Миодраг Миловановић

Интервју са проф. др Џејмсом Ганом

Љубазношћу аутора и Српског друштва за научну фантастику.

(објављен у „Галаксији“ бр. 131, март 1983. године)

Током своје турнеје по Европи, познати амерички критичар и писац научне фантастике, проф. др Џејмс Ган (енгл. James Gunn) боравио је и у нашој земљи. После предавања која је одржао у Љубљани, Загребу и Подгорици, посетио је и Београд где је био гост Друштва пријатеља научне фантастике „Лазар Комарчић“. Овај чувени стваралац на пољу научне фантастике, иначе професор на катедри за књижевност Универзитета Канзас, одговарао је у петак 11. фебруара 1983. године у просторијама друштва на многобројна питања београдских заљубљеника у научну фантастику. Нека од најзанимљивијих питања и одговора доносимо у овом броју „Галаксије“.

ПИТАЊЕ У последње време доживљавамо да научна фантастика доспева у саму жижу интересовања публике. Научнофантастичне књиге налазе се на врховима листа популарности у многим земљама, а о успесима филмова какви су Е.Т , Ратови звезда или Империја узвраћа ударац, не морамо ни говорити. Међутим, примећује се да се све мање повлачи граница између чисте научне фантастике и фантазије тако да многа дела, жанровски веома нејасна, користе тренутну популарност овог жанра. Какво је Ваше мишљење о томе?

ГАН: Неки критичари сматрају да нема суштинске разлике између фантазије и научне фантастике, али ја се не слажем с тим. Не само што разлика постоји, него је она и изузетно значајна. Мислим да човек чита фантазију и научну фантастику различитим деловима ума. Кад неко чита научну фантастику најважнија је употреба интелекта, док се код фантазије побуђују осећања. У својој књизи Путеви ка научној фантастици излажем једну дефиницију којом вас нећу мучити...

ПИТАЊЕ Зашто?

ГАН Зато што је не знам напамет. Дужа је чак и од оне коју је дао Дарко Сувин, а која помиње когнитивно отуђење. Тешкоћу, у ствари, представља чињеница да научна фантастика није баш жанр, већ више један став. У типичнијим жанровима: кримићу или вестерну, ствар се може идентификовати типичном акцијом на типичном месту. У детективском роману морате имати убиство; вестерн мора да се дешава на одређеном месту у одређено време; тога код научне фантастике нема. Научнофантастично дело може да се догађа било где, било када, али мора да се односи на различиту ситуацију која је створена процесом промене. Понекад кажем студентима да научна фантастика мора да садржи „значајно ишчашење“, односно у научној фантастици мора да постоји нешто што није као „ово овде“ и „ово сад“ и та разлика не сме да буде мала, као што, такође, мора да има и некога смисла. У научној фантастици мора се знати како се „одавде“ доспело „тамо“. У фантазији се то никада не казује, нити је битно; „тамо“ се стиже на крилима маште.

ПИТАЊЕ Често се говори да су писци и читаоци научне фантастике особе изгубљене у данашњем друштву, особе које су незадовољне стварношћу и траже излаз у научној фантастици. Да ли је то тачно?

ГАН Мислим да јесте. Алвин Тофлер (енгл. Toffler) у својој књизи Шок будућности рекао је да постоји болест изазвана прераним стизањем у будућност и да је последица тога да се такви људи понашају као да су болесни. Читаоци научне фантастике нису такви. За њих будућност не долази довољно брзо и зато они желе да предосете на шта ће личити свет кроз десет, сто или милион година, јер се боје да неће доживети да је виде лично. Ово је наравно неко незадовољство, али чак и озбиљније говорећи, мислим да читање о промени значи и спремност да се мењаш, чак и жељу да се мењаш, што није случај код већине становништва.

ПИТАЊЕ Шта мислите о односу научне фантастике и антиутопије?

ГАН Научна фантастика је за разлику од генералне књижевности, традиционално оптимистички расположена. То је можда зато што је она следила науку, а наука је гледала у будућност и како ће моћи неке ствари да побољша, док традиционална књижевност гледа уназад, како да се ствари раде боље. За време „Златног доба“ научне фантастике, описиван је рај из кога је људски род истеран да проведе живот у вечним патњама; али, постојао је и самокритични елемент и тако је настала тема дистопије. Овде постоји још једна ствар коју морамо да имамо на уму када говоримо о антиутопији, а то је да писац који ствара свет будућности мора да у њега унесе нешто што не ваља, јер, ако је све у реду, онда то неће бити баш „нарочито узбудљива“ књига. Током људске историје, за разлику од утопија које нигде не постоје, почеле су да се појављују врло конкретне дистопије. После Другог светског рата, тај дистопијски елемент се повећао и постало је врло тешко да се погледа овај свет и закључи да ће све добро испасти или барем да ствари иду набоље. Данас, такође постоји врло јако присуство сумње у себе и то је добро, јер је важно да будемо самокритични и укажемо на сопствене слабости, на проблеме на које можемо да наиђемо и то је, уствари, по моме мишљењу, сврха научне фантастике!

ПИТАЊЕ Ако икада један писац научне фантастике добије Нобелову награду за књижевност, шта мислите ко ће то бити?

ГАН Борхес. Он је сигурно најбољи писац који није добио Нобелову награду.

Разговор водили, у Београду, Стенли Минт (енгл. Muint, из Југоисточне Азије) и Миодраг Миловановић