Владета Јеротић

Никола Милошевић. Православље и демократија

Извор: Прикази и препоруке, Сабрана дела, III коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Руска оригинална мисао у религији, Никола Милошевић, Прометеј, Нови Сад / Терсит, Београд 1995.

Руска религиозна философија XIX и XX века за мене је била и остала фасцинантна област истраживања самих корена људског бића, коју руски религиозни мислиоци приказују на један особен и оригиналан начин. Личности и њихова дела, као што су: Николај Фјодоров (1828-1900), Константин Леонтјев (1831-1891), Владимир Соловјов (1853-1900), Виктор Несмјелов (1863-1920), Максим Тарејев (1866-1934), да споменем само оне, осим Владимира Соловјова, мање познате философе, којима се у XX веку веома успешно придружују Сергије Булгаков (1871-1944), Николај Берђајев (1874-1948), Лав Шестов (1866-1938) и, још касније, Павле Евдокимов, Александар Шмеман и други – неисцрпно су врело идеја, још увек terra incognita због дугог трајања бољшевичке пошасти како за саме Русе и остале православне народе, укључујући и Србе, тако и за европску философску мисао. Мада је интересовање за руске религиозне философе у Србији почело да се буди између два светска рата, код неких наших, истина ретких, теолога, философа и уметника (Ј. Поповић, Д. Најдановић, Д. Стојановић, М. Настасијевић, И. Секулић и други), тек је доста година после Другог светског рата, онда када је Никола Милошевић почео да се бави Достојевским и његовим добом, а нарочито од 1981. године, када је у избору Николе Милошевића изашло десет књига о Достојевском, највећим и једним из плејаде славних руских философа – самоникла мисао руских религиозних философа почела лагано да улази у српску културу, мада је број стварних познавалаца руске религиозне философске литературе код нас, до данас – незнатан. Међу овим ретким људима који се поменутом литературом и страсно и зналачки баве, Никола Милошевић је свакако на првом месту.

Руска религиозна философија сложена је дисциплина која обухвата не само хришћанску и посебно православну хришћанску теологију и философију, већ подразумева и ваљано познавање уметности, нарочито црквене уметности; историје, особито политичке историје; свакако и књижевности и психологије. Темељно упознавање свих ових посебних области руске религиозне философије могуће је захваљујући дуготрајном и стрпљивом раду, а рад Николе Милошевића траје већ неколико деценија, и још увек није окончан.

Знамо из историје политичке, философске и религијске мисли Русије да се у њој одавно води жестока идејна битка словенофила са руским западњацима. „Максималисти“, склони ватреним претераностима сваке врсте, руски мислиоци нису овај спор решили ни до данас. Да ли је то зато што се он и не може радикално решити када је у питању Русија, или што је потребно да прође још неколико деценија сазревања како би се нашла компромисна „златна средина“? Мада Никола Милошевић тек пред крај своје књиге, и као узгред, спомиње Србију, њено православље и њен вековни покушај да се вине до демократије, тешко је претпоставити да наш аутор није и њу имао у виду док је писао своју књигу Православље и демократија. Била би то, ипак, посебна тема, и то голема, извлачити паралеле, сличности и разлике српског и руског православља, односно поимања и остваривања демократије кроз историју, до данас, у Русији и Србији.

Међу студијама о руским религиозним философима у Милошевићевој књизи, најмање ме је задовољио Милошевићев портрет Константина Леонтјева. За разлику од осталих, мада кратких, али сажетих и јасних представљања неколицине значајних, међу бројним другим руским мислиоцима XIX и XX века – нарочито су упечатљиви Милошевићеви ликови Соловјова, Булгакова и Берђајева – када је у питању Константин Леонтјев, као да је Милошевића за тренутак напустила његова уобичајена опрезност у изрицању радикалнијих судова. Уверен сам да је дело Константина Леонтјева, а посебно књига Византизам и словенство, објављена недавно у библиотеци „Руски боготражитељи“ (Логос / Ортодос), заслужило не само посебан разговор, већ и друкчији Милошевићев суд о овом оригиналном руском мислиоцу који је о природном расту држава и њиховом прецветавању (отуд могуће подстицање паралеле са Шпенглером и Тојнбијем), али и о Европи, знао да каже пророчку реч, и то у другој половини XIX века. Одличан есеј Василија Зјенковског „Константин Леонтјев и сумрак Европе“, из његове књиге Руски мислиоци и Европа, који је послужио и као увод у поменуту књигу Константина Леонтјева преведену на српски језик, Николу Милошевића као да није заинтересовао.

Насупрот оним хришћанским мислиоцима који, попут Данилевског и Константина Леонтјева, препоручују неговање и чување хришћанског живота првенствено зарад човековог унутарњег живота, препуштајући цезарима да воде политику, Никола Милошевић истиче, с правом, и другачије религиозне философе, какав је Владимир Соловјов. Заиста прелепа личност руске религиозне философије XIX века, противречна додуше, с изразитије наглашеном разликом дневне (философ и теолог) и ноћне стране (песник и визионар) свога бића, Владимир Соловјов је трајно присутан и стално савремен у данашњем хришћанском и православном хришћанском животу (довољно је поменути и стално се враћати читању његове књиге Духовне основе живота). Иако Никола Милошевић истиче Владимира Соловјова као „првог великог руског мислиоца који је теоријски уобличио визију једне критичке варијанте хришћанске социологије и филозофије историје“, он га сматра утопистом, јер, пита Никола Милошевић, како је могао Соловјов да поверује да нека историјска црква и неки историјски владар могу успоставити царство Божије на земљи.

Још и већу симпатију међу руским религиозним философима XIX и XX века од Владимира Соловјова ужива код Николе Милошевића личност Сергеја Булгакова. Можда и зато што је и Милошевић, слично Сергеју Булгакову, пролазио кроз разне фазе философске и политичке еволуције, а ипак остао у нечему веран себи и својим погледима из младости. То би била приврженост идеји слободе и социјалне правде. Ова приврженост истим идеалима, претпоставимо и код Сергеја Булгакова и код Николе Милошевића, поставља питање историјског и догматског развоја Цркве, чиме се враћамо на питање које је Милошевић упутио Соловјову, а које је Сергеј Булгаков упутио самом себи, у својој књизи Православље, не решивши га, по моме мишљењу, најбоље. Пошто је, наиме, прихватио најпре чињеницу да Црква има и историјски и догматски развој, Сергеј Булгаков се, потпуно у православном духу, окреће сада Духу Светом у Цркви, јер он не познаје, по Булгаковљевим речима, „ни губитак, ни допуну“, самим тим не познаје ни развитак. Наш почетни узлет у размишљању тиме као да се опет враћа на круг, уместо да се креће спиралом. Од односа државе и Цркве, наиме, зависи колики ће међусобан утицај уопште постојати и, нарочито, да ли ће он бити плодан. Тако се неминовно враћамо на прошле векове, када су се овакви међусобни односи разрешавали на папоцезаристички или цезаропапистички начин, мада, повремено и ретко (у Византији и Србији), и на „симфонијски“ начин; а ако посматрамо данашњу слику односа државе и Цркве у свету и код нас, може нас она утерати и у већу тугу него раније епохе – које због опште тежње секуларизму, које због међусобних манипулисања.

Друга противречност коју сагледавам код Сергеја Булгакова односи се на познати вековни процес одвајања Цркве од државе. Булгаков најпре пише да, иако је одвајање Цркве од државе у почетку изнуђено, православна Црква, пошто то „одговара њеном достојанству и позиву“, прихвата одвајање; ипак, овим одвајањем од државе Црква се не одриче задатка, вели Сергеј Булгаков, „да утиче на читав живот државе, продирањем у све њене поре“. Ми се можемо сложити или не сложити с оваквим мишљењем Сергеја Булгакова, али морамо признати да врло тешко замишљамо како је то православна Црква одвојена од државе, а при томе и даље тежи да продре „у све њене поре“.

Лично ми је најближи став Николаја Берђајева, коме и Никола Милошевић у књизи Православље и демократија посвећује једно поглавље, и то у оном делу када Берђајев пише о „антиномији царства ћесаревог и царства Божијег“, која, према Николају Берђајеву, никад неће бити измирена и превладана у границама земаљског, емпиријског живота. Тиме се, међутим, поново враћамо на основну нит, и књиге професора Милошевића и наших сопствених размишљања. Ако се, наиме, и сложимо с Николајем Берђајевим из једне фазе његовог развоја, када је писао Философију неједнакости, у којој каже: „Здрави религијски песимизам мора уважавати суровост државе, истину закона за злу и зверску природу човекову“, остаје болно питање, које нас пече, а које гласи: А како да се појединачан човек, на своме путу развоја од индивидуе до личности, односи, као хришћанин, према суровој држави и истим таквим њеним законима? Да се приклони Константину Леонтјеву, који подржава сурову државу, између осталог и због „зле и зверске природе човекове“, па саветује: „Мисли на своју смрт, и то је довољно“, или да се супротстави суровој држави излажући се опасности прогонства, али и опасном inter regnum положају, између „царства ћесаревог и царства Божијег“, не припадајући на крају донкихотског пута ниједном? Борећи се као бунтовник против неравноправности, човек-бунтовник, ако није много неуротичан, на крају свога животног пута (ако је срећа са њиме, понекад и на средини) увиди да се у ствари борио против неједнакости. Није искључено да је неравноправност у људским односима – избегнућу изрицање суда, моралног или неког другог о неравноправности међу људима и државама – директна последица природне, дакле, урођене неједнакости људи. Амерички психолог Абрахам Маслов умесно је једном приметио: „Што више будемо смањивали друштвену неправду, то ћемо више откривати да њу замењује биолошка неправда – чињеница да бебе на овај свет долазе са различитим генетским потенцијалима.“

У оваквом склопу размишљања Николај Берђајев не иде „толико далеко“, као што истиче и Никола Милошевић, када каже да ће и у царству Божијем бити неравноправности, јер је о „небеској хијерархији“ (наравно ако је не сматрамо за пуку антропоцентричну пројекцију), писао убедљиво и апостол Павле и ПсеудоДионисије Ареопагит, оба, истина, мистичари.

На примеру Александра Солжењицина и његове одисејаде Никола Милошевић нас уводи, истина само летимично, у тежак и мучан данашњи однос, нас овде и сада, према Западу и Истоку. Пошто нам западне демократије данас не пружају ништа вредно угледања у политици и култури, осим њених цивилизацијских постигнућа, почињу и код нас да оживљавају радикална мишљења о односу према Западу, као што су и у Русији поново оживела. Питам се да ли историјска стварност што Србија у прошлости није имала период трајања тзв. просвећеног апсолутизма, који је за Европу био можда пресудан да временом бар учврсти тзв. правну државу, а са њоме обрисе политичке демократије – представља ненадокнадив губитак за Србију.

Књига професора Николе Милошевића Православље и демократија, иако мала по обиму, а у два завршна поглавља („Православље и комунизам“ и „Православље и демократија“), тематиком само наговештена као могућа будућа студија, као и све досадашње књиге овог изврсног мислиоца који се надмоћно креће у више различитих области културе, подстицајна је, управо изазовна за разговоре и расправе међу стручњацима – теолозима, философима, психолозима и социолозима. На крају уводне напомене за књигу Православље и демократија њен писац предочава читаоцима предстојећу књигу, под насловом Православни модернизам, која ће можда успешно разрешити нека питања која се спонтано појављују читаоцу књиге Православље и демократија, а можда ће нам професор Никола Милошевић приредити још једно изненађење, ширећи своју досадашњу богату лепезу знања и сазнања на нове проблеме који ће се односити првенствено на Србију, православље и модерно време у коме живимо, и коме, у новом веку, са стрепњом прилазимо.