Миодраг Миловановић
Брзи водич: Science Fiction
Миодраг Миловановић
Брзи водич: Science Fiction
Штампано издање:
Мала велика књига,
Нови Сад,
1999
Интернет издање:
Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“
и
Библиотека фантастике у оквиру „Пројекта Растко“
децембар, 2007
Технички уредник: Жарко Милићевић
Коректура мрежног издања: Зоран Стефановић
САДРЖАЈ
1. УВОД
Зашто блефирати познавање научне фантастике (SF-а)?
Наизглед глупо питање. Обично се блефира нешто што ти је досадно, нешто што ти је мрско чинити, а опет мораш то да познајеш да не испаднеш незналица/примитивац/... Научна фантастика у принципу није досадна. Ипак, објективно гледано, постоји одређен број људи којима је она апсолутно страна.
Велику групу њих чине особе којима је и свака друга врста фантастике страна. Аргумент који је често готово немогуће сувислим доказивањем побити јесте: „То је нешто немогуће. Због чега би ме занимало нешто што не може да буде?“ Упорно деловање савременог друштва (овде нема разлике између социјализма, капитализма, посткапитализма, постсоцијализима, итд.) систематски разара сваку врсту удаљавања од реалног, овоземаљског. Разлози су бројни, и захтевали би пуно простора, који је драгоцен у сваком Блеферском водичу, па вам остаје да верујте на реч.
Другу групу, не мање бројну, представљају људи који су у детињству или у младости налетели на длаку у научној фантастици и она им се згадила за читав живот. Наравно, длака има пуно, као и у свим другим областима, тако да ово није редак случај[1]. Наше школство које за пример научне фантастике у лектири упорно држи соцреалистичну застарелу будалаштину Руса Александра Бељајева Звезда КЕЦ из све снаге се труди да што већи број људи удаљи од SF-а. Ако мислите да је то случајно, грдно се варате.
Поред тога, и међу онима који се називају поклоницима научне фантастике има много њих којима блефирање није страно. Ма колико се људи који се озбиљније баве SF-ом трудили да доказују да су Исак Асимов, Роберт Хајнлајн, Звездане стазе или Ратови звезда другоразредна научна фантастика, гро љубитеља научне фантастике чине поклоници управо ове врсте SF-а. Не мали број „оданих“ поклоника SF-а још живи у убеђењу да после 1960. није написано ништа што би се могло поредити са раним Кларком или Асимовом. Када се они сретну са некиме ко потеже као аргумент Урсулу Легвин, или не дај Боже, неког још радикалнијег писца, ето прилике за блефирање (на обе стране).
Данас када све око нас све више почиње личити на научну фантастику (тренутно готово свако на столу има рачунар са 16 МБ РАМ-а, а само пре десетак година VAX са 4 МБ РАМ-а заузимао је просторију 8 са 5 м), када термини који су раније били везивани само за SF све више почињу продирати у свакодневни живот (виртуелна реалност, киберпанк, хипертекст, ...) и потреба за блефирањем SF-а постаје све већа.
Такође, научна фантастика је постала у свету велики бизнис. На листама најгледанијих филмова свих времена (читај: најпрофитабилнијих филмова свих времена) далеко највећи број је SF филмова (ЕТ, Ратови звезда, Империја узвраћа ударац, итд.). Број књига које се сваке године објаве из ове области превазилази само у САД цифру од 500. Праћење тако опсежне продукције је практично постало готово немогуће и већином се читаоци руководе према препорукама водећих часописа за праћење овог жанра (Locus) или према именима писаца, или... блефирају.
Они који су због школског система и руског (француског, немачког) језика остали ускраћени за познавање данас практично јединог неопходног светског језика и остављени на милост и немилост домаћим издавачима налазе се у својеврсном „гету“ (недостатак пара за стране књиге и часописе још један је добар разлог).
На све то се надовезује чињеница да данас више нема ниједног домаћег часописа посвећеног овој области. Протекле године само један једини издавач редовно је објављивао нове SF књиге, а тих двадесетак књига представљају само кап у мору онога што се у свету појави, кап додатно обојену уредничким укусом, ма какав он био. Информација напросто нема довољно. Простора за блеф и превише.
Због све те шароликости, ова књига је посвећена како апсолутним почетницима, тако и онима који су већ одмакли у познавању SF-а. Ма где спадали, надамо се да ће вам бити од помоћи у ономе што сви непрекидно раде.
2. ШТА ЈЕ ТО НАУЧНА ФАНТАСТИКА
Да кренемо од назива „научна фантастика“. Примили смо га вероватно из руског (научнаја фантастика, тако некако они то изговарају) и делује много прецизније од енглеског science fiction (чита се сајнс фикшн), што би у буквалном преводу значило нешто као „научна белетристика“ или „научна проза“. Често се у говору и писању користи скраћеница SF (читај: ес-еф), док се покушај адекватног скраћивања НФ није одомаћио (осим, донекле, у западној варијанти српског језика ЗФ — знанствена фантастика, од које смо се, срећом, подвојили). Такође, свако друго скраћивање, сци-фи, на пример, одаје крајње непознавање области и треба од њега бежати као од куге, или сиде.
Што се тиче дефиниције, ствари су већ сложеније. Наравно, већина људи одмах може да препозна да ли је неки књижевни текст или неки филм научна фантастика. Постоје одређене назнаке које га непогрешиво сврставају у овај жанр, које су толико усађене у нашу свест да се овај процес одиграва готово на плану несвесног. Ако се нешто одиграва у свемиру, ако су присутна ванземаљска разумна бића, ако јунаци телепатски комуницирају, свако од нас ће, најчешће с разлогом, закључити да је ту у питању SF. Другим речима, када смо близу онога што сматрамо средиштем неког жанра проблема углавном нема.
Они настају када се покушава доћи до неке опште дефиниције која укључује све те архетипске ситуације и мотиве, јер је и SF, као и многи други жанрови, окружен мноштвом других жанрова са којима често има додирних тачака (епска и многе друге врсте фантастике, хорор, итд.).
Многи су то покушавали и већ постоји преко сто дефиниција SF-а, од којих свака на свој начин одражава одређене аспекте овог жанра, али, исто тако, вероватно ниједна све њих.
Ако желите да елегантно избегнете нечији изазов да дефинишете научну фантастику можете без великог мудровања да парафразирате изјаву једног од SF посланика да је научна фантастика оно што објављују уредници научне фантастике. И да не будете далеко од истине.
Међутим, ако треба да неког у друштву опсените познавањем теорије SF жанра, онда ће вам најбоље послужити дефиниција Дарка Сувина, нашег некадашњег земљака, брата Хрвата на дугогодишњем раду у Канади, где је више година био уредник вероватно најпознатијег часописа посвећеног академском изучавању научне фантастике „Студије научне фантастике“. Он наводи, упрошћено речено, да је „differentia specifica“ (овај термин запамтите јер без њега дефиниција не важи, посебно у разговору са др Зораном Живковићем — за Шуварове генерације слободно преведено „оно што нешто разликује од нечега“) научне фантастике „novum“ (посрбљено „новина“), кога треба „когнитивно“ (ма шта то значило) објаснити. Другим речима, Сувин хоће да каже да свако SF дело мора увести неку претпоставку која условљава да се свет из тог дела суштински разликује од нашег света, уз услов да се та разлика може (мора) објаснити путем науке, или, у најгорем случају, некакве „паранауке“.
Наравно, очито је већ из саме дефиниције да је танка линија која раздваја научну фантастику од, на пример, фантастике. Ако се убодете на преслицу и заспите сто година, у питању је, наравно, фантастика — бајка, али ако попијете течност за криогено замрзавање и преспавате тих истих сто година, већ сте у пољу научне фантастике. То што сте се у оба случаја једнако добрано наспавали, за теорију није претерано важно.
Нека генерална тенденција у савременој фантастичној литератури је да границе између појединих жанрова постају све тање. Непобитно је да постоји готово јединствена циљна публика ових жанрова, а исто тако, поједини савремени писци: Урсула Легвин, Ден Симонс, Џин Волф, Мајкл Свонвик, да набројим само неке, једнако се угодно осећају у водама епске фантастике (fantasy), научне фантастике (science fiction) и фантастике натприродног (horror), пливајући из једних у друге и уз пут их неминовно мешајући.
Као аргумент можете нехајно цитирати америчког писца Џона Кесела, који каже у једном интервјуу да је „фантастична или научнофантастична премиса моћна алатка јер може да се употреби као полуга за подизање поклопца стварног света да би се бацио поглед на зупчанике и точкиће који се доле окрећу — да би се разумело како људи размишљају и осећају, како функционише друштво...“ Дакле, за њега разлике у приступу готово да и нема, а циљ је исти. Зато у друштву ако се поведе дискусија да ли је овај или онај жанр „бољи“, слободно заступајте тезу да сви они теже да се сједине, нећете погрешити
Друго осетљиво место је спој научне фантастике са оним што се назива „књижевном матицом“ или, како то љубитељи научне фантастике воле да кажу „књижевности главног тока“ (mainstream). Помодни књижевни правци (постмодернизам, пре свега), често се служе техникама сличним оним које користи научна фантастике (грађење фиктивних светова, итд.), тако да је данас готово немогуће разлучити које је дело потекло из наслеђа SF-а, а које из постмодернизма, што речито показује антологија коју су приредили Бобан Кнежевић и Сава Дамјанов Нова српска постмодерна/алтернативна проза (онима који су имали снаге да је прочитају).
Зато се не либите да изјавите да су овакве поделе у књижевности данас превазиђена ствар и да је једна од основних карактеристика постмодерног (ова реч је врло „in“ и слободно је користите пред свима осим пред Александром Јерковим, за кога постоје одређене назнаке да зна шта значи) друштва укидање разлика између „више“ и „ниже“ уметности.
3. СВЕТСКА SF КЊИЖЕВНОСТ
Праисторија
Готово је неподељено мишљење, и међу теоретичарима SF-а и међу „обичним“ љубитељима научне фантастике, да је први прави научнофантастични роман написала једна жена (без обзира на то што се SF сматра мушким жанром). У питању је била Мери Волстонкрафт Шели, супруга чувеног енглеског песника Персија Биша Шелија, која је под околностима које је Кен Расел врло „пластично“ приказао у филму Готик замислила књигу, данас општепознату под именом Франкенштајн, али која у пуном називу има још и додатак ... или модерни Прометеј. Сирото неименовано створење из књиге, које је заслугом филмаџија са почетка века прерасло у симбол застрашујућег, успут покупивши име свог творца, сигурно није прво створење које је оживљено из неживе материје у светској књижевности (Адам, Ева, Голем, итд.), али је прво коме је живот удахнут „научном“ методом.
Све ово догађало се почетком деветнаестог века, који представља столеће буђења „науке“. Наравно, и пре тога је било остварења која су по тематици била блиска ономе што данас називамо научном фантастиком (различита путовања у свемир, утопије, итд.). Неки од академских истраживача научне фантастике су се бавили и копањем по античким текстовима у потрази за неким елементима SF-а и тамо их, наравно, и налазили. Таква остварења обично се називају „прото SF“.
Већ поменути Дарко Сувин је чак своју теоријску књигу о развоју SF-а књигу насловио Од Лукијана до Луњика. (Лукијан је староримски писац, а Луњик није). Сирано де Бержеракове мајсторије с мачем могли смо недавно гледати на филмском платну; међутим, мање је познато да се он огледао и са пером и да је из њега потекло једна од најпознатијих „прото SF“ остварења: Други светови.
Родоначелници
Крајем деветнаестог века јављају се два писца, која ће извршити снажан утицај на светску научну фантастику.
Први је био Француз Жил Верн, писац ваше и наше младости (њега сте ваљда сви читали), аутор незаборавних авантуристичких романа који ни до данас нису изгубили привлачност, поготову за млађу публику. Почев од Пет недеља у балону, он ствара серију романа названу касније Необична путовања, у којој су и познати романи: Двадесет хиљада миља под морем, Тајанствено острво, Пут на Месец, Путовање у средиште Земље, итд. Многи од ових романа садрже снажне елементе научне фантастике, без обзира што многи изучаваоци научне фантастике поричу оригиналност његових замисли, тврдећи да је Верн био само добар пратилац текуће научне периодике из које је црпео своје „изуме“.
Једно време било је модерно ниподаштавати Верна, тврдећи да је он само писац за децу, али данас добро размислите пре него што ћете у друштву са омаловажавањем изговорити ово име, јер је у међувремену написано доста академских студија о његовом делу. Клизав терен, на који можда није најупутније газити. Можда је најлакше извући се тврдњом да је он био „родоначелник“ (лепа реч за блефирање) авантуристичке струје у научној фантастици.
Код другог од „родоначелника“ ситуација је много чистија, односно нико не оспорава његов значај за историју SF-а, нити књижевни квалитет његових остварења. У питању је Енглез, Херберт Џорџ Велс, један изузетно широко образован човек, необично цењен у своје време, који је низом романа: Времеплов, Први људи на Месецу, Рат светова, Лик ствари које ће доћи, итд. заиста први у потпуности искористио све могућности које пружа научна фантастика. Многе тематске линије карактеристичне за жанровску књижевност (писци „позајмљују“ једни од других идеје, надограђујући их) сасвим сигурно вуку корене од Велса: путовање кроз време (Времеплов), сукоб са ванземаљским цивилизацијама (Рат светова — по коме је његов презимењак Орсон Велс направио чувену радио-драму због које су Американци главом без обзира бежали из својих домова, мислећи да Марсовци заиста нападају), итд.
Наравно, све ово време ни Верн ни Велс нису мислили да пишу нешто што се посебно издваја из књижевне матице. Кованица „научна фантастика“ још није била скована, нити је ико помишљао да постоји некакав „покрет“.
Иницијализација
Међутим, тако нешто није дуго потрајало. Како се тежиште бављења науком премештало из Европе у Америку, тако је и књижевност која се бавила науком полако, али сигурно селила преко баре. Тамо су је почетком века прихватили часописи који су се бавили различитим врстама жанровске књижевности и она се углавном налазила у јефтиним петпарачким магазинима, заједно са осталим „паралитерарним“ жанровима: кримићем, љубићем, вестерном, итд.
Из гомиле остале жанровске књижевности издвојила се тек 1926 године, када је један луксембуршки избеглица, Хјуго Гернсбек, покренуо први специјализовани SF часопис Amazing Stories (Зачуђујуће приче). У њему је прештампавао стара Вернова и Велсова дела, али и нове приче америчких аутора, већином неписмене и простодушне.
Љубитељи научне фантастике имају обичај да кажу да је научна фантастика у Америци запала у неку врсту „гета“, при томе мислећи да се удаљила од матице књижевности. Што се и непобитно и догодило. Књижевни квалитет тих остварења из раних тридесетих, уз изузетке који се могу набројати на прсте једне руке, био је катастрофалан. Насловне странице часописа, препуне обдарених дама у панџама (чељустима) различитих космичких чудовишта, или помахниталих робота најбоље осликавају карактер онога што се могло наћи између корица.
Најпопуларнија књижевна врста у то време је такозвана „спејс опера“. У питању су најчешће романтичне пустоловине свемиром, борбе на галактичном плану вођење најразноликијом арсеналом фантастичног оружја (најпознатије фиктивно оружје из тог времена је извесни „бластер“).
У то време стварају се у Америци и први клубови љубитеља научне фантастике. Зашто се стварају баш клубови љубитеља научне фантастике, а не кримића или љубића, није баш лако објаснити, мада, опет, разумљивије је што постоје клубови љубитеља научне фантастике, него клубови љубитеља порнографије (шта би тек они тамо радили?).
Од тог времена потиче и израз којим се обухватају сви ти организовани заљубљеници (фанови[2]) у овај жанр — фандом. Развија се читава једна мала субкултура са својим интерним жаргоном, издају се аматерски часописи (фанзини), одржавају скупови (конвенције) на које се позивају познати писци, уредници, издавачи.
За то време, у Европи, тек изашлој из рата, тек поједини писци као што су Карел Чапек (солидан писац који ће, на жалост, остати упамћен по томе што је у драми РУР први употребио реч „робот“ — ето објашњења за словенски корен ове речи која више пристаје Јапанцима или Америма), или Олдос Хаксли (аутор вероватно једне од најбољих негативних утопија — антиутопија — Врли нови свет) успевају да се издигну из мртвила које влада на SF плану. Напомена: Хакслија можете користити у сусрету са нашим тобожњим књижевним зналцима, јер су само за њега (и евентуално Џорџа Орвела) чули.
У Русији на власт долазе бољшевици и књижевност, па и научнофантастична, после кратког процвата у раним двадесетим годинама (Алексеј Толстој, на пример, са романима Аелита и Хиперболоид инжењера Гарина), постаје оруђе у рукама владајуће класе. Већ поменути Александар Бељајев је можда најбољи пример такве књижевности (а сигурно најпревођенији код нас). Они ретки изузеци који се противе томе, као што је Јевгениј Замјатин (опет аутор једне изврсне негативне утопије Ми) или завршавају као дисиденти, или их гута мрак. Од тада, па све до појаве Ивана Јефремова и браће Стругацки, совјетска научна фантастика или бежи у омладинску књижевност, бавећи се безначајним темама, или се продаје за „јефтине паре“ (читај: „живу главу“). О баћушкама сасвим доста. Још нико није покушао да блефира познавање руског SF-а.
Златно доба
Известан напредак научна фантастика у САД доживљава крајем тридесетих година овог века када на чело часописа Astounding Stories (овог пута Запањујуће приче, какво богатство језика) долази Џон Кембел, млађи. У питању је уредник који од писаца, за дивно чудо, почиње да захтева сувислу радњу, али и неке друге, не тако прогресивне ствари. Односно, главни јунак, који ће на крају победити, мора бити Земљанин, Англосаксонац, бео (наравно), мушког пола (жене су, како смо то већ видели, тамо где им је и место). Туђини су, готово по правилу, неке друге боје, антропоморфизовани (упамтите ову реч, требаће вам) и непријатељски расположени.
Овај период поновног описмењавања познат је у теорији и пракси SF-а под називом „златно доба SF-а“. У то доба са првим причама јављају се каснији „бардови“ научне фантастике: Исак Асимов, Роберт Хајнлајн, Клифорд Симак. Научна фантастика још увек је врло далеко од књишког објављивања. Приче из овог периода и даље су ниског књижевног квалитета, али су барем логичније и кохерентније. Данас је модерно пљувати по том времену, ниподаштавати сваку вредност тим остварењима, тако да вам нико неће замерити ако се „придружите клубу“. Ипак... можда мало мере није на одмет, за будућност.
Научну фантастику тог доба карактеришу серијали од којих је вероватно најпознатији онај Исака Асимова о Задужбини, али и остали писци су се трудили да своје приче сместе у некакве карактеристичне свемире, или да се баве истим јунацима, па да заинтересују не превише инвентивну читалачку публику (и наравно уреднике, зарад шушкавих зелених новчаница).
Педесете
Напредак у квалитативном погледу некако се поклапа са почетком педесетих година и преласком научне фантастике из часописа у књишке формате. Јавља се група писаца који поред тематског помака од авантуристичке прозе ка озбиљнијим темама, такође почиње да пише језиком који превазилази пуку петпарачку литературу.
Најквалитетнији међу њима, као Теодор Стерџен, Волтер М. Милер, јуниор, Сирил Корнблут, Алфред Бестер, Реј Бредбери, Артур Кларк, итд. полако али сигурно утиру пут генерацији писаца која ће средином шездесетих полако потрети разлику између жанровске књижевности и књижевне матице.
Тематски, тачка гледишта се полако пребацује са космичких размера и супер-хероја који спашавају Земљу, на малог човека, на последице које свет који све брже хрли самоуништењу оставља на њега. Хладни рат који бесни у стварном свету све више се одражава и на научну фантастику и она постаје препуна упозорења до чега све то може довести, почев од прекрасних вињета Реја Бредберија, па све до комплексних визија Волтера Милера у Кантикулуму за Лејбовица.
Нови талас[3]и око њега
После малог затишја почетком шездесетих, научна фантастика доживљава свој процват у другој половини те деценије и почетком седамдесетих, када плејада врсних писаца ствара своја најквалитетнија дела: Урсула Легвин Леву руку таме, Френк Херберт Дину, Роџер Зелазни Господара светлости, Роберт Силверберг Умирање изнутра, итд. Овде сте већ на сигурном терену и у дуелу са поклоницима „праве“ књижевности — научна фантастика се поново нема више чега стидети.
Осим тога, научна фантастика се приближава матици књижевности и по спремности да се прихвате сложенији и експерименталнији начини приповедања. Плодно тле овај покрет (воле да га називају „Нови талас“) нашао је у Енглеској, где једна група млађих писаца, окупљена око часописа New Worlds (Мајкл Муркок, Јан Вотсон, Брајан Олдис...), успева да осим својих прича, придобије и остварења најавангарднијих америчких писцаца тог времена (Нормана Спинрада, Харлана Елисона, Томаса Диша, Семјуела Дилејнија...). Све њих слободно можете да наводите било коме ко вам почне причу да је SF књижевност за децу, јер њихова остварења руше све табуе који су до тада владали у SF-у (без секса, молим; ружне речи нису дозвољене; у тим делима деца почињу да се користе и у друге сврхе — на пример, за ручак).
Киберпанк и надаље
Седамдесете су биле прилично мртве године (и у SF-у, а и уопште), а када су већ сви мислили да више нема ничег новог под капом небеском SF-а, почетком осамдесетих појавила се група младих писаца која је уздрмала учмали естаблишмент; јавио се покрет познат под називом киберпанк. Могу данас поједини академски критичари тупити колико хоће да неког организованог покрета није ни било, да писци који се наводе (Вилијем Гибсон, Брус Стерлинг, Лушјус Шепард, Џон Ширли, да набројим најпознатије) немају много тога заједничког, да сав тај покрет само вешто вођена рекламна кампања одређеног броја медијски вештих људи (Брус Стерлинг, Лари Макафери, на пример) са циљем да се згрне већа количина пара, ипак остаје чињеница да су скоро читаву деценију сви на устима имали то име, да је оно доспело на насловну страну Тајма и да је практично ушло у говорни језик.
Већ сама кованица, кибер (од кибернетика — крајњи буквализам је читати ово „сајбер“) и панк (ово већ има везе са сличним покретом у музици), наговештава о чему је овде реч. — високотехнолошка будућност у којој људи са маргина друштвеног статуса опстају служећи се широким асортиманом „high-tech“ помагала.
Неподељено је мишљење да је, да опет употребимо ту непопуларну реч, родоначелник овог покрета Вилијем Гибсон, који романом Неуромансер, поставља малтене канонске обрасце другим писцима (мултинационалне корпорације јапанског типа, неуронско повезивање човековог мозга и компјутера, постојање „Мреже“ која глобално обухвата све компјутерске системе и анти-херој који се батрга у таквом суровом свету, покушавајући да се избори за голи живот).
Кад је у питању киберпанк, можете слободно да заузимате какве год хоћете ставове и да увек будете у праву. Ако сте у друштву загриженика у SF, слободно тврдите да је киберпанк мртав, али ако видите да око вас нико нема појма о научној фантастици слободно га можете користити као доказ да научна фантастика прати савремене светске трендове (компјутеристика, виртуелна реалност, итд.).
Из данашње перспективе тешко је рећи у каквом се покрету сада налазимо. Искрено речено, данашња научна фантастика не личи ни на шта. Тржиште је преплављено разноразним наставцима наставака неуспешних романа, новелизацијама видео-игара, бесмислених телевизијских серија, колаборација непознатих писаца са познатим писцима у којима познати писци обично само климну главом када виде текст, а затим оду у банку и покупе шуштаве зелене новчанице, итд, итд. Али, као што Теодор Стерџен... [4]
4. ДОМАЋА SF КЊИЖЕВНОСТ
Кад год неко треба да напише нешто о историји SF-а код нас, почне отприлике овако: „У време кад је Београд још више личио на турску касабу него на европски град, кад су још свиње трчкарале Теразијама и ваљале се у блату улица, изнад кровова уџерица сијале су звезде које су мамиле појединце да размишљају о бићима која насељавају те далеке васељенске просторе бескраја.“ Е, сад, Београд је још можда и био такав споља, али у њему је крајем 19 века књижевни живот био поприлично развијен. Ипак, вероватно је у то време било више књижевних часописа него данас. Зато су и први писци онога што данас називамо научном фантастиком имали могућности да читају слична остварења и на кога да се угледају; Жил Верн и Камиј Фламарион били су прилично превођени још у прошлом веку, а било је и других.
Прво „право“ SF дело код нас је написао Драгутин Илић, брат данас познатијег романтичарског песника Војислава Илића. Била је то драма После милијон (са ј) година, а можете се и похвалити да је то прва SF драма на свету (мада још нису потпуно проучена сва остварења на свахилију и неким индијским језицима). За разлику од масе других SF остварења из тог времена, како у свету, тако и код нас, ова драма је поприлично читљива (чак су је прошле године први пут поставили на малу сцену Народног позоришта — како су брзи и ажурни следеће извођење очекује се око 2320. године на свемирској позоришној станици Александар Берчек). У питању су љубавни јади Последњег човека на Земљи који се „кроз милион година“ среће са прелепом представницом бесмртних „надљуди“ и има онолико успеха колико би имао мрав заљубљен у неку садашњу девојку.
Други од домаћих „родоначелника“ SF-а је Лазар Комарчић, који је почетком века написао роман Једна угашена звезда. Он је био познат писац у своје време (можете се похвалити познавањем чињенице да је његов роман Један разорени ум увршћен је међу 100 најбољих књига српске књижевности). У роману, приповедач после једног научног предавања (некад се и на то ишло) оде кући легне у кревет (да спава) и тада по њега дође астрално тело математичара Лапласа који га води у најудаљеније делове свемира, где среће друге цивилизације и разноразна чудеса. Све те замисли су дивне и красне и врло модерне за своје време (мада су мало заморне за читање данас); међутим, ако ћемо поштено, то можда и није SF роман, јер се на крају приповедач пробуди (шта је са „новумом“?). Ову малу смицалицу можете да користите ако сретнете некога надобудног из реда београдског фандома[5](99% њих није прочитало ову књигу, а већина блефира да јесте).
Између два рата није било пуно SF књига, мада су и тада постојали жанровски часописи (углавном су објављивали фантастику, а само понекад SF) који су доносили претежно страна остварења, уз неку домаћу причу. Домаћа SF критика наводи из тог доба или нека нејасна рубна остварења Станислава Винавера или Растка Петровића, или неке књиге које више личе на оно што се данас зове научно-популарна литература (Живот у васиони Стојана Радонића, или Кроз васиону и векове, једног од наших најчувенијих научника светског гласа Милутина Миланковића).
Ако сте толико дрски да се усудите да кренете да блефирате домаће докторе научне фантастике, онда из овог времена можете да наведете два крајње простодушна романа више него скромног књижевног квалитета, за које они вероватно нису чули: Свет под маском Милана Кукића (човек 1938 године описује будући рат) и Живот који долази Манојла Ратковића (покушај описивања некакве русоовске утопије у будућности).
После Другог светског рата домаћи писци научне фантастике нашли су се у карактеристичном процепу за писце из социјалистичког блока. Будућност је постала врло пипава ствар и они паметнији баталили су се ћорава посла. Они преостали или су уточиште нашли у неодређености, причајући о имагинарним државама (у којим се лако могло препознати разорно деловање мрачног капитализма), или су се бацили на писање научне фантастике за пионире са црвеним марамама. Занимљиво је да је ипак било врло мало оних који су величали достигнућа социјализма и писали о тракторима великим к'о кућа. Било је и њих, претежно по техничким часописима у којима су се повремено појављивале SF приче, али скоро да и нема романа тог типа.
Најзначајнији од писаца који се појављају у то време су: Есад Јакуповић, који је под разним псеудонимима објављивао научну фантастику у часописима: Зелени додатак, Експерт, Политикин забавник, као и неким егзотичним бањалучким књижевним часописима, најчешће под псеудонимима. Затим један данас скоро заборављени Владимир Имперл, који је објављивао у Аполу, X-100, Плавом додатку, Политикином забавнику. Велики број прича објавио је и Зоран Поповић, уредник у Политици експрес, у којој је и објавио своја три мини-романа, као и у Политикином забавнику, листу његове куће. Наравно, квалитет и тематика њихових прича далеко су заостајали за светом који је већ газио и водама „Новог таласа“, али не може се порећи да нису крчили стазу којом ће кренути они бољи.
Космоплов, прво гласило посвећено претежно научној фантастици, има још једну пионирску улогу: прво ступа у контакт са домаћим писцима који им шаљу своје приче. Понеки су и наставили да објављују, па тако данас су нам најпознатија имена Николе Панића, који је касније написао сасвим солидан SF роман Регата Плерус, или Бранимира Перића .
Тако стижемо и времена када почињу да се јављају писци који данас представљају најзначајнија имена у домаћем SF-у. Наиме, 1976. године, као што већ и врапци на грани знају из многобројних текстова др Зорана Живковића, јавља се загребачки Сириус, као прво искључиво SF гласило и Андромеда као први искључиво SF алманах. Оба ова гласила учиниће кључне потезе за домаћу научну фантастику.
Већ од првих прича објављених у Сириусу била је јасна оријентација тадашњег уредништва, која је са мањим изменама задржана све до гашења 1989. Нагласак је стављен на „чисту“ научну фантастику, са повременим искорачењима ка еротици, када је Бора Јурковић покушавао да подигне тираж (по другој варијанти запао је у опасне године). Пошто је дуго година Сириус био једино место где су озбиљне приче могле бити објављиване, тако су и писци који су тамо објављивали писали сходно захтевима уредништва. Формирао се тако један број солидних писаца, од којих је из Србије сигурно највише објављиван Слободан Ћурчић, али ту се објављују и прва дела Драгана Р. Филиповића, и појединих других данас познатих SF писаца.
С друге стране, алманах Андромеда већ у првом броју расписао је конкурс за домаћу SF-причу на који је пристигло више од 300 прича. Конкурси су се настављали, па чак и кад се алманах угасио, а приче су настављене да се објављују у Галаксији.
Са оснивањем београдског друштва SF фанова „Лазар Комарчић“, ускоро је започео и интерни Конкурс за SF причу на коме су занат калили неки који су као Бобан Кнежевић већ раније учествовали на Андромедином конкурсу, као и многи нови писци који данас представљају врх домаћег SF-а: Зоран Јакшић, Радмило Анђелковић, Горан Скробоња, итд. Многи од њих своје прве радове објавили су у клупском фанзину Емитор који је већ прегурао двестоти број.
Преласком на приватно издаваштво, практичну улогу предводника домаће научне фантастике преузима Бобан Кнежевић који наставља праксу конкурса за SF-причу, са којих најбоља остварења објављује у својим издањима (антологија Тамни вилајет (1-3), алманах Монолит (1-9), часопис Знак сагите (1-3), или у новосадском часопису Алеф.
Ако неко поседује неке перверзне жеље да се детаљније упозна са остварењима ових нових SF писаца, нека покуша да их пронађе у делу Ко је ко у свету SF-а.
5. SF ФИЛМ
За разлику од SF књижевности која је претежно вежба духа, SF филм је најчешће празник за очи. Примера има много, а као најсликовитији можете невернима навести случај приче Ко то тамо иде? већ наведеног познатог уредника (са повременим списатељским тренуцима луцидности) Џона Кембела, млађег, која је местимично успевала да пренесе ксенофобну атмосферу хладног рата. Синеасти су два пута преносили ову причу на платно у размаку од тридесетак година (оба филма носе назив Створ), али оба представљају тек мање или више успеле покушаје да се на гледаоце мање или више експлицитно визуелно пренесе обичан, елементарни страх. Ништа дубље. Ретки су примери, као што је 2001: Одисеја у свемиру или Блејд ранер у којима су помирени „интелектуални“ и „визуелни“ квалитети SF филма и пре представљају изузетке него правило.
Трагајући за почецима SF филма лако се може стићи на почетак филмске уметности, јер је већ 1902. године Француз Жорж Мелијес снимио филмски каламбур Пут на Месец (то је она чувена сцена из разноразних шпица ТВ емисија када група симпатичних хористкиња убаци некакву гранату у велики топ, а затим ова тресне у антропоморфизовани — опет ова фамозна реч, не из неке преке потребе већ да вам уђе у уши — месечев лик избивши му око).
Први квалитетни SF филмови настају, баш као што је то случај и са књижевношћу, у Европи. Немац Фриц Ланг, пре пребега у САД, ствара прво право SF ремек-дело у историји филмске уметности: Метрополис. Поред интелигентног сценарија и сјајне сценографије, овај филм носи и ону дозу мегаломанства (безброј статиста у масовним сценама) за коју се касније у историји SF филма показало да је неопходна за добар одзив публике. Осим овога филма за кога сви знају, можете који поен постићи наводећи да је Фриц Ланг пар година касније снимио још један филм по сценарију своје жене Тее фон Харбоу: Жена на Месецу, али овај филм ни из близа није достигао славу свог претходника, мада уопште није лош.
Из европске предратне фазе SF кинематографије може се још истаћи филм Британца дугог и провокативног имена Вилијем Камерон Мензис: Ствари које ће доћи по књижевном предлошку (још једна популарна реч) већ нам познатог Британца такође дугог имена Херберта Џорџа Велса. Филм је помало предуг и заморан за данашњег просечног гледаоца, али садржи неколико дивно сценографски решених сцена.
Одмах после Другог светског рата најзанимљивије ствари на SF сцени одигравају се у САД, где се у прилично глупаве серијале и дебилне SF филмове у којима је оно „SF“ само покриће да се на сцену доведу разноразна чудовишта да заплаше гледаоца, полако почину да се увлаче и нека сложенија остварења, као што су: Рат светова Бајрона Хескина по роману, кога другог него Херберта Џорџа Велса, Времеплов Џорџа Пала по роману (хајде погодите сами), Забрањена планета Френка Меклиода Вилкокса (врло слободна адаптација ни мање ни више него Шекспирове Буре), или Инвазија крадљиваца тела Дона Зигела. Ту је и Џек Арнолд, са неколико својих занимљивих остварења (Дошло је из свемира, Створење из Црне лагуне, Невероватни човек који се смањује...).
Ни Французи с друге стране океана нису остали имуни на изазове које нуди SF, поготову на његову антиутопијску компоненту. Тако два водећа представника француског „новог таласа“ (ово је већ читав „нови океан“) Жан Лик Годар и Франсоа Трифо стварају, респективно, Алфавил и Фаренхајт 451. Потоњи по делу Реја Бредберија са за њега карактеристичном помало глупаво невероватном, али и веома симпатичном идејом да је људима будућности у једном тоталитарном режиму забрањено да читају и поседују књиге, па они морају да их уче напамет. Ако некога занима зашто баш наслов Фаренхајт 451, то је температура на којој папир почиње да гори.
О најзначајнијем SF филму 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кјубрика већ се толико зна да никога нећете импресионирати ако кажете да је после његове пројекције Артур Кларк, косценариста, изјавио да филм који претендује да надмаши Одисеју мора да се сними на лицу места, нити ако поменете да је Кларк за потребе филма смислио свемирски WC, све са упутством (није ми само јасно коме је у том тренутку до читања упутства), а крајње је дегутантно истицати „најчувенији рез у историји кинематографије“ када коска коју баца човеколики мајмун постаје свемирски брод. Зато је можда најбоље ни не почињати разговор на ову тему.
Неколико година касније Кјубрик је снимио још један сјајан SF филм Паклену поморанџу по роману Ентонија Барџиса који има само једну ману — настао је после Одисеје.
После Кјубрика SF филм средином седамдесетих постаје прћија двојице људи: Стивена Спилберга и Џорџа Лукаса (надам се да није потребно да набрајам филмове — ако их не знате онда пређите на блефирање плетења), односно претежно постаје забава за малу и велику децу. Ретки изузеци, Тони Скот (Blade runner, Alien) само потврђују правило.
Кад је реч о овим новијим филмовима, међу љубитељима SF-а немојте случајно признати да нисте гледали Бразил Терија Гилијема („Да, сценографија је сјајна, а и Боб Хоскинс се добро сналази“). Што се тиче Тарковског, Соларис не дирати („Сјајно, мада Лем то исто /није важно шта/ у роману постиже на други начин. Симболика огледала је тако префињена.“), али опрезно можете да напоменете да је Сталкер мало преспор (међутим, без ироније у гласу!).
6. SF СТРИП
Са SF стрипом смо се сви сусретали још као деца на средњим страницама Политикиног забавника (пре него што смо прешли на средње странице других часописа) и ту наизглед нема пуно простора за блефирање.
Међутим, можда можете да се истакнете познавањем чињенице да је први „прави“ SF стрип био Бак Роџерс настао још давне 1926. године по роману Армагедон 2419 АД серијализованом у првом SF часопису Amazing Stories. За њим су следили такође свима добро познати стрипови: Флаш Гордон, Брик Брадфорд, Супермен, Бетмен, итд.
И наши аутори стрипова су од почетка користили SF мотиве. Можете поменути Ђорђа Лобачева и његов стрип из средине тридесетих година Зрак смрти.
Такође, мање је познато да је вероватно жанровски најзанимљивије стрипове у педесетим годинама у Америци објављивала кућа E. C. Comics. Неколико њихових часописа објављивало је адаптиране кратке приче познатих SF писаца (опет, најчешће неизбежног Реја Бредберија), које су илустровали познати илустратори (најчувенији међу њима Френк Фразета и Рој Кренкел, итд.).
Негде у то време у Британији се појавио један одличан SF стрип, кога такође можете наћи у старим Стрипотекама: Ден Дери, аутора Френк Хемпсона и за собом повукао масу имитација од којих је најпознатија Џеф Хок.
Издавачка кућа Marvel Comics у шездесетим вратила се на SF сцену стрипом Фантастична четворка и од тада почиње бум стрипова са супер-херојима (Капетан Америка, итд.), који ни до данас не јењава (воле Амери, мада нема везе са животом, а камоли са SF-ом).
Ако желите да будете екстравагантни, изјавити да од стрип-часописа читате само Métal Hurlant, француски часопис покренут средином седамдесетих (или, бар америчку копију Heavy Metal), који је можда први прави часопис окренут одраслим читаоцима, како тематски (доста еротике, гротеске, хорора), тако и композиционо (пуно се експериментише са формом, композицијом, итд.) Обавезно помените Жана Жироа (који своје SF стрипове потписује као Мебијус), Корбена, Филипа Друјеа, итд.
Такође, нико вам неће замерити ако похвалите један сјајан стрип-серијал Џеремаја Хермана, који је излазио у сарајевском Стрип-арту, а који је дуго држао солидан квалитет, како цртежа тако и прича које се одигравају у једном пост-катастрофском миљеу.
Од домаћих аутора, данас практично култни статус међу млађом генерацијом стрип-цртача и љубитеља стрипова има Жељко Пахек, тако да се добро пазите ако нешто кажете против њега, мада постоји ту још неколико одличних аутора који су већ објављивали и ван граница наше земље: Дарко Перовић, итд.
7. SF МУЗИКА
Ова одредница има отприлике исто логике као и SF поезија (не брините, толики садисти ипак нисмо[6]). Ипак, пошто се сви Срби разумеју у фудбал, политику и музику, да не останете ускраћени за ову могућност блефирања.
Пре свега, можете рећи да су SF идеје често знале да утичу на музичаре, посебно рок-музичаре. О новијим музичким трендовима неки други пут; учење нових генерација рејву имало би отприлике исто онолико смисла колико би рода жабу могла да учи како је у води, а оно што се види на Пинку и Палми, мада личи на SF, ипак није на нивоу Блеферских водича.
Пошто међу вама има доста оних који припадају генерацији Ми нисмо анђели[7] (не бркати са спектаклом у Центру Сава) мало подсећања на историју рока није на одмет. Негде средином шездесетих, посебно међу групама са Западне обале (Америке, наравно), уз лаке дроге (упореди са: XTC) и психоделију, у рок-енд-рол се ушуњао и SF. Група Jefferson Airplain (албуми: Surrealistic Pillow, Crown of Creation, итд.) често се у својим текстовима позива на SF мотиве и писце (Хајнлајна, на пример), а касније под називом Jefferson Starship снима симфонијску поему (сиротани) Blows against the Empire (група побуњеника из будуће фашистичке Америке краде свемирски брод и креће ка звездама и лепшој будућности). Слично је и са неким другим саставима: Steve Miller's Band, Grateful Dead, итд.
У Британији, поред ваљда свима познатих утицаја Pink Floyda (The Dark Side of the Moon, Atom Heart Mother, итд) или Дејвида Боувија (Ziggy Stardust — коначни суперстар Апокалипсе), можете да се позовете и на данас мање запамћену групу Van der Graaf Generator, која често у песмама описује пост-катастрофски свет (After the Flood, Lemmings, Chameleon in the Shadow of the Night).
У случају да међу вама има и оних помало настраних који се крећу у оперским круговима, није на одмет подсетити их на Офенбахову музичку адаптацију Верновог Пута на Месец из 1875. године, или Јаначекову оперу Тајна Макропулоса по истоименој Чапековој драми о бесмртности. Обичан свет ове податке не би требало да користи, сем у случају крајње нужде; вероватно ће бити довољно само да се не изненадите када сазнате да Штраус није компоновао музику специјално за 2001: Одисеју у свемиру, баш као ни Лигети[8].
8. КРАТАК ПОЈМОВНИК SF-А
Алтернативна историја
Остварења настала по принципу „шта би било, кад би...“ Односно, претпоставља се да су у неком (најчешће преломном) тренутку у историји ствари кренуле другим током: Немци и Јапанци су добили Други светски рат (Филип К. Дик — Човек у високом дворцу). Шпанска армада је освојила Енглеску (Кејт Робертс — Паване), Хитлер емигрира у Америку и постаје писац петпарачких романа (Норман Спинрад — Гвоздени сан), итд, итд. Домаћи писци су углавном избегавали овај поджанр, из разумљивих разлога, мада постоји неколико безазлених покушаја: Владимир Лазовић — Ноћ која би могла променити све.
Андроид
Робот, али од органске супстанце (крви и меса, по српски). Оно што је Карел Чапек у драми РУР назвао „роботом“ у ствари су били андроиди. Сурови Рутгер Хауер кога свакога дана Београђани могу гледати на шпици пре филма на Арт-каналу како умире, непосредно пошто је спасио Харисона Форда да не падне у амбис у филму Блејд ранер је андроид.
Ансибл
Направа помоћу које комуницирају ликови из прича и романа Урсуле Легвин у делима из такозваног Хаинског циклуса. У питању је тренутна комуникација између удаљених светова.
Времеплов
Као што име говори, направа за путовање кроз време. Када се путује у будућност, као у Велсовом истоименом роману, проблема углавном нема. Међутим, ако се времепловом оде у прошлост, онда може доћи или до такозваног „временског парадокса“ (вратиш се назад и убијеш неког од својих родитеља пре него што си зачет, или, не дај Боже, сам себи постанеш отац, разноразне варијације кршења узрочно-последичне везе, стварање вишеструких копија једне личности, итд.). Ова врста логичке игре дуго је забављала SF писце (Хајнлајн, Силверберг, Пол Андерсон и маса других) који су смишљали различите начине да се овај „парадокс“ превазиђе
Клон
Клонови су група јединки настала од једне једине бесполним размножавањем. Користе се у SF-у у различите сврхе, од тога да се богаташици врати мртав љубавник (Теодор Стерџен — Кад ти је стало, кад волиш), преко стварања клонова Адолфа Хитлера у књизи/филму Момци из Бразила, па све до бизарних покушаја самоспознаје путем проучавање свог „детета-клона“ у изврсном роману Џина Волфа Пета глава Кербера.
Препекан
Течност из прича Радмила Анђелковића, којој се приписују магијске способности.
Психоисторија
Термин који је смислио Исак Асимов; у питању је тобожња наука којом се може чисто статистичким методама предвидети понашање људи у маси, а самим тим донекле предвидети будућност.
Робот
Механичко биће, слично андроиду, само од вештачке супстанце (метала, најчешће). Прославило је Исака Асимова који је у сарадњи са својим уредником Џоном Кембелом, млађим смислио такозване „Законе роботике“ (сигурно сте већ чули: „Робот не сме да угрози људско биће, или...“), а затим се из све снаге у својим причама трудио да их оповргне. Код Асимова размишљају помоћу такозваног „позитронског мозга“. Данас претежно насељавају мрачне капиталистичке фабрике аутомобила по Јапану, несвесни својих роботских права, или у лику Арнолда Шварценегера деле правду широм биоскопских екрана планете Земље.
Телекинеза.
Померање предмета умом. Телекинезу сте на делу могли да видите у Кустуричином Дому за вешање (није оно кад се диже кућа) или Сталкеру Тарковског (ако сте се добро наспавали пре филма).
Телепатија
Директна комуникација умова, са разноразним варијацијама. Српски речено: читање мисли. У SF причама, поготову старијим, често се користи и термин ESP, од енглеског Extrasensory Perception (ванчулно опажање)[9]. Олаф Стејплдон, Енглез кога сви наводе као једног од „очева SF-а“, а кога нико није читао, у роману (ако се то може назвати романом) Последњи и први људи види телепатију као једну степеницу у еволуцији човека. А. Е. ван Вогт, писац толико будаластих прича и романа да га је једна генерација француских критичара почела да кује у звезде) романом Слан поставља једну архетипску ситуацију која карактерише већину потоњих прича о овој теми (насловни Сланови су телепате-мутанти, са моћима које застрашују обичне људе, а, у ствари...). Врхунац телепатског SF-а представљају романи Роберта Силверберга Умирање изнутра и Дена Симонса Шупљи човек.
Телепортација
Нешто слично телекинези, само што овде човек сам себе помера кроз простор. Амерички писац Алфред Бестер ово интелигентно користи у роману Звезде, моје одредиште (понегде се овај роман може наћи и под називом Тигар, тигар).
FTL-бродови
Скраћеница за „Faster Then Light“ („Брже од светлости“) свемирске бродове који најчешће користе хиперсвемир да стигну на удаљена одредишта. Вероватно први који је користио овај „погон“ био је Џон Кембел, млађи у причи Најмоћнија машина из 1934.
Хиперсвемир
Нека врста „четврте димензије“, коју су SF писци често користили као „пречицу“ кроз свемир. (Уђеш на једном крају свемира и изађеш — најчешће тренутно, мада не мора — на другом). Примера има безброј.
9. КО ЈЕ КО У СВЕТУ SF-а
Абенеде
Лик из појединих прича Милана Драшковића. Рађен по узору на одређену особу чије име Блеферски водичи не могу себи допустити да помену.
Адамс, Даглас
Писац Аутостоперског водича кроз галаксију, једне од култних књига SF-а. У питању је хумористички серијал од пет књига потекао из, опет, култног радио-серијала који по стилу комике у много чему подсећа на монтипајтоновске гегове. У разговору с било ким немојте штедети похвале, нећете погрешити.
Анђелковић, Радмило
Најбољи SF писац међу београдским пензионерима (има среће да је Душица Лукић жена), а уједно и вероватно најбољи домаћи писац по ономе што су учитељице у основним школама звали „стилом“. Чувен по томе што најбоља новела коју је икада написао још није објављена — Рашани, уводна прича из серијала коме припада и изврсна прича Дан Митре (која је зато више пута објављена). Написао је и два занимљива SF романа, један под псеудонимом Р. Ангелакис, а други под псеудонимом Слободан Ћурчић (мада постоје одређене назнаке да је приликом израде корица неко побркао имена). Познат по љубави према „препекану“ (види Појмовник) о којој, између осталог, нашироко разглаба у бескрајном (бескрајно досадном) серијалу о свемирском Циганину Греју Сваругу Хенингу. Такође познат по томе што кад год објави причу у неком часопису, овај се убрзо угаси. Напомена: избегавати дискусију с њим о зачинима, јаребицама (или, оно беше, препелицама) и хемији.
Асимов, Исак
„Добри доктор“, како су га звали, у животу написао је преко петсто књига и постао синоним за овај жанр. Наравно, они мање упућени помислили би да је писао само SF, али гро тих књига чине разни водичи за домаћице, кроз Шекспира, итд. Безуспешно се трудио при крају живота да сва своја дела повеже у један магнум опус. Познат по серијалу о Задужбини, законима роботике које је побијао у својим причама из збирке Ја, робот и неким другим. Пошто о њему многи понешто знају, вероватно ћете их изненадити тврдњом да му је најбољи роман Богови лично, а прича Ружни дечак. Нипошто не доказујте тврдњу, већ се окрените и достојанствено удаљите.
Бакић, Илија
Вршчанин чије SF приче само родбина може да воли[10] (и понеки књижевни критичар). Воли да експериментише. Воли да пише бројеве по причама, што је вероватно последица траума из средње школе. Пише песме, које после објављује (наслов његове збирке песама почиње речју Ресурективна...- ваљда коментар није потребан). У тренуцима када ухватите себе да почињу да вам се свиђају његове приче (што се догађа), ставите прст на чело и добро се замислите.
Белча, Душан
Још један Вршчанин, сушта супротност Илији Бакићу. Пише претежно приче и романе за децу, јасне и читљиве. Објављује под псеудонимом Ch. A. Bell.
Бенфорд, Грегори
Амерички писац, физичар по струци. Вероватно најбољи савремени писац онога што се назива „тврдом“ научном фантастиком: романи У океану ноћи, Преко мора сунаца...
Најпознатији му је роман Временски пејзаж (Timescape — тешко преводива игра речи), који једнако добро приказује покушај комуникације кроз време, као што даје сјајну слику живота у универзитетским кампусима на Западној обали Америке почетком шездесетих (Кенеди, општи процват, итд.), односно у Британији у блиској будућности (глобално загађивање, политичке кризе, итд.).
Бредбери, Реј
Деценијама слављен као најбољи „стилиста“ међу писцима SF-а. Познат по причама о Марсовцима, који баш и нису Марсовци и ефектима нуклеарне катаклизме на малог човека. Много бољи приповедач него романописац: збирке Илустровани човек, Сребрни скакавци...
Вилис, Кони
Оно што је Харлан Елисон био у седамдесетим годинама када је за сваку причу освајао неку награду, то је ова списатељица на почетку деведесетих (што најбоље говори да су Американцима критеријуми драстично опали). Познатија по кратким причама, пуним вербалних доскочица (понекад и занимљивих): Чак и краљица..., Смрт на Нилу, Писмо од Клиеријевих, Последњи Винебаго, итд, мада има и један добар роман: Књига судњег дана.
Волф, Џин
Амерички писац. Пре свега познат по мамутској пентологији Књига Новог Сунца, којој сада пише наставак (наравно, у пет књига). Мада је објављена код нас у едицији Поларис, не верујем да је много њих имало стрпљења да се носи са његовом сложеном прозом (јако воли да изнесе неки проблем, на пример, у првој књизи, а да негде у четвртој, онако узгред, натукне алузију могућег разрешења), тако да позивање на њу не би требало да вас офира да је нисте прочитали. Објавио је још неколико добрих романа (Пета глава Кербера, на пример), али и велики број занимљивих прича.
Вонегат, Курт
SF издајица и постмодернистичко копиле. Не признаје своје порекло, мада једино вредно што је написао представљају SF романи: Кланица пет, Сирене са Титана, итд. Уједно један од најбољих америчких писаца.
Гибсон, Вилијем
Отац киберпанка, мада млад. Понекад се појављује у SF серијама: Дивље палме, где се може видети да је висок и релативно леп. Написао чувени роман Неуромансер, као и солидне наставке Гроф Нула и Монализин натпогон.
Дамњановић, Љуба
Уредник фанзина београдског друштва „Лазар Комарчић“ Емитор. С њим се не упуштајте у блефирање SF-а. Немојте рећи да нисте упозорени.
Дик, Филип К.
Амерички аутор који је написао вероватно најбољи роман алтернативне историје: Човек у високом дворцу 1962. године у коме интелигентно разматра какав би свет настао да су силе осовине добиле Други светски рат. Љубитељима постмодернизма (шта би тек они радили у свом клубу?) напомените да Дик одавно користи све оне технике којима се њихови писци служе (књига у књизи, мешање стварности и фикције...). Једно време био је добрано огрезао у свакојаке наркотике, тобоже заинтересован за њихово коришћење у циљу измене стварности, што је довело и до блејковских визија описаних у роману Валис.
Дилејни, Семјуел
Колико је међу љубитељима SF-а познат по својим сјајним романима и причама: Нова, Време посматрано као завојница полудрагог камења, Ајнштајновски пресек, Вавилон 17, итд. итд. и још бољим критичким текстовима,[11] толико и по отворености и детаљности којом износи свој сексуални живот (црнац, па још бисексуалац), што је имало непосредног утицаја на његову каријеру (велики ланци књижара нису хтели да продају његове књиге, тако да ни издавачи нису били претерано вољни да их штампају.) Своја сексуална искуства из шездесетих подробно описао у сјајној књизи Покрети светлости у води.
Драгојевић, Срђан
Објављивао слабе SF приче у Сириусу, а онда напустио праву ствар и бацио се на снимање добрих филмова и зајебавање Кусте.
Драшковић, Милан
Човек који се из све снаге труди да помути славу Шиничи Хошију (Јапанац који је у свету SF постао појам за скрибомана, писца кратких прича)[12]. Пише претежно приче за децу (збирка Голијат), што и не ради тако лоше, све док не крене да пише и за оне преко 8 година. Познат по томе што је у једној причи довео у инфлаторни Београд Шерлока Холмса.
Елисон, Харлан
Патуљасти, гневни човек, рођени приповедач (дајте му возни ред и после два сата читаћете га као најбоље остварење Урсуле Легвин). Чувен по томе што има обичај да пише приче на свакојаким местима, укључујући и излоге. Такође, познат по својим антологијама Опасне визије, Поново опасне визије и Последње опасне визије[13]у којима је крајем шездесетих и почетком седамдесетих објављивао све оне сјајне приче које нико други није смео да објави и за које је писао предговоре који су занимљивији од већине остварења. Кад нема више ништа друго да ради, седне где стигне и пише предивне приче: Немам уста а морам да вриштим, Мефисто у ониксу, Птица смрти, Покај се Харлекине, рече Тик-так-човек, Кроатоан, Човек који је извеслао Кристифора Колумба на обалу.... могло би се тако наставити још десет редова. Ако имате компјутер покушајте да набавите видео-игру направљену по првој од наведених прича — нећете зажалити.
Живковић, Добросав — Боб
Илустратор. Живи доказ да између љубитеља научне фантастике и деце до четири године нема никакве разлике. У прапочецима видео-игара (време Спејс инвејдерса) безуспешно покушавао натера некога да испрограмира такву игру у којој слатке, мале бебице падају са врха екрана, а ви их дочекујете на шиљке[14]које померате лево-десно. За подвојеност његове личности, коју правилно истиче и Блеферски водич за хорор, постоји више теорија од којих је најзанимљивија она по којој је он добар човек који се прави да је лош човек да би људи помислили да је лош човек који се прави да је добар човек[15]. Незгодан за блефирање (што је најбоље осетио највећи блефер међу загребаћким љубитељима SF-а Предраг Раос). Ипак, покушајте са палицом за бејзбол.
Живковић, др Зоран
Први домаћи доктор за научну фантастику (немојте упоређивати са Др Нелетом Карајлићем). Први домаћи приватни издавач научне фантастике (едиција Поларис која једина сваке године објави бар 20 нових SF књига). Једини човек на свету који је сео и сам написао Енциклопедију научне фантастике и себи скратио живот за пет година. Једини човек код нас који живи од научне фантастике. Једини човек код нас који би своје докторско звање мењао за докторско знање којим би могао да оживи Исака Асимова, или барем Френка Херберта, мада се он не би бунио ни да одржи у стању хибернације (из кога је могуће писање) Артура Кларка. Једини домаћи писац кога је објавио у својој SF едицији је др Зоран Живковић: роман Четврти круг[16] за кога је добио награду „Милош Црњански“.
Зелазни, Роџер
Један од најбољих америчких SF писаца. Можете га користити као аргумент против оних који тврде да је SF дечја литература, али при томе нагласите да се то може видети само из оригинала, јер су преводи његових дела на српски пуни прескочених реченица које преводиоци нису разумели. Најпознатији по сјајним романима: Господар светлости, Створења светлости и таме, Он који обликује, итд, мада ћете оне боље познаваоце SF-а импресионирати ако поменете приче: Ружа за проповедника, Врата његовог лица, светиљке његових уста, које имају готово култни статус.
Јакшић, Зоран
Панчевачка филијала београдске SF комуне (има их тамо још двоје, једно паметно и безобразно дериште Васа Ћурчин и најспорији преводилац на свету Елена Лачок). Писац код кога је оно S из SF-а чврсто утемељено (човек је научник у души), али који, на жалост, упорно покушава да прогура оно Ф. (види[17] збирку Никадорски ходочасник). Патетичан до зла Бога (на ово можете увек да се позовете, ама баш за сваку причу) мада ово зна да буде и симпатично. Најбоље остварење му је новела Јека о ваздушној потери турских дирижабала за српским племићем, коме помажу „ветрови“ (не они на које злобно мислите), изнад исушеног Јадранског мора (још један прилог тези да се свако дело може испричати у једној реченици[18]), мада има још прича које су јако добре (О Зебри и Ибису, Дубрава, итд.), али које, срећом, неће овде бити препричане. Напомена: нипошто га не питајте шта су то солитрони, има и лакших начина да извршите самоубиство.
Јасмин, Лендо
Један од двојице ужичких милицајаца (немој гледати: Ћефо, Мухарем, јер га нећеш наћи), „више него пријатеља“, који обављају свакојаке, најчешће слободоручне послове у делима Драгана Р. Филиповића.
Калајић, Драгош
Свашта радио у животу с променљивим успехом. У историји српске књижевности неће остати упамћен по SF роману-јединцу Космотворац.
Кард, Орсон Скот
Најбољи писац SF-а међу мормонима. На почетку каријере писао лепе приче и романе (Ендерова игра, Говорник за мртве, итд.), али у последње време све више нагиње проповедништву.
Кјубрик, Стенли
Међу љубитељима SF-а познат као помоћник Артура Кларка на изради 2001: Одисеје у свемиру и Ентонија Барџиса приликом екранизације Паклене поморанџе. Ко пита филмаџије.
Кинг, Стивен
Прославио се као хорор-писац, мада је у једном периоду каријере објављивао SF романе под псеудонимом Ричард Бахман (најпознатији је Тркач, по коме је снимљен истоимени филм са Шварценегером). Данас претежно пише психолошке драме, са намером да прослави Кети Бејтс.
Кнежевић, Бобан (еx Слободан)
Мајка Тереза домаћег SF-а. Једини издавач који од домаћих писаца не тражи паре да би им објављивао приче (што не значи, наравно, да им нешто плаћа). Уредник мамутског алманаха Монолит који је у својих девет бројева донео све најзначајније новеле и приче, које су у протеклих десетак година објављене у свету. Човек који својим конкурсима одржава у животу домаћу научну фантастику, а приче затим објављује у антологијама Тамни вилајет (нема никакве везе са Војиславом Лубардом). Познат по својој пословности (Боб Живковић стално наводи пример издавачког подухвата Бобана Кнежевића који је пропао због тога што у калкулацију цене није урачунао лепак за коверте). Аутор одличног цик-цак романа Црни цвет (Краљевић Марко среће Баш-Челика) који, на жалост, нема никакве везе са SF-ом, као и мноштва прича, које већином имају везе са SF-ом, али мало тога с нечим другим.
Лазовић, Владимир
Домаћи SF писац, средње генерације и осредњег списатељског талента, кога надокнађује богатством идеја: Ноћ која би могла променити све, Време промене, итд. Често његове приче нагињу фантастици, са богатим коришћењем различитих митологија: Ловац змајева, пријатељ вилењака можда је најбољи пример за то. У новосадског едицији X-100 научна фантастика објавио је и један жанровски роман под псеудонимом Валдемар Лејзи: Хрим, ратник (ако га ико буде прочитао, бићете обавештени ком поджанру припада).
Легвин, Урсула
По многима, међу писцима SF-а најозбиљнији кандидат за „Нобелову награду“, мада можете бити сигурни да је никада неће добити. Није препоручљива за блефирање, јер су многи читали њене књиге: Леву руку таме, Човека празних шака, Свет се каже шума, трилогију о Земљоморју (ово је за омладину, али зрелије од многих књига за одрасле), итд.
Лем, Станислав
Једини Пољак у овом Водичу. Своје место заслужио изврсним романима Соларис, Непобедиви, итд. мада му ништа мање нису занимљиве и књиге из области науке (Summa technologie), а и теоријски чланци из области SF-а. Познат по сукобу са почетка седамдесетих са Америчким удружењем писца научне фантастике због тврдње да највећи део америчке SF књижевности није ни за шта.
Лукас, Џорџ
Човек који је захваљујући SF-у згрнуо богатство. Ратови звезда посматрано из данашње перспективе делују далеко наивније него што су то били 1977. године када се појавио четврти део ове незавршене деветоделне серије, убрзо поставши најгледанији и најпрофитабилнији филм свих времена. Међутим, ако се поведе разговор о Лукасу избегавајте овај серијал и наведите да је тај исти човек режирао један сјајан филм THX-1138, проширену верзију његовог двадесетминутног испитног филма са факултета, који представља неку врсту култног филма међу правим љубитељима SF-а.
Мартин Џорџ. Р. Р.
Бољи приповедач него романописац. Један из средње генерације америчких SF писаца. Најбоља дела: Песма за Лиу, Пешчани краљеви, Портрети његове деце, итд. У последње време окреће се хорору и књижевности „главног тока“.
Мијушковић, Ђорђе
Писац хумористичког (у најширом смислу те речи) SF романа Исусова грешка, објављеног у едицији Знак сагите Бобана Кнежевића. Познат по томе што као Дамоклов мач виси изнад његове главе[19].
Нешковић, Зоран — Шкрба
Мајстор за све, па и за писање SF-а. Писац коме су мангупи објавили причу Барка у Политикином забавнику „са нимало знања и без његове воље“ и тако га спречили да остане упамћен као SF писац који је објавио само једну (добру) SF причу (истина више пута). Прича се зове Предвече се никако не може... и, ако нисте љубитељ SF-а, не морате се трудити да читате, јер у њој нема ничега од онога што наслов наговештава. Песник у души, што само по себи и није тако лоше док не почне да рецитује те песме.
Олдис, Брајан
Енглески писац познат по експерименталној прози. Углавном досадан. Повремено воли да пише о Србима: Дан уклетог краља — алтернативна историја у којој главну улогу има српски краљ Вукашин. Најпознатије остварење које нема везе са Србима: трилогија о планети Хеликонији. Написао је и роман Ослобођени Франкенштајн по коме је Корман снимио солидан филм.
Орвел, Џорџ
Човек познат по једној књизи бројчаног наслова: 1984. Мада је дотична година већ прошла, поруке које ова антиутопија шаље из давне 1948 (обрати пажњу на пермутације) захваљујући и нашим Великим Братовима не престају да буду актуелне.
Пекић, Борислав
Што се тиче његовог жанровског периода, аутор једног доброг хорор романа (Беснило), једног лошег SF романа (1999) и једног недефинисаног романа неидентификованог квалитета (Атлантида). О њему не блефирајте ако не морате, можете да налетите на Петра Пијановића.
Пол, Фредерик
Писац коме је требало двадесет година да научи да пише и напише један пристојан роман: Капију. Ако вам неко помене Рекламократију из раних педесетих, слободно му реците да је за то, пре свега, „крив“ његов колега са којим је писао ту књигу (Сирил Корнблут). После Капије наставио је да искоришћава популарност романа и писао бескрајне наставке, чија је вредност експоненцијално опадала.
Прачет, Тери
Популаран писац популарног хумористичког SF-а, кога кад се дохвати пише у серијалима не мањим од десет књига: Свет диск, нешто краћи Камионци... итд. Човек који се труди да свака наредна реченица буде нови штос. Неки то воле...
Раос, Предраг
Иако је престао да буде наш земљак, да га поменемо, ако ни због чега другог оно због разбијеног носа у Друштву књижевника Хрватске (мада није сигурно да се то и даље тако зове). Написао неколико SF романа Бродолом код Thule, Null effort, итд. писмених, али углавном досадних.
Свонвик, Мајкл
Један од млађих америчких SF писаца, који није нимало нежан према својим читаоцима (тражи од њих одређено познавање разних ствари). Најбољи SF романи су му Цвеће вакуума и Станице плиме. Погодан за плашење љубитеља Кларка и Асимова.
Силверберг, Роберт
Амерички писац који је каријеру почео тако што је штанцовао романе к'о са покретне траке по принципу познатом из Чаплинових Модерних времена. А онда је, крајем шездесетих и почетком седамдесетих објавио одједном неколико изврсних романа: Књига лобања, Умирање изнутра, и тако наставио да пише до данас, уз повремене паузе које је сам себи наметао. Познат такође по изврсним новелама које можете да нађете расејане по Монолитима Бобана Кнежевића: Пловидба за Византију, Рођен са мртвима...
Симак, Клифорд
Писац који доказује да се у Америци може писати о Висконсину (читај: Сурдулици) шездесет година и да те славе као „доследног“ и „минуциозног“. Тешко је рећи који би се роман могао издвојити из бескрајног следа романа о малој фарми, окруженој столетним шумама, на коју слећу ванземаљци. Можда Транзитна станица, али није извесно.
Симонс, Ден
Писац вероватно најбољег романа друге половине осамдесетих година објављеног у два дела, Хиперион и Пад Хипериона, чије би разглабање захтевало посебан Водич. Писац савременог израза, препуног кросреференци, који се једнако добро осећа у свим фантастичним жанровима, често пишући „ултимативне“ књиге о појединим темама. Свакако га препоручите сваком за кога процените да је вредан тога (осим особама супротног пола према којима показујете одређене склоности, јер ће следећа два месеца провести у кревету са његовим књигама — Шупљи човек, Песма богиње Кали, Љубав и смрт, итд. — а не са вашом маленкошћу).
Скот, Ридли
Да је у животу режирао само један филм: Блејд ранер, било би доста да нађе место у овој рубрици (а има и Осмог путника — или, по енглески Ејлиен — Туђин). Филм је иначе рађен по роману Филипа К. Дика егзотичног наслова Сањају ли андроиди електричне овце? и можете га навести као пример како треба радити филм према књизи (никако буквално преношење).
Скробоња, Горан
Срећом, превасходно писац хорора. Нажалост, угледајући се на духовног гуруа Стивена Кинга, све чешће покушава да својим ужасима да SF позадину. Међутим, као што је Ежен Делакроа рекао кад су га питали зашто стално црта неке гнусобе: „Ја почнем да сликам мртву природу, али...“ С обзиром на квалитет његових остварења доживео је да му роман Накот, који је у тренутку настанка представљао SF роман (са јаким хорор елементима, наравно) о блиској будућности, после година чамљења на дискети, у тренутку објављивања промени жанровску карактеристику и постане роман о алтернативној историји (види тематски блок) у којој стара Југославија (она са шест конститутивних делова) још постоји, итд. Толико о пророчким квалитетима хорор писаца. Напомена: нипошто не започињати с њим дискусију о хорору, али коју год другу тему да покренете на безбедном сте терену.
Спилберг, Стивен
Познат и као „машина за прављење пара“. Без обзира да ли се прихвати ванземаљаца, „индијанца“, или диносауруса, направи паре. Без обзира што има пуно пара, жели да остане упамћен у историји кинематографије по „озбиљним“ филмовима. Ма колико се трудио, неће успети.
Стерлинг, Брус
Амерички писац. Једно време кокетирао с киберпанком, вероватно из користи, али онда наставио самосталним путем. Познат међу домаћим љубитељима SF-а као аутор једне од две књиге које излазе већ готово пуну деценију: Острва у мрежи. Аутор једне од најлепших прича Вечера у Аудогасту (која можда и није SF прича), али кога је то брига.
Стерџен, Теодор
Амерички писац који се упорно у младости одупирао формалном школском образовању и мењао разне послове, од булдожеристе до трговачког путника. У SF свету познат као аутор одличног романа Више него људски, са почетка педесетих, у коме варира тему надбића које настаје као резултат људске еволуције, спајањем више хендикепираних јединки. Од многобројних добрих прича можете издвојити Споро вајање објављену код нас у антологији др Зорана Живковића Савременици будућности.
Стефановић, Зоран
Претежно драмски писац (драма сакупљених у изврсну збирку Словенски Орфеј) који прави местимичне излете у SF прозу: Шеол, Долфи, Бехемот, или хорор: На пролеће љубићемо се. Млад, талентован, одлично познаје историју (мада повремено са испадима — троглодити мада личе на Србе, не могу се подвести под исти род).
Стругацки, Аркадиј и Борис
Браћа Руси. Написали пуно књига, које су наши издавачи већином објавили (Народна књига, између осталих, објавила је изабрана дела у шест књига). Најпознатији романи: Пикник крај пута (по коме је Тарковски снимио Сталкера), Тешко је бити Бог, итд. Занимљиво је напоменути да је у београдској Просвети у едицији Кентаур изашао њихов роман Голаћ на урвини (мисли се на пужа-голаћа, нема секса, руска школа) али у искасапљеној форми (избачено је било свако друго поглавље — просто генијално).
Типтри, Џејмс, млађи
Тобоже мушкарац, а у ствари жена (Елис Шелдон). Средином седамдесетих објавила је масу врло добрих прича, које су показивале необично добро познавање женског менталитета за једног мушкарца (било је и обрнутих студија чији су аутори касније показивали склоности ка убиству дотичне). Међутим, после феминистичке новеле Хјустоне, Хјустоне, чујете ли? ствари су постале јасне и више се тајна није могла крити.
Ћурчић, Слободан
Један из плејаде „старијих“ домаћих писаца „чистог“ SF-а. Почео озбиљније да објављује приче у загребачком Сириусу почетком осамдесетих и у то време се издвајао квалитетом својих прича. Један од ретких домаћих писаца који је објавио нешто под уредничком палицом др Зорана Живковића (збирка прича у едицији Кентаур под насловом Шуме, кише, град и звезде). Изузетно продуктиван SF писац, са доста објављених романа, што под својим именом, што под псеудонимима (С. Тиркли, Радмило Анђелковић, итд.). У последње време се повукао са SF сцене, што му, из историјске перспективе, и није тако лош потез.
Филиповић, Драган Р.
Ужичанин, бескрајно талентован за писање, а такође и бескрајно лењ за писање. На неки начин, средином осамдесетих, покретач једног новог приступа домаћем SF-у, различитог од свега што је до тада објављивано (Бициклиста, Кад зло спава?, Словенска, Бела песма, итд.). Повремено толико радикалан у свом приступу разградње традиционалног начина приповедања да је више тешко ту наћи приповедање. Најбољи роман му је изврсна Златна књига, али она нема пуно везе са SF-ом.
Хајнлајн, Роберт
Бескрајно популаран међу америчком публиком, поготову после романа Странац у страној земљи које је генерација „деце цвећа“ погрешно ишчитала и у њему нашла свашта што тамо у ствари не пише (шта пише није важно, пошто то мало ко зна код нас јер роман није преведен). Иронија је у томе што би Хајнлајн, према својим прилично „десним“ политичким назорима требало да буде последњи кога би та генерација требало да узме као духовног вођу. Ипак, оно што се Хајнлајну не може оспорити је изузетна читљивост његових остварења, поготову за млађе нараштаје.
Халдеман, Џое
Вијетнамски ратни ветеран који је на почетку списатељске каријере до максимума експлоатисао своје ратно знање пребацујући га на терен будућих ратова: роман Вечити рат, и више прича. Међутим, последњих година као да је напрасно сазрео као писац, тако да ствара неколико одличних остварења, од којих је вероватно најбоља новела (касније проширена у роман, додавањем неколико пикантних сцена, које на жалост читаоци Монолита нису имали прилике да прочитају): Хемингвејевска обмана.
Херберт, Френк
Амерички писац, аутор познатог романа Дина и још познатијих и досаднијих бескрајних наставака.
Шепард, Лушјус
Амерички писац, живи доказ да је најбоље писати о ономе што добро познајеш. Он је на почетку каријере искористио добро познавање Централне Америке, митологије и обичаја, и створио низ упечатљивих остварења: Одсуство, Салвадор, Ловац на јагуаре, итд. Касније, наставио је да пише прелепе приче о змају Гриолу, дивовском створењу кога је некада давно неки чаробњак зачарао и претворио му векове у секунде, али који, упркос томе, врши снажан утицај на људе у околини: Човек који је обојио змаја Гриола, Крљуштоловчева предивна кћи, Отац каменова, итд.
О АУТОРУ
Рођен је почетком 1961. године у Београду и детињство провео у сасвим овоземаљском амбијенту, без обзира на повремена упозорења родитеља да се понаша као да је пао са Марса. Пошто слика аутора срећом није обавезна на корицама Блеферских водича, из више разлога, неку представу о њему можете добити ако се вратите на фусноту бр. 2, и од наведеног описа одузмете мало косе. Већ десетак година на различите начине покушава да се бави научном фантастиком: преводи (више романа и прича), пише критике и есеје (које воли да насловљава „На овом свету више нећеш имати пријатеља“), а има и 1 (једну) објављену причу у Кошави (захваљујући једнако помереном укусу Илије Бакића). Домаће ауторе упозорава да је снажнији и бржи него што изгледа.
[1] Ово је последњи пут да се цитира изјава SF писца Теодора Стерџена да је 90% научне фантастике ђубре, али да је и 90% било чега другог ђубре.
[2] Препознавање противника за једног блефера је од кључног значаја за успех операције. SF фан је релативно провидна зверка. Најчешће је у питању мушки адолесцент, делимично (али не претерано) посвађан са тренутним модним трендовима, са дебелим ђозлуцима као готово обавезном последицом читања у мраку после повечерја. Обично је интелигентан (мада то није неопходан услов). У разговору често потеже Асимова или Кларка (модерна, напреднија варијанта Гибсона или Стерлинга) као кључни аргумент и показује упадљиво одсуство познавања поезије.
Блефирање неког SF фана није лак задатак (мада се поставља питање зашто би ико имао потребу за тако нечим) и треба га избегавати. Ако се то не слаже са вашим блеферским моралом, препоручујемо приступ „матора дртина“: „Сине, знаш ли ти кад сам ја то прерастао. Кад дођеш у моје године схватићеш да се научна фантастика не завршава са Асимовим и Кларком (Гибсоном и Стерлингом). Узми мало читај Џина Волфа (од њега беже к'о ђаво од крста, а добар је) Књигу Новог Сунца, или Урсулу Легвин, мада ништа нећеш схватити.“ Ако ни то не успе, покушајте с Радмилом Анђелковићем (али то само као крајњу меру, и фанови су људи).
[3] Нема никакве сличности с оним из музике, са којим се ни временски не поклапа.
[4] Надам се да од Водича кроз свет блефера не очекујете принципијелност и држање дате речи.
[5] Београдски клуб љубитеља научне фантастике носи име „Лазар Комарчић“
[6] Мада, да знате, постоји и годишња награда за SF поезију.
[7] „Воли Запу. Запиши да проверимо шта је то „Запа“.
[8] Који, узгред, није Италијан, мада се римује са „шпагети“.
[9] Често се све те способности (телепатија, телекинеза, телепортација...) у SF причама зову и псионичке моћи, или, краће, пси-моћи.
[10] Љуба Дамњановић линију одржава (неуспешно) тако што непрестано мора да силази 4 спрата да покупи приче Илије Бакића које у продуженим тренуцима очаја баца кроз отворени прозор.
[11] Чувена је његова анализа кратке приче Томаса Диша која је једно десет пута дужа од саме приче — живео структурализам.
[12] Покушајте да наведете име једног домаћег часописа у коме Милан Драшковић није објавио причу.
[13] На излазак ове последње чека се већ двадесет година, тако да су рекорди које Бобан Кнежевић постиже на домаћем плану безвредни.
[14] Вероватно кључ неуспеха лежи у томе што је инсистирао да се поени добијају без обзира на то да ли сте дочекали бебу на шиљак или је она пала поред њега и распрснула се.
[15] Тзв. „би-блеф“ (види: Блеферски водич за блеф)
[16] Не очекујте да вам ово неко преприча, а камоли у једној реченици.
[17] Будимо прецизни, пише „види“, а не „прочитај“
[18] И да испадне глупо.
[19] У најгорој ноћној мори Бобана Кнежевића, на његовом надгробном споменику пише: Човек који је први објавио Ђорђа Мијушковића.
На Растку објављено: 2007-12-28
Датум последње измене: 2007-12-27 23:21:27
