Ала Татаренко

Женски одјек мушке исповести: Пољубац Г. Ћирјанић

Не случајно о мушко-женским причама
пишу углавном жене. Мушко поимање
те теме је нешто једноставније... А кад
неким случајем није, онда то држе у себи.
Или пишу ремек-делца.

Слободан Владушић

Срећне жене срећу се углавном у књигама које пишу мушкарци... До таквог (песимистичког) закључка дошла сам, прочитавши један за другим пет вредних романа из пера жена-писаца. Можда сам погрешила и сваки је роман требало видети као острво, посебно, усамљено, окружено таласима (књижевне критике), али... тако се већ десило. Након уживљавања у пет лирских (ис)повести, на ивици депресије, читатељка се - сасвим женски - побунила: зашто, ЗАШТО су јунакиње болесне, неуротичне, остављене, несрећне са собом? Зашто се бацају кроз прозор, у реку, у загрљај случајног мушкарца, док мушки део романескне сцене углавном ужива? У херц-романима све је другачије, тамо свака добра девојка добија свог (заслуженог) принца, а секретарица - милионера, док у озбиљној књижевности прича о задовољној жени изгледа списатељицама ... некако непристојно, шта ли.

И зато ми се учинио још занимљивијим покушај Гордане Ћирјанић да исприча о љубавној драми мушкарца, протагониста необичног љубавног троугла. У роману Пољубац свако од деветнаест поглавља састоји се од два дела: први чине монолози Луке-инвалида у колицима, главног јунака повести, док у другом читалац чује гласове његове снаје Булке или београдске сликарке Катарине. Повлашћени положај мушког приповедача запажа се не само по његовој присутности у сваком поглављу, већ и по томе што он се јавља као суверени наратор. У одељцима који припадају Булки, осим њеног гласа јавља се глас објективног приповедача који коментира свет око јунакиње и њу саму, док присуство сведокиње Лукине исповести, анонимне проститутке, може се сматрати немим: читалац чује само један глас.

Добивши на лутрији, Лука одлази у хотел на обали мора да би испричао обнаженој жени повест свог живота. Нагост слушатељице треба да му помогне да се духовно "раскопча", а и да дочара слику из његовог сна о Катарини. Психологизација ликова је одавно проглашена застарелом, али ипак сумњичави читалац упитаће се да ли ће се тако заиста слободније осећати шездесетогодишњак који никад није видео женско тело... Сам говор јунака изазваће опет одређене сумње: он је изразито "писани", као да се јунак обраћа одсутном читаоцу, а не стварној, присутној (бар на почетку) проститутки.

Прича о болести и слабости преплиће се са причом о љубави и снази. Лука, и поред своје непокретности - глава породице, најпаметнији, најобразованији, најутицајнији. И док понеки познаници сматрају да је он - тек терет за породицу, Булка сматра другачије. Мада и она описује свог девера као тешког човека, чије присуство у кући искомпликовало је њен живот. Сам Лука види себе у улози спасиоца братовљевог брака, а шта о томе мисли брат Јаша - то нећемо да сазнамо, јер простор приче резервисан је за троугао мушкарца-инвалида и две жене. Једна од њих је стамена Булка, помало крута, али одана породици, друга - лепршава уметница Катарина, која бежи у Котор из свог београдског љубавног троугла. На крају романа практична Јашина жена сетиће се давног пољупца. Тај пољубац у Бијели, далеко од Луке - обавезног сведока њихове љубави - она види као наговештај могуће среће која се није остварила. Али је роман добио наслов по једном другом пољупцу. Због тог - Катарининог, првог и последњег у свом животу - Лука ће бити срећно несрећан десет година. Јер, како упућује епиграф на почетку романа, "Добар дух и зао дух обично имају исто лице". И ове се речи не односе само на Катарину, која је отворила нове видике и дала наду човеку, који се навикао на своју оштећеност, већ и на Луку, и на Булку.

Вишеслојност роману дају сложени ликови, виђени из три перспективе. Лука "за себе" и Лука "за друге" нису исти. Можда зато је списатељица на самом почетку књиге "натерала" Которане да причају о јунаку, мада те дугачке приче нису мотивисане логиком радње. На питање јесу ли они видели њеног девера, упитани распредају какав је Лука и шта је учинио за њих. Мада претерано разуђени (мора да су ишли на живце узнемиреној жени која жури), ти монолози сведока потврђују из накнадне перспективе изјаву самог јунака: "Нисам исти кад попијем". Проузрокованој пићем причљивости Лука дугује и почетак чудновате романсе са Катарином. Међутим, његови козерски напори не би уродили пољупцем да сликарка није погрешно протумачила упућену јој наредбу: "Мора да сам у Луки препознала Оливера, његову мађију и ону неку самоувереност размаженог човека, када ме је у нашем првом сусрету позвао да му приђем и да га пољубим". Све Лукине симпатије биле су покорне, послушне девојке и жене, жртве мушке или родитељске воље. Сарајка Дрина одмах пада шака срцоломцу Нику, Дору удају (заправо продају) без њене воље, Булка му је најближа све док је беспомоћна. У најблиставије тренутке романсе са Катарином спадају пољубац према његовом наређењу и њена исповест, кад га уплакана зове у помоћ. Али, Катарина убрзо увиђа своју грешку: Лука није размажени режисер Оливер из њене младости, а несрећни часовничар, склон маштарењу.

Занимљивост лика Луке лежи заправо у томе да је прави Лука негде између прича о њему, између сопствене слике духовне надмоћи и вишегласних, а контрадикторних изјава о његовој нарави. Ретко када писци увиђају просту чињеницу да људи, у контакту са различитим људима, испољавају различите особине. Није све до говорника, има ту и великог утицаја саговорника. И Лука се мења, прилагођавајући се променама у начину комуникације: некад Булкина најбоља пријатељица, он се претвара у њен крст. Самог себе јунак види као крст у тренутку кад лежи на земљи након утакмице, у последњим тренуцима свог срећног детињства.

Симболика крста у роману повезана је са лајтмотивом крила која могу бити како птичја, тако и анђеоска. Лукини односи са Богом су компликовани, из личних разлога он окреће леђа свештеницима католичке и православне вере, али тешко је рећи да ли то значи за њега атеизам. Алузија на могућност скривене вере налази се у сцени Булкиног сусрета са једним другим, младим Луком, који је подсећа на анђела сломљених крила. Лука губи своја фудбалерска крила, и њему остаје само праћење лета других: птица и људи. Катарину Булка види (такође) као птицу сломљених крила, а себе сања како купује од оца и мајке крила, и тај сан назива смешним. Лукина снаја говори о губитку крила у тренутку кад се испоставља да због девера не може да се пресели у бољу кућу.

У роману присуствујемо двема изложбама слика, свака од којих открива тајне намере текста. Изложба епоха птица изазива Лукино чуђење због људске руке јастреба (читалац зна да је то рука Катарининог љубавника) и рајске птице, убијене на прозору вишеспратнице. Све те слике причају повест сликаркине љубавне драме. Лука, по сведочење Катарине, сања дворац са кавезом отворених вратанаца, који је намењем Жар-птици - његовој сањи. Сама сликарка каже у писму: "Зато за Луку (...) док седи непокретан, покушавам да ухватим у лету Жар-птицу, голим рукама, како бих му показала да њена крила нису од пламена, већ само одблесак сунца, илузија. Хтела бих, због себе и због њега, да покажем да је могуће сасећи крила тим гадним птичуринама, предупредити патњу". Ова одлука звучи сасвим мушки, као и уметничина нелагодност након сазнања шта је значио за Луку њен пољубац: "Написала сам реченицу коју каже мушкарац, пошто девојци коју тек једва познаје направи дете. Могу ти рећи да се управо тако осећам". Булка сматра да је Катарина - пустолов, што опет додаје том женственом лику мушку црту.

Одгонетка те чудновате на први поглед двојности лика који у очима протагониста има статус идеје женскости лежи, чини се, у самом лику Луке. На изложби "Ерос на платну" Катарина представља своје виђење еротског, које није, како то налаже стара традиција, везано за женско тело. Она слика биће неодређеног пола, у инвалидским колицима, које се самозадовољава својим и туђим рукама. Тако списатељица скреће нам пажњу на суштинску бесполност утешитеља младе Булке и саветника у брачном животу, равноправног члана кружока амазонки у пензији. Мада, ако се замислимо над психолошким портретом овог књижевног лика, сагледамо њега у релацијама са Булком и Катарином, увидећемо да је Лука- заправо жена....

Покушавајући да избегне општа места приповедања "из женског угла", Г. Ћирјанић у центар љубавне драме ставља часовничара Луку. Доделивши главну улогу инвалиду, списатељица је образложила рањивост мушког јунака и природну неостварљивост његових жеља. Његова пасивност објашњена је како суженим видицима, тако и личним, погрешним пристајањем јунака на њих. С друге стране, пасивност човека у колицама приближава га типичној женској позицији "оне која чека". Булка долази у његову собу да му се изјада, Катарина му прилази да га пољуби, а касније да подели са њим своје проблеме. С временом Булка заузима феминистички (како га види Лука), т.ј. сличан мушком по одлучности став, а Катарина се осећа као мушкарац-заводник. И кад Лука каже да "мушкарци нису пажљиви, нежни, ни романтични" - не говори о себи. И када тврди: "Ми мушкарци склони смо да побркамо ужитак с љубављу", "ми" не помаже да га видимо као припадника мушког света. Ту је и чињеница да он може да се исповеди само жени, која ће га разумети за разлику од мушкарца. Сама прича о пољупцу који не може бити ПРОСТО ПОЉУБАЦ - типично је женска, као и мисли да би све било другачије кад би засновао породицу.

"Може ли вртлог на платну или у песми да буде опасан а да се уметник није нашао у центру вртлога?" - пита Катарина. - Зар не виде у птици, у искиданом цвету, у клатну часовника, векни хлеба, у инвалидској столици, да то сам ја?" Сликар је у томе што слика, писац - у томе што пише. Можда зато у троуглу Пољупца нема мушкараца, већ три жене, несрећне: мање или више, свака на свој начин. На крају романа јавља се слика белог путничког брода који излази из залива, на слободу које су биле лишене јунакиње. "Поглед се отима ка отвореном мору, у слободу од тамних брда, а небо, тамо на западу, у позадини брода, управо почиње да се румени"....

Путеви на запад су срећни - та теорија није нова у књижевним делима. Драму часовничара Луке проницљива продавачица из књижаре види у затворености видика - чак и више него у његовој осакаћености. И ту би било занимљиво да упоредимо двојицу јунака у колицима: Луку и старца из приче Горана Петровића "Изнад пет трошних саксија". Протагониста приповетке такође је осуђен на непокретност, од детињства. И он одбија духовну помоћ свештеника. Мада, за разлику од Луке, он нема никог свог и не излази из куће више година. Лука живи у прелепом, препуном туриста, граду на обали мора, старац - у најпопуларнијој, најлепшој бањи у земљи. Обојица су искључени из вреве света око њих. Тешећи Катарину, Лука каже да се "сваког јутра радује светлости, каже себи: данас је нови дан, јединствен и непоновљив, заслужује да га проживиш пуним плућима". Да ли да му верујемо?... Било како било, Лука пет дана поправља часовнике, док безимени старац сваког дана, од пролећа до касне јесени, "диригује" на тераси, склапајући и ширећи руке. И он је, попут Луке, свестан тога да промене најлакше увиђа онај који се не креће. И он види дубље него други, зато што, цитирамо ли Катарину, онај који живи у догађајима нема времена за доживљај. Лука и старац, лишени догађаја, надомештају их доживљајем. Старац из Петровићеве приче годинама се обраћа Богу, постављајући му питања музиком. Да ли је у праву продавачица из књижаре, која сматра да Лука не налази у књигама одговор на своја питања? Од самог јунака нећемо сазнати за његову запитаност. Видећемо зато како ће се разбашкарити у пољупцу, као што се његов брат разбашкарио у браку. Кад укус пољупца ишчили, на његовом месту остаје празнина, без метафизичких питања - која, ипак, више море мушке главе.

У романима других списатељица такође неретко наилазимо на мушкарце са женским психичким особинама, на неуротичне, склоне суициду (због љубави) јунаке. У Пољупцу, уосталом, имамо посла са условним мушким јунаком, као што има у роману и других условности: тако, младићи из црногорског села, касније Которани, истичу своје црногорство, а говоре екавски, без икаквих црногорских обележја... Роман поседује лирску снагу кад се бави питањима о орочености љубави, наличјем страсти, исплативошћу живота у метафори - питањима која имају укус женске осећајности, без обзира на то да протагонист драме носи мушко име Лука.

Некад су претпоставке о женском полу Хомера биле засноване на томе да мушкарац наводно није могао тако добро описати жене. Упознавши мушке јунаке романа из пера савремених списатељица, може се претпоставити: Драматично заљубљени мушкарци срећу се углавном у књигама које пишу жене.