Илија Бакић

Успон до врха

Извор: Темат Сећање - Љубомир Дамњановић (1959-1999), приредио Илија Бакић, Орбис, Часопис за књижевност, уметност и културу. 2000/1-2. Издавач: Уметничка радионица „Кањишки круг” Кањижа.

Љубомир Дамњановић — Љуба, прешао је све степенице, од подножја до врха пирамиде Научне Фантастике. Најпре га је задесио судар са овим обликом уметничких садржаја, а како то рече Пол Остер, „када једном осетиш укус будућности, ту повратка нема”, јер се увек изнова враћаш световима без граница настањеним чудесима која устрептало откриваш и освајаш, а што те дарује другачијим углом сагледавања свакодневице.

Након ове иницијације, од сваког појединца зависи хоће ли остати у мноштву немих, пасивних конзумената или ће га жеђ за новим сазнањима водити даље, на нова трагања и ка истомишљеницима. Љуба их је нашао у Клубу љубитеља научне фантастике „Лазар Комарчић“ и може се рећи да су и он и клуб заједно стасавали. Љуба постаје активни учесник у дискусијама, сарадник и уредник фанзина-часописа Емитор, преводи вести, чланке, приче и романе, одговоран је за “размножавање” Емитора и слање члановима клуба ван Београда. Редован је члан жирија на конкурсима „Знака Сагите“, спреман да ишчита сваковрсна писанија и да нека — дајући одушка свом (не)задовољству — баца кроз прозор, а потом ипак излази да би их покупио; реч је конкретно о (не)делу Пренатални живот аутора ових редова. Када је крајем 1996. г. Емитор готово замро, Љуба га је својим радом повратио у живот, тражећи од сарадника да се ангажују и придруже. Могли сте се са пуном сигурношћу ослонити на њега по питању свих клупских дешавања, иако је све радио тихо и ненаметљиво, баш као што није волео да истиче своје велико познавање жанра и мноштва књига које је ишчитао. Захваљујући редовним обиласцима књижара први је знао које су се књиге блиске жанру појавиле и упозоравао је на оне које ваља прочитати. У Народној библиотеци Србије скидао је са Интернета вести и нове НФ приче.

Следећа степеница била је готово неминовно логична — Љуба је почео да пише НФ приче. Испрва се то могло подводити под категорију фановско-аматерског писања; први радови патили су од почетничких пропуста, неуверљивих заплета или неспретно срочених објашњења, ликови су били смушени, реченице рогобатне. Додатна отежавајућа околност је било Љубино непристајање да причу дорађује, глача, већ је одмах ишао даље, као да му се журило у нове авантуре. Но, неспорно се видело да он има талента, а да му недостаје искуства.

Након нешто прича разбацаних по Емиторима, Љуба је крајем 1996. део њих сакупио у збирку СФ приче. Убрзо је ову књигу допунио и под насловом Ка далеким капијама и световима објавио као Емитор за децембар 1996. године

Ова прва појављивања као да су Љубу ослободила сумњи и недоумица, и 1997. г. у Емиторима се појављују две његове књиге: у броју 311 роман Ви што маштате о срећи, а у броју 313 збирка Црни грал. Роман је потпуно изненађење за дотадашње Љубине читаоце; прича функционише без већих тешкоћа, држи пажњу, а пропусти у њој лако се дају исправити и не оптерећују укупан, повољан утисак. Ви што маштате о срећи је врло добра књига аутора који напредује великим корацима. Збирка Црни грал садржи приче неједнаких квалитета али је више оних добрих (а има и оних које би биле боље да су дорађене). Неколико њих уводи читаоце у свет српских вампира у коме Љуба налази свој терен. Серијал ће се развијати у два смера: један прати догодовштине српског вампира у свету, а други њихово потуцање по домаћем терену. Прича „Мирис ваниле“ требала би се појавити и у антологији Српске хорор приче коју су приредили Васа Павковић и Дејан Илић.

Збирка Деда, тата и остале але и приказе, објављена у Емитору 313 1998, бави се (не)спретним и не нарочито бистрим вампирима домаћег поднебља. Спој хорор елемената и хумора плени пажњу и разгаљује читаоца. Кратки роман Малтешки шишмиш (Емитор 336, 1998) је каламбур српског вампириzма, Шерлока Холмса, Брема Стокера и „Досијеа X“, за смех и интелектуалне играрије. Овај постмодернистички манир преплитања различитих литерарних предложака примењиван је у још неколико прича (и у оној објављеној у Орбису, лето-јесен 1999: „Примамљивост таме“), а Љуба је имао планове да се овај део серијала и даље развија. У фином балансу локалног колорита, хумора и литерарне традиције, Љуба је отворио поље којим се сигурно кретао.

У Емиторима 372 до 379, објављеним у ратно доба 1999, у новели Повратак капетана Зорана Љуба успешно пародира забавноавантуристичке романе из 1930-тих година, отварајући још једно могуће поље свог интересовања.

На жалост, све планове прекинула је изненадна смрт, управо у тренутку када је Љуба сигурно стао на највиши степеник НФ пирамиде израставши у самосвојног, ваљаног писца. Као таквог писца забележиће га анали српске научне фантастике, а они који су га познавали сећаће га се као драгог, изузетног човека и пријатеља.

Мноштво Љубиних прича остало је разбацано по страницама Емитора, односно у рукопису. Приче које објављујемо у овом броју Орбиса тек су делић његове заоставштине.