Владета Јеротић

Доситеј Обрадовић. Између православља и западне просвећености

Извор: Дарови наших рођака 2, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.
Писмо љубезном Харалампију

Стојан Новаковић је још 1911. у своме чланку Доситеј Обрадовић и српска култура истакао потребу „да се та стара, византијска култура помири и доведе у склад са западноевропском, те да народ има чим борити се даље за свој опстанак међу народима“. Цео чланак, а не само ова мисао Стојана Новаковића, одише актуалношћу, између осталог и зато што нас увек изнова подсећа колико је тема зближавања, синтезе Истока и Запада, православне културе и западне просвећености, управо на овоме, нашем, српском тлу непрестано савремена.

„Не раздвајајте се и не мрзите се између себе за цркве грчку и латинску. Церков је Христова, а нити је грчка, ни латинска“, поручује Доситеј завађеној браћи у Далмацији, Босни и Херцеговини.

Према виђењу Стојана Новаковића, Доситеј је тежио јединству наших народа, без обзира на католичку и православну веру, српство и хрватство, без обзира и на муслиманство, и он овакве Доситејеве тежње, изречене у име западне просвећености, поздравља. Нисмо ли у послератној социјалистичкој еуфорији, после скоро сто година, добили сличан програм, слично виђење јединства јужнословенских народа, само сада у име марксистичког интернационализма! Није ли још Доситеј био у заблуди тражећи јединство југословенских народа и помирење цркава, или је он само преурањено понудио нешто што се сваком честитом човеку на овом тлу чинило, па и данас чини, као најпожељније и најприхватљивије? Али како – без дозваног у свести свога народа – заједно?!

Доситеј као човек

Рођен у банатској варошици Чакову, природно интелигентан, радознао, жељан знања, духован и духовит, Доситеј Обрадовић је прошао и за данашње а камоли за оно време скоро невероватан животни пут, савременим психолошким језиком речено, пут „индивидуационог процеса“. Оставши рано без родитеља, као да је целог живота тежио да надокнади овај губитак. Никад му није било доста читања и учења, путовања и разговора, захваљивања и дивљења. Бистар чаковачки ученик, Богу потпуно предан млади калуђер у манастиру Хопову, светски путник, коме су се, као чаробним штапићем, отварала срца и куће виђених и паметних људи у Турској и Грчкој, на далматинском Косову, у Аустрији и Италији, у Француској, Немачкој и Енглеској, Доситеј Обрадовић је доспео до министра просвете у Карађорђевој Србији, у којој је и умро, пошто је претходно, у току три и по године (од 1807. до 1811), успешно обављао низ просветно-државничких послова, практично без икакве плате.

Говорећи језиком данашње динамичке психологије, чини се да се Доситеј развијао под утицајем Идеалја свога оца, кога једва да је запамтио, а о коме је слушао саме похвале. „Ја сам га потом всегда у уму мојем представљао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали!“ Понекад је духовно-душевни развој детета у оваквим околностима успешнији него поред живог оца са којим дете треба да се идентификује, мада овакав развој има и својих недостатака, јер се идеали преувеличавају, па одрастао човек од себе тражи и више него што може да постигне.

Своју мајку Круну Доситеј је до те мере идеализовао и величао да би када бисмо се до краја препустили размишљањима дубинских психолога, нарочито психоаналитичара, о Едиповом комплексу, можда би нас оваква размишљања могла одвести предалеко када је реч о односу Доситеја Обрадовића према женама. Ипак, не треба испустити из вида чињеницу да се Доситеј никад није женио. Јесте био неколико пута заљубљен, обично у већ удате, махом благе, паметне и лепе жене, каква је била, бар у Доситејевом виђењу, његова мајка. Неуобичајене похвале жени уопште, истицање њених јединствених и посебних квалитета, похвале које нису својствене ни данашњем, још увек патријархално васпитаном Србину, указују не само на утицај западне просвећености и Доситејевог личног одушевљавања лепим и образованим женама, већ несумњиво и на несвесни утицај његове мајке. Да ли је он целог живота остао веран својој мајци, не ступивши ни с једном женом у интимне односе, не можемо никако поуздано знати, али са доста вероватноће можемо претпоставити постојаност целибатског живота његовог, без обзира на то што је о целибату, у више наврата, писао негативно.

Доситеј као хришћанин

Доситеј Обрадовић је несумњиво био хришћанин. Да ли је био и довољно добар православац? Његов став према цркви и манастирима није био став према хришћанству, већ према тадашњем реалном стању у црквама и манастирима, православним и католичким. Позната негативна размишљања Доситејева о калуђерима и калуђерском животу, ослоњена на сопствено искуство, иако оправдана, нису православна размишљања о монаштву и значају монаштва у историји хришћанске цркве. Православни, али и неправославни, хришћански манастири вековима су били и до данас остали жаришта и расадници општег образовања, сведоци и чувари културе једног народа, а када је реч о српском народу, они и данас сведоче о нашем присуству у историји (сетимо се Хиландара, Студенице, Милешеве, Сопоћана, Манасије и других манастира). С друге стране, Доситеј као да је превидео вечну и дубоку тежњу човека ка контемплацији, мистичком животу и мистичној екстази, која се одувек најуспешније неговала у манастирима, тежњу која је за многе историчаре религија једна од битних ознака homo religiosusa, као архетипа у човека. Бројни су примери људи посвећених монашком завету у православној, али и општој религијској историји човечанства, чији су плодови ос тали као трајан допринос култури света.

Рационалистичка страна западног хришћанства, које је било на далеко вишем цивилизацијском нивоу, пленила је Доситеја који није ни могао ни знао да прави поређења духовне природе између сачуване изворности православног хришћанског учења и другачијег развоја, како теолошке мисли тако нарочито њене примене, у учењу западног хришћанства. Али не треба заборавити да Доситеј није био ни теолог ни мистик.

У свакодневном животу, у односима са људима, као и у својим књижевним делима, Доситеј Обрадовић је био морално исправан, поштен, образован и поуздан човек. Кад год је требало на неко важно и угледно место поставити српско црквено лице које би било „мирно, радно и учено... а узорним животом служило на част митрополиту“, као, на пример, на место капелана у капели фелдмаршал-лајтнанта Јефте Љубибратића у Бечу 1777. године, предлаган је Доситеј Обрадовић.

Треба поменути да су ученици његови, са којима је он дуже време боравио, као, на пример, Тома и Павле Видак из Сремских Карловаца, остварили касније успешну каријеру и у свему важили за узорне људе. (Тома је постављен за народног асистента, а Павле је постао епископ).

Доситеј између православља и западне просвећености

Идеје које владају у човеку и народу, нарочито религиозне идеје, а када је реч о Европи и Русији то су хришћанске идеје, не могу да живе изоловано већ су подложне најразноврснијим утицајима који су бивали и јесу узроковани непрестаном и живом динамиком историјских збивања. Све значајније идеје у историји, нарочито оне које дуго трају, међу њима на првом месту хришћанство, могу остати не само живе већ и плодне за културу стварања само у сукобу са супротним идејама. Тако се православљу у држави Немањића, на самом почетку њеног успона, супротстављало богумилство, католицизму у Европи, на почетку XVI века, протестантизам, као до тада најјачи изазов. Пијетизам и квијетизам, иако два наизглед различита јеретичка правца у XVII веку, били су плодан изазов већ рано окошталом протестантизму. У нашем веку, и западном и источном хришћанству огроман изазов представљају наука, атеизам, марксизам и ислам.

У Доситејево време, већина балканских земаља под Турцима гајила је не само силну жељу за ослобођењем већ и за тековинама европске просвећености. Проблем је био и, чини се до данас остао, у томе како примити европску цивилизацију а задржати самосвојност, што значи, када је реч о Србима, своју хришћанску, православну веру, своју историју и позитивне духовне особине српског народа: частољубивост, правдољубивост, великодушност, дух слободе, чисто срце, трезвеност. Не треба заборавити да Доситеј Обрадовић није био само критичар народног живота и обичаја већ је у свакој прилици истицао оне добре стране српске народне културе.

Чини се да је лакше говорити о западној просвећености него објаснити суштину православне просвећености. Просвећеност православних народа на Балкану и у Русији развијала се с прекидима, на прескок, уз много празнина и недовршености, а све то узроковано тешком и често трагичном историјом ових народа. Развој философске мисли на Западу, међутим, нарочито појава једног Еразма, Франсиса Бекона, затим Декарта, Спинозе, Лока, све до Канта и Хегела захваљујући природнијем развоју држава у целини и одржаном континуитету памћења, што најчешће обезбеђује и неопходан доживљај идентитета у појединца, али и народа, као да је обезбедио и повољне услове за развој разума који плодно сумња, али и ума који критички расуђује. Несагледиве су последице присутности или одсутности скептичног разума и критичког ума у већине припадника једног народа. Размотримо сада да ли постоје неке посебне одлике православне просвећености у односу на западну просвећеност.

О просвећености разума човека западне хемисфере и о просвећености срца човека православне сфере живљења говори се уопштено, недовољно јасно, али не и погрешно. Ову другу просвећеност не треба тумачити као пренаглашену осећајност, бурну афективност или опасну ирационалност живљења, већ као ону идеалну просвећеност за коју изворно хришћанство има срећну изреку: Благо теби ако ти разум у срцу почива! Реч је, дакле, о успешној и плодној синтези разума и срца, рационалног и емотивног, а дубински психолози би још рекли, свесног и несвесног. На ову значајну могућност поменуте синтезе још ћемо се вратити.

Значајна одлика православне просвећености јесте и саборност, природна и насушна човекова потреба да у литургијској, заједници и свему осталом што је литургијско у српском православном човеку, а није везано непосредно за цркву, прослави Бога, овај живот, плодове земље. Протестантски индивидуализам, који је достигао своју могућу границу у „splendid isolation“ феномену (и на цивилизацијском и на културном плану, и у породици и у држави), последица је пренаглашавања свега рационалног, што је уродило, с једне стране, величанственим интелектуалним, философским и научним системима, а проузроковало, с друге стране, опште отуђење, пре свега од сопственог извора осећајног живота, затим отуђење од других људи и од саме природе.

Комплексна психологија К. Г. Јунга научила нас је да све ствари на свету имају лице и наличје, своју светлу и тамну страну, своју Сенку, како је говорио Јунг. То значи да и православна просвећеност, она која је у Русији дала сјајну плејаду философа крајем XIX и почетком XX века (Соловјов, Тарејев, Несмјелов, Берђајев, Булгаков), и једног непревазиђеног Достојевског, који су заиста били праузор оног идеалног споја ума и срца о коме смо говорили – мора да носи „тамног брата“ у себи. Тако, на пример, саборност словенског православља, када није позитивно усмерена, може да се претвори, и већ се у православним земљама у нашем веку претворила, у анонимну колективност, у потчињавање диктаторском ауторитету, претворила се у ропску послушност која не дозвољава никакав даљи развој разума и ума, али ни осећања јер се и она могу и морају развијати и оплемењивати.

У склопу оваквих размишљања о западној и православној просвећености која, наравно, захтевају много продубљенију и савеснију анализу, упитајмо се какво место заузима Доситеј Обрадовић и да ли је он могао или још може да буде неки мост помирења, нека синтеза, подстрек и нама данас да, чини се, опет растући јаз између Балкана и Европе, нарочито између православног и католичког хришћанства, премостимо и од западне просвећености усвојимо оно што нам је стварно у нашем специфичном даљем развоју од ње потребно, а, наравно, да од себе дамо нашој хришћанској браћи, ако то буду желели, оно што је њима од нас потребно? Занимљиво је, значајно и симптоматично да се готово иста питања која су се с великом жестином и увек присутном актуалношћу постављала у Русији, од времена Петра Великог па све до данас, наиме, да ли је пут Русије пут отворености према Западу и стварања плодне синтезе руске и западне културе, или постоји неки посебан, руски, православан пут, више или мање према Западу затворене Русије – постављају и нама Србима, рекао бих, још од времена Стевана Немање и Стевана Првовенчаног, преко даљих колебања Стевана Дечанског и цара Душана између Истока и Запада, до Ђурђа Бранковића и његових потомака, а свакако и од времена Карађорђа и Милоша Обреновића, и њихових потомака, све до дана данашњег.

Лако је о њему говорити, а тако је тешко остварити тај тзв. наш, самосвојни, српски, прави пут између Запада и Истока, пут који нам је, не много срећно, географско и историјско место живљења предочавало и пред нас постављало. Да ли смо данас кадри, можда захваљујући и Доситеју Обрадовићу, да боље проценимо шта је то што наша православна српска душа неће и не може да усвоји од Запада и од западне просвећености, а шта је, пак, оно што нам треба и мора да прими, јер су то општечовечанска остварења, корисна и неопходна свим људима, без обзира на веру, расу, нацију? Није ли то што је корисно и неопходно свима људски разум, али и ум, којим су обдарени сви народи света, а о којима је Доситеј толико писао?

Доситеј Обрадовић је рано био свестан опасности догматског мишљења и слепог веровања у ауторитет, веровања које је одувек прилично распрострањено у српском народу (да ли и у сваком другом?), па зато налаже човеку пре свега сумњу. „Што ја могу мислити од једног човека који ми вели: Теби није допуштено ни мислити, ни расуждавати, или: Ако се кад усудиш што мислити, да не дрзнеш што другојаче помислити него како су они и они мислили?“

Сумња се не може и не сме избећи на путу тражења истине, али од сумње ваља стићи до критичког мишљења. Како? Доситеј више пута понавља пут истраживања који се заснива на утврђивању узрочно-последичних односа међу појавама.

Како се односи човек православне, српске просвећености према Декартовој „методској сумњи“ и Доситејевом позиву „почињимо сумњати: ово доводи к истраживању, а истраживање к познавању и истини“? Видели смо да је сумња неопходна прелазна карика између догматизма и критицизма. Сумња сама по себи може бити позитивна или негативна, зрела али и незрела. Зрела сумња подстиче човека да истражује, упоређује, тражи да чује „и другу страну“, вуче ка објективности, свестрана је и радознала. Незрела сумња је реактивна сумња: она је плод ранијег разочарења и нечије преваре, стога је тврдокорна и дуготрајна, неселекционисана, унапред подозрива, себична и узана, често патолошка. У каквом односу стоји наш просечан човек према зрелој и незрелој сумњи, можда и није тешко погодити. Због свега овога ми се чини да је Доситеј Обрадовић данас наша парадигма, активна и вредна размишљања, што ћу покушати да покажем у даљем излагању.

Наш однос према Доситеју данас

Доситеј Обрадовић је несумњиво тежио спознајно-етичком усавршавању следећи оновремени идеал европског просвећеног друштва. Револуционарну мистичку, хоповску младост, он је заувек напустио приклонивши се рационалним идејама постепених реформи – у себи и у друштву. Револуцијама више није био наклоњен. Побуне Срба у Новом Саду и у Вршцу 1777. осудио је као антиреформски акт и последицу непросвећености народа, а о Француској револуцији готово да није прозборио ни реч. Склон сам данас, када се поново озбиљно расправља о целисходности и неопходности Француске револуције, да у оваквом његовом ставу пре видим врлину него ману.

Против Доситеја Обрадовића подизали су се гласови, често жестоки и необјективни, и у његово време и данас. На другој страни, било је страсних заступника његових идеја, нарочито у почетку и током XIX века, који су, према речима Стојана Новаковића, одлазећи у „модерни нихилизам“, одиста штетно деловали на хришћански морал народа, чинећи тако „медвеђе услуге“ самом Доситеју. Нисмо ли и после Другог светског рата били сведоци како су нове „просвећене идеје“ интернационалног марксизма нашле у српској средини страсне, повремено и фанатичне заговорнике, који су негирали и одбацивали све што је потицало из „старог духа“! Све ово потврђује да нам је Доситеј био и остао изазов који од нас и данас тражи одговор.

Долазећи из једне цивилизацијски заостале, дугим османлијским ропством културно уназађене српске средине у земље Европе, које су већ давно биле обезбедиле, више или мање, несметан и природан развој, Доситеј Обрадовић се можда претерано одушевљавао Европом (мада никада није био лишен и критичких погледа на ту исту Европу). При свему томе, његове намере и жеље да помогне своме народу биле су толико искрене и поштене да није исправно замерати му, што се и данас чини, да је хтео да нас лиши традиције, старих хришћанских православних обреда и да нас изручи Европи и њеним каткад опасним прохтевима.

Зашто је потребно непрекидно сумњати у Доситеја, тог морално неокаљаног човека, обдареног, како Драгиша Витошевић пише у чланку Доситеј – вуковац пре Вука „урођеном добротом, љубазношћу и присношћу према другима“? Витошевић посебно истиче да је „лекције непритворности, чистосердачности, љубазности и благонаравија“ Доситеј највише добио у српској Далмацији, у народу који је он називао „светим грешницима“, а који је, изгледа, и онда када узмемо у обзир идеализацију Доситејеву, био заиста честит, добар и добронамеран. „Каково блаженство и рај на земљи с онаквим светим и добрим људима живети! Оно су прави свеци, а нити знаду нити мисле да су.“

Да ли је Доситеј био свестан, питам се, да ће с просвећивањем, онаквим какво је долазило са Запада, уосталом јединим могућим у оно, па и у наше време, релативно брзо наступити крај патријархалне идиле у побожном и добростивом српском народу, и у Далмацији и у другим крајевима? Да ли је Доситеј наивно остао веран русоовском идеалу „природног живота“? Тачно је да су нас наивност и лаковерност, чак и нека врста невиности у односу на друге народе, и, нарочито, идеје, скупо коштале и у прошлости и у садашњости. Али зашто бисмо, на другој страни неуротичне „клацкалице“, посматрали вечног Доситеја у нама, непрестано сумњајући, негујући неповерљивост, све до идеја прогањања, и према онима према којима немамо основа да будемо сумњичави? Како се, међутим, позивати на разум и добру вољу народа када су његове тежње још задуго биле (и остале) ирационалне? Зашто нападати Доситеја да је хтео да позападњачи српски народ, да му предложи европски протестантски рационализам (данас бисмо вероватно питали и у чијој је служби Доситеј био и за коју је тајну организацију радио!), а не осврнути се на заосталост, примитивизам и сујеверје у народу у коме су ипак његове књиге доживеле велики успех?

Останимо, зато, на реалној и објективној оцени Доситеја Обрадовића, једног од наших највиђенијих културних посленика, кога је Карађорђева Србија, не без претходног проверавања, оберучке примила, а који је до дана данашњег остао актуалан за православну српску средину, као неко ко је, пре свега из љубави према свом народу, покушао да успостави извесну равнотежу између западне и православне просвећености, између Европе и онога што је европско у Србији, између рационалног у протестантизму, дисциплине и реда у католичанству и православне традиције, њене ирационалности, али и мистичности. Смело бих рекао да су најуспешнији културни прегаоци у српском народу (Вук, Доситеј, Његош, владика Николај Велимировић, Момчило Настасијевић, Милан Ракић, Јован Дучић, Јован Цвијић, Милутин Миланковић) управо били они људи који су остварили раније помињану стваралачку синтезу разума и срца. За овакву плодну синтезу као да је био и остао више позван православан човек Истока, него „ технички човек“ Запада, хипертрофираног интелекта и претерано индивидуалистичког Ја-принципа. Коначно, без таквих људи као што је био Доситеј Обрадовић, ни данас још не бисмо били у стању да објективно проценимо шта је то у православној просвећености што може да нас обогати, учини спремним и плодним да се са својим самониклим даровима прикључимо општој култури света. Према теорији Арнолда Тојнбија (вероватно највећег историчара XX века) изазов-одговор феномен присутан је и неопходан и у животу појединца и у животу народа. Гледано из овог угла, било је једноставно немогуће сачувати се од европског рационализма и доба просвећености, али то није било ни потребно. Постоје цивилизацијски, а и културни таласи који захватају цео свет или већи његов део. Слабијима се наметну, док јачи нађу одговор, некад и сасвим самосвојан.

Још једном о Доситеју као човеку

Враћајући се још једном на личност Доситеја Обрадовића, изложио бих сада једно другачије разматрање односа православне и западне просвећености, и то у светлу односа емотивних и рационалних функција у самом Доситеју. Већ је Јован Деретић пре двадесет година, позивајући се на, изгледа, оригиналне опаске Владана Деснице о Доситеју, поставио питање не само утицаја рационалистичке философије просвећености на Доситејев рад већ и утицаја антирационалистичке и антифилософске струје из друге половине XVIII века.

Следећи Јунгова размишљања о психолошким типовима, о поларном и у исто време компензаторном односу рационалних и ирационалних функција у човековој психи, при чему компензацију треба схватити као „функционално уједначивање, као саморегулисање психичкога апарата“, морали бисмо се упитати какав је однос постојао између рационалних (мишљење и чувствовање) и ирационалних (интуирање и осећање) функција унутар Доситејевог психичког живота. Ако узмемо да су у Доситеја, према уобичајеном схватању, рационалне функције биле доминантне, онда је његов емотиван живот (интуирање и осећање) представљао инфериоран део који је као такав угрожавао тоталитет психе. Да ли ову претпоставку потврђују његов живот и стваралачки рад?

Уколико је Доситеј водио целибатски живот, за шта немамо доказе али нам се чини вероватним, он је морао зазирати ако не и бојати се својих нагонских прохтева и осећања произашлих из ових прохтева, супротстављајући им рационално-телеолошки „поглед на свет“ који ће унети ред, равнотежу и смисао у његов споља немиран, али и изнутра узнемиравани живот. Да ли је и сувише смела претпоставка да је за Доситеја, исто као што су се у његов рационално-телеолошки „поглед на свет“ добро уклапале католичка дисциплина и протестантска интелектуалност, православље представљало део његове емотивне, ирационалне, инфериорне стране психе, која је у њему већ једном, у времену младости, пробудила ону врсту осећања, па и страсти, са којима се спремао да постане калуђер-светац? Ако у оваквој једној претпоставци има и зрно истине, онда бисмо могли отићи још даље у нашим размишљањима па претпоставити да је православље за Доситеја и за оно доба било утолико опасно што је на ирационалан, дакле неконтролисан начин подстицало осећања и „чувствително срце“, коме је требало стално противстављати разум и ред. Некритичко његово величање реформе цара Јосифа II могло је онда значити и несвесно подржавање протестантског идеала Европе, који је управо добро компензовао угрожену равнотежу осећања и разума у Доситеја.

Да ли због овог сукоба разума и осећања, рационалног и ирационалног, свесног и несвесног, сукоба, уосталом, тако типичног и потребног за сваку стваралачку, динамичку активност, треба Доситеја Обрадовића прогласити неуротичарем? Навешћу неколико примера из његовог живота и стварања, који негирају овакву претпоставку јер пре говоре у прилог срећно нађеној равнотежи, упркос претњама ирационалних стремљења унутар сложеног Доситејевог бића.

Неповерљив према било каквим радикалним променама људског карактера, још мање према наглим променама народа под утицајем револуције, Доситеј је, сасвим у духу ововремених психолошких и педагошких теорија, сматрао даје кључ разумевања човека, његове природе и карактера, у његовом детињству, односно у начину васпитања коме је природно подложан. Тако у басни Лав и Мазарац он своје наравоученије закључује: „Од тога све зависи како ко мисли у својем детињству.“ Реално се односећи према људским поступцима и људској природи, Доситеј о њој не суди строго, попут разних дуалистичких учења, нити само сократовско-рационалистички, чему је његово доба било склоно, већ разложно закључује: „Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам их добро; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости, или из незнања и нерасудија, мислећи и судећи сврх ствари неправо.“

Тиме што није у потпуности подлегао утицају Џона Лока (коме је, иначе, био склон), односно његовој сензуалистичкој теорији, према којој је новорођено дете „неисписан лист хартије“ (tabula rasa), Доситеј Обрадовић је још једном потврдио своју оданост хришћанском учењу, па, узимајући себе као пример, пише о „Оцу промислу“ који не само што га је водио целог живота на најбољи могући начин него ће га и даље водити, у вечност која стоји пред сваким човеком; „ниси за мало време створен као мрав; вечност те чека“, или, на другом месту: „време је живота ништа...¹ а по смрти чека нас вечност“.

Узмимо још један пример који сведочи о нађеној равнотежи у Доситејевом душевном животу. „Мени су људи свакога народа и чина млого добра учинили, а зла нимало или врло мало; ја не имам никаква узрока с моје стране на њих тужити се.“ Читалац писама с његових светских путовања пита се зашто Доситеј саопштава само своје позитивне утиске. Не приказује ли он европски живот и људе намерно у „ружичастом светлу“. Који су разлози што избегава да пише и о непријатним сусретима, о својим неуспесима, о људима који нису желели добро ни њему ни његовом народу? Можда он такве сусрете није ни имао, било зато што су његова доброта и чистота сусретале само доброту и чистоту у другим људима (према речима апостола Павла из Посланице Титу: „Чистима је све чисто, а поганима и невернима ништа није чисто, него је опогањен њихов и ум и савест“), или зато што су људи у оно време стварно свуда (и у Албанији и у Енглеској, према Доситејевом казивању) били гостољубивији, моралнији, побожнији (не значи у исто време и религиознији), или, најзад, што је све ружно и непријатно он једноставно заборављао (да ли и неуротично потискивао?), као што то чини прави хришћанин, према дубокој хришћанској истини: Добро је опростити, још боље заборавити!

Не искључујући ни једно од поменутих могућих тумачења необичног његовог оптимизма којим су прожета сва његова писма, изгледају ми вредне спомена речи самог Доситеја из седмог писма Живота и прикљученија: „Ко ми се је год показивао да ме радо има, ја већ ни мало не сумњајући да он мене савршено не љуби, умирао сам за њим и чини ми се да живот мој престао би ми пријатан и сладак бити кад бих ја икада могао престати оне који су ме радо имали љубити.“ Како је до краја живота, увек, био захвалан онима који су га усрдно и добростиво помагали, могли бисмо помислити да је, осим психологије сирочета рано осталог без родитеља, у свом срцу, и као младић а и у познијим годинама, носио извесну наивност па и инфантилност. На другој страни, међутим, многа места у Доситејевим делима указују на његово реално познавање људи, као и на зрело процењивање животних мена и људских стања, до чега не може да стигне неко ко је, без обзира на сву интелигенцију, спутан својом неуротичношћу.

* * *

Неопходна, корисна и разумљива колебања којима је Доситеј Обрадовић у току свога релативно дугог и богатог живота био изложен, пре свега колебања између православне и западне просвећене мисли, тумачио сам психолошким поступком, сукобом рационалних и ирационалних психичких функција. Извео сам, потом, опрезан закључак даје успео да оствари потребан склад, најпре унутар свога противречног душевног живота (рационални ум – „чувствително срце“), а онда и равнотежу између источног и западног „вјерују“.

Доситеј Обрадовић је проживео свој век, иако без породице и остварене љубави, у племенитој отворености према свету и животу, мада и више од тога, у радости ума и срца. Овакав подвиг, не само у оно време већ и данас, не остварује се ни често ни лако. Да би се то постигло, потребно је релативно срећно детињство, добра виталност, очувано и неокаљано срце, ваљана интелигенција, а свакако и Божија Милост.

Доситеј Обрадовић је био од највеће користи своме народу, одвраћајући га од много чега заосталог, па и примитивног, како у свакодневном тако и у верском животу. Више пута је претеривао у критиковању монаштва и монашког живота у хришћанској цркви свога времена, пренаглашавајући протестантске идеале „здравог разума“, односно прецењујући рационалне психичке функције човека. Покушали смо да покажемо и докажемо да је Доситеј био уистину религиозан човек, и то хришћански религиозан; човекољубац исто толико колико и богољубац, рано је схватио хришћанску истину: онај ко не воли човека, не може да воли ни Бога. Смело је указивао на верске занесењаке испуњене мржњом према људима друкчије вере и мишљења (мржњом иза које обично стоје завист и страх) и с правом их се клонио. Као што је познато, оваквих фанатика без љубави било је у историји и превише, како међу религиозним људима тако и међу политичарима.

Погрешно је замерати Доситеју Обрадовићу да је био представник „рационалне религије“ протестантског типа, да је због тога издао православну веру, смишљено уводећи новотарије са „западне стране“, туђе души народној и духу православља. Рационална религија, у Доситејевом поимању, није никакав протестантизам, немачког или енглеског типа, већ природна религија – додуше, местимично ближа пантеизму и деизму него што би то изворно православље допуштало – што значи, религија срца али и разума, осећања али и мишљења, дакле, природног живота, онаквог каквог је Бог поставио пред људе још у Књизи постања, на почетку Старог завета.

На Зилотијеву примедбу у Животу и прикљученијима да ће „ твоји Србљи, који нису научени слободно мислити, рећи да си јеретик“, Доситеј одговара једноставно и умесно, речима прихватљивим и у наше време: „Питајте, браћо, учене и разумне људе: које су праве и истините добродјетељи евангелске? Казаће вам да су оне које се рађају из љубави к Богу и к ближњему; праведно, поштено и человекољубно срце и живљење; словесна, разумна и свободна љубов ка истини.“