Урсула К. Легвин

Стаљин у души

Позната списатељица научне фантастике Урсула Ле Гвин разјашњава типове цензуре.

Скица за научно фантастични роман

Наш јунак Ј. морнарички инжињер, налази се у иностранству када у домовини, најзад, избија Револуција. Будући да је одувек био радикал, који је догурао и до неколико хапшења, испитивања, казни затвора и кућних притвора, он хита у домовину да поздрави зору новога дана.

Пошто је надарен писац, придружује се групи младих стваралаца који, ослобођени старе цензуре, експериментишу са животом, иконокластичном уметношћу. Ускоро постаје веома цењен писац. Међутим, раздобље слободе траје само неколико година. И док Револуција учвршћава тешко стечену победу, он јој се не придружује; он остаје јеретик. Његов поглед на свет је независан, ироничан и критичан. Он не прихвата похвале и признања без питања. Због тога нова влада види у њему не-патриоту, деструктивни елемент, опасност — баш као и претходна. Ј. много не брине; он ужива у опасности. Наставља да пише. На врхунцу стваралачких моћи завршава роман. То је научнофантастични роман, негативна утопија. Роман је бриљантно сведочанство уперено против растуће строгости и ауторитатизма његове државе и страсна повеља слободи. То је романтична, маштовита, паметна, снажна и предивна књига — можда најбољи научнофантастични роман икада написан.

Три године касније, прокријумчарена копија рукописа штампа се у иностранству. Књига се преводи и објављује на много језика — али не и у домовини, на матерњем језику.

Десет година касније, исцрпљен непрекидном кампањом коју бирократе и другови писци воде против њега, он моли шефа државе да му дозволи да напусти земљу. »Молим да ми се дозволи одлазак у иностранство«, пише он, »с правом да се вратим оног тренутка када у нашој земљи постане могуће служити великим књижевним идејама не подвијајући реп пред малим човеком.« Писмо би се веома тешко могло назвати смерним, али његовом захтеву је удовољено. Он одлази у Париз. Његови пријатељи који су остали у земљи су, један по један, ућуткани било цензуром, било хапшењем и затвором, а неки су и смакнути. Ј-ев спас је само привидан; он је тих исто колико и његови пријатељи по затвореничким логорима или гробљима. Покушава да зарађује за живот пишући филмске сценарије, али не ствара ништа од било какве важности. После седам година живота у изгнанству, умире.

Сада, 1973. године, тридесет година касније, педесет две године пошто је написан, његов велики роман још није штампан у његовој земљи.

Ово је, наравно, скица за истински роман-биографију. Ј. је Јевгениј Иванович Замјатин; његов роман за кога мислим да је најбоље научнофантастично дело икада написано, зове се Ми. У Русији, као да нема имена. Он не постоји. Цензурисан је.

Замјатинов живот био је трагедија; био је и тријумф јер он никада није користио силу против својих непријатеља; није их нападао; није се чак ни бранио. Говорио је, гласно и јасно, паметно и храбро, све док је могао да говори а да не изда оно што је волео; кад то као избеглица више није могао, заћутао је. Било би корисно чешће га се присећати, јер кад се у Америци говори о цензури често се гунђа. Радикали гунђају Естаблишменту, Бела кућа гунђа штампи — нисте фер, имате предубеђења, прикривате истину — само чекајте, имаћу вас већ. Једини начин да победите забране, притиске и цензуру — а тамо где има институционализоване моћи има и цензуре — јесте да је одбаците. Не да јој одговарате у стилу — ако покушате да ме ућуткате ја ћу покушати да ућуткам вас — већ да одбаците њено значење и њене циљеве. Да је потпуно заобиђете. Да будете већи од ње. То је оно што је Замјатин урадио. Имао је већи дух од својих непријатеља и свесно је одбио да допусти да га њихова нискост зарази и смањи његову величину. Он није желео да игра прљаве мале игре. Није допустио Стаљина у души. Да би дошао до нечега таквог какво је то свесно одбацивање, човек мора са свих страна да потпуно озбиљно размотри питање цензуре. Забрана растурања такозваног порнографског материјала само је један аспект овог предмета расправе и, по мом мишљењу не главни; иако је скорашња одлука Вишег суда поново распламсала битку на том пољу. Понављам, директна политичка цензура је, у САД, само један аспект проблема. Хитан је, јер влада може да што год хоће назове »строго поверљиво« и закопа, јер се полиција и пореско користе за малтретирање познатих писаца марксиста, али, понављам, није — још — главни предмет. Он се тиче само неких од нас. Оно што утиче на свакога писца, сваку књигу издату у САД, јесте цензура тржишта. Ми нисмо тоталитарна држава; и даље смо демократска земља и то не само по имену — али демократија је капиталистичка, корпорацијска. Наша врста цензуре проистиче из природе нашега система. Наши цензори су идоли тежишта. Зато је наша цензура флуидна и променљива. Тешко ју је дефинисати. Забрана се врши а човек је није ни свестан; она се одиграва ван његовог видног поља. Ми немамо Жданова да нам каже: »Не смете критиковати владу, не смете писати о тешким стварима. Морате да пишете о храбрим војницима Отаџбине и срећним радницима на хидроелектранама. Морате бити социјалистички реалисти и морате се смешити.« Нема таквих наређења, нема апсолутних норми, било позитивних било негативних. Једина норма која влада на тржишту је: Хоће ли се продати? А та норма је врло широк и променљив појам. Тамо где влада тржиште, влада мода. Лепе уметности, као уметност облачења, кувања или опремања стана постају предмет сталних промена јер је новитет, без обзира на квалитет, вредност подложна захтевима тржишта, реклами. Ти новитети су, наравно, ограничени. Сукња краћа или дужа неколико центиметара, ревер центиметар шири; ове године роман је пропао, али је фиктивно новинарство права ствар; у научној фантастици време Холокауста је прошло, али је Природна средина у центру пажње. Такозвани поп-арт представљао је чисту срж уметности као робе широке потрошње; конзерве супе. Истинска новост, истинска оригиналност је сумњива. Све док она није тек нешто већ познато а преправљено, или нешто експериментално по форми, али несумњиво тривијалног или циничног значења, несигурна је. А мора бити сигурна. Не сме променити потрошача. Шокирај га, érater ce bourgeois, наравно; већ сто педесет година то се ради; најстарија игра се наставља. Шокирај га, претреси, заголицај, кињи и мучи — али му не допусти да размишља. Ако размисли, можда се неће вратити да купи следећу конзерву супе. Скоро бескрајна слобода форме доступна модерном уметнику је, по мом мишљењу, производ тривијализације уметности. Ако уметност њени ствараоци и потрошачи озбиљно схватају, онда потпуна слобода нестаје и могућност правог револуционализма се поново појављује. Ако се уметност схвати као спорт, као појам без моралног Значења или као самоизражавање без рационалног значења или као роба широке потрошње намењена тржишту, без друштвеног значења, све пада у воду. Покрити стену са шест акри пластичног покрова није ни мање ни више »креативно« него насликати Стварање Адама на Сикстинској капели. Али ако се уметности призна морално, интелектуално и друштвено значење, ако су права тврђења могућа, онда код уметника самодисциплина постаје основни елемент стваралаштва. А публику посредништво почиње да узнемирава. Издавачи, власници галерија, менаџери, продуценти и трговци постају немирни. Све док се послом баве због новца, срећнији су ако се уметност не схвата озбиљно. Конзерве супе су далеко мирније. Они желе производ који ће се продати, брз обрт капитала, уграђено застаревање. Они неће велике, трајне, стварне, застрашујуће ствари. Понекад схватам да је најзастрашујућији жив човек Александар Солжењицин. Живела сам у истом свету са Стаљином и Хитлером, а у истој земљи са Џо Мек-Картијем и Г. Гордоном Лидијем, и сви су ме они плашили. Али нико толико колико Солжењицин, јер нико од њих не поседује његову моћ; моћ да ме натера да се запитам: Чиним ли право? Питам се да ли је разлог због кога у овој земљи нема Солжењицина (и нема Пастернака, нема Замјатина, нема Толстоја) тај што ми не верујемо да можемо да га имамо. Јер не верујемо у стварност уметности. Оно чудно у Русима је да заиста верују у уметност, у моћ уметности да мења умове људи. Зато је и цензуришу. Зато и имају Солжењицина. Речено је да свака земља има владу какву заслужује. Додала бих да свака нација има уметнике какве заслужује.

Скица за натуралистички роман

Наш јунак X професор је математике у средњој школи и, узгред, пише приче. Неке од њих шаље часописима за научну фантастику; продаје их и почиње да се састаје са неким СФ фановима. Што више улази у живот писца, он му се све више допада. Тако да одлучује: доста је математике, ја сам писац, са великим П.

Али он мора да једе.

И тако, пре него што почне да ради на планираном великом роману, на брзину нажврља роман мача-и-мађије Вулг Визигот, који ће сигурно продати. Постиже успех и издавач тражи серијализацију. Он то и чини. Осам година касније он и даље пише о Вулгу Визиготу. Последњи наставак = 14, зове се Отмица Елдрича Ичора.

Промењен крај. Он почиње да пише велики роман, али му пријатељ казује како је бум порнића још у току и да тамо лежи лова и агенту уместо њега нуди будалаштине. Осам година касније он и даље пише порниће. Последњи се зове Дубоко пазухо.
Промењен крај = 2. Он не пише порниће, већ стрипове. Или љубице? Или међународне шпијунске романе? Међутим, он ће ипак написати тај озбиљан роман чим отплати еркондишн и електрични отварач конзерви.

Промењен крај = 3. Он ипак напише роман. Добар је и добро се продаје. Али кад га одштампаног прочита схвата да то није роман какав је желео. То му је први роман и он увида да још пуно тога има да научи; али зна да ће већ следећи бити бољи, а онај после њега, ако научи занат, биће најбољи научнофантастични роман икада написан. Међутим, овај први откупљује филмски студио. Нуде му 50,000 долара за права. Када доће време, пакује се и одлази у Холивуд. И сада, осам година касније, успешан је филмски и ТВ сценариста. Оно што напише добрано измене, може се рећи, просто кастрирају, пре него што дође у продукцију, али шта то брига човека који зарађује 60,000 долара годишње? Никада није сео да напише следећи роман, али хоће, чим отплати базен са топлом водом и девету жену.

И тако, након живота пуног славе и среће, он умире.

Тридесет шест година касније, педесет две године касније, његов велики роман никада није објављен у његовој земљи. Нити у било којој другој земљи. Никада неће ни бити. Никада га није ни написао. Прихватио је суд цензора. Прихватио је без поговора вредности устаљене у његовом друштву. А цена прихватања без питања је тишина.

Привилегија, параноја, пасивност

Најтужнија ствар у тој причи о господину X-у је та да је он слободан човек. Сви смо ми слободни. Слободни смо да пишемо пиздарије и говнарије; да Америка пишемо Америца; слободни смо да пишемо оно што желимо. Ту слободу створили су нам уметници, правници и влада током прве половине овога века и то у толикој мери која није успостављена ни Уставом из 1783. Она постоји. Слободни смо, можда слободнији него што су било који писци или јавност икада били.

Скоро сам у предивној књизи Ђованија Грацинија о Солжењицину прочитала следећи пасус:

»Културна индустрија, сујета и бес који осећају интелектуалци кад виде да моћ клизи из њихових руку тако су замаглили погледе западних писаца, да су их натерали да поверују да је то што нису прогањани од стране полиције њихова привилегија.«

Ја сам заиста веома спора. Три дана мозгала сам над овом реченицом све док нисам схватила шта је Грацини хтео да каже. Наравно, хтео је да каже да то није њихова привилегија већ право.

Устав, који је револуционаран документ, веома је јасан по том питању. Он нам не гарантује, дозвољава, допушта слободу говора. Он не даје влади такав ауторитет. Он поставља слободу говора као право — као чињеницу.

Влада не може гарантовати то право. Она га може само прихватити или га побити и спречити силом.

Наша влада га, углавном, прихвата; руска углавном одбија. Али то не значи да ми немамо ниједну привилегију коју Замјатин није имао, или коју Солжењицин није имао. Ми имамо, просто, исто неотуђиво право.

Али они су своје користили. Они су радили.
Јесмо ли ми?

Моја се прича једном појавила у Плејбоју са потписом »У. К. Ле Гвин«. Ово се десило зато што је у тренутку када је уредник књижевне рубрике већ прихватио причу, неко други из фирме сео и написао писмо питајући ме да ли могу да користе само иницијал мог имена дирљиво објашњавајући »многи наши читаоци заплашени су причама које су написале жене«. У то време све сам примила као шалу и сложила сам се чак продубљујући њихово прикривање тиме што сам написала у ономе што су тражили од мене за страну посвећену биографији аутора: »Приче У. К. Ле Гвин нису написане од стране У. К. Ле Гвин већ од друге личности истог имена«. Мислим да сам врло мало размишљала о томе осим што сам све то примила помало збуњено и незнатно подругљиво и да сам неодређено прихватила да, пошто тако добро плаћају писце, имају право и на своје ситне каприце. Тако се моје дело појавило цензурисано. То јест, моје име, другим речима, мој пол, био је забрањен. Забрана те једне, мада значајне, рећи, једини је случај директне тржишне цензуре у мојим делима. Наравно, у њима постоје и други њени утицаји, али се не могу сетити ниједног тако очитог. Зато сам овај и поменула. То је било тако очито. А ипак сам га прихватила. Да се зна, ствари су данас много јасније; наша се свест подигла. Али 1968. ја сам била феминисткиња...

Зашто нисам успела да приметим да се продајем?

Када нема утврђених правила, нема »ти смеш« и »ти не смеш«, тешко је чак и приметити да си цензурисан. Све се одиграва тако безболно. Још је теже схватити да сам себе можеш цензурисати, опсежно, немилосрдно — јер тај чин цензуре, с пуним друштвеним одобравањем, зове се »писање за тржиште« и чак га неки писци користе за проверу најцењенијег облика постојања, професионализма.

Заиста, разликовање слободног прегалаштва од самоцензуре захтева најнепријатнији степен будности који често прелази у параноју.

Напокон, књига може да буде одбијена просто због тога што је лоше написана. Издавачи поседују укус, квалификацију и норме. Потпуно неспособни писци бране се: »Они се плаше да штампају моје дело«. Заиста, веома је лако придружити се тој руљи и увиђати заверу у сваком одбијеном делу. Како неко може да буде сигуран?

Знам за многе гласине о књигама које издавач за издавачем одбија јер сматра да је тема опасна; али доказа немам. Све док их не добијем не могу да расправљам о тим случајевима. Могу само да нагађам узимајући у обзир неколико таквих случајева унутар поља научне фантастике: да књиге нису биле »субверзивне« или »шокантне« — ма шта то данас значило — већ да су то биле озбиљне; морално, друштвено и етички озбиљне књиге и да се та особина озбиљности учинила издавачима као веома несигурна инвестиција.

»Озбиљан« је неодговарајућа реч. Желела бих да могу да пронађем другу, али председник Никсон је усмртио реч »искрен«, помодни критичари »аутентичан«, а енглески језик нема придевски облик рећи »целовитост«, што је оно о чему говорим. Целовитост плус интелигентност. Писац који велику тему потпуно сагледа, који снажно осећа своју тему и који јасно о њој говори, то је оно на шта сам мислила. Реч »јасно«, наравно не подразумева описну прозу, натурализам или било које друго посебно обележје; јасност у уметности постиже се на тај начин да се служи циљу, а тај начин може бити изузетно суптилан, комплексан и нејасан. У вештој употреби тог начина лежи уметникова уметност. А његово коришћење изазива знатан бол.

Скорашњи бестселер из области фантастике Галеб Џонатан Ливингстон је озбиљна књига, несумњиво искрена. Такође је интелектуално, етички и емоционално тривијална. Аутор није довољно размишљао о стварима. Он намеће један од оних дивно упакованих инстант одговора за које смо се у овој земљи специјализовали. Он каже да ако мислиш да можеш да летиш веома брзо, зашто не, онда можеш да летиш веома брзо. И да је све у реду ако се смејеш. Цео свет је у реду. Кад се смејеш, иако знаш да човек у Камбоџи умире од гангрене и да четворогодишњи дечак гладује у Бангладешу и да се сусетка која болује од рака неће опоравити, и они ће се смејати. Ово жељно размишљање, ово безосећајно одбијање да се призна постојање бола, пораза и смрти није типично само за веома популарне америчке писце, већ и за совјетске који су »успели« тамо где је Замјатин »заказао« — добитници Стаљинове награде са својим застрашујућим оптимизмом. Када једном престанеш да постављаш питања, када пустиш Стаљина у своју душу, остаје ти једино да се смејеш и смејеш и смејеш.

Наравно смех може постати кисео. На пример, данашња научна фантастика је пуна поучних и одвратних слика страшних будућности — пренасељених светова у којима људи једу једни друге у облику зелених колачића; посткатастрофских мутаната који се понашају социодарвинистички; девет милијарди људи умире на разне грозне начине у свакој глави романа, итд. И ја сам то чинила, признајем кривицу. И осећам се кривом. Јер ништа од овога не подразумева право размишљање и праву осуду. Смрт цивилизације, уништење врсте, користе се на начин на који се смрт појединца користи у кримићима — пружити читаоцима јефтино узбуђење. Писац даје слику пренасељености или свеопштег загађења или атомског рата и сви говоре Ух! Ах! Ијао! То је »интуитивна реакција«, савршено искрена. Али није последица нити интелигенције, нити моралности.

Човек не живи само од интуиције. Реакција није акција.

Романи очаја су, најчешће, написани са жељом да опомену, али мислим да су, као и порнографија, најчешће ескапистички, јер обезбеђују снижавање напетости. Зато се и добро продају. Они писцима и читаоцима обезбеђују изговор за крик. Интуитивну реакцију, ништа друго. Аутоматски одговор на насиље — безумни одговор. Кад почнеш да вриштиш, престао си да постављаш питања.

Упркос свим порицањима, наука једино када се пита зашто, уместо да само описује како, постаје нешто више од технологије. Када се пита зашто, открива релативитет. Када само показује како, проналази атомску бомбу и онда рукама прекрива очи и каже:

Боже мој, шта сам учинила?

Кад уметност само показује како и шта, она је пука забава, било оптимистичка, било очајна. Када се упита зашто, уздиже се од просте емоционалне реакције до стварног исказа и до интелигентног етичког избора. Она престаје да буде пасиван одраз и постаје чин.

А то је онда када се сви цензори, владини и тржишни, почињу плашити.

Али наши цензори нису само издавачи, уредници, дистрибутери, публицисти, клубови читалаца и синдикални књижевни критичари. То су писци и читаоци. То смо ви и ја. Ми себе цензуришемо. Ми писци не успевамо да озбиљно пишемо јер се плашимо — за добробит — да се неће продати. А као читаоци не успевамо да дискриминишемо; пасивно прихватамо оно што се продаје на тржишту; купујемо, читамо и заборављамо. Више смо »гледаоци« и »конзуматори« него »читаоци«. Читање није пасивна реакција већ акција која укључује ум, осећања и жељу. Прихватити безвредне књиге само због тога што су »бестселери« исто је што и прихватити веслачку храну, лоше направљене машине, корумпирану владу и војну и корпорацијску диктатуру и хвалити их и звати Амерички Начин Живота и Амерички Сан. То је издаја стварности.

Свака издаја, свака прихваћена лаж води до следеће издаје и следеће лажи. Допустимо Јевгенију Замјатину, који је разумео нешто о истини, последњу реч:

Жива књижевност не живи по јучерашњем, ни по данашњем, већ по сату сутрашњице. Она је морнар послан у висине; са врха јарбола она може да види потонуле бродове, ледене брегове и вртлоге који се још не виде са палубе.

У олуји мораш имати човека на јарболу. Данас смо у средишту олује и СОС сигнали стижу са свих страна. Још јуче писац је могао да мирно сета палубом и шкљоца својим кодаком; али ко жели да гледа пејсаже и жанровске сцене када се свет нагиње под углом од четрдесет пет степени, зелена ждрела зјапе а труп се ломи?

Данас можемо гледати и размишљати само онако као што човек чини лицем у лице са смрћу; умрећемо и чему све то? Како смо живели? Кад бисмо поново могли почети од самог почетка, од чега бисмо живели? И зашто? данас су нам у књижевности потребни бескрајни филозофски хоризонти, хоризонти виђени с врха јарбола, из авиона; потребно нам је најконачније, најстрашније, најодважније »Зашто?« и »Шта даље«.

Оно што је истински живо не зауставља се ни испред чега и непрекидно трага за одговорима на апсурдна, дечја питања. Нека одговори буду нетачни, нека филозофија буде погрешна — грешке су вредније од истине. Истина је машина, грешка је жива; истина уверава, грешка узнемирава. А ако одговори буду недоступни, још боље! Рад са одговореним питањима је привилегија мозгова конструисаних налик крављем желуцу који је, као што знамо, саздан да прежива.

Ако постоји ишта фиксно у природи, ако посто је истине, све ово је погрешно. Али, срећом, све су истине погрешне. Ово је сама срж дијалектичког процеса: данашње истине постају грешке у будућности, нема коначног броја.

Револуција је свуда, у свему. Бесконачна је. Нема коначне револуције. Нема коначног броја.

С енглеског превео Миодраг Миловановић