Славица Лазић

Разговор са академиком др Владетом Јеротићем: Свети Дух „дише где хоће“

Православље, Београд, број 945-946, рубрика Интервју

Академик Владета Јеротић је специјализирао неуропсихијатрију на Медицинском факултету у Београду, а у Швајцарској и Француској психотерапију. Више деценија био је шеф Психотерапеутског одељења болнице „Драгиша Мишовић“ у Београду, а од 1985. до 2005. године предавао је као професор по позиву Пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду. Широј јавности познат је по обимној и плодној публицистичкој делатности из граничних области религије, психотерапије, философије и психијатрије. Шта питати аутора готово 40-так објављених књига; психотерапеута и психијатра иза кога је 40 година активног бављења вечним загонеткама људског живота; и најзад професора пастирске психологије и медицине који је две деценије био у живом дијалогу са својим студентима о многим православно-теолошким проблемима, осмишљавајући сасвим нов предмет у околностима сиромашних и недовољних знања из православне хришћанске антропологије и знања и умећа из области савремене дубинске психологије, психијатрије и психотерапије?! Постоје ли питања која му нису упућена и одговори које нисмо очекивали?! Овај разговор за „Православље“ замишљен је управо тако.

У молитви на Литургији Св. Јована Златоустог молимо се за целу Васељену, дакле за светлост спасења и обожења у Христу читавог човечанства, да би се молитве даље упутиле за Свету Православну Цркву - дакле, за вечни живот уже заједнице која је део човечанства. И живо богословље нашег времена запитано је над тајном - да ли је целокупно човечанство у коме се преплићу многоструке вере, традиције и утицаји призвано на вечни живот и спасење? По чему ћемо знати да смо Богу најближи и да се само кроз православно предање задобија благодет Светога Духа?

- Исус Христос, за све истинске хришћане једини Месија, очекиван пре доласка Христа у свет од многих политеистичких и јеврејског, монотеистичког народа, дошао је да донесе светлост спасења свима народима света. „И рече им: Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16, 15). Сви су народи, дакле, призвани на вечни живот и спасење, сви су народи могућно „изабрани“.

Када сам слично вашем питању хтео да чујем одговор на њега од оца Тадеја из манастира Витовнице (било је то деведесетих година прошлог века), овај блажени старац одговорио ми је: „И нехришћани који су живели честитим и побожним животом, биће после смрти примљени од Бога“.

Свети Дух „дише где хоће“. Ако и јесмо у јакој вери да се кроз православно предање најпре задобија благодат Светога Духа, то не значи да ће сви православни бити спасени, а неправославни неће.

Имате ли утисак да је дијалог целокупног хришћанског света Истока и Запада у великој кризи и да та иста констатација важи и за међуцрквени дијалог православне Европе?

- Криза дијалога хришћанског света Истока и Запада траје од званичног признања хришћанске религије у Римском царству, а постала је нарочито драматична после раскола 1054. године када је почело штетно неговање папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку, мада је оваквих наговештаја било и пре поделе.

Иако екуменски савез цркава није до сада испунио своју мисију на помирењу Источне и Западне Цркве, не мислим да је даљи дијалог међу црквама немогућ. Напротив.

Неопходно је, међутим, ојачати међуцрквени дијалог православне Европе, а пре свега дијалог Православних Цркава на Балкану. Треба ли да прође још сто година пре него што се најугледнији представници Православља састану на једном свеправославном Сабору?

Сведоци смо да велики број неправославних и атеиста прелази у Православље. Шта је довело до озбиљног преобраћења у Православље?

- Мада немамо званичне податке о преласку протестаната, римокатолика и атеиста у Православље у неким европским државама, (највише је таквих примера, изгледа, у Француској) не треба да чуди оваква конверзија код Европљана засићених материјализмом и атеизмом, на граници нихилизма. Али ко најпре прелази у Православље? Треба, наравно, проверавати, али већина веродостојних људи из Европе саопштавају да су прелази у Православље најчешћи код средовечних, школованих и високо школованих људи. Њихов „искушенички стаж“ траје некада и више година, али зато је накнадно отпадање од Православља незнатно.

А како је код нас? Да ли смо на добром путу јачања религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?

Волео бих да у ово верујем.

Да ли су модерна српска богословска мисао и црквена култура, користећи православну традицију и предање, успеле да пруже одговоре на савремене филозофске теме и питања духа времена у коме живимо?

- Високо ценећи неке представнике српске богословске мисли данас, не мислим да су пружили довољно убедљиве одговоре на савремене философске и религиозне теме. Зашто, када су у питању вечне хришћанске и православне хришћанске Истине које нам је Христос оставио за сва времена? С једне стране, због вапијућег незнања српског народа о својим коренима (православним и националним - „Уби нас незнање“, понављао је тужни владика Николај Велимировић); с друге стране због слабог, недовољног, непрактичног, чак и незаинтересованог приступа оних у Српској цркви који су позвани да се сами најпре ухвате у коштац са „питањима духа времена у коме живимо“. Већ сам једном негде написао да је српској култури данас више него икада раније потребно синхроно деловање православне Српске цркве и српске демократске државе.

Ви сте један од ретких мислилаца који је као хришћанин био прихваћен и у академској заједници световне науке. Познато је да су доскора хришћани у академској средини бивали сумњичени због своје црквености, а да су извесни строги црквени кругови били исто тако сумњичави и искључиви према ствараоицима „из науке“. Како је Вама то пошло за руком и да ли се ситуација данас мења?

- Све док буде постојао погубни јаз сумњичавости између академске средине у Србији према Православној Цркви, или такве исте или и јаче сумњичавости „строгих црквених кругова према ствараоцима из науке“ уметности и философије, живећемо жалосно и штетно ушанчени сваки у своме рову. Опет је у питању незнање и академаца у односу на хришћанство и православно хришћанство, као и незнање, отуд и страх и несигурност, дела црквених кругова и српског народа према српским интелектуалцима. Није ни једном владики Николају Велимировићу било лако да помири српске интелектуалце и Православну српску цркву, што не значи да овај задатак, актуелан више него раније, не треба да предузму данас и учени српски теолози и хришћански настројени српски интелектуалци.

Мој „случај“ није загонетан. Божја благодат, непрестани доживотни труд (индивидуација и/или обожење), као и велика подршка коју сам добијао од наших и руских духовника током живота (у Србији и у Европи) помогли су ми да којекако помирим веру и знање, науку и религију, православну веру и српску националност.

Какви су Ваши књижевни планови и које теме Вас у овом тренутку инспиришу?

- Скоро сам завршио (и објавио), Богу хвала, подужу монографију „Милан Ракић и религија“. Живо сам заинтересован за српске народне пословице у којима налазим врхунску животну мудрост. Желео бих да их тумачим из хришћанско-психотерапеутског угла, али и да покушам „немогуће“ - да српске пословице поредим са пословицама других народа европске цивилизације и културе, тражећи у њима оно што је заједничко, архетипско, свељудско.