јој се посвети самоћа ће бити четрдесет дана у пустињи, у току којих су необични сусрети неизбежни. Не излазе из ње сви препорођени. Многи је напусте и побегну пре истека времена, многи остану дуже него што је потребно, мало их остане управо онолико колико им је стварно било неопходно. Некоме је потребно четрдесет дана, некоме четрдесет месеци, а Петру је можда било потребно четрдесет година. Мање је значајно колико је дуг овај период, много више какав се човек враћа у свет. Да ли са звездом на челу или Каиновим знаком. То се одмах препознаје. И онај обични човек који никада у своме животу није видео ни свеца ни убицу, у стању је одмах да препозна и једног и другог. Душевни болесник се не показује свету, чак када је и привидно задовољан својом болешћу. Или, када се појави, свет га неопозиво препознаје, на исти начин, потпуно из истих разлога као што препозна свеца, генија или убицу. Откуд та способност препознавања? Зар не, из дубина њега самог! Па и он је тај који носи на дну срца свога и Авеља и Каина, и Христа и Јуду. Када је прави човек пред њим, немогуће је да га не препозна.

Сви се ови, међутим, показују свету, јер оно до чега су дошли или оно што им је откривено, не припада више само њима. Као што је бременитој жени жељној рађања и плода немогуће да не роди, тако је немогуће генију да не огласи себе, нити свецу да посвети и друге. Тако и Петар.

Дошло је најзад време када Петар више не одбија људе од себе. Али сада и други људи долазе к њему. Док су у прво време његовог пустињског живота наваљивали радозналци, завидљивци и просте душе које су носиле храну, како то жене чине на задушницама, сада су „богољубиви иноци“, привучени унутрашњим гласом пошли на право место, да се од њега уче испосничком животу, и њима, гле, „не хтеде одрећи“. Прими их за ученике и одреди им станиште испод стене, баш преко пута његове. Па управо као велики руски светац Серафим Саровски, који је много година провео сам у шуми, мучећи се и борећи са својим бесима (а зар то нису увек исти, наши беси!) све док их не победи и не доживе слично признање и награђивање као и наш Петар, и овај учаше братију како да се од бесова брани и како да их се не плаши, па тако исприча све о животу своме. Најзад га је и смрт затекла „у доброј старости“, светачким ореолом додирнутог.

Закључак

Тако је живео и умро значајни српски светац Петар Коришки. Његов животни пут, за нас данас крајње необичан и готово несхватљив, није био необичан за време у којем је живео, а тек данас постаје стварно схватљив пошто смо се упознали са тековинама дубинске психологије која се први пут у историји научне мисли приближила разумевању и тако сложених и вековима несхваћених душевних збивања карактеристичних за уметника који ствара, мистичара који тражи сједињење са својим Јаством или душевног болесника заплетеног у мрежу своје суманутости. Помињемо их све заједно јер су и геније и мистичар и душевни болесник, када су то стварно, у поседу или су поседовани најдубљим слојевима човековог душевног живота до кога је још научни психолошки метод могао да допре, до архетипова колективно несвесног.

Десетинама и десетинама хиљада година таложени слојеви човековог доживљавања свога јединства са природом, сједињавања са непознатим космосом, усхићене жртве и молитве упућиване том истом Непознатом у видљивој и невидљивој природи микро и макро света, али у исто време и човеков ужас, страх и стрепња пред том истом природом и тим Непознатим кога је тек требало, најпре преко врача, а онда инспирисаних пророка упознавати, остали су заувек уписани на дну свачије душе од памтивека до данас. Све док су границе свести према непрегледном мору несвесног живота биле још покретљиве и несигурне, веза са овим дубљим слојевима није била ни толико тешка, ни толико ретка. Сигурно да је и наш прасвет имао својих мистичара, уметника и лудака много више него што их ми имамо данас. Да ли је било критерија за њихово разликовање и какви су они били, остаће можда заувек тајна. Оно што знамо, то је да је приступ овим слојевима, које смо давно већ уобичајили да називамо архајским, одскора и архетипским, постајао, са проширивањем свести на рачун несвесног, све тежи и све опаснији. Утолико је наша фасцинација људима и њиховим делима, када су они успевали да сиђу на дно, захвате оданде прегршт необичних белутака и донесу нам их на светлост дана, била огромна. Индивидуално несвесно сваког од нас постајало је све већом препреком за спуштање у слојеве колективно несвесног. Управо су уметници, мистичари и лудаци једини ово покушавали. Све остале хватао је паничан страх већ од садржаја свог рођеног несвесног. Требало је збацити са лица душе Персону и схватити да је она наше лажно лице које нам је, истина, потребно у свакодневном животу, али за које морамо знати да то нисмо ми. Требало је упознати „тамног брата“, своју Сенку, како би се ослободили непотребних, а опасних замки пројекција, интројекција и идентификација; сазнати да свако од нас носи, не само у своме телу већ и души, свога Адама и Еву, односно Анимуса и Аниму, препознати тај други пол у нама и све оно чиме он боји наше представе, осећања, мисли и одлуке. Када се од свих ових сусрета у себи нисмо уплашили, успешно их окончали, на најбољем смо путу да сублимирамо своје нагоне и да енергију коју смо добили од ове сублимације усмеримо према последњем – циљу достигнућу Јаства.

Не треба при томе замишљати да је овај пут и ово достигнуће неки deus ex machina који када се једном стави у покрет наставља даље кретање сам од себе, попут неког навијеног аутомата са већ готовим и за сваког од нас унапред спремљеним плочама који ће одавати звуке од оперете до Баха. Све станице назначене на човековом животном путу (Сенка, Персона, Анимус и Анима, Јаство) стварно су присутне, али да ли ће на њих човек уопште свесно да наиђе, када и којим редом, да ли ће можда успети неке да прескочи, а неке нове да открије, остављено је потпуно мистериозном сплету детерминираних и индетерминираних догађања у којима понекад пресудну одлуку доносе и сасвим непредвиђени моменти у току човековог живота.

Да је живео у неком другом времену, Петар Коришки је могао постати велики сликар, песник, композитор. Али и душевни болесник. Без мача и штита хришћанског учења у које је веровао, како је само највећима доступно да верују, могао је лако постати плен – Петар би рекао – Сатане, ми бисмо данас рекли – Хаоса, још неуобличене и неодуховљене праматерије, космичких маглина у којима још није дошло до додиривања Божијег прста са Адамовим, као што је то Микеланђело сигурно знао да је остварено на Земљи. Јер, на дну наше душе не лежи, спреман на откривање, само Космос већ и Хаос. Фројд је видео само једну страну те душе, уплашио се и побегао у песимизам и меланхолију. Јунг је видео обе стране и на тај начин – могућности и шансе људске слободе.

Сваки прилаз космосу и хаосу у нама, прилаз је најпре непознатим и због тога увек опасним дубинама. Ни у васиону, ни под земљу човек не сме да иде неопремљен. Трагичним и за науку још увек мистериозним начином, овако неопремљен, силази на дно једино душевни болесник, враћајући се оданде ужасно ожежен, често, до краја живота, у својој сржи спаљен. Геније и мистичар опремљени су, боље или горе, више или мање, никад без вере да ће постићи циљ. Ипак га не остварују сви који пођу.

Људски живот нам се чини као железничка композиција са много различитих вагона и локомотивом којом врло дуго управља неки нама непознати машиновођа. Различите, унапред дате конструкције вагона, испуњава садржајем сваки човек сам. Његово место, на почетку живота, у последњем је вагону. У другој половини живота, или сасвим на крају, неком успе оно најтеже – да достигне локомотиву и открије машиновођу. Ово је успело и Петру Коришком. За њега је онај који је управљао његовим возом био хришћански Бог, за неког другог била је то природа, Ништа или Тао, за неког опет само Човек. Али за сваког од њих било је најважније једно, свима њима заједничко: сви су осећали неодољив импулс за кретањем напред, сви су се пробијали кроз вагоне, често посрћући и као сомнамбули, али су се кретали само зато што су императивно и неумољиво, обично доста рано, наслутили локомотиву и желели од тог првог наслућивања само једно, да доспеју до ње.

Превод Теодосијеве биографије Петра Коришког, за који морамо бити још једном захвални Димитрију Богдановићу, који је знао да одабере и прикаже правог човека и у право време, помогао нам је да успоставимо често прекидани, често и заборављани континуитет са прошлошћу. Како оном националном тако и оном општечовечанском. Национална историја једног народа, историја којом се поносе генерације, није само у јунацима који својом неустрашивошћу и љубављу за домовину бране својим телима прилазе граду. Она је и у оној другој врсти јунака, духовним борцима за слободу који су оплемењивали земаљске хероје небеском храном.

Петар Коришки је наш савременик, јер нам је својим животом и унутрашњом борбом коју је у томе животу водио, а која је по својој жестини, богатству и лепоти превазилазила славне бојеве великих војски, показао три вечита слоја човекове душе. Онај индивидуални, достојан описа једног Еврипида или Сервантеса, национални и архетипски, општечовечански, који нам је поново приближио тајну генија и мистичара.

Заиста, нико ко је био велики у свету, неће бити заборављен. Ко се са собом борио постао је велики јер је себе савладао, говорио је Кјеркегор. Но, ко се са Богом рвао, постао је већи од свих. Аврам се са Богом рвао, Јаков такође. Ваљано је ово чинио и наш Петар Коришки.