Миодраг Миловановић

Станко Кукић, „Свет под маском“ (приказ романа из 1938)

Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности.

Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу  да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту  -  код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом.

Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике.

На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини:

Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој.

Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада.

Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства...

Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу:

- Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце!

- Мораш!... Мораш!...

Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње.

С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској.