Владета Јеротић

Милан Ракић и религија: Напуштена црква

Извор: Милан Ракић и религија, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

НАПУШТЕНА ЦРКВА

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.

Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...

Суморна песма Милана Ракића Напуштена црква из 1911. године,[1] када се из Приштине био вратио испуњен правом мором српско-албанско-турских односа, стварним увидом у немоћ и хришћанства и ислама да спречи, заустави или и заувек поништи племенски менталитет сва три народа склоног, наизглед, трајној осветољубивости – пре би се могла наћи у неком зборнику антихришћанских, а и антирелигиозних песама, него међу религиознима. Откуд онда она у овом мом избору, условно говорећи, могућих религиозних песама Милана Ракића? Покушаћу ово да објасним.

Људска потреба за религиозношћу, сакралношћу, ритуалом – није потребно превише истицати – архетипске је природе; једном речи, вечна је то потреба. Зашто онда нису сви људи религиозни? Највероватније због начина како се људима, с одређених места (цркве) и од одређених људи (свештених лица) преноси религиозност, било да је она хришћанског, јудаистичког, будистичког или неког другог порекла. Сваки дубоки религиозни садржај (Свето писмо, Коран, Будини говори, итд.) захтева одговарајућу форму, кроз коју се, на примеран и разумљив начин, вернику пружа приближна истина неке откривене или природне религије.

Дуго трајање сваке од великих религија света (монотеистичких и политеистичких), при чему је свака од њих више пута пролазила кроз разнолике историјске епохе и у њима постојећег народа и држава (довољно је узети за пример трансформације хришћанске религије кроз епохе папоцезаризма и цезаропапизма на Западу, у Риму, и на Истоку, у Константинопољу, а од Лутерове реформе и треће темељне промене), учинило је да је пријемчивост ових религија у народу (останимо само на хришћанству) доживљавана са знатним колебањима: од беспоговорног примања цркве и њеног учења, до радикалног неповерења и негирања вредности хришћанства за цивилизован и културни живот народа Европе.

У Србији, све од времена светог Саве и, пре њега, мисионарске делатности Ћирила и Методија, до данас, пријем православне хришћанске вере у српском народу, од стране његове цркве, био је, највећим делом позитиван и благотворан. Међу најталентованијим српским песницима – да се задржимо само на периоду за време и после тзв. Српске револуције – све до Милана Ракића, не знам да је било изразито атеистичких песника. Своју религиозност већина од њих изражавала је отворено (Шантић, В. Илић и други), други су то чинили у прикривеном али препознатљивом виду (Дучић) и онда када нису били посебно ревносни посетиоци цркве.

У Ракићевој песми Напуштена црква, распети Христос насликан је у натуралистичком маниру увређеног хришћанина, или православног хришћанина који никад није стигао (или није осећао ни потребу) да стварно упозна православног Христа: распетог и васкрслог Богочовека, страдалог и искупљеног, стварног и јединог помиритеља Бога и побуњеног човека.

Распети Христос на старој слици у напуштеној цркви неодољиво ме подсећа на узбудљива причања Ане Григоријевне Достојевске, у њеном Дневнику о Достојевском, како је њен муж, приликом њихове заједничке посете једном сликарском музеју у Европи (у Дрездену?), запањен и дубоко потресен дуго стајао пред сликом Ханса Холбајна Млађег Христов леш. „Та грандиозна студија нагог тела“ – пише о томе догађају из живота Достојевског и његове жене Леонид Гросман – приказивала је легендарног мученика као мртваца који се распада и није способан да васкрсне за нови живот“, док је Ана Достојевска написала: „Његово узбуђено лице (док је запањено гледао Холбајнову слику – примедба В. Ј.) имало је неки уплашен израз, који сам често примећивала у првим тренуцима епилептичног напада ... На срећу, то се није догодило: Фјодор Михаилович се полако умирио и, одлазећи из музеја, инсистирао да још једном свратимо да видимо слику која га је толико потресла.“[2]

Гросман још додаје да је Достојевски намеравао да у роман Идиот унесе расправу кнеза Мишкина о Холбајновом ремек-делу, али та расправа никада није написана.

Да ли је Милан Ракић могао видети Холбајнову слику Христов леш? Не чини се вероватним, али прва строфа песме Напуштена црква верно изражава утисак који пажљив посматрач Холбајнове слике може у себи да произведе. Разлика, ипак, између Ракићевог доживљаја мртвога Христа са слике у цркви и оног Достојевског, није мала. Јер, док Достојевски стоји пред Холбајновом сликом „задивљен и ужаснут“, са снажном потребом православног Руса, који у Христово васкрсење непоколебљиво верује, да с неким подели свој потресан доживљај и изазове га да и тај замишљени његов саговорник (овај је требало да буде, у роману Идиот, Рогожин) реагује, Милан Ракић, скептичан и неповерљив Србин, не нарочито црквен, са слабом или и неразвијеном хришћанском вером у себи – завршава своју песму крајње песимистички. – Да ли и визионарски? Напуштена црква, пуст храм? А у цркви „Христос руке шири, / Вечно чекајући паству, које нема...“

Зашто помислих да би ово могла бити очајна, па ипак визионарска Ракићева песма? Према подацима вредних статистичара, на почетку XXI века, римокатоличке и протестантске цркве Швајцарске, Аустрије и Немачке месечно напуштају десетине верника. Хришћанске цркве у Европи – подједнако римокатоличке (у мањим местима у Јужној Италији недељној миси присуствује тек неколико старих особа) као и протестантске – губе вернике, свештенички подмладак све је малобројнији, манастири се не обнављају, а делатност калуђера и калуђерица у њима свела се (већ одавно) на каритативну делатност. Од молитве једва који траг!

О којој „напуштеној цркви“ Ракић пева? Вероватно о православној, а такве је цркве сигурно виђао за време свога конзуловања на Косову, с тим што је сличне напуштене цркве могуће било видети и у неким крајевима Србије пре почетка Балканског рата. Данас, у XXI веку, стање српских цркава и манастира на Косову још је у горем стању него у Ракићево време! За старе цркве у Србији то се, срећом, никако не може рећи: оне се обнављају, фреске из ранијих векова се чисте, нове цркве се граде и, што је много важније, у њих улази и остаје (у манастирима) српски народ.

Тужни смо са Миланом Ракићем, и због Милана Ракића, поводом песме Напуштена црква. Био је то тренутак (колико је потрајао?) и верске и националне клонулости песника. Да ли би Милан Ракић и данас написао сличну песму?

Христос шири руке за све људе, увек и довека. Он их све хоће да прими у свој загрљај, нарочито оне (попут Ракића) уморне и клонуле, посрнуле у вери, отпале од вере, јер је Исус Христос и дошао ради грешника, а не ради праведника. Зашто бисмо пред својим духовним и телесним очима непрекидно држали Холбајнову слику, или ону Андреа Мантење (Мртви Христос), када можемо у себи оживети – вером, надом и љубављу – васкрслог Христа са мозаика из Равене, или са фресака и мозаика византијског Пантократора, са слика Гриневалда, Рембранта, Руоа, или са прелепих фресака из наших манастира! Да ли би Милан Ракић икад написао песму Напуштена црква да је довољно дуго, и више пута, стајао пред фреском распетога Христа у Студеници?