Светозар М. Игњачевић

Између прошлости и будућности

Љубазношћу Српског друштва за научну фантастику.

Напомена. – Љубазношћу проф. др Светозара М. Игњачевића, добили смо његову дозволу да на овај сајт поставимо једно, и то претпоследње поглавље његове врло запажене књиге Земља чуда у изломљеном огледалу објављене у Београду, код издавача ДБР, ћирилицом, 1994. године. Та књига истражује присуство југословенске тематике у књижевности енглеског израза; то присуство југословенских и српских тема у делима енглеских писаца схваћено је као један специфичан вид англо-југословенских веза. Књига се састоји од девет поглавља, која говоре свако о по једном аутору у чијим делима су приказиване српске и југословенске теме, а то су следећих девет писаца: Џојс Кери, Греам Грин, Ребека Вест, Лоренс Дарел, Ивлин Во, Томас Кенили, Денис Брутус, Брајан Олдис и Даглас Херд. Као што видимо, то није књига о SF: осам поглавља те књиге није о SF писцима, а само једно јесте. И управо у томе видимо наговештај будућих дана када ће у и нашој земљи, као што је већ одавно у свету, научнофантастичне студије бити прихваћене као нормалан саставни део науке о књижевности.

Поглавље које смо поставили на овај сајт објављено је под насловом који видите горе („Између прошлости и будућности“) а говори о српској тематици која је била неколико пута присутна у стваралаштву великог британског SF писца Брајана В. Олдиса, и нарочито о једној Олдисовој алтернативно-историјској фантазијској причи, „Дан уклетог краља“, која говори о добу Немањића. Та прича, дакле, није SF него је фантазија, али се уклапа у контекст укупног стваралаштва једног тако еминентног SF писца, а осим тога Игњачевић експлицитно говори и о научној фантастици; зато смо ово поглавље поставили на наш сајт.

Професор Игњачевић, рођен у Београду 1938. године, магистрирао је 1970. са темом „Бунтовни антихерој у роману ‘гневних младих људи’“, а докторирао је 1978. на Филолошком факултету у Београду са темом „Енглески роман између два рата на српскохрватском језичком подручју (1918-1970)“. Преминуо је 2002. године после дуге и тешке болести. Био је истакнути преводилац белетристике и књижевно-теоријских дела, а за превођење је добио и награду „Др. Милош Н. Ђурић“. Студијама, есејима, чланцима и приказима сарађивао је безмало у свим водећим периодичним публикацијама и научним зборницима, а овај његов текст је, ево, и на Интернету. Био је члан редакције часописа „Мостови“, а у 2000. години и шеф катедре за англистику на Филолошком факултету у Београду, где је и предавао енглеску књижевност. Био је веома цењен код студената. (Александар Б. Недељковић)

---

Занимљиви докази у прилог тези о трајној присутности југословенске тематике у модерној литератури писаној енглеским језиком последњих деценија стижу са једног од најомиљенијих подручја данашњице, из области научне фантастике у најширем смислу те речи. Без обзира на све контроверзе око овог жанра, обично називаног енглеским термином Science Fiction, број његових поклоника, светски „фендом“ (како то они воле да кажу) из дана у дан се повећава, па већ и из тог разлога ова дела заслужују пажњу проучавалаца. У контексту тематике којом се ова књига бави, пре је могуће отворити један нови круг него исцрпсти проблем, за шта је ипак неопходна боља упућеност и сналажење у разуђеним рукавцима SF вода. Зато је, као илустративан пример само, овде одабрана једна приповетка – и то готово на самој граници жанра – из пера једног од најугледнијих аутора у овој врсти, Брајана Олдиса.

Рођен у Дерему (покрајина Норфолк), образован у колеџима Фремлингем и Вест Бакленд, Брајан Олдис (Brian Aldiss, 1925- ) средином педесетих година почиње паралелно да гради професионалну новинарску каријеру, као уредник листа „Оксфорд мејл“ (1957-1969), и репутацију писца научнофантастичне литературе. Брз продор на овом подручју донео му је многа признања и угледне жанровске награде. Између осталог, био је и председник британског удружења научне фантастике (1960-1965) и један је од утемељивача европске и светске асоцијације истог типа. Веома активан до данашњих дана, овај неуморни пропагатор научне фантастике посебно је допринео критичком вредновању и теоријском осмишљавању стваралаштва у овој области. Поред неколико антологија, аутор је више самосталних студија, од којих посебно треба поменути обиман историјски преглед научне фантастике, објављен 1986. године.

Као оригиналан стваралац, Олдис се на SF пољу јавио књигом прича Простор, време и Натанијел: предвиђања (Space, Time and Nathaniel: Presciences, 1975), да би током година том опусу додао још петнаестак збирки. Његов први роман у овој врсти, Нон-стоп (Non Stop, 1958) неки познаваоци и даље сматрају Олдисовим најбољим делом. У сваком случају, овде успостављен основни образац, заснован на супротстављању принципа живота, реда и поретка деструктивном начелу ентропије1 стајаће у средишту и каснијих Олдисових истакнутијих остварења на овом подручју. Поједине особине тог раног стваралаштва, посебно књижевни артизам и склоност ка стилским експериментима на Џојсовом трагу, донеће овом писцу почетком седамдесетих година статус предводника такозваног „новог таласа“, али и бројне контроверзе у жанровској критици, које су понекад ишле до отворених оптужби за издајство чистоте научне фантастике. Схвативши да радикализам води у ћорсокак, Олдис се почетком наредне деценије враћа свом „жанровски најплодотворнијем поступку“2, посебно у великој епској SF саги, трилогији Хеликонија (Heliconia).3 У сваком случају, без обзира на извесне осцилације током досадашње каријере, Брајан Олдис је оствареним резултатима ударио трајан печат овом особеном литерарном жанру.

Осим што се огледао у области научне фантастике, Олдис је повремено објављивао и приповетке у којима су доминирала обележја класичне фантастике. Штавише, ове елементе је – с више или мање успеха – уткао и у поједине романе из основне области свог интересовања, о чему сведоче већ и наслови као што су Ослобођени Франкенштајн (Frankenstein Unbound, 1973) или Мороово друго острво (Moreau’s Other Island, 1980). Мада свестан једва разазнатљиве, суптилне границе између ових додирних области, Олдис се ипак, изгледа, коначно приклонио традиционалној жанровској класификацији, па је у једној од својих последњих књига сабрао своје најбоље „чисто“ фантастичне приче.4 Међу тим приповеткама истакнуто место заузима „Дан уклетог краља“5 („Day of the Doomed King“), са ликовима из наше средњевековне епопеје. На крају приче стоји 1965. година као датум њеног настанка. Што се повода тиче, у недостатку детаљнијег сведочанства, морамо се задовољити опаском самог аутора у уводу збирке. Он каже да је приповетка написана као резултат путовања „по југословенској Македонији и одражава љубав за ту дивну земљу, као и радозналост за једну стару краљевску лозу, Немањиће (транскрибоване на енглеском као „the Nemanias“) на чије портрете човек још увек наилази на зидовима цркава у срцу Србије, како ослепљени посматрају своју комунистичку паству“. /3/ Шта је све пишчева разиграна стваралачка имагинација успела да изнедри из ове љубави и радозналости показаће детаљнија анализа овог необичног остварења.

У складу с неопходношћу наметнутом избором кратке, максимално сажете приповедне форме, прича почиње in medias res, шкртим описом изнемоглог рањеног коњаника на прилазу цркви крај језера. Већ у првим реченицама дат је изванредно суптилан наговештај његове коначне судбине. Јунаку се, наиме, „чинило да хода по звезданом небу, а поглед му се мутио“. Из примедбе његовог пратиоца Јована читалац дознаје да је рањеник заправо краљ Вукашин (транскрибован као „Вукасан“) из династије Јосевића (?). Такође се даје информација да се њих двојица враћају, као једини преживели, из неравноправне битке са далеко бројнијим „сабљама наоружаним муслиманима“ /17/ код реке Бабуне. Њихова крајња дестинација је Свети Андреј, а циљ је да упозоре краљеве рођаке да се наоружају за одбрану пред турском инвазијом. Дакле, методом објективне нарације писац нас уводи у основну ситуацију, ствара неопходну напетост, а затим наговештава раскорак између јунакових жеља и могућности. Озбиљност ране, наиме, налаже краљу потребу за претходним окрепљењем и опоравком. То је уједно прилика да јунак неком врстом продуженог унутрашњег монолога испољи све своје бриге и стрепње за будућност. Читав даљи ток приче дат је с тачке гледишта протагонисте, што доприноси да се читалац максимално идентификује с њим. Његова основна болна недоумица тиче се исхода рата са суровим завојевачима. „Његов народ је храбар и страховит у боју. Па зашто им онда Бог није дао да тријумфују? Као да је неизмеран ток времена непрестано текао против њих.“ /18/ То ће бити и главна тема приче, вешто дограђивана успут, све до необичног, ефектног обрта на крају.

Следи дуго путовање краља и његовог војсковође ка намераваном одредишту. Оно је од почетка прожето атмосфером мистерије, злослутности. Наиме, Вукашин осећа на себи власт злих магијских сила, сећајући се завијања вукова у самртном часу своје малолетне жене у Битољу. Уверен у злокобност тог предсказања, Вукашин беспоговорно закључује: „На мени је неки жиг и тај жиг значи пропаст.“ /19/ Још један језиви симболични наговештај је успутни призор свраке која се задавила покушавајући да прогута гуштера, премда његово право значење није сасвим јасно (или је бар двосмислено) у контексту даљег одвијања приче. Насупрот томе, транспарентнија је појединост да непрегледно поље макова има, у краљевој визији, боју крви.

Пут води преко планине Јакупице и речице Тополке, до крајњег циља, Светог Андреја. Међутим, растрзан бригама и сумњама, Вукашин одлучује да прво сврати у мали манастир Свети Пантелејмон, како би потражио савет од тамошњег видовњака и мудраца на гласу. Ту је веома занимљив и један уметнут детаљ – сусрет с голобрадим пастиром. На Вукашиново питање обојено љутином, зар овај нема ништа драгоцено, па чак ни живот, због чега би се борио, бранећи то од непријатеља, момак му без зазора одговара да он, за разлику од богатог краља, нема ништа – ни овце, ни сопствени живот – што би припадало њему лично, па зато не види од чега има да страхује. Овај социјални моменат, међутим, дат је сасвим узгредно, само као зачин основној причи. Од већег значаја је Вукашинов замишљени разговор са женом Симонидом. На његово поносно истицање ширења граница његовог краљевства и економског просперитета равног златном добу владавине његовог деде „великог Орушана“, она благо примећује: „Мили мој господару Вукашине, добро је то што велиш, али дај да установимо државу која ће име Србије омилити чак и онима које буде победила. Нек не буде само погубљења већ и закона; не само мачева и војски него и књига и универзитета, као и мира гдегод се може усадити мир.“ /22/ Кад је он уверава да је то и његова намера и износи планове о довођењу мудраца из Хиландара, градитеља из Солуна, уметника из Дубровника и Венеције, она му опет стрпљиво одговара да није добро што су му снови сувише „грандиозни“. Иако краљ, понесен визијом, машта о освајању Цариграда и крунисању за цара6, брзо се враћа у стварност, свестан да је пусти сан замењен сада само звекетом мачева и борбеним плановима за одбрану од претеће непријатељске најезде. Још злокобнији знак те сурове реалности је призор воловских кола са мртвим возарем, сељанином пререзана грла. Иако Јован једном хуморном примедбом – нуђењем краљу да се послуже сељаковом ракијом, пошто она овоме очито више неће бити потребна – покушава да олакша трагичан набој ситуације, Вукашин, обузет страхом, и ово схвата као јасну поруку смрти. Зато су и његова гласна песма олисталој ноћи и бекство у давне успомене и приче о прецима само дирљиви покушаји да „дигне себи морал“. /24/

Долазак у манастир Свети Пантелејмон такође прате негативни предзнаци, дати пре свега описом пејзажа. Тако су звуци брзог планинског потока „непријатна музика“, а стене изнад њега „опасно наднесене“. /25/ Осим тога, Јован експлицитно изражава сумњу у корисност задржавања, скретања са основног циља – буђења ратничког расположења и појачавања одбрамбених припрема пред скорим насртајем. Но, како је „уклети“ краљ одлучан у својој намери, то, после традиционалног послужења слатким, следи кључни догађај у причи, разговор са „светим човеком“, мудрим полуслепим старцем Милошем. На краљево директно питање о будућности његове некад напредне земље којој сада прети уништење видовњак помало питијски одговара да будућности има колико и путева у краљевини, али да му ипак може показати две крајности, ону најбољу и ону најгору.

Мудрачева визија светле будућности дата је широким потезима, на глобалном плану. Она укључује велику победу над Турцима код Прилепа, праћену вазалном покорношћу многих кнежева, затим прихватање византијске круне и мудру владавину осигурану разумним династичким браком: „Уметности и религија цветају као никад раније у тој новој краљевини. Оснивају се многе институције вере, знања и правде... Она се простире широм целе Европе и руских земаља. Наша отменост и наша култура је прате... Велики светски проналасци у будућности нићи ће из семена наше српске учености, а дух васцелог човечанства биће ублажен нашом уљудношћу. Биће то један контемплативан свет, пошто смо ми контемплативни, и љубав у њему храниће се том контемплативношћу све док не надјача рђавштину.“ /27/ Насупрот овако грандиозној перспективи стоји уистину суморна алтернатива, која доноси не само поразе у многим биткама и потпадање Србије и њених суседа под скоро шествековно ропство него има и много теже и далекосежније последице. Слепи пророк то овако формулише: „За тих шест векова губи се име Србије... Европа израста у једно дивље и свадљиво гнездо пуно ратоборних народа – они имају науку али мало контемплативности, имају моћ али мало уљудности. Природно, они нису ни свесни шта им недостаје. А када Србија напокон успе да се ослободи омраженог ропства, векови су је већ изменили, тако да је твоје име загубљено, а и сама титула краља се више не поштује. И мада она може да израсте у једну скромну силу у свету, времена када је могла да такне срца свих људи својим суштаством давно су ишчезла, попут лањских макова.“ /28/ Занимљиво је да Олдис у обема визијама употребљава ознаку „контемплативности“ као кључну за Србе, контрастирајући их наспрам остале Европе. Тиме и директно указује на дубљу тему своје фантастичне приповедачке творевине. Наиме, у питању је иста она дихотомија између вита ацтива и вита цонтемплатива која је била у средишту књиге Ребеке Вест о Југославији. Међутим, док она на крају, у епилогу, чини известан покушај приближавања и спајања ова два противстављена животна принципа, код Брајана Олдиса то остају непомирљиве алтернативе са далекосежним кобним последицама.

После овако визионарски уобличених опција логично следи питање која од њих је стварна будућност српског народа. Неодређен, као и већина пророка, с једноставним објашњењем да директан одговор није у човечијој моћи, стари мудрац ипак даје краљу Вукашину известан наговештај, саветом да размисли у којој се тачки заправо рачвају ове две дијаметрално супротне визије. Као громом погођен, доживљавајући „епифанију“ у правом смислу те речи, краљ схвата да се клица пораза и пропасти крије у недовољно одлучној делотворности и готово фабијанском оклевању Срба пред опасношћу. „Ми смо, као што кажеш, контемплативан народ и потоп мора да нам прелије праг пре него што унесемо простирку испред врата.“ Овим прикладним метафоричним изразом наш јунак увиђа сопствену грешку и зариче се да ће с Јованом пожурити да дигне народ у борбу. Сцена се, међутим, завршава скептичком нотом, садржаном како у мудрачевим сугестивним питањима и краљевим самооптужбама за „неискорењиво скањерање“ тако и у помало пренаглашено карикатуралном призору војсковође Јована како, уместо на стражи, лежи подбочен о камен, мача одложеног испод жбуна, држећи ружичаст цвет у зубима и цртајући срце у прашини. Овом сликом писац још више подвлачи супротност између поменутих основних концепата. Наравно, нема сумње да је љубав (сугерисана срцем које црта простодушни војник), као један од суштинских елемената контемплативног схватања света, високо етичка категорија, па према томе од универзалног значаја и вредности; међутим, као да сугерише писац, у смутним временима, преломним за историју једног народа, она у исто време може бити и озбиљан хендикеп приликом суочавања с претећом пошасти. Како закључује стари мудрац: „Пошто смо ми контемплативни, плашим се да нам будућност неће бити контемплативна.“ /29/

Овакво разрешење основне дилеме коју поставља ова занимљива приповетка дефинитивно потврђује њен завршни део, односно већ поменути наративни обрт који усмерава пишчеву поруку. Наиме, испоставља се да цела ова секвенца заправо представља само кошмарну фантазију рањеног краља у самртној агонији, у црквици крај мирног језера. Последњим атомом снаге, притиснут незадрживом тежином у грудима, Вукашин узалудно покушава да се супротстави генералном ставу сажетом у Јовановим речима да „има много времена на овоме свету“. На издисају, он није у стању да преточи у речи сугестију да је, у тренутку кад се решава судбина будућих столећа, Јован морао да га остави самог, „да умре и сања о смрти“, /30/ да би као гласник пожурио његовим рођацима, како би их ујединио у активистичком отпору непријатељској најезди. А Јован, веран превасходно начелу контемплативности, чак и после краљеве смрти посвећује сву бригу достојном опроштају са господарем (уз опело, сељане са цвећем и остале церемоније), још више одлажући своју примарну мисију, потпуно слеп за опасности које прете држави и народу. 

Ефектно заокружујући нарацију, Брајан Олдис тако шири семантичко поље означено насловом своје приповетке. На једном вишем, метафизичком плану, појединачна судбина „уклетог краља“ постаје парадигма за историјски усуд читавог једног етничког колективитета, трагично распетог између прошлости и будућности, сања и стварности. Својим превасходно интуитивним, али зато ништа мање дубоким и продорним увидом у његов менталитет, Брајан Олдис је, и у невеликим оквирима једног непретенциозног књижевног дела, оставио значајан траг у дугој стази којом тече ход англо-југословенских књижевних додира. Отуда неоспорно подстицајно може бити подробније изучавање још неколиких дела истог аутора,7 као и других остварења у области научне фантастике у којима се, у мањој или већој мери дотичу југословенски мотиви.8 Тиме би се отворио нови круг чије праћење несумњиво може такође дати занимљиве резултате.

1   Види: Зоран Живковић, Енциклопедија научне фантастике, том 2, Просвета, Београд, 1990, стр. 529.

2 Ibid, стр. 530.

3 Објављеној и код нас: Хеликонија пролеће, издање преводилаца (Зоран Јакшић и Бранислав Бркић), Београд, 1988; Хеликонија лето, издање преводилаца (Мирјана Живковић и Бранислав Бркић), Београд, 1988; Хеликонија зима, издање преводилаца (Дејан Анастасијевић и Бранислав Бркић), Београд, (с. а.) (1990).

4 Brian W. Aldiss, A Romance of the Equator (Best Fantasy Stories), Victor Gollancz, London, 1989. Сви наводи у тексту, у преводу овог потписника, дати су према овом издању, при чему број у косим заградама означава страну.

5 Код нас објављена под насловом „Дан осуђеног краља“, прев. Зоран Јакшић, „Алеф“ (Science Fiction), Нови Сад, март 1988, бр. 8, стр.51-60.

6 Упореди са тврдњом Ребеке Вест о истоветним амбицијама цара Душана.

7 Рецимо путописа Градови и камење (Cities and Stones) или SF романа Босоног у глави (Barefoot in the Head), Сат од осамдесет минута (The Eighty-Minute Hour), Малацијска таписерија (The Malatia Tapestry) и Живот на Западу (Life in the West).

8 Kao полазиште у овом смислу види Љубомир Дамњановић, „Свемирски брод над Београдом“, „Алеф“, Нови Сад, (с. а.) (1991?), бр. 23, стр. 116-118.