Миодраг Миловановић

Домаћи SF писци у „Космоплову“

Љубазношћу аутора и Српског друштва за научну фантастику.

(приказ, објављен 1991. у „Алефу“ 25)

Крајем шездесетих година овога века први пут се код нас појавио часопис који је већи део свог простора посвећивао научној фантастици. Био је то „Космоплов“, а издавач часописа била је новинска издавачка кућа „Дуга“.

Покретање једног таквог часописа чини ми се да је био логичан одговор на све веће интересовање за астронаутику које се у то време јавило у вези са првим човековим путовањем на једно друго небеско тело  -  Месец. Ни издавачка кућа која је покренула „Космоплов“ није случајно улетела у тај подухват  -  већ неко време у часопису „Зелени додатак“ готово редовно објављиване су краће SF приче.

У марту 1969. године, неколико месеци пре лета „Апола 11“, појавио се први број „Космоплова“. Насловна прича била је „Свемирска одисеја“ Кејта Ломера, а готово две трећине часописа биле су посвећене научној фантастици. Остала трећина припадала је вестима из астронаутике, мада је било и других садржина везаних за популаризацију науке.

Главни и одговорни уредник часописа био је Гаврило Вучковић, који ће и касније играти значајну улогу у развоју научне фантастике код нас, када по гашењу „Космоплова“ буде покренута „Галаксија“, лист који ће, такође, више година редовно објављивати научну фантастику, додуше у мањем обиму.

Међутим, после почетне еуфорије, интересовање је полако јењавало, па је и тираж часописа опадао. У уводницима су била честа упозорења да часопис послује са губитком. Покушало се нешто са променом учесталости излажења, са смањивањем дела посвећеног научној фантастици, али ништа није помогло, тако да је после 24 броја часопис престао да излази, 30. маја 1970. године.

„Космоплов“ је био први озбиљан часопис који је код нас систематски објављивао домаћу научну фантастику. Домаћи писци почели су да се појављују од петог броја, и до гашења часописа укупно је објављено 12 прича домаћих аутора.

Друга карактеристична чињеница која доказује озбиљност приступа домаћој научној фантастици је потписивање аутора домаћим именима. Пре „Космоплова“, часопис који би и објављивао домаћу научну фантастику забашуривао би то кријући писце под англосаксонским псеудонимима. Примера је много: Есад Јакуповић објављивао је у „Експерту“, „Зеленом додатку“ и у „Политикином забавнику“ под гомилом псеудонима: Едвард Кингстон, Едвард Шагал, Ричард Андерс, Дасе Јак, Е. Ј. Марс, Астер Фајербол, Есја Купов; Владимир Имперл је писао за „Плави додатак“, „Икс-100“, „Аполо“ и под својим именом, али и под псеудонимом Вил Марди; Дамир Микуличић је објављивао у „Зову“, „Студентском листу“, „Вјеснику“ под псеудонимима Mike Dames, Dane Mac Ulage, итд.

У „Космоплову“ домаћи писци су се потписивали пуним именом и презименом, а понекад је чак излазила белешка о писцу; знак мале пажње према писцу и читаоцима, знак који су касније водећи домаћи SF часописи „Сириус“ и „Алеф“ неоправдано запоставили.

Квалитет домаћих прича објављених у „Космоплову“ је прилично низак, што не чуди много ако се има на уму да пре тога домаћи писци научне фантастике практично нигде нису могли да систематски објављују своја дела. Поред тога, када се о квалитету прича суди треба знати да у то време код нас није било објављено ни претерано много квалитетних страних остварења на која би се домаћи писци могли да угледају.

Ако се посматра дужина прича, види се да су то већином сасвим кратке приче. Само три приче дуже су од пет стандардних новинарских картица, а и оне имају мање од десет картица.

Краткоћа тих прича, уз понеку белешку о писцу, доказује нам да су те приче претежно писали почетници, већином млади људи који су се више занимали за технику него за књижевност.

„Космоплов“ је био оријентисан према класичној свемирској научној фантастици. Већ сам списак страних аутора који у „Космоплову“ имају више од три објављене приче то најсликовитије дочарава: А. Е. Ван Вогт, Исак Асимов, Поул Андерсон, Артур Кларк и Клифорд Симак. Зато не чуди што је и већина домаћих прича сличног усмерења; чак осам од дванаест домаћих прича у некој су вези са свемиром, а најчешће поприште збивања је свемирски брод. Срећом, има и изузетака.

Без икакве сумње најбоља домаћа прича објављена у „Космоплову“ је прича Николе Панића „Фок са једном руком“. Никола Панић је наставио и касније да успешно пише научну фантастику, и 1984. године објавио је у „Народној књизи“ један од бољих домаћих SF романа Регата плерус. „Фок са једном руком“ је прича о колонији Витус-135 која се налази на 78 светлосних година од Сола 8. Залихе фото-плазме неопходне за одржање живота ускоро ће бити исцрпљене и њихов свет биће конзервисан, као и многи други слични светови. Фок је облик који представља везу колоније са спољним светом. Он и његови сународници живе у куполи испуњеној течношћу, желатинозни и безоблични, апсорбујући хранљиве материје и бавећи се интелектуалним активностима. Неспособан да било шта сам учини, Фок се обраћа централном компјутеру питајући га шта може да учини да спасе свет. Компјутер му одговара да их може спасити једино рад. Људи су своје активности препустили компјутерима и роботима и постепено физички закржљали. То су искористили дошљаци из друге галаксије и открили да је човечанство права ризница знања неспособна да се одбрани. Због тога дошљаци оснивају ретрогенетске центре у којима прикупљају најбоље људске умове. Компјутер саветује Фока да покуша да поново задобије људски облик и почне да ради. Користећи последње залихе енергије, Фок обликује своје тело по узору на људско, али када је направио једну руку, енергија и коначно нестаје. Остаје му само снаге да завитла, својом једином руком, металну плочу. Срећом, она пробија куполу и енергија Сунца куља унутра, доносећи живот колонији. Фок одлази да и осталима ода тајну трансформације. Ако се одузме исфорсиран срећан завршетак, прича показује знаке зачуђујуће оригиналности. Писменост је на завидном нивоу, а посебан квалитет доноси чињеница да у причи нема превише објашњавања техничких појмова што је основна бољка већине домаћих прича насталих у то време.

Солидна је и прича Благоје Јанковског „Бесконачно рађање“. Главни јунак креће са колегом астронаутом на путовање ка новооткривеном планетарном систему Соларис 2. Путовање треба да траје 30 година, а они ће то време провести у хибернацијском сну. Међутим, буди се само наш главни јунак да установи да се уређај његовог колеге покварио. Брод га обавештава и да су на домак Сириуса 2 јаки електромагнетни таласи зауставили брод и вратили га у правцу из кога је дошао. Брод је наставио да убрзава и достигао брзину од 0,999998 брзине светлости. Када је брзина светлости достигнута, време почиње да тече уназад и главни јунак се поново враћа у тренутак када је кренуо. То се непрестано понавља јер он не сме да заустави процес пошто би настала експлозија која би уништила свемир. Ако се занемаре произвољности у тумачењу закона физике, остаје занимљива прича у којој писац, у најбољем маниру метатекстуалности, расправља на почетку и на крају приче са својим читаоцем. Благоја Јанковски и касније је наставио да пише и једна прича му је објављена у „Сириусу“.

Остале приче су много слабије.

Мухамед Муминовић, о коме нема података у часопису, али је општепознато да је он касније постао једна од водећих фигура Астрономске опсерваторије у Сарајеву, представљен је причом „Свемирски Одисеј“. Јен Хербе је пилот свемирског брода упућеног ка маглини Андромеда. На путу га пресреће брод Гон Ура, који се после успешне истраживачке мисије враћа у матичну галаксију, и увлачи у себе. Испоставља се да су и Гонурани потомци Земљана, али из далеке будућности када је технологија умногоме напредовала. Они га позивају да се врати с њима, али он одбија јер га на Земљи више ништа не чека. Прича је кратка и не превише оригинална (А. Е. Ван Вогт, „Далеки Кентаур“), а списатељско умеће писца невелико. Иначе, овај писац објавио је и две кратке приче у „ОТО-забавнику“.

Бранимир Перић је пре „Космоплова“ такође објавио неколико прича у „ОТО-забавнику“, а касније је објавио по једну причу у „Галаксији“ и „Сириусу“, али те приче, баш као и прича „Лет до вечности“, тек су на доњој граници просечности. На космичку станицу пада рукопис у коме аутор описује свој пут у будућност. Међутим, брод налеће на метеорски рој и пут се наставља у бесконачност. Аутор само стиже да избаци овај рукопис, али зачкољица је што тај рукопис читају инсектолика бића. Ни ово није претерано оригинално, а у погледу писмености још је слабије од претходника.

Већ поменути Есад Јакуповић представља се причом „Круг постојања“ у којој не превише успешно варира већ познати парадокс који се јавља приликом путовања у прошлост.

Берислав Грозданић, пилот Југословенског ратног ваздухопловства, у причи „Одисеја на Етерону“ на десетак картица излаже доживљаје пилота кога приликом покушаја пробоја „топлотног зида“ киднапују Етеронци, односно Етеронке, јер су њихови мушкарци интелектуално закржљали. Пилот се заљубљује у предивну Етеронку и после много перипетија они настављају да живе срећни и весели. Међутим све је то јако наивно и скромном књижевном техником испричано.

У „Погрешки“ Владимир Деба спашава Земљу тако што моћни Критонци (већ само име показује немаштовитост писца) налећу на лудаке и, застрашени неефикасношћу свог психичког оружја, беже главом без обзира.

Станиша Мартиновић из Мајданпека у причи „Кратак сусрет“ поново спашава Земљу, али овога пута су завојевачи дошљаци са планете Зорге из Седме галаксије. Начин на који је спашава није вредан помена.

Дејан Грчић у причи „Највећи успех“ нема шта да спашава јер је разорио Земљу и пита се колико ће јој требати да се опорави.

Једина жена, Драгица Берисавац, у причи „Експеримент“ задовољава се Институтом кога уништава киша камења из поквареног материјализатора.

Иван Јосиповић представља нам у причи „Пријатељ Фуко“ једног далеког претка Спилберговог ЕТ-а који помаже пропалом цртачу да преживи.

Далеко најлошија је прича „Смрт металним чудовиштима“ Зорана Николића у којој Зоранову девојку зли Џаспер, господар робота, осуђује 2800. године на принудан рад у Месечевим рудницима, али из ниских побуда. Наравно, Зоран то осујећује уништавајући Центар аутоматске контроле.

После читања ових прича, од којих су већина тек аматерски покушаји, намеће ми се закључак да изнад свега треба ценити напоре редакције „Космоплова“ да пруже шансу домаћем писцу. Већ у тим раним данима домаће научне фантастике било је људи који су правилно резоновали и дошли до закључка да бављење научном фантастиком код нас једино има смисла ако се једнога дана и сами оспособимо да пишемо врхунску научну фантастику. Данас можда још немамо једну Урсулу Ле Гвин или Орсон Скот Карда, али читајући нова остварења Зорана Јакшића, Предрага Раоса, Драгана Р. Филиповића, Радмила Анђелковића или Владимира Лазовића са радошћу можемо устврдити да смо им сваким даном све ближи.