Миодраг Миловановић

Равнодушност црвеног сунца

По дозволи аутора, извор: сајт Арт-Анима

---

 Захваљујем се prof. Александру Б. Недељковићу за помоћ приликом сређивања приче

---

6/18. новемвр. по подне около три сата у Галши пред колебом стојашти видим нику светлост разором спуштајуштусја. Ја сам отстајао от те светлости на николико коракаји; ход је био човечји, ја сам мислио да човек има мотику, која проћу сонца сушти светлила се. После кад се сишла ниже, та светлост указала се до ниже појаса, као човек у оклопу тучаним светлашти се зеленкасто. Мене внимателног учини и ја пођо’ видити. То је тако ходом човечјим све по розору спуштало к мени и ја ишао к њему, но между нами стајаше једна гомила тачки виноградарски’ која ми је на минут или два припречила вид к тому предмету, и тако опходивши тачке нестало ми тога предмета. Ја сам отишао до тога места до кога сам га видио и ништа видити не мого’. На све стране обретао и ништа не смотривше, хотја виноград без лишта, докле се виду не припјатствује. То виденије се продужило за 7 1/2 минута на 414 корачаји. Dicite physyci quad hic, dies fuit, sobrius fui, sol splendebat. 

Сава Текелија, Грађа или материјал за описаније живота мога

1.

Воз још није ни постигао пуну брзину, а већ је осетила како инерција благо повлачи њено тело из плишом постављеног наслона. Отворила је очи и скренула поглед ка напола затамњеном овалу прозора преко кога су неонска светла све спорије промицала. Сива боја имитације керамике која је била постављена по зидовима новосадске железничке станице, убрзо је заменила даждевњачко црнило. Док се воз заустављао, погледом је прелетела по перону. Осим једног радника у дречавоцрвеној униформи који је возио вакуумски усисивач кривудајући између округлих стубова-носача, и двојице дечака у кратким зеленим планинарским панталонама са малим руксацима на леђима, на њему, срећом, није било никога.

Није била сигурна колико ће им времена требати да установе да је нема. Вероватно не више од два, два и по сата од тренутка када дође смена. Иако је веровала да јој је стало да је што касније открију, потајно се надала да ће Херман на време сазнати за њено бекство. Неко осећање осветничке мржње које је последњих година покушавала да пригуши и замени га хладном рационалном свешћу о неопходности промене пробијало се ка угловима њених стиснутих усана.

Из касете испод седишта извадила је торбу са брижљиво спакованом одећом за пресвлачење и изашла на перон. Двојица младих планинара протрчаше поред ње, гуркајући се и гласно смејући. Нешто је стеже у стомаку. Она стаде и спусти торбу на под. Једна упадљиво нашминкана девојка, у црном костиму припијеном уз тело, и црној сукњи до колена са дубоким шлицем позади, и један старији господин у елегантном, сивом оделу, са полуцилиндром на глави били су једини путници који су, осим ње, напустили воз. Међутим, ниједно од њих није је удостојило погледом док су пролазили ка излазу.

Пустила их је да одмакну, а затим се лаганим кораком упутила ка елеватору. Док се кретала навише, благо струјање ваздуха кроз косу штолну припијало јој је мајицу уз тело и јежило подлактице. Али било јој је јасно да дрхтавица и тиштећи бол у стомаку не потичу само од хладноће.

Непосредно поред излаза из подземља дочекала ју је наткривена аутобуска станица на којој је застала да сачека електробус до Алмашке цркве. На јаком сунцу, влажни ваздух кога је поветарац доносио са реке титрао је изнад површина прекривених тармаком. Станица је била пуста. Села је на најближе седиште и два-три минута врпољила се на њему, нервозно лупкајући ногом о под. Затим је устала, пришла екрану постављеном на прочеље најближе зграде и притиснула дугме поред броја електробуса који је чекала. На екрану се појавила бројка, праћена упадљиво мелодиозним, али очигледно синтетичким гласом: „Zwei Minuten.” Погледала је низ пут који се лењо вукао поред троме реке, али он је био пуст.

Сад кад је требало да оствари оно што је више година планирала, осећала се релативно спокојно. Недоумице и размишљања за и против остали су у непроспаваним ноћима када се скупљала на својој страни широког брачног кревета у њиховој кући на Дедињу, што даље од отужног, слаткастог мириса његовог остарелог тела, мучним вежбама и дијетом сачуваног у напола мумифицираном стању. Утваре људи изгубљених у времену биле су занавек заробљене у ноћним морама и од зноја влажним спаваћицама. Сумњама више није било места у њеној глави. Дошло је време за делање.

Тачно на време, електробус нечујно шмугну поред ње и заустави се. Врата се отворише и она уђе и седе на најближе слободно место, спуштајући торбу поред себе. Убацила је картицу у прорез на седишту испред себе. Оптички читач двапут је кратко запиштао, након чега је, са извесним олакшањем, утонула у мекоћу наслона. Знала је да сада више нема повратка.

2.

Сачекала га је када је излазио из суднице. Несигурно се освртао, као да не верује да је слободан. Пандур на улазу добацио му је нешто што није могла да чује. Климнуо је главом и кренуо низ улицу. Чим је прошао ограду зграде суда, застао је да раскопча кошуљу и пусти да му ветар осуши зној са груди и стомака. Чак и са друге стране улице кроз разрез на кошуљи могла је да види да су му груди дечачки нејаке, без маља, са грудном кости која се помало рахитично угибала.

Када је поново кренуо, пратила га је опрезно, идући другом страном улице, увек десетак корака иза њега. Ходао је брзо, са рукама у џеповима чакшира. После стотинак метара, испред једне алваџијске радње, застао је, задигао кошуљу и из појаса извадио врећицу са новцем. Пажљиво је пребирао по њој и издвојио један новчић, а врећицу поново вратио на сигурно.

Чекала га је, стрпљиво, више од пола сата. Забављала се посматрајући како у оближњем дворишту два дечака од својих четири-пет година, покушавају да натерају једно маче да се окупа у лавору. Били су скроз мокри, а животиња се, сува, очајнички борила да таква и остане.

Када је зачула да се врата на радњи отварају, махинално се окренула и за тренутак им се погледи сретоше. Она брзо окрену главу и настави да тобоже посматра децу. Надала се да јој није запамтио лице. Било је још рано за сусрет. Желела је да она буде та која ће поставити сценографију и држати редитељске конце у рукама.

Пролазећи поред полупразне пијаце, застао је да од трговца, Јеврејина, купи врећицу дувана. Вече се ближило. Свеж северац, који је развејавао јару и ужегли смрад, извео је народ на улицу и у гомили га је све теже пратила. Двојица војника, добрано припита, прођоше поред ње, смејући се и добацујући јој нешто на немачком. Окренула је главу док је пролазила поред њих, а када га је поново потражила  погледом, више га није било. Забринута, прешла је на другу страну улице и стала да се осврће, покушавајући да одреди где је могао да нестане. Ниске, трошне продавнице биле су густо начичкане једна уз другу. Између једне воскарске радње и дрогерије водио је узан пролаз у некакво двориште. Завирила је унутра, али тамо није било никога.

Када се вратила на улицу, поглед јој привуче жамор са њене десне стране. Гомила света окупила се око воловских кола на која је био посађен дрвени мртвачки сандук. Неколико жена у црнини гурало се са двојицом пандура који су се испречили на калдрми испред њих, спречавајући им пролаз. Мушкарци, опрезнији, чекали су исход расправе. Један од пандура, крупни брка избораног лица, опсова и уклони се испред волова, док је други, младић вероватно тек изашао из војске, упорно стајао и трпео проклињања жена.

„‘Ајде људи, заклопите га к’о што закон налаже и нећу вас пријавити”, чула је како се убеђује са њима. „Иначе, двајес пет корбача вам не гине.”

Једна жена га пљуну и он јој удари шамар. За тренутак сви застадоше и заћуташе, а онда га брка повуче за руку и склони са пута.

„У цркву и у гроб ћу да га носим како треба!” викну ошамарена жена, црвена у лицу, набреклих жила на дебелом врату. „Стоко!” Поново је покушала да га пљуне, али је само успела да се загрцне.

„Доста је”, рече јој брка, и даље држећи млађег колегу. „Терај!”

Када је процесија прошла, угледала је младића како стоји испред дрогерије, незаинтересован за гужву на улици. У руци је држао дрвену кутијицу коју је отклопио, помирисао садржај, а затим, намрштен, затворио и ставио у џеп. Још неко време ишао је главном улицом, а онда је скренуо у једну од бочних улица која је водила ка Дунаву.

Морала је да му приђе, јер је мрак постајао све гушћи, а светлост фењера која је допирала кроз прозоре кућа или са прочеља радњи није била довољна да га уз њу прати са већег растојања.

Како су се удаљавали од главне улице, жамор је постајао све већи, а улица све прашњавија. Уместо дућана, сада је улица била омеђена крчмама испред којих су стајале  девојке у раздрљеним хаљинама и бестидно добацивале пролазницима на мађарском, српском, немачком... Смрад волујског и коњског измета уступио је место много пријатнијем мирису меса печеног на ћумуру.

Испред ње, једног младог војника, гологлавог и црвеног у лицу, две девојке готово  унесоше у једну од гостионица. Код црне четке, писало је на чворноватој дасци прикуцаној изнад улаза. Са даске су висили фењер и једна излизана црна четка. Лупанар, згодно име за овакво место.

Ходала је ближе средини улице, не би ли избегла гужву. Младић је повремено застајкивао и завиривао у унутрашњост гостионица. Испред крчме Код беле руже, пуначка девојка распуштене косе, обесила му се о раме, припијајући се уз њега напола испалим, масњикавим грудима. Нешто му је говорила, али он се нервозно отргао и продужио даље. У тренутку када је пролазила поред ње, девојка се сагнула да поправи чарапе и на врату јој је угледала дебеле, црвене чиреве.

Плашећи се да га не изгуби из вида, пришла му је још ближе и сада су ходали готово паралелно, мање од два метра једно од другог. Када је следећи пут завирио у крчму, видела је како му једна девојка у белој блузи маше, и он уђе, затворивши врата за собом. Дошла је до прозора и кроз прорез између чипканих завеса бацила поглед у унутрашњост крчме. Тек по који сто је био заузет, углавном мушкарцима који су, најчешће по двојица, седели и пили из чокањчића. Видела га је како прилази девојци од двадесетак година, високој готово колико и он. Загрлио ју је, и покушао да је пољуби, али девојка се измакла и повукла га за руку да седне. Нешто јој је причао, а она се извештачено смејала, повремено бацајући брзе погледе ка шанку за којим је крчмар широког лица прао и прљавом крпом брисао чаше. Убрзо је устала, пришла шанку и нешто разговарала са крчмаром. Када се вратила до стола, кратко је шапнула неколико речи младићу на уво и он ћутке устаде и пође ка степеницама које су водиле негде на спрат. Девојка га је пратила док није дошао до подножја степеница, а затим се вратила до шанка.

Удубивши се у шпијунирање, заборавила је на опрезност и нагло се тргла кад је осетила да неко стоји поред ње и готово јој дише у врат. Окренула се и угледала исцерено, бубуљичаво лице једног војника. Округло, младо, помало припито. „Вириш? Јел’ би да уђеш?” упита он мало отежући прве самогласнике. Док је размишљала шта да му одговори, осетила је како се његова дрска самоувереност помало губи. Очигледно је осетио да код ње нешто није у реду, али пошто му није било јасно шта, није устукнуо, већ ју је само гледао чекајући одговор.

„Може”, рече она најзад, покушавајући да се исцери што је будаластије умела, и ухвати га испод мишке. „‘Оћеш да ме частиш пићем?”

Збуњен, климнуо је главом и они уђоше унутра. Свежину коју је ветар напољу доносио, заменила је устајала топлота и оштар мирис дуванског дима. Када су сели, девојка у белој блузи им приђе и, бришући чаршав од мрвица хлеба, упита их шта желе.

„Јел’ ти добра комовица?” упита војник, дижући главу ка келнерици.

Девојка климну главом. Лице јој је било мало уско, а нос благо повијен напред. Али пут јој је била бела и чиста, а једре груди благо су подрхтавале испод грубе ланене блузе.

„Може мени”, рече он. „Шта ћеш ти?”

„Исто”, одговорила је и посматрала како девојка одлази ка шанку. Ход јој није био претерано грациозан. Затим се окренула војнику.

„Како се зовеш?” упита га, склањајући испод везене мараме прамен косе који јој је пао преко очију.

„Стојан”, рече он. „А ти?”

„Емилија”, рече она, покушавајући да се уживи у улогу. „Сви ме зову Ема.”

„Нова си?”, рече он, гледајући је нетремице у лице, као да покушава да нађе нешто што му измиче. „Одакле си? Не говориш к’о овдашње.”

„Родом сам из једног села код Панчева. Старчева. Ал’ сам свуда служила. Највише у Земуну, код једног Чивутина. Јакоб Хиршл. Господин човек. Учио ме да говорим правилно српски, иако је био Чивутин. Био је побег’о из Београда када је Црни Ђорђије отео Београд од Турака. Био је много добар према мени...”

„Па што си отишла од њега?” прекиде је.

„Умро је, бог да му душу прости. Његова роспија ме одма’ оћерала, дабогда јој црна земља била. Још ме и дала ишибати.”

Девојка им је донела ракију и он је одмах гуцну, језиком опипавајући усне и мљацкајући.

„Добра ти је”, рече он и искапи чокањче. „Донеси још једну.” Пошла је, али је он повуче за сукњу. Девојка се брзо окрете. „Дај боље одма’ две, да се не мучиш.”

Ракија му је дезактивирала систем за сигнализирање опасности и он помери столицу тик уз њену. Осетила је кроз тканину сукње груб материјал његових војничких чакшира. Пребацио јој је руку око рамена и помало грубо привукао ка себи. Стисак му је био снажан. Укрутила се, али је натерала себе да се не отргне. Смрдео је на ракију и мало на зној, али било је подношљиво. Надала се да у крчми, пред људима, неће смети много далеко да иде.

„Добра си”, рече он. Руку која јој је била пребачена око рамена спустио је на струк и опипавао је све до бедара.

„Мало мршава, ал’ не смета.”

Покушала је да се насмеје, али није била сигурна да то уверљиво чини. Келнерица им поново приђе доносећи ракију и она то искористи да се мало удаљи од њега.

„Одакле си ти?” упита га. Подигла је своје чокањче пожутелог грлића и мало испила, неуспешно покушавајући да се не најежи.

Док јој је нашироко објашњавао своје племићко порекло, вероватно лажући колико му то стање у коме је био допуштало, покушавала је да игнорише његове руке на себи и да испод ока прати девојку. Ова је после десетак минута нешто шапнула крчмару и успела се степеницама.

Нису прошла ни два минута кад ју је шкрипа степеница натерала да се окрене. Девојка је, готово трчећи, силазила низ њих. Блуза јој је на једном месту била мало извучена из сукње. На лицу јој се видела узнемиреност, готово страх. Застала је два, три степеника пре краја и махнула крчмару. Овај ју је мрко погледао, али је ипак обишао шанк и упутио се ка њој. Гестикулирала је, нешто му унезверено објашњавајући, а затим су заједно пошли горе.

„Газда!”, пресече их пијанац који је сам седео за столом поред прозора. Сви се окретоше према њима. „Кад се омрсиш, може једна тура на рачун куће?” Смех се разли крчмом, а зајапурени газда нешто шапну девојци и настави да се пење сам. Она брзим покретом увуче блузу и пође доле. Села је за празан сто поред шанка, али је непрестано погледавала горе.

„Сачекај мало”, рече војнику који је завршио са пићем и сада јој је балавио врат, лишен сваке контроле. „Немој овде. Имаш ли пара за собу?”

Одмакао се и пијано трептао, покушавајући да је изоштри.

„Ја да немам пара? Знаш ли ти ко су Стојчевићи? Пола Нештина је наше. Осамсто јутара земље и стоке кол’ко ‘оћеш. Звона звоне кад неко од мојих приђе манастиру. Могу, бре, да ти купим собу...” Одгурнуо је столицу уназад и устао, вукући је за руку.

„Мала”, викну девојци која устаде и пође ка њима. „Да платим”, рече и извади из џепа чакшира подебео буђелар.

„Осамдесет”, рече девојка, подбочивши се и дрско је меркајући погледом, не гледајући уопште у војника који је копао по новчанику.

„Задржи кусур”, рече војник пружајући јој папирну новчаницу од једне форинте. „Имаш ли собу?” додаде гласно. Пијанац поред прозора се окрете, али не рече ништа.

„Има”, рече она. „Ал’ мора да сачекате газду. Са’ће он.”

Војник седе, а њој се учини да је можда дошло време да нешто покуша. Брзо се осврнула око себе и видела да, осим иза шанка, на зидовима нема других отвора или врата.

„Морала би да се средим”, тихо рече девојци. Ова је са гађењем погледа и показа јој уз степенице.

„Горе. Чим се попнеш, одма’ лево, па до краја. Треба ти папир?”

Одмахнула је главом. Нагнула се над војника и шапнула му на уво: „Одма’ ћу. Ти среди за собу.” Онда се натерала да га пољуби у образ.

Када се успела степеницама, кренула је лево, али чим је била сигурна да одоздо не могу да је виде, застала је и ослушнула. Однекуд се чуло потмуло ударање, али није могла да разабере правац одакле је бука долазила. Кренула је од врата до врата до врата и ослушкивала. Када је стигла до краја ходника, врата испред ње се изненада отворише и крчмар излете држећи у руци мокру крпу. Кад ју је угледао, за тренутак изненађено застаде, али онда без речи улете у једну другу собу и залупи вратима иза себе.

Опрезно им је пришла и полако их одшкринула. У полумраку, осветљен фењером који је био окачен на столици поред кревета, угледала је младића који је лежао и тресао се. Испод главе била му је потурена згужвана вунена поњава. Крчмар је клечао поред њега и цедио му воду из крпе на чело. Вода му се сливала низ врат и квасила чаршав који је прекривао његове голе груди. Бела пена појавила му се на рубовима устију и крчмар је обриса.

Она уђе и затвори врата за собом. Крчмар окрену главу и дрекну: „Шта ћеш ти овде? Излази напоље.”

Она им хладнокрвно приђе, не обазирући се на крчмареве речи, и наже се над младића опипавајући му чело. „Извуци му језик да се не угуши”, рече оштро. Крчмар је бесно погледа, али обави руку крпом, посеже у младићева уста и ишчупа језик. Из једне расекотине на њему текла је крв и сливала се низ руб усана.

„Биће добро”, рече она, узимајући од крчмара крпу и бришући младићу груди и лице. „Газда, не брини, видала сам и раније падавичаре.”

Крчмар се смирио, јер му је вероватно лакнуло што не мора сам да се бакће са болесним младићем. Размишљање о томе откуд она ту потиснуо је за касније.

„Накваси још једну крпу”, рече му она и он брже боље отрча да је послуша, што даље од падавичара. У тренутку када је крчмар затворио врата иза себе, она хитро подиже хаљину и из поруба извади хиподермални шприц. Прислонила га је на младићев врат и притиснула дугме. Затим је брзо вратила шприц на скровито место.

После неколико тренутака, грчеви постадоше дужи и слабијег интензитета. Када се крчмар вратио са мокром крпом, већ су били престали.

Младић је лежао склопљених очију и дубоко дисао. Повремено би му груди задрхтале, кад је покушавао да дође до више ваздуха. Крчмар јој је пружио нову крпу и она му још једном обриса лице.

„Прошло је”, рече она. „Треба да га подигнемо на кревет. Доле је мокро.”

„Ја ћу”, рече крчмар. Иако му је било сигурно педесет година, са лакоћом је подигао младића и спустио га на кревет који се улегао под теретом. Док га је дизао, чаршав је спао и младић је остао само у дугим гаћама. И ноге су му биле мршаве и рахитичне као и тело. Кроз отвор на шлицу назирале су се смеђе коврџаве длаке. Она  подиже чаршав са пода и покри га њиме, пазећи да му наквашен крај не буде преко груди.

„Неко мора да остане поред њега”, рече она. „Може опет да почне да се тресе. Ђаво им не да мира.” Она направи крст у ваздуху у правцу младића. Крчмар нехотице устукну. У очима му се неверица мешала са страхом.

„Ако ми даш три форинте, остаћу ноћас са њим. Знам како треба са так’има. Видала сам по Банату док ме нису ишибали и протерали... Кажу, мора’ да имаш диплому фисика да би лечила. А мени су и баба и мајка од памтивека видале људе у селу и нису имале дипломе, па им ништа није фалило. Траве скупљале и олово бацале... Матер им мађарску.”

Крчмар ју је ћутке слушао како прича, а затим се машио за џеп. Извадио је дебео свежањ увезан траком. Избројао је три новчанице и пружио јој. Она их узе и гурну у недра.

„Сутра ујутру губи се одавде. Нећу да имам посла с пандурима. И да ником ниси причала да сам ти дао форинте. Немој да силазиш. Ако ‘оћеш воду, у клозету има умивалница и ибрик, а вода је у бурету иза врата”, рече јој, враћајући остатак новца у џеп.

„Важи, газда”, рече она, смешећи му се. „Оћерај оног војника што је дош’о са мном. Смисли нешто.”

Када је изашао, вратила се до кревета и опипала младићу пулс. Био је нормалан. Задовољно се осмехнула и села на душеке. Осврнула се око себе да види где би могла да се одмори док се младић не пробуди. Соба је била доста велика, али скромно намештена. Велики кревет, са Светим Јованом и аждајом у дрвеном раму на изљуспаном зиду изнад њега, био је заузет. Дрвена столица са наслоном  о који је крчмар окачио фењер са зида да би боље видео младића деловала је неудобно. У соби су се налазили још само орман склепан од дасака, дрвени сто и она ућебана поњава коју је крчмар подметнуо младићу под главу.

Одустала је и пришла прозору. Прозор је гледао на двориште, али месечине није било и само су се крошње дрвећа могле разабрати кроз мехурићима прошарано стакло. Стајала је дуго и уживала у призору исконске таме.

Негде око поноћи зачула је кораке испред врата, а затим и куцање. Пришла је и отворила их. Девојка у белој блузи стајала је испред њих са тепсијом на којој је било парче хлеба са комадом печења и гледала је пркосно у очи, иако су нехотични дрхтаји девојчиних образа одавали страх.

„Рече ми газда да ти донесем да једеш”, грубо рече.

„Уђи”, рече девојци. „Стави на астал.”

Девојка прође поред ње и спусти тепсију на сто. Док је то чинила погледавала је младића који је и даље мирно спавао.

„Како му је?” рече девојка и приђе кревету. Глас јој је био смиренији, мање уплашен.

„Сад је добро. Познајеш га?”

„Да”, рече девојка. „Зове се Јефта. Долази једном недељно. Некад ређе. Ваљда нема увек пара.”

„Због тебе?”

Девојка климну главом. „Сирома’. Добар је човек. Жао ми га.”

„А газда пристаје да га примаш?”

Поново климање главом. „Плаћа му. Што да не пристане. Откуд си знала да је болес’ан?”

„То ми је посао да знам. Откуд ти знаш да ли неко хоће с тобом у собу?”

Девојка слегну раменима и крену ка вратима, али се поново окрете. „Газда ти је рек’о да пазиш да одеш пре зоре.”

Климнула је главом, смешећи се.

„Од так’их к’о ти треба децу заклањати”, не издржа девојка и излете кроз врата, залупивши их.

Тресак врата пробуди младића и он се полако придиже на једну руку, и даље склопљених очију. Седативи су деловали. Она приђе кревету и благим притиском на груди врати га у лежећи положај. Док га је спуштала, отворио је очи и збуњено је посматрао. Подметнула му је перјани јастук под главу и ивицом чаршава обрисала знојаво чело.

„Немој да устајеш”, рече му. „Мораш још да лежиш.”

„Ко си ти?” промуца он. Очима је обигравао по просторији. „Где је Ана?”

„Сви спавају”, рече она. „Прошла је поноћ.”

„Шта ти радиш овде? Ко си ти?” упита он поново покушавајући да се придигне.

„Лези”, рече она оштрије и притисну му рамена. Он се опусти и завали у јастук.

„Док си имао напад држала сам те и терала зле духове који су те походили”, рече она. Гледао ју је нетремице плавим очима са крзавим жутим ореолом око дужица. Питала се колику количину празноверја може да поднесе. Вероватно велику. „Ако ме будеш слушао, могла бих да те излечим.”

Прогутао је пљувачку. „Од падавице?”

„Да, али мораш да ми верујеш”, рече она.

Одмахнуо је главом, кисело се насмејавши. „То су говориле и друге. Давале ми да пијем туцани крупник, гавез. Кору тисе скувану у маслу и одлежалу четрес дана. Глоговим коцем болес’ истеривале.”

„Ја нисам таква”, рече она благо.

„Не знам. Данас сам се једва спасао затвора због своје лудости. Судија се сажалио. Доста ми је”, рече он. „Бог ми је дао да будем поган и болес’ан и свети ми се што се буним против његове воље.”

„Врачаре хапсе што лече људе без сведоџбе”, рече она. „Још нисам чула да болесне суде.”

Он заћута, као да се премишља да ли да јој ода неку тајну. Није наваљивала, иако је знала шта га мучи.

„Пре месец дана рече ми комшија да је чуо да у манастиру Јазак има жена што лечи ‘ваке као ја. Отишао сам тамо на молитву и она ми рече да морам да нађем ногу обешеног човека, спалим је и пепео од ње попијем. А к’о за пакост, једини обешен у граду био је чувени харамија Кузман Угодић, што га пре месец дана ухватише и за наук свету обесише у варадинској тврђави. Кад сам се јуче увече прикрао да му одсечем ногу, видех да је већ на земљи. Отпала је сама од трулости. Кад сам је подигао, однекуд се појавише жандари и у’ватише ме. К’о да су знали. Једва сам данас магистера убедио да нисам Угодићев јатак.”

Слушала га је пажљиво, радујући се што није покушавао ништа да сакрије или преокрене. Бар није био лажов.

„Ја нисам таква. Све што ти треба да се ослободиш невоље имам код себе”, рече она.

„А шта за узврат тражиш?” упита он. „Новаца немам довољно за такву медицину.”

„Треба нешто да ми учиниш”, рече она. „Кад то завршиш, добићеш прашак који ћеш да попијеш и више нећеш да имаш нападе.”

Он руком свуче покривач до паса. „Смем ли да устанем?”, упита он. „Мислим да могу да стојим.”

Климнула је главом и преместила се на столицу. Он се усправио у кревету до паса, а затим је полако пребацио ноге преко ивице кревета, леђима окренут према њој. Са даске узглавља узео је чакшире и обукао их. Затим је устао и навукао преко главе кошуљу. Руке су му се тресле док ју је закопчавао  на врху.

„За то ил’ ћеш да ми тражиш душу, ил’ ћеш да тражиш да неког убијем”, рече он, седајући на кревет преко пута ње. Испод кревета извукао је чизме и навукао их. Затим је устао и увукао чакшире у чизме. Деловао је заиста као да му је много боље.

Насмејала се. „Није тако страшно”, рече она. „Треба само да предаш једну поруку. Сави Текелији. Познајеш га?”

Он полако климну главом. Опрез му се читао у очима. Као псу кад му непознати човек нуди кост.

„Само то?” упита он. „Ништа више?”

„Да”, рече она, тихо. „Само то.”

„Па, то би ти свако дете са улице урадило за пар крајцара. Каква је то порука? И зашто баш ја да је предам, кад то може свако?” упита он.

„Да бих била сигурна да ће бити предана. И да тај који је предаје неће постављати никаква питања”, рече она, гледајући га право у очи.

Он заћута. Устао је и полако отишао до прозора. Склонио је металну резу устрану и отворио га. Ноћ је свежином похрлила у собу.

„Где је та порука?” упита он, окрећући се према њој. Свежина као да му је разбистрила мисли и донела одлуку. Она је већ у руци држала свитак увезан црвеном траком. Пришао јој је и узео га. Одмерио га је, а затим ставио у џеп чакшира. „Кад да је предам?”

„Прекосутра ујутру”, рече она. „У зору. Сава се спрема за пут у Беч. Жели да цара моли за помоћ.”

„Откуд ти то знаш?”

„Знам”, рече она.

„Питаће ме од кога је. Шта да кажем?” упита он.

„Реци да су Срби из Србије с’ватили ко треба да их води. Да га зову на преговоре”, рече она. „Разумеће.”

Он климну главом. „А ка’ћу ја да добијем тај прашак?”

„Кад обавиш посао”, рече она и крену ка вратима. Отворила их је, а промаја их широм раскрили. Сукња јој се овијала око ногу под налетима ветра. Он је и даље стајао на средини собе, замишљен. „Не брини, наћи ћу те”, рече она, насмешивши се што је искреније могла, и затвори врата за собом.

У ходнику је стајала неколико тренутака непомично, опуштајући се, а затим је журно кренула напоље. Требаће јој времена да се пребаци до Београда. Било јој је криво што га је слагала, али избора није било. Коначно, и она је била на путу да жртвује толико тога. Читав један свет.

3.

Шок материјализације, овога пута трајао је много краће него када се први пут обрела у загушљивој келији Алмашке цркве. Требало јој је тада више од десет минута да дође к себи. Мозак јој се изгледа навикавао на процес. Временски одмереним трептајем ока искључила је заштитно поље и осврнула се око себе. Тешка дрвена врата окована металним рамом, иза којих се склонила од нежељених очевидаца, била су изваљена из шарки и лежала наслоњена на десни зид ходника. Провукла се испод њих и кренула ка излазу. Удаљена елипса јаког светла остављала је болан отисак на њеним широким зеницама и унутрашњост ходника посипала прашинастом белином. Захвалила је Богу што није зазидана и што не мора опет да прође кроз процес одласка и повратка.

Ходајући полако ка излазу, опрезно је завиривала у бочне отворе који су се све чешће појављивали са обеју страна ходника, водећи у таму. Чинило јој се да их раније није било толико, али није била сигурна. Како се приближавала излазу, јарко светло постепено се претакало у плаветнило неба и сивило гомиле камења, вероватно остатака неког срушеног зида. Двадесетак метара од излаза узнемирила је десетак слепих мишева који су, усплахирено лепећући, побегли дубље у ходник, тражећи мир и мрак. Није била сигурна ко се више уплашио.

На самом крају ходника застала је и опрезно погледала око себе. Са леве стране, према граду, зидине су биле срушене, и видела се гола стена. Са друге стране, ка ушћу, кроз разређено дрвеће пружао се поглед на велики парк испресецан стазама. У даљини видела је неколико људи како лагано шетају, углавном водећи псе. Направила је неколико корака напред и угледала кулу Небојшу. Изгледала је исто као кад је субјективних петнаест минута раније ушла у ходник испод тврђаве. Једино је пут, који је пролазио испод куле и водио насипом испред ње, био пресвучен асфалтом. Повремено би неко возило, које нимало није личило на воловску запрегу, протутњало њиме. Модели возила су јој били непознати, али очито је било да се нису кретала на електрични погон, јер су остављала иза себе траг сагоревања. Срце јој је јаче закуцало.

Изашла је из ходника и стазицом се успела на пут. Напољу је било топло и зној јој је убрзо избио на челу. Она скиде мараму и распусти косу. У дугачкој сукњи јој је било претопло и вероватно је била крајње непримерено обучена, али то је било све што је имала. Два века раније, ова одећа добро јој је дошла. Сада јој је остало само да се нада да и у овом свету има традиционалиста и да неће изазвати превелико подозрење.

Страхујући од возила, опрезно је прешла пут и стазицом усеченом у закоровљену траву упутила се према Сави. Мислила је да ће обалом најлакше стићи до града, али када се успела на брдашце, наишла на шине и угледала нешто што јој је личило на изузетно запуштено стовариште грађевинског материјала, схватила је да је погрешила, па се вратила на асфалтни пут.

Ходала је полако, држећи се десне стране пута и склањајући се са њега кад год би прошао неки велики теретњак. Понекад би чула звук сирене, а један бркат, необријани возач јој је и махнуо. Ускоро је наишла на укрштање пута са пругом која је водила уз тврђаву. Испред раскрснице било је заустављено неколико кола. Када је чудно шинско возило, које је изгледало као воз са два вагона али без локомотиве, прошло узбрдо, упалило се зелено светло на стубу поред пута и возила пређоше преко шина. Прошла је и она и са десне стране угледала кућицу испред које су људи у плавој одећи доконо седели.

„Снајка”, викну јој један од њих, испијајући неко пиће из смеђе флаше, „јел’ ти вруће? ‘Оћеш да се раз’ладиш?”

Одмахнула је главом, и прешла на другу страну улице. Иза себе зачу смех. Било јој је драго што није изазвала превише чуђења. И, што је најважније, говорили су српски.

На првој раскрсници наставила је узбрдо, поред високог каменог зида. Успон је био доста стрм и она раскопча последње дугме на кошуљи. Још на улици није била срела ниједну жену, иако их је летимице видела у неким од возила која су прошла поред ње, тако да није била сигурна колико сме себи да допусти. На раскрсници на врху улице поглед јој привуче велика бела зграда са француском заставом окаченом на њој. Испред ње шетао је униформисани војник или полицајац са кратком пушком у рукама. Са десне стране, на једној другој кући, угледа још једну познату заставу, шведску.

Избегавајући сусрет са неким ко би је могао да легитимише, кренула је лево, узбрдо, дуж шина. Изненадило ју је колико је возила пролазило том улицом. Још више их је било паркирано поред или на тротоару. Деловало јој је као да се сав транспорт у граду обавља изнад земље, или да сва возила иду баш тим путем. Поред ње прође млада жена у краткој црвеној сукњи и белој кошуљи са кратким рукавима. Није је ни погледала. Охрабрена, она пође даље према граду.

На земљи поред пута, испод препуне канте за смеће, угледала је згужван лист новина и подигла га. Једва је задржала усклик када је видела да су помало необично обликована слова ћирилична. Транскрипција је била чудна и нека слова није познавала, али је разумела већину наслова. Марадона поново под Везувом. Без промена у Атланти. Горе није могло. У десном углу, на јединој црно-белој слици на страници, видела су се четворица људи у различитим мајицама како у грчу покушавају да скоче ка лопти која је лебдела између њих. Са разочарањем је схватила да је култ спорта и овде раширен.

Спустила је новине на земљу и наставила даље. Тандрчући, још једно крајње необично возило на шинама прође поред ње. Било је осликано тако да подсећа на зебру. Пошто се брзо кретало, успела је само да прочита велики натпис на боку, Oz. Латиниa. Све јој је мање ствари било јасно. Све више је желела да може да заустави првог пролазника и затражи од њега да јој објасни у каквом се свету налази.

Покретом очне јабучице укључила је виртуелни екран не би ли још једном проверила годину у коју је стигла. Дисплеј је упорно показивао да се налази у години из које је кренула, а око ње била је технологија која као да је потицала из времена њеног детињства. Органска горива још су била у употреби. Питала се да ли је могуће да је толико могла да утиче на заустављање развоја технике? Да ли је можда Београд из неког разлога заостао за светом? Или је још неко прчкао по прошлости. Одговора није било.

На крају успона, дефиловала је маса људи, идући или ка парку са њене леве стране или ка улици која се пружала десно од ње. На углу, неколико људи чекало је испред машине из које је испадао кокани кукуруз. Један младић са капом на глави трпао га је у кесе и продавао људима. Насмешила се при помисли да се неке ствари не мењају. Подигла је поглед ка згради на углу и прочитала назив. Кнез Михајлова улица. Није познавала ниједног српског владара са тим именом. Вероватно нека важна личност из понора времена који је прескочила. И опет ћирилица. Радовало ју је што још није срела ниједан натпис на готици.

Један погрбљени старац у српској ношњи, са опанцима и шајкачом на глави, прође поред ње и назва јој добро јутро. Она му се насмеши и климну главом. Није била једина. Међутим, млађи свет углавном је био обучен у лаку и практичну одећу. Многе жене носиле су панталоне. Приметила је да је пуно одеће направљено од синтетичких материјала.

Ушла је у парк и близу улаза спустила се на прву слободну клупу. Тек кад је села, схватила је да је прилично исцрпљена. Проверивши да је нико не види, завукла је руку у добро закамуфлирани џеп на сукњи и извадила паковање пресоване хране. Одвајала је један по један листић и стављала га у уста. Сишући их, осећала је како јој се полако бистри мозак. Увек је волела ове листиће са укусом кафе. Надала се да и овде постоји еквивалент тога.

„Шта то једеш?” изненади је дечји глас. Окренула се у правцу из кога је долазио и угледала смеђокосог дечака у шорцу и морнарски плавој мајици како се њише преко наслона клупе на којој је седела. Није имао више од пет година.

„Неке колаче. Хоћеш да пробаш?” упита га она, скидајући нови листић и пружајући му га.

Дечак је престао да се љуља и нетремице је посматрао, озбиљног израза на лицу. „Не могу. Не смем да узимам ништа од непознатих. Мама ми је рекла.”

Насмејала се. „Добро ти је рекла”, рече стављајући листић у уста. Мљацкала га је театрално са блаженим изразом на лицу. Дечаку готово потече вода на уста.

„Идем да питам деду?” рече он и потрча ка игралишту око кога су биле распоређене клупе. Гледала га је како притрчава једном старијем човеку који је читао новине, и нешто му прича, показујући ка њој. Дечаков деда незаинтересовано је погледа и климну главом, а затим настави да чита. Дечак сместа дотрча до ње.

„Смем”, рече он победоносно пружајући руку.

„Пази, мораш да сисаш”, рече она пружајући му један листић. „Не смеш да га гризеш. Онда није укусно.”

Он стави листић у уста и опрезно га стаде сисати. Мало се намрштио, али га је посисао до краја.

„Је ли ти се свидело?” упита га она.

Дечак несигурно климну главом. „Онако. Као бела кафа”, рече, машући једном ногом и лупкајући о клупу. „Јел’ ти живиш на селу?” упита он.

„Да”, рече она. „Откуд знаш?”

„Па, по оделу. Ал’ не говориш као тетка Роса што нам доноси кајмак”, рече дечак правећи се важан.

„А како она то говори?” упита га она.

„Па, к’о сељанка”, рече он нешто измењеним гласом, у дечјем покушају имитације.

„А како ја говорим?”

„Као стрина Вера из Немачке”, рече он озбиљно. Она се прену, али и даље остаде насмејана. Зашто јој то раније нико није рекао?

„Јеси ли ти био код ње у Немачкој?” упита га она.

„Нисам”, рече он, нервозно се пребацујући са ноге на ногу. Већ је очигледно исцрпео стрпљење у разговору са одраслом особом, а и колач му се није претерано допао да би тражио још једно парче. „То је далеко. Она долази сваког лета код нас у Југославију, ал’ сада није дошла. Плаши се бомбардовања, каже тата. Јел’ се ти не плашиш?”

Она ништа не рече и он то искористи да се окрене и потрчи ка деци која су се јурила око једног стабла. Застао је после неколико корака, као да се сетио да је нешто заборавио, махнуо јој и наставио да трчи.

До сада је већ схватила да Срби очито имају своју државу, Југославију, али јој није било јасно какво бомбардовање дечак спомиње. Није јој деловало као да је рат у току. Људи су мирно шетали парком. Ниједна зграда коју је видела није носила знаке недавног насилног оштећења.

Није више могла да издржи. Морала је да провери. Кришом је извадила из истог џепа смотуљак златне жице и одломила парче. Надала се да је злато и овде довољно вредно и да може добити довољно новаца да купи неку књигу из историје.

Један младић, не старији од двадесет година, долазио је стазом, гледајући је радознало са благим ироничним смешком на лицу. Коса му је била дугачка готово као и њена и на темену везана у реп. Када је дошао до клупе, она устаде.

„Извините, могу ли нешто да вас питам? Да ли овде негде могу да трампим злато?”

Он застаде и зачуђено се осмехну. „Да трампите злато? За шта?” реже он.

„За новац”, рече она, несигурно. Изгледало јој је да је негде погрешила.

„Хоћете да продате злато”, рече он, више констатујући него је питајући. „А колико га имате?”

Осетила је да не влада ситуацијом, али сада није могла назад. Отворила је руку и показала комад дебеле златне жице. Решила је да изиграва наивку, па шта буде.

„Колико то вреди?” упита она. „Ја нисам одавде”, додаде.

„Откуд ја знам колико вреди?”, рече он. „Вероватно доста. Отиђите у неку златару па видите. Имате једну сто метара одавде, у Кнез Михајловој”, рече он и пође, показујући јој руком правац. „И немојте да показујете то злато свима. Пребиће вас.”

Златара се налазила одмах иза једне кафане у којој су људи седели напољу за столовима прекривеним плавим столњацима. Отворила је врата и зачуло се звонце које је најављивало улазак странке.

„Добар дан”, рече јој ниски човек црнпурастог тена који је седео иза пулта и пинцетом пребирао по златном ланчићу. „Шта треба?”

„Хтела бих да продам злато”, рече она и пружи му одломљено парче златне жице. „Колико могу да добијем за то?”

Он га узе и стаде разгледати. „Нема жиг”, рече он. „Морам да проверим. Сачекајте мало.” Устао је и нестао иза црног паравана. Да би смирила нервозу, разгледала је унутрашњост радње. Застакљене полице на зидовима биле су пуне предивног источњачког филиграна. Сребро углавном, иако је било и златних наушница са убаченим камењем. Испод стакленог пулта били су изложени и разноврсни златни новчићи. На већини се налазио лик двоглавог орла, али је било и новчића са ликовима људи.

Златар се убрзо вратио, држећи у руци њено парче жице. „Осамнаесткаратно је”, рече он. „Где сте га набавили? Прилично се ретко среће. Поготову у облику жице.”

„Поклон”, рече она. „Морам да га продам. Треба ми новац.”

„Има нешто више од седам грама. Могу вам дати сто двадесет хиљада динара”, рече он, гледајући је испод обрва, процењивачки.

Она климну главом, не знајући шта би друго учинила.

„Сачекајте”, рече он и поново нестаде иза паравана. Вратио се, носећи новац, и избројао јој дванаест црвених новчаница.

„Извините”, рече она, стављајући новац у џеп. „Дуго нисам била овде. Где бих могла да купим неку књигу о историји.”

Он слегну раменима. „Не знам вам ја много о књигама. Има ту у Кнез Михајловој доста књижара па видите. Треба да има свуда.”

Две сасвим младе девојке, које су стајале испред излога књижаре, гледала су је испод ока и кикотале се. Насмешила им се и оне праснуше у смех и отрчаше низ улицу. У књижари је било неколико људи који су разгледали књиге послагане по полицама. Било је пуно празног места. Ваздух није био кондициониран, али је ипак у књижари било нешто хладније и пријатније него напољу. Пришла је најближој полици са књигама и разгледала наслове на рикнама. Схватила је да су равноправно у употреби и ћирилица и латиница. Латиница јој је деловала још чудније него ћирилица, јер је доста слова имало неке квачице, као у шпанском или чешком. Међутим, лако је читала наслове, јер је транскрипција очигледно била фонетска, па је већ после неколико минута по смислу разабрала значење неких од тих знакова.

Не нашавши оно што је тражила, пришла је ситној, плавокосој продавачици која је заваљена у столици иза касе читала неку књигу, тек повремено бацајући поглед по радњи. Ова само подиже поглед ка њој, ни не покушавајући да сакрије нестрпљење. Питала се да ли је то због њене одеће. Ни говора од услужности према купцу на коју је била навикла.

„Имате ли неку књигу о историји Срба?” упита продавачицу. Питала се како власник књижаре трпи овакво понашање ове девојке. И зашто само она ради у тако великој књижари.

„Има. Та дугачка, ту десно”, рече продавачица и показа јој руком нагоре на полукружну полицу иза себе. Није ни покушала да устане и дода јој књигу. „Погледајте.”

Она прође иза леђа девојке, једва испетљавши при том сукњу из наслона њене столице, и извади тврдо укоричену књигу умотану у украсне корице. Квалитет штампе је био на високом нивоу.

„Имате ли и нешто где бих могла да прочитам о стању у Србији. Знате, дуго нисам била овде”, рече она, потенцирајући немачки нагласак. „Много се променило.”

Девојка се окрете и климну главом. Учинило јој се да на лицу продавачице види злурад осмех, али није била сигурна. „Имате анализу српског националног интереса. Где ћете бољу анализу од председничке?”

„Колико то заједно кошта?” упита она, не схватајући примедбе продавачице.

Девојка потписа две цифре на папиру испред себе. „Три хиљаде петсто двадесет динара. Нових. Може?”

Климнула је главом.

„Плаћате готовином или чеком?” упита продавачица, коначно устајући и пакујући књиге у хартију.

„Молим?” рече она, несигурно.

„Како плаћате?” нервозно рече продавачица.

Она извади новчанице које је добила од златара и пажљиво их изброја.

Девојка јој врати кусур и она узе књиге и изиђе напоље. Није издржала да оде негде у неку од бочних улица, или у неки парк, и да се склони од погледа народа који је у великом броју пролазио улицом, већ је одмах села на дрвену клупу испред гломазних, округлих бетонских жардињера са цвећем. Отворила је прво књигу о историји Срба и журним покретима почела да листа, у потрази за оним што се плашила да ће наћи.

4.

Када је следећи пут кренула на пут у прошлост, терет од  двадесет пет додатних година успорио јој је рефлексе, отупео чула и, зачудо, учинио да процес преласка изгледа много блаже. Овога пута свесно није покушавала да се прикрије. Надала се да ће пиротехничка представа коју ће приредити оставити утисак и да ће бити потребно мање објашњавања.

Докле год је поглед простирао, сунцем окупана падина била је прекривена голим чокотима винове лозе. Пејсажем је, ипак, доминирала тешка смеђа боја недавно преоране земље. Доле, у даљини, угледала је дрвену колибу и испред ње човека који је седео у столици. Било је очигледно да ју је приметио, јер је устао и принео руку очима, покушавајући да боље види шта се догодило. Искључила је заштитни омотач, сачекала неколико тренутака да јој се организам прилагоди промени температуре и лаганим кораком кренула низбрдо.

Ходали су неколико минута једно према другоме, не губећи се из вида. Била је изненађена како се лако креће валовитим тереном за једног осамдесетогодишњака. Када су били на мање од педесет метара, она застаде поред гомиле преврнутих виноградарских колица и сачека да он њој приђе.

Лице му је било црвено од напора, а таласаста, проређена, седа коса била је слепљена знојем. Уздахнуо је дубоко неколико пута да дође до ваздуха, а онда разговетним и смиреним гласом рекао: „Ко сте ви? Откуд долазите? Што сте тако обучени?”

„Много питања да одједном на сва одговорим”, рече она, смешећи се. Ситне боре у угловима усана више су говориле о њеним годинама него сачуван витак стас. „А и потрајало би. Да пођемо ка колиби и седнемо негде?”

Он је ћутао и погледом је одмерио од главе до пете, не кријући изненађење. На себи је имала комплет од твида једноставног кроја, али сигурно крајње необичан човеку његовог времена. Уосталом, то јој је и била намера – не шокирати, а изазвати занимање. Најзад, он климну главом и покретом руке показа јој да прође испред њега.

Ходала је лагано, не осврћући се. Није говорила, чекајући да он први почне, али он је само ћутке ходао за њом. Када су надомак колибе изашли из винограда, он јој приђе и рече: „Иза колибе има клупа на сунцу. Можемо тамо да седнемо, ако вам удовољава.” Она му се насмеши и климну главом.

Сели су широку дрвену клупу наслоњену на зид колибе, метар једно од другог. Она прекрсти ноге, откривајући колена. Избегавао је да гледа право у њу, већ је погледом претраживао благу падину испод себе. Лаган јужни ветар доносио је слаб мирис ђубрива загрнутог око чокота.

„Мислим да сам вам дужна неколико објашњења”, рече она. „А и више од тога.”

Он је и даље ћутао, не олакшавајући јој задатак питањима.

„Дуго сам се премишљала да ли да вас уопште узнемиравам и оптерећујем стварима које вас се, на неки начин, више и не тичу. Иако сам све време покушавала да себе убедим да ову посету планирам да бих вама неке ствари разјаснила, схватила сам да она ипак није ништа друго него нека врста покајања и молила бих вас да ми због тога не замерите превише.” Застала је и руком прошла кроз седу косу коју није офарбала. „Ви сте учен човек, и стога ми је лакше да неке вам ствари објасним, али оно што ћу рећи ипак може звучати невероватно. Ја долазим из једног другог времена. Из ваше будућности.”

Откако су сели, он први пут подиже поглед ка њеном лицу. Немирне очи, упале у јагодице, покушавале су да нешто пронађу на њеном лицу, али усне су му и даље остале неме. Иако му је ускратила неке друге радости, старост му је барем подарила мудрост ћутања.

„Овде сам дошла да са вама поразговарам и да од вас тражим опрост за оно што сам учинила”, настави она. „Не само вама, али од људи за које знам, вама највише.”

„Ви онда знате ко сам?” упита он.

„Знам”, рече она. „Сава Текелија.”

„Како...” поче несигурно, али убрзо заћута и руком стаде трљати помало шиљасту браду. „Зар људи у будућности могу ходити по времену к’о што смо нас двоје ходили по овом пољу?” рече широко размахујући руком испред себе.

Она климну главом. „Могли су. Барем сам ја могла. Сада, надам се да више неће моћи, бар не неко време.”

„Није ми много тога јасно”, рече он, уздишући.

Насмешила се. „Један писац из будућности описао је време као бескрајну башту са безброј стаза које се рачвају. Човек кроз време ходи као по некој стази. Кад год је у недоумици шта да уради, нађе се пред раскрсницом. Онда када реши шта ће, наставља једном од стаза. Збир свих стаза на којима се људи у овом тренутку налазе чини садашњицу, овај свет око нас. Међутим, људи су измислили како да стигну у прошлост и будућност.”

„Као пречицом”, рече он.

„Да”, осмехну се она кисело, „као пречицом. Када се тако пречицом вратиш у прошлост, онда можеш учинити нешто што ће неке од људи навести да не крену стазама којима су намеравали да иду. Тако се будућност тобоже може мењати. Тако сам ја изменила будућност.”

„А зашто?” упита он.

„Зато што сам живела у будућности за коју сам веровала да је најгора од свих могућих. Цела средња Европа била је под немачком влашћу. Живело се добро, али су сву надарену децу осталих народа одузимали родитељима још као бебе и школовали их по интернатима  за Немце. Језици других народа су одумирали. Обичаји такође. Ја сам тек пред крај гимназије сазнала за своје порекло. Сазнала да сам Српкиња. И да су ми родитељи до краја живота имали проблема, јер нису хтели да се помире са губитком детета.”

„Колико је далеко та будућност?” упита он.

„Догађало се то крајем двадесетог века”, рече она. „Тада су се у књигама неких научника јавили наговештаји да је могуће направити машину која би омогућила путовање кроз време. Почела сам да студирам физику, а кад сам дипломирала, пришла сам групи учењака која је успела да направи прву такву машину. Ја сам је украла и вратила се у прошлост да је изменим. Да спречим немачку доминацију над Србима.”

„Како?” рече он.

„Тако што сам осамсто тринаесте спречила ваш одлазак код аустријског цара, од кога сте тражили и добили помоћ за устанике у Србији. Док сте били у Новом Саду, ја сам уредила да примите поруку да одете у Београд на разговоре са Карађорђем.”

„Боље га не спомињите. Већу срамоту у животу не доживех”, рече он, устајући. „Извините што устајем, мука је. Срамота је рећи, али не могу дуго да седим. Ни чувене илиџе у Баварској ми не помогоше.”

„Међутим, догађаји су пошли током који нисам предвидела”, настави она. „Нисам ни помишљала да ће Турци тако лако поново прегазити Србију. Много људи погибе.”

„И сад је тешко у Србији”, рече он. „Михајло мораде у Цариград да га султан произведе за књаза.”

„Биће још теже”, рече она. „Много ће се ратова водити и много ће Срба изгинути.”

„Хоће ли бар Србљи имати своју државу? Хоће ли се испунити мој сан о Илирском краљевству?” рече он, узбуђено.

„Хоће, али ће та држава мало среће Србима донети. Када сам вам послала поруку, вратила сам се у доба из кога сам пошла да видим шта сам учинила. Србија је опет била пред ратом. Била сам очајна. У својој надмености, у свом покушају да се играм Бога, уништила сам читав један свет, а готово ничег доброг нисам донела. Ипак, нешто сам научила. Решила сам да више не покушавам да мењам историју. Остала сам да живим тамо и са својим народом делим зло које сам му нанела. Одупирала сам се искушењу све до пре неколико дана када сам сазнала да болујем од једне неизлечиве болести, у ваше време још непознате. Тада више нисам могла да носим терет сама. Морала сам неком да се исповедим.”

„А зашто баш мени? Што мислите да сам ја највише страд’о?” упита он. „Проживех цео век. Доживех осамдесету и још сам здравог духа, ако већ не и тела. Имам толико новаца, да не знам коме их оставити...”

„У свету који сам уништила”, прекиде га она, „цар вас је поставио за намесника Србије. Били сте на челу Србије двадесет девет година, успевајући да вештим дипломатским потезима сачувате мир.” Она застаде. „Оженили сте се срећно и имали четворо деце.”

По први пут осетила је како се његова старачка мирноћа разбија. Сео је на клупу поред ње и шакама покрио лице. Спарушене руке избраздане плавим жилицама лагано су му подрхтавале.

„Имао сам наследника?” упита он, дрхтавим гласом, молећиво дижући поглед.

„Три сина и једну кћерку”, рече она, склањајући поглед.

Ћутао је неколико минута, загледан негде у даљину. Сиви новембарски облаци полако су се гомилали на небу, повремено замрачујући Сунце и доносећи студен. Напослетку је устао, не скрећући поглед ка њој, и тешким кораком почео да се спушта низбрдо. Посматрала га је дуго, све док се није претворио у још једну црну тачкицу на смеђем пругастом тепиху. Мало касније и она је устала и спорим кораком отишла до места на коме се малочас материјализовала.

5.

Прво се накратко вратила пола сата у прошлост, не би ли бар поправила последњу грешку коју је у животу учинила и несрећном старцу омогућила да у миру проживи последње године живота, а затим је, обасјана хладном светлошћу џиновског црвеног Сунца, сачекала избављење од даљих мука.