Бојан Јовић

Интердисциплинарна ситуација научне фантастике (претпоставке проучавања)

Љубазношћу аутора и Српског друштва за научну фантастику.


Холанђанину и његовој екипи требало је три месеца да поново саставе Тарнера. Клонирали су квадратни метар његове коже и узгајили га на плочама колагена и полисахаридима хрскавице морског пса. Очи и гениталије купили су на слободном тржишту. Очи су биле зелене.

Највећи део та три месеца провео је у симстим конструкту идеализованог детињства у Новој Енглеској из претходног века, генерисаном у РОМ-у. Холанђанинове посете биле су сиви предјутарњи снови, кошмари који би избледели када би се кроз прозор његове собе на спрату осветлило небо. Касно ноћу, могао се осетити мирис љиљана. Читао је Конана Дојла на светлости сијалице од шездесет вати иза сенила од пергамента са мотивом бродова клипера. Мастурбирао је у мирису чистих памучних чаршава, замишљајући предводнице навијача. Холанђанин му је отворио мозак на потиљку и шетао се унутра постављајући питања, али би га ујутру мајка звала на пшеничне пахуљице, шунку и јаја, и кафу са млеком и шећером.

Онда се једног јутра пробудио у непознатом кревету и Холанђанин је стајао поред прозора кроз који се просипало тропско зеленило и заслепљујућа светлост сунца.

„Можеш кући, Тарнере. Готови смо с тобом. Сад си к'о нов.“


Вилијем Гибсон, Гроф Нула

Уколико књижевни зналац са наших простора, који нема много искуства са научнофантастичним жанром, из било ког разлога буде принуђен да проучава појаве из области SF1 књижевности, поготово домаће, врло брзо ће постати свестан тежине задатка. Школска искуства помоћи ће му да, у тексту попут оног наведеног на почетку рада, уочи и опише проблеме и особине са којима би се сусрео и приликом проучавања било које књижевне појаве или жанра. Са друге стране, пред њим ће се нужно појавити низ суштинских питања која се приликом проучавања већине других књижевних појава сматрају решеним, односно сретно узимају здраво за готово, и на која не може да одговори уколико не прекорачи оквир наметнут књижевнотеоријским знањима, т.ј. строго  -  или пак уско  -  схваћеном науком о књижевности. При том ће се одговори односити колико на проучавану SF појаву (која без њих једноставно неће бити разумљива), толико и на подразумевана знања односно методе саме науке о књижевности.

Ово пак значи да ће (домаћи) истраживач SF-а у многим питањима морати да крене од самог почетка. Пре свега, он ће се суочити са потребом да одреди шта представља суштину предмета који жели да изучава. Будући да му наша званична (универзитетска) наука о књижевности по том питању неће бити од претеране помоћи,2 мораће да се истовремено упозна и са самом појавом и са теоријским рефлексијама о њој.3 Он при том може покушати да избегне појмовно-терминолошку анализу феномена, полазећи од неке једноставне одреднице каква се може наћи нпр. у бољим речницима књижевних термина,4 на основу које ће се позивати на дела која су већ по традицији сврстана у жанр научне фантастике. Ипак, будући да су одреднице ове врсте често крајње уопштене, да обухватају сувише разнородних особина и појава да би биле прецизне, односно, како се у конкретном случају историје SF-а мишљења разилазе, није извесно да ли ће се као почеци жанра у разматрање узети двадесетовековни, деветнаестовековни, средњовековни или пак антички текстови,5 тј. која ће се дела од понуђених узети као „прави“ представници жанра а која ће се пак одбацити као споредни или нерепрезентативни примерци. Стога је, и поред обраћања историји жанра, неизбежна и терминолошка и појмовна анализа израза „научна фантастика“, и то по оба дела синтагме.

Међутим, и сам назив појаве на нашем језику је варљив, будући да није у потпуности веран значењу изворне синтагме на енглеском језику „science fiction“. Енглески термин „fiction“, наиме, пре се односи на измишљене приповести уопште (које, додуше, обухватају и фантастичне приче у ужем смислу), односно на прозу, у опозицији са поезијом и драмом, док се за фантастику, као посебну (књижевну) појаву, употребљава термин „fantasy“. Како било, имајући у виду проблем самог назива, истраживач ће морати да дефинише SF по питању односа према фантастици како би се избегло мешање са блиском, али ипак оделитом појавом фантастичне књижевности. У томе ће му, као differentia specifica, помоћи управо начелна усмереност SF-а према науци, и то пре свега егзактној, која своје резултате претвара у техничка достигнућа.6 Без сумње, упућеност овог жанра на научна знања је у неким случајевима толика да се може говорити о чињеници да „добра научна фантастика претпоставља научника широког образовања“.7 Са друге стране, међутим, значајан део веома вредних SF остварења игнорише технички аспект стварности, стављајући нагласак на друштвене науке (етнологију, социологију, лингвистику), и формира жанровску подврсту која се означава и као „социјална научна фантастика“.8

Упоредо са појмовно-терминолошким дефинисањем предмета проучавања, истраживач ће бити принуђен да се бави и ширим естетичким и аксиолошким питањима, будући да се SF жанр по правилу сврстава у популарну односно тривијалну књижевност и изједначава са шундом односно кичем. Истраживач SF-а биће, дакле, принуђен да у помоћ позове философски утемељену теорију уметности односно теорију (уметничке) вредности како би доказао да је његов предмет вредан проучавања, то јест да у историји књижевности избори место за поједина врхунска научнофантастична остварења.9

Осим расправе о вредностима, као састојак анализе мораће се појавити и конкретно културолошко-социолошко разматрање SF-а као жанра тривијалне литературе, чије законитости без сумње имају значајан удео у самом обликовању научнофантастичних остварења (притисак масовне публике, нужност брзог писања, који се очитавају у схематизованом обликовању и доводе до великог броја површно писаних дела занемарљивог квалитета, значајан утицај који уредници часописа имају на коначни изглед објављених радова, итд). Опет, сврставање у токове популарне шунд- односно кич-културе хипотеза је која важи практично само за SF продукцију на западној хемисфери или, још уже, за америчко тржиште. Научна фантастика источних земаља - пре свега у доба Совјетског Савеза - настајала је у сасвим различитим условима, и по условима и по дометима, и по угледу који аутори научне фантастике уживају, далеко је ближа „озбиљној“ књижевности. Са друге стране, југословенски SF сасвим је оделита појава, будући да за њега не важи нити један од ових принципа.10

Такође, у „спољашњој“ анализи феномена истраживач ће открити да се феномен научне фантастике не ограничава само на књижевност већ обухвата и друге (уметничке) медије - ако своју праву афирмацију доживљава у литератури, SF се у овом веку нарочито успешно остварује кроз медије радија, филма и стрипа.11 При том се одређени мотиви, теме, јунаци или сижеи не само „механички“ селе из једног медија у други већ са собом носе понешто и од обликовних законитости уметности у којој настали, па тиме врше и дубље структурне утицаје.12 Истраживач ће стога морати да познаје поетичке законе већег броја савремених медија како би изучио њихову међузависност и дејство на књижевно обликовање.

Када, коначно, доспе до свог ужег предмета, књижевног дела научне фантастике, истраживач ће се наћи пред новим методолошким захтевима, које ће пред њега поставити унутрашња својства жанра. Као, уосталом, и сваки уметнички свет, и свет SF-а увек подразумева моделовање „од почетка“ (из основа) - било да се радња одиграва у камерној атмосфери са малим бројем ликова било да се пак преноси са краја на крај свемира, у игри су увек све карактеристике тога света, видљиве или претпостављене. Како се збивања неретко одигравају у универзуму са законима коренито другачијим од оних које ми познајемо или признајемо, додатну тешкоћу у обликовању SF стварности чини императив доследног поштовања принципа који леже у његовом темељу -  без обзира колико су они блиски нашем свакодневном искуству.13 Овакво одређење нужно ће призвати и поетичка разматрања аристотеловске врсте о вероватном и нужном - уколико се, наиме, моделовање света не развија у складу са самосвојном логиком, SF дело ће одмах изгубити сваку црту убедљивости; са друге стране, сасвим доследно обликован научнофантастични универзум само је претпоставка, али не и гаранција, успелог уметничког остварења.14

Нарушене законе природног света мора пратити и коренито промењени статус приповедања. Уколико је могуће моделовати просторно-временски континуум који је стран нашем искуству, или пак правити скокове кроз простор и време на начин који није својствен уобичајеном поимању путовања (времеплов), умногостручити јунака репликовањем или довођењем истог јунака из различитих временских координата у исту временску раван, или пак замислити лик чија се свест не може обухватити „нормалним“ психолошким знањем (двополна, колективна, делимично, или, коначно, потпуно нељудска свест), разуме се да ће и дубље проблематизовање наратологије морати да се нађе на репертоару истраживача SF књижевности, уколико жели да адекватно обухвати све приповедне особине и новине.

Без обзира што је реч о потцењеној појави ван главног тока културе и књижевности, обим и разноврсност знања која улазе у неопходну спрему истраживача SF-а ни у ком случају нису занемарљиви. Са друге стране, међутим, одређена подручја знања неће му бити потребна - попут версологије, с обзиром на то да се научнофантастична књижевност остварује готово искључиво у прози (премда постоје и часни изузеци, који више говоре о жељи приређивача да и у овом књижевном роду пронађу SF и тако га представе као појаву карактеристичну за целокупну књижевност - него о истинској научнофантастичној поезији).15 Ово, међутим, не значи да је у SF књижевности језичка компонента сасвим прозирна: у устројству SF света језик може добити не само комуникациону (језици непознатих цивилизација или галаксија) већ и чисто космотворачку улогу („на почетку беше реч“) у којој се одиграва конкретизација метафоре да језик гради свет (књижевног дела).

Појмовно-методолошка разматрања односа жанра и науке, која су довела до унеколико претеране тврдње о SF писцу као научнику широког образовања, сада се, међутим, појављују и на другом крају комуникационог ланца - као интерпретативна нужност. При разматрању особина света обликованог у оквиру SF-а, како би могао да компетентно суди о могућности и вероватноћи његовог устројства, истраживач ће, наиме, морати да располаже најширим знањима из космологије, астрономије, физике и астрофизике, биологије, генетике и психологије, макар она била и на нивоу часописне информације. Пример за то јесу и SF остварења последње генерације која су заснована на (стварним и претпостављеним) достигнућима компјутерске технологије и практично неразумљива без познавања основних информатичких појмова.16

Потом ће се истраживач SF-а нужно бавити и једним рецепцијским проблемом који није својствен већини других књижевних жанрова. Научна фантастика, наиме, за предмет обликовања има оно што није али ипак може бити, а понекад и буде - постоји много случајева да се конкретна научна достигнућа поуздано предвиђају у делима научне фантастике. Са друге пак стране, дело у једном тренутку - на пример деветнаестом веку - са темом путовања на друга небеска тела - нпр. Месец - има све одлике научне фантастике, но поставља се питање колико измењена рецепцијска ситуација са краја 20. века - у коме путовање за Месец није баш свакодневна појава али у сваком случају није ни сензационална - утиче на његово потоње тумачење као део SF-а. Такође, да ли је савремени роман са овом темом научнофантастични или роман са реалистичком тематиком?

У настојању да разграничи област свог проучавања, истраживач ће потом морати да се обрати и историји идеја - да смести дела научне фантастике у одређену мисаону традицију, чак и ако негира постојање „праве“ SF литературе пре краја другог миленијума. Како научна фантастика, обликујући временски-просторно удаљену цивилизацију, често - и то веома критички - зна да говори заправо о овој овде, међу претходницима жанра тако ће се, вероватно пре свих других, указати искуство утопијског промишљања, које колико припада књижевности толико, можда још и више, и философији.

Управо утопија, као врста философско-књижевног огледа на тему идеалног друштвеног уређења, од својих прапочетака садржи заметак онога што ће се касније развити као један од најпопуларнијих поджанрова модерног приповедања. Будући да је идеално друштво оствариво искључиво у далекој прошлости или будућности, односно негде далеко, на крају света, а обично је и изразито напредно у науци и технологији, SF по многим својим особинама представља логичан продужетак утопијског мишљења, исто као што и утопија представља један од природних аспеката научне фантастике.17 Посебне случајеве ове врсте чини пак повезивање утопијских размишљања и стварних или претпостављених историјских догађаја и кретања, садржано у спекулацијама на тему алтернативне историје.18

Критичко сагледавање актуелног друштвеног поретка у светлу неког потенцијалног социјалног модела, праћено је низом других особина - маштовитим сижеом, углавном акционог типа, богатим изузетним ситуацијама у којима се неретко јављају и суштинска философска питања. Уколико је човечанство нпр. на прагу сусрета са ванземаљским цивилизацијама; открића непознатог света; искушавања неког фундаментално новог научног открића, или пак трпи последице планетарне катастрофе, злоупотребе науке, итд, разумљиво је да таква ситуација покреће мноштво темељних питања која престају да буду важна само за појединца и постају дословно универзална и егзистенцијална.

Овим својим особинама SF призива још једну дуговечну традицију - наслеђе менипске сатире, односно раблеовско-свифтовско-џојсовске линије жанрова озбиљно-смешног.19 Сежући, као и утопијска традиција, у далеку прошлост, менипска књижевност тежи приказивању изузетних ситуација не ради њих самих већ ради стварања погодног окружења за тражење, провоцирање и проверавање истине, током чега се уводе фундаментални философски проблеми (жанр „коначних питања“). При том су у менипској књижевности готово обавезно заступљена временско-просторна путовања која обухватају практично све аспекте које машта може да понуди; тако философски универзализам често узрокује тропланску конструкцију - радња и дијалошка суочавања преносе се са земље на небо и у подземни свет (дијалог „на прагу“ - испред врата раја, приказивање пакла, итд).20

Менипеја је, даље, карактерисана органским спојем слободне фантастике, симболике, и, понекад, мистичко-религиозног елемента са екстремним и грубим натурализмом друштвеног подземља; експерименталном фантастиком, комбинованом са необичним тачкама гледишта; приказивањем ексцесних, ненормалних морално-психичких човекових стања (лудило, раздвајање личности, необуздано маштање, необични снови, неконтролисане страсти, самоубиства...); нарушавањем друштвених и говорних конвенција - кроз сцене скандала, ексцентричног понашања, неумесне говоре и испаде; оштрим контрастима и оксиморонским спојевима, наглим прелазима и променама - смењивањем узвишеног и приземног, узлета и падова, неочекиваним зближавањем удаљеног и раздвојеног; на крају, и елементима социјалне утопије, често повезаним са актуелним журналистичким, публицистичким или фељтонистичким тоном, који од ње чини својеврстан „пишчев дневник“ у коме се реагује на општи дух и тенденције времена у коме писац живи.  Такође, менипска сатира одликује се још и појачаним присуством (мада неједнако заступљеним) елемената комичног, од чисте комике па све до пародије и самопародије и сатирично усмереног смеха.

Изложени мотивски комплекси менипске сатире, блиски темама SF књижевности, нашли су своју природну средину у SF жанру. То се може јасно уочити већ и на основу разматрања наслова научнофантастичних романа и збирки (нпр. Аутостоперски водич кроз Галаксију,21 Да ли андроиди сањају електричне овце?, Десет година до судњег дана, Не-човек и друге новеле, Ја, робот, Када се светови сударе, Ратови буба, Поглед уназад: 2000-1887, Утов дневник, Човек-амфибија, Подводни земљорадници, Револуција: прича о блиској будућности у Енглеској, Последња жена, Невидљиви човек, Алуминијумски човек, Екстра човек, Ускрснули човек, Човек који се истопио, Атоми и зло, Са других светова: огледи и приче, Судњи час, Господар простора и времена, Пикник на Рају).

*

Бројним и сложеним методолошким претпоставкама проучавања научне фантастике придружује се и додатни низ питања повезан са разматрањем домаће SF књижевности. Потребно је пре свега, одредити место и улогу SF писаца у историји (новије) српске књижевности или пак - ако се у одређеном броју успелих домаћих научнофантастичних дела име аутора може заменити измишљеним страним именом а да се при том не промени ни смисао ни рецепција дела22 - разрешити дилему да ли је оваква врста писања уопште укључена у контекст српске књижевности. Са друге стране, постоје и настојања да се законитости жанра примене на нашу културну и књижевну традицију (пре свега на митско-фолклорно наслеђе), што доводи до уметнички веома занимљивих покушаја. У сваком случају, сама чињеница да се постојање модерних SF покушаја у нашој књижевности може уочити почетком нашег века, па и пре,23 говори о томе да српска научна фантастика није појава краткога даха и да, без обзира на готово систематско занемаривање од стране књижевних историчара,24 или можда управо због тога, заслужује озбиљно и обухватно истраживање.

Резиме

У тексту „Интердисциплинарна ситуација научне фантастике (претпоставке проучавања)“ аутор описује својства научнофантастичне књижевности која ће пред домаћег књижевног стручњака, уколико се одлучи да крене у проучавање овог жанра, поставити низ методолошких питања и захтева које може да реши само ако прекорачи оквир наметнут уобичајеним књижевнотеоријским знањима. Услед двоструке природе научне фантастике (истовремена припадност тривијалној и уметничкој књижевности), изузетно сложеног модела света који се образује, појављивања како у медију књижевности тако и на филму и у стрипу, укорењености у дугу традицију утопијске и менипске књижевности, коришћења природнонаучних претпоставки и токова, итд, овај жанр не може се проучавати без темељног интердисциплинарног приступа. Ситуација како научнофантастичне књижевности тако и њеног проучавања на домаћем плану још више истиче нужност укључивања најразноврснијих знања у проучавање и усложњава методолошке захтеве са којима се мора суочити истраживање ове врсте.



1 Као ознака за научну фантастику, у овом раду употребљава се интернационална скраћеница SF  -  Science Fiction.

2   То речито потврђују програми наставе књижевности, где научна фантастика не само да није заступљена него по правилу није ни поменута.

3 Страна литература о научној фантастици, практично на свим светским језицима, веома је обимна, а стање на нашем подручју је умногоме боље од стања у настави - захваљујући изузетној популарности жанра седамдесетих и осамдесетих година, уз велики број превода и домаћих издања објављен је и знатан број стручних чланака, студија, зборника радова па чак и једна двотомна енциклопедија. Пре свих, на плану превођења, популарисања и проучавања SF књижевности истиче се др Зоран Живковић. а у писању историје српске SF, др Александар Б. Недељковић.

4   Нпр. књижевни жанр у коме су догађаји, смештени у будућност или у друге светове или у „паралелне“ светове савремене нашем свету, мотивисани научним хипотезама, и третирани слободно и без предрасуда како би се створиле екстремне, парадоксалне и провокативне, или једноставно фантастичне ситуације. LA NUOVA ENCICLOPEDIA della LETTERATURA GARZANTI, Milano, 1987, стр. 333.

5   Неки аутори, попут Жака Садула, иако уочавају претече SF-а од антике до модерног доба, у обзир узимају само дела из нашег века. Види Жак Садул, „Историја научне фантастике“, Андромеда, Алманах научне фантастике SF2, БИГЗ, Београд, 1977, стр.  315-345, и Андромеда, Алманах научне фантастике SF3, БИГЗ, Београд, 1978, стр. 354-384.

6 У истраживању књижевне фантастике, једне најсложенијих и најдуговечнијих појава са којом се истраживач уопште може сусрести, Цветан Тодоров покушава да управо на тој претпоставци одреди и њен научнофантастични аспект: „Инструментално чудесно довело нас је веома близу онога што се у Француској у XIX веку звало научно чудесно, а што данас зовемо science-fiction. Овде је натприродно рационално објашњено, али на основу закона које савремена наука не признаје. У доба фантастичне приповести, то су повести у којима се јавља магнетизам, који припада научном чудесном. Магнетизам „научно“ објашњава натприродне догађаје, само што баш тај магнетизам припада натприродном. Такви су „Сабласна невеста“ или „Магнетизер“ Е. Т. А. Хофмана, „Истина о случају г. Валдемара“ Е. А. Поа или „Лудак?“ Ги де Мопасана. Садашња science-fiction, када не запада у алегорију, подлеже истом механизму. То су приповедања у којима се, полазећи од ирационалних претпоставки, чињенице уланчавају савршено логично. Она, такође, имају структуру заплета, али различиту од оне у фантастичној причи(...).“ Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Рад, Београд, 1987, стр. 61.

7   Жак Бержије, поговор La guerre des mouches, Paris, 1970, према Жан Гатењо, „Проблеми значења научне фантастике“, у: Научна фантастика, зборник теоријских радова, ур. Зоран Живковић, Библиотека XX век, 23, БИГЗ, Београд, 1976, стр. 173-174.

8   Посебан проблем представља међужанровско укрштање и прожимање, у коме се нпр. „изворна“ детективска радња поставља у Диковом роману Да ли андроиди сањају електричне овце? у SF контекст, или пак научнофантастични вестерн Планета за Тексашане Бима Пајпера. Неки проучаваоци научне фантастике склони су да овакве хибриде разматрају као посебне појаве, различите од „чистих“ примера жанра, па чак и да их сасвим искључе из SF-а.

9   По мишљењу Станислава Лема, једног од најзначајнијих писаца и теоретичара SF жанра, научнофантастична књижевност представља „сасвим посебан случај“, јер би требало да припада двема сферама културе, које су из основа различите и које се нигде не преплићу осим управо у њој. „Ове сфере ћемо назвати 'доњим царством' - или царством тривијалне књижевности - и 'горњим царством' - или царством књижевности 'главнога тока'. У доње царство спадају криминалистички роман, роман о Дивљем Западу, псеудоисторијски роман, спортски роман и еротично-сентименталне приче о извесним срединама (о лекарима и болничаркама, о милионарима и сексепилним девојкама итд.). Желео бих да читаоца поштедим тачног описивања онога што подразумевам под 'главним током'; довољно је, можда, да поменем неколико имена аутора који бораве на том Олимпу: Моравија, Кестлер, Џојс, Битор, Сартр, Грас, Мејлер, Борхес, Калвино, Маламуд, Сарот, Пенже, Грин итд.“ Станислав Лем, „Научна фантастика“, у: Научна фантастика, зборник..., ур. Зоран Живковић, op. cit., стр. 20.

10   Домаћи SF писци спадају у маргиналну поткултурну групу која практично нема ни масовне публике ни финансијске мотивације за стварање а некмоли литерарног угледа. Стога се умногоме могу одредити пре у терминима секте него као уобичајена појава из књижевног живота.

11 Радио-адаптација романа Рат светова Херберта Џорџа Велса пример је за фиктивну репортажу која је изазвала вероватно највећу панику међу америчким слушаоцима од изума овог медија. По овом роману, као и по мноштву других Велсових остварења, снимљен је и филм.

12   Обично се књижевни односно стрип-мотиви селе на филм, но има и другачијих случајева -  Кларково дело 2001: Одисеја у свемиру пружа могућност да се истражује и обрнути случај - утицај законитости филмске уметности на књижевно обликовање, будући да је најпре настало као филмски сценарио (условљено, дакле, потребама кинематографске нарације) па тек касније преточено у роман. Са друге стране, чувени Аутостоперски водич кроз Галаксију Дагласа Адамса настао је из радио-серијала. Када је пак реч о ликовима, један од примера за преношење јунака из филма у књижевност јесте пилот Хан Соло, из популарне Лукасове филмске трилогије Звездани ратови, који је послужио као окосница неколико романа Брајана Дејлија (Хан Соло на Крају звезда, 1979, Освета Хана Сола, 1979, Хан Соло и изгубљено завештање, 1980).

13 Цветан Тодоров сматра да се најбољи текстови научне фантастике организују тако да читалац од почетне зачуђености натприродним догађајима на крају схвата колико су они блиски уобичајеном животу: „Подаци дати у почетку су натприродни: роботи, ванземаљци, међупланетарни оквир приповести. Кретање приповести тече у таквом правцу да нас приморава да видимо колико су нам ти на изглед чудесни догађаји у ствари блиски, колико су присутни у нашем животу. (...). Овде читалац пролази кроз процес прилагођавања: најпре се нађе пред натприродном чињеницом, да би на крају признао њену „природност“.“ Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, стр. 175-176.

14   Мада се у литератури срећу вредносна колебања између поштовања жанровских закона и уметничке вредности, попут оцене да је дело успело као научна фантастика, али без значајније књижевне вредности. Са друге пак стране, у проучавању „озбиљне“ књижевности, незамисливо је изјавити да је нпр. песма успела као сонет, али да нема велику књижевну вредност.

15   Упореди SF поезију у зборницима Андромеда 1-3, у којима је објављено двадесетак домаћих и страних научнофантастичних (или „научнофантастичних“) песама и једна SF драма.

16   Тешко је, наиме, замислити да би књижевни зналац који осећа нелагодност од саме помисли да укључи рачунар могао да ауторитативно тумачи дела једног од последњих SF усмерења, киберпанка, у којима, између осталог, важну улогу игра и компјутерски створена виртуелна реалност - „киберпростор“. Брајан Мекхејл дефинише киберпростор као „уметнути“ свет који „ментално доживљавају компјутерски оператери чији су нервни системи у директној вези („интерфејсу“) с компјутерским системом.“ Киберпростор који се још зове и „матрица“, јесте „тродимензионална мрежа („тродимензионална шаховска табла, бескрајна и потпуно прозирна“; Вилијем Гибсон, Хром који гори, стр. 168) у којој се концентрација података (ускладиштених од стране корпорација, владиних агентура, војске и других) представља помоћу геометријских облика кодираних у боји: „степенаста скерлетна пирамида надлештва за фисију источне обале гори иза зелених коцака Мицубиши банке у Америци, а високо и јако далеко... налазе се спирална оружја војних система“ (Гибсон, Неуромансер, стр. 52). Код корисника ових система ствара се илузија да се крећу међу овим приказама као кроз неки предео, али предео који је потпуно менталан и виртуелан. Матрица је „консензуална халуцинација“, то јест исти онај халуцинаторни предео који доживи свако ко се „убаци“ у било који терминал ових система.“ Брајан Мекхејл, „Ка поетици киберпанка“, „Транскаталог“ бр. 4, јесен 1996, стр. 13.

17   Нпр, Исландија Остина Тапана Рајта, представља „једно од најцеловитијих дела о алтернативним утопијским друштвима, са истанчано и уверљиво предоченим социјалним и културним устројством.“ Зоран Живковић, Енциклопедија научне фантастике, SF2 М-Ж, Београд, 1990, стр 604. Са друге стране, чувене негативне утопије Ми Јевгенија Замјатина и 1984 Џорџа Орвела примери су SF дела која, по популарности и квалитету, увелико превазилазе жанровске границе и ограничења.

18   Тако се романескни свет у делу Филипа К. Дика Човек у високом дворцу гради на премиси да су Силе осовине добиле Други светски рат.

19   Зачетник те традиције, и понекад у литератури први претеча научнофантастичне књижевности, јесте Лукијан из Самостате са Икароменипом.

20   Види опширније М. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Београд, 1967, стр. 177. Добар пример за дијалог на прагу у научној фантастици среће се у краткој причи Роберта Шеклија „Питај шта ти драго“, Андромеда, Алманах научне фантастике SF1, БИГЗ, Београд, 1976, стр. 196-203:

Осамнаест створова дошло је Одговарачу; нису корачали, нити су летели, него су се једноставно појавили. Подрхтавајући на хладном блеску звезда, зурили су у масивност Одговарача.

„Ако не постоји раздаљина“, рече један, „како онда ствари могу да буду на другим местима?“

Одговарач је знао шта је то раздаљина, и шта су то места. Али није могао да одговори на питање. Постојала је раздаљина, али не онако како су је та створења видела. А постојала су и места, али на друкчији начин од онога који су створења очекивала.

„Престилизујте питање“, рече Одговарач, пун наде.

„Зашто смо кратки овде, а дуги тамо негде?“, упита један. „Зашто смо дебели тамо негде, а кратки овде? Зашто су звезде хладне?“

Одговарач је знао све те ствари. Знао је зашто су звезде хладне, али није могао да то објасни у терминима звезда или хладноће.

„Зашто постоји правило осамнаест?“, упита други. „Зашто, када се састану осамнаест, још један буде произведен?“

Али, наравно, одговор је био део другог, већег питања, које није било постављено.

Још један настаде, произведен правилом осамнаест, и деветнаест створења ишчезоше.

21 Адамсови романи из ове серије један су од најбољих примера пародирања SF клишеа и стереотипова. Ево, нпр. чувеног одломка о Погону Бесконачне Невероватноће (Даглас Адамс, Аутостоперски водич кроз галаксију, Поларис, Београд, 1996, стр. 48.):

Погон Бесконачне Невероватноће представља дивну, савремену методу прелажења огромних међузвезданих растојања за пуки нулти део секунде, без све оне мучне петљавине око хиперсвемира.

Откривен је срећном случајношћу, а потом га је владина истраживачка група на Дамограну разрадила у погонски облик којим се може управљати.

Ово је, укратко, прича о том открићу.

Начело генерисања малих износа коначне невероватноће једноставним спајањем логичких кола Бамблвини 57 субмезонског мозга за плотер атомских вектора уроњен у средину која је снажан произвођач Брауновог кретања (на пример, лепа, велика шоља врелог чаја) било је, разуме се, добро познато - такви генератори често су коришћени за пробијање леда на журкама изазивањем истовременог скока свих молекула доњег рубља домаћице за једну стопу улево, у складу с теоријом неодређености.

Многи цењени физичари говорили су да то не могу да поднесу - једним делом зато што је реч била о омаловажавању науке, али углавном због тога што их нису позивали на такве журке.

Друга ствар коју нису могли да поднесу био је вечити неуспех у покушајима да начине машину која би могла да генерише поље бесконачне невероватноће, неопходно да би се свемирски бродови пребацивали преко несхватљивих растојања међу најдаљим звездама, и на крају су намргођено обзнанили да је таква машина дословце немогућа.

А онда је неки студент, кога су оставили да почисти лабораторију после неке изузетно неуспеле журке, почео овако да резонује:

Уколико је, помислио је он, таква машина практично неостварљива, онда њено постојање мора имати коначну невероватноћу. Значи, да би се направила, треба само прецизно израчунати колико је невероватна, убацити тај број у генератор коначне невероватноће, додати шољицу врелог чаја... и укључити га!

То је и учинио и с приличним запрепашћењем схватио да је успео да доврши дугу потрагу за златним генератором бесконачне невероватноће.

Још више га је запрепастило када га је, после уручивања награде Галактичког института за изузетну бистрину, линчовала разуларена гомила цењених физичара који су коначно схватили да више од свега мрзе паметњаковиће.

22  Као што је био и конкретан случај приликом објављивања домаћих аутора у научнофантастичној рото-едицији новосадског 'Дневника'.

23   Први српски SF роман Једна угашена звезда Лазара Комарчића објављен је 1902. године, а „Кант нашег доба“, прва проза са елементима SF-а од истог аутора, 1893.

24 Када је реч управо о Комарчићу, иако га и Јован Скерлић и Јован Деретић у својим историјама српске књижевности помињу, они потпуно занемарују научнофантастични аспект његовог стваралаштва.

На Растку објављено: 2007-12-31
Датум последње измене: 2007-12-31 11:40:56
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује