Борис Небесниј

Украјинци у Србији

Увод. Са територије садашње Украјине, у различитим временским периодима, историјским и економским условима, украјински народ се досељавао на просторе данашње Републике Србије. Историја украјинскг народа не може се изједначити са историјом украјинске државе. Географски положај, умерена континентална клима, плодна равница, шуме, вода и водени путеви, богатство разноврсном дивљачи и рибом, рудно благо и друге предности украјинске степе, карпатских планина и црноморске обале, као и мирољубив и радан украјински народ одувек су били мета разних завојевача. Од Кијевске Руси (кнежевине), татарско - монголских освајања, галицијско-волињске државе, литванско-пољског периода, козачког доба и његове ликвидације, руске царевине, аустријске монархије, светских ратова и СССР-а, до савремене Републике Украјине, границе су се много пута премештале и мењале. Украјина је дељена према снази и хтењу великих сила. Мењали су се називи и губила своја државност. Услови живота народа су зависили од тренутне власти. У неким периодима било је забрањено учење на матерњем језику у школама, забрањена употреба писма и штампање књига и слично. Вршило се унијаћење, потискивала се и затирала национална култура са циљем уништавања националне свести. Из перспективе таквих околности треба посматрати досељавање Украјинаца на ове просторе. Насељавања су се одвијала хтењем великих сила и у циљу остваривања њихових интереса, а за она времена била су многољудна.

Организована појединачна досељавања. Појединачних досељавања црквених и учених људи било је још од времена продора Турске на Балкан од 15. века на даље. Те везе су касније појачане, поготово почетком 18. века. Ове везе биле су најинтензивније и најплодоносније на подручју данашње Војводине, која је у то време била у саставу Аустрије и Угарске. Из тог времена вредно је поменути да су професори Кијевске академије 1735. године у Сремским Карловцима били наставници словенских језика, латинског, филозфије и богословских наука. Један од познатијих међу овим професорима, Емануел Козачински написао је и са својим ученицима поставио прву српску позоришну представу.

Посебно поглавље српско – украјинских веза с почетка 18. века је боравак украјинских монаха у фрушкогорским манастирима. Тако на пример, Арсеније Јовановић Шакабента 1743. године доводи у Карловачку митрополију иконописце из кијевског манастира Печерска Лавра (прва висока школа источних словена и претеча Кијевске академије), да иконосликају фрушкогорске манастире и обучавају српске сликаре. Неке од ових фресака и данас украшавају зидове и портале фрушкогорских манастира. Богослужбене и световне књиге, штампане у Украјини, као што су: Кијевски псалтири, литургије, библије, животи светаца, октоиси, апостоли, апостолске беседе, канони, духовни алфабети, али и књиге из природних наука, беседништва, филозофије са логиком и друге, биле су похрањене у манастирима: Обед (данас не постоји), Врдник, Јазак, Бешеново, Шишатовац, Петковица, Кувеждин, Дивша, Привина глава, Хопово, Крушедол, Велика Ремета, Гргетег, Раковац и Беочин. Многе од ових књига сачуване су до данашњих дана. Само два манастира, Фенек и Мала Ремета, нису имали књига из овог времена.[1]

Први талас масовног досељавања. Првом половином 18. века, након потискивања Турака из југоисточне Европе од стране Аустрије, почело је систематско пресељавање народа из свих крајева Царевине. Простори дадашње Војводине били су слабо насељени и економски неразвијени, а то стање се још више погоршало исељавањем Срба у Русију (на просторе данашње Украјине, где су формиране Нова Србија и Словеносрбија) после укидања Потиске и Поморишке војне границе. На те слободне просторе почела је систематска колонизација Русина, Словака, Чеха, Мађара, Немаца, Пољака и других народа.

Са подручја данашње Украјине већ од 1745. године почиње досељавање словенских народа у Бачку, Срем и Славонију. Прво организовано насељавање је било у Кулу, Крстур (данашњи Руски Крстур), Куцуру и друга места у Бачкој, а неколико година касније у Шид и околна места у Срему. Досељеници су себе називали Русини (назив за Украјинце из доба кнежевине - Кијевска Рус) или Руснаци. Разумљиво да су нови досељеници са собом донели своју културу, обичаје, ношњу и језик. ”Русински или руски језик је бачванско-сремски дијалект украјинског језика, који припада његовом југозападном говору, али се током времена одвајао, преузимањем много елемената других језика, и тако се значајно удаљио.“[2] У међувремену је тај језик кодификован сопственом граматиком, писмом и речником. Русини су и после 250 година сачували и учврстили своју самобитност. Изграђене су многе институције за очување националног обележја у областима образовања, културе, информисања и друго. Русини данас у Србији имају статус посебне националне мањине.

Запорошки Козаци у Војводини. После слома Запорошке Сичи, украјинске козачке државе на Дњепру, 1775. године, руска царица Катерина Велика протерала је Козаке из државе. Они су десетак година лутали по рубовима Турске царевине, обалама Дунава, Молдавији и Татарској. Незадовољни условима живота у Турској, затражили су од аустријског цара Јосипа II право да се преселе у Царевину. Након дужих преговора добијена је сагласност. Истина, постављени услови за усељавање су били доста неповољни. Козаци су морали да се сами наоружају, да обезбеде коње, да буду под командом немачких официра, да носе само своју народну козачку униформу, да не могу да се жене, ограничено им је кретање, накнада за војну службу је била мнимална и тако даље. Ипак и под тим условима 1785. године досељено је 7 до 8.000 људи.[3] С обзиром на бројност ово се може сматрати другим таласом досељавања Украјинаца на просторе данашње Војводине. У првој фази Козаци су насељени у зони војне крајине према Турској. Распоређени су у мање групе и распоређени у Банату са сабирним центром у Темишвару, а бригадама у Панчеву и Белој цркви. У Бачкој су насељени дуж реке Тисе, на обе стране обале, са сабирним местом у Сенти. Из овог центра се касније регрутовало људство за милицију у Суботици, Новом Саду и Сомбору. Након изласка из војске због старости, са скромним принадлежностима, Козаци су се настањивали у Тителу, Ковиљу, Шајкашу и другим околним местима.

Даља судбина ових Украјинаца није довољно расветљена. Неки историчари сматрају да је ово козачко „племе”, због забране склапање бракова, постепено изумрло. Други мисле да су се запорожци посрбили и претопили у месно староседелачко становништво. Могуће је, да се део козака није дуго ни задржао у Бачкој, да су се вратили старим путевима у Задунавску Сич, па чак и на Дњепар, на просторе одакле су кренули. Данас о овим Украјинцима нема аутентичних трагова о њиховом постојању.

Миграција двадесетих година 20. века. Двадесетих година 20. века, у време Октобарске револуције у Русији, скоро 70.000 избеглица из Украјине и Јужне Русије нашли су своје уточиште у Краљевинии Срба Хрвата и Словенаца. Међу досељеницима је било око 40 хиљада војника и око 30 хиљада цивилних лица. Процењује се да је међу овим емигрантима било преко 30 хиљада Украјинаца, по пореклу или месту рођења.[4] У почетку су ове избеглице биле смештене у око 300 колонија по целој Краљевини. Тек 1924. године су добили право слободног бирања сталног пребивалишта. Већи део се определио за Србију, а Украјинци из Западне Украјине већином су се определили за Загреб, Београд, Војводину и Славонију.

У Београду, је преовлађивало руско избегличко окружење. Будући да је царска Русија, од 17. века била конципирана као национално – политички монолитна империја у српској средини сви досељеници су доживљавани као Руси. Украјинцима није било лако да афирмишу и сачувају свој идентитет. Велики притисак на њихову самбитност вршили су Руси, пре свега, незадовољни бољшевичком победом. Разлоге за пораз су видели и у “украјинском сепаратизму”. Подстицали су поделу Украјинаца на источне “малорусе” и западне (из Галиције) називајући их “украјинским националистима” и слично.

И поред тога, Украјинци су успели да одрже и негују своју самобитност. Већ у првим годинама успешно су организовали културно просветну делатност. Основано је Културно друштво „Просвета”, а касније и „Украјинско друштво”. Приређиване су Шевченкове вечери, певале су се украјинске песме, читани стихови, негован је народни фолклор, у закупљеним просторијама отваране су библиотеке и читаонице и слично. Шевченкове вечери су прерасле у Дане украјинске културе у Краљевине СХС. Драмска секција Друштва неговала је врхунски драмски репертоар, а у сарадњи са Српским певачким друштвом организовани су веома успешни концерти, на којима су се певале српске и украјинске песме. „Просвета” је касније основала подружнице у Новом Саду, Великом Бечкереку (Петровграду, данас Зрењанину), Суботици, Шиду и другим местима. У Смедереву је основано Друштво “Кобзар” са драмском и тамбурашком секцијм, а украјинске аматерске драмске секције постојале су у Шапцу, Пожаревцу, Зајечару и неким мањим местима. Студентска омладина је основала Украјинско студентско друштво. Вредно је напоменути да су друштва добијала финансијску помоћ Краљевине СХС. У овој имиграцији било је много врхунских интелектуалаца (професора, правника, лекара, фармацеута, уметнике и других) који су оставили дубоки траг у образовању, уметности и култури Србије, између два светска рата. Већи део Украјинаца, досељених у Србију двадесетих година прошлог века, после 1944/45. године одселио се у Западну Европу и прекоокеанске земље. Један број њихових потомака и данас живи у Србији и просторима бивше Југославије.

Колонизација Босне и Херцеговине. Једина препознатљива украјинска национална мањина која данас живи у Србији није досељена непосредно из Украјине. Садашњи Украјинци у Србији, који претежно живе у Војводини, потичу од миграционих кретања Украјинаца из Босне, из времена када су Босна и Херцеговина и Србија биле у заједничкој држави Југославији.

До 1878. године Босна и Херцегвина је била под Турском влашћу. После Берлинског конгреса окупирана је од Аустро-Угарске монархје, а анектирана 1909. године. Одмах по окупацији и успостављању Врховне земаљске управе 1879. године, почела је систематска колонизација. Под појмом „колонизације” подразумева се организовано насељавање на унапред припремљеном терену, на коме се колонистима обезбеђују одређене привилегије и повластице. Аустро-Угарска је у Босни и Херцеговини затекла елементе типичног феудалног поретка, општу несигурност, натуралну привреду и низак степен образовања. Уз то треба додати: недостатак путева, екстензивну земљорадњу, незаинтересованост кметова за њено унапређење и непостојање индустрије. Државним програмом под називом „Решење аграрног питања у Босни и Херцеговини” вршена је агресивна пропаганда за насељавање Босне. Прогласима су се, бираним речима, хвалила природна богатства Босне, обећавало благостање и лагодан живот за дошљаке. У суштини, било је у питању освајање сировинске базе, обезбеђење тржишта за своје индустријске производе, али и одскочна даска за даљи продор на Балкан.[5]

Колонизација иностраног живља у Босну и Херцеговину званично је почела 1896. године, а завршена 1905. У стварности, досељавање је почело већ 1880. године и трајало је до почетка Првог светског рата 1914. године. Прво су насељени Немци (из Хановера, Рајнске области, Вестфалије, Есена и северзападне Немачке) а међу њима и Холанђани, у околину Босанске Градишке (Нова Топола /Виндхорст/, Александровац /Рудофстатл/) и Бијељине /Францјозефсфелд/. Овом колонизацијом насељено је око 24.000 људи. (Пред крај Другог светског рата 1944. године они су се иселили у Аустрију (Клагенфурт, Филах) и Немачку, а остало је само неколико породица.) Нешто касније досељавају се Италијани у околину Прњавора (Маховљани, Штивор), затим Моравци, Чеси, Мађари и Словаци (Босански Кобаш, Мачино Брдо, Нова Вес, Хрваћани). За учеснике ове колонизације било је претходно обезбеђено парцелисано и премерено земљиште у површини од 10,5-12 ха за сваку пордицу. Земљишта су бирана у равничарским и плоднијим теренима, уз доста других привилегија, као што су повољни кредити и слично. Разумљиво, те повластице су највише користили Немци, као боље организована и фаворизована етничка група.

Колонизација Украјинаца у Босну. После Немаца, најбројнију групу колониста у Босну представљали су Украјинци. Са овом етничком групом досељени су и Пољаци. (Према споразуму влада ФНР Југославије и Р. Пољске 1946. године, Пољци су исељени у Шлезију у Пољској.) Упоредо са овим досељавањем у Босну, насељавана је и Славонија, али у знатно у мањем броју. Досељеници су били из Галиције, а мањим делом из Северне Буковине и Закарпатја. Ово пресељавање сматрано је „интерном” колонизацијом, будући да су ови крајеви били под Аустријом још од 1720. године. Први украјински колонисти појављују се и пре 1890. године. Најмасовније досељавање било је 1898-1901. године, с тим да су појединачна досељавања трајала до почетка Првог светског рата и каније. Украјинци су у Босну досељени под називом Русини, себе су звали Украјинцима, а староседелачко становништво их је називало Галицијанима.

Први досељеници су добијали бесплатно државно земљиште под шумом, такозвану „царевину”. Да би добили обрадиво земљиште морали су да крче шуме. Дрво су морали предавати држави с тим да су имали право да задрже грађу за градњу кућа и привредних објеката. У првим годинама били су ослобођени пореза – десетине, а касније само у сушним годинама. Ове, иако скромне, повластице нису дуго потрајале. Прописи за насељавање брзо су се мењали, на штету колониста. Локације су биле удаљене и разбацане на широком простору, често и у пустарама, без проходних путева. Не ретко најближи комшија је био удаљен по километар и више. Људи са породицама, чак и са малом децом, данима су лутали по шумама тражећи своју парцелу. Било је случајева да су запоседали погрешне парцеле. Чекање „царевине”, односно да им се одреди локација и размери парцела трајало је веома дуго. Породице које су се касније досељавале нису добијале „царевину” и морале су да купују земљиште. Ове куповине су биле неорганизоване, а за једно имање се плаћало и до 600 круна. За време чекања живот је био веома тежак. Породице су становале у турским хановима, биртијама, под шаторима, чак и под ведрим небом. Цене и оваквог становања биле су веома високе. Биле су лихварски скупе животне намирнице и услуге превоза на додељену локацију те су досељеници нагло сиромашили. Новац за продато имање у Украјини брзо се трошио, делом потрошен за пут, а већим делом за скуп живот. Остајало је све мање средстава за куповну имања. Стање је погоршавало и непознавање језика, лош смештај многочланих породица, глад, болест, велики број смртних случајева, нетрпељив став староседелачког становништва и друге невоље. То је доводило људе до очајања и безнађа, те су биле честе појаве пијанства, а било је случајева и самоубистава. Неке породица су се вратиле назад у Украјину, а неке су продужиле сеобу у Европу и прекоокеанске земље. То је био најтежи период живота досељеника у новој средини.

Оснивање првих насеобина. Основни административни центар украјинске клонизације био је Прњавор, који је касније постао центром окупљања расељених породица. Досељавање у Општину Прњавор је почело 1898. године, а масовније око 1900. гдине. То су били Украјинци из Галиције, претежно из општина Товмач, Броди, Трнопољ, Рогатин, Бучач и Рава Руска. Неколико породица стигло је из Карпатске Украјине. Тада су насељена и села Бабиновци, Караче, Илова, Долина, Мацино Брдо, Околица, Моравица, Ратковац, Радуновац, Коњуговци, Галипољци, Лужани, Вучјак, Штрпци, Дренова, Палашковци и засеок у Прњавору по Украјинцима назван Украјински Луг.

У приближно у исто време почело је насељавање Деветине, Каменице, Дубраве, Брезика, Хрвачана, Просека, Поточана, Друговића, затим Лишње, Мујинаца, Брезика, Гајева, Чорле, Моравице и Вршана. Досељеници су били претежно из Бучача, Пидгајца, Скалата, Трнопоља, Бережана, Рогатина, Раве Руске, Сокаља и Товмача.

Дервенту и околна места (Кукавица, Башчари, Живинице, Плехан, Бијело Брдо, Кулиновци, Агићи, Мишковци, Детлак, Календеровци и места од Брода до Сарајева) постепено насељава украјински живаљ још од 1898. године. То су били досељеници из Забража, Золочва, Зборив, Подгајаца, Перемишљана, Бережана, Брода, Каминке, Струмилова, Бучача, Городенке, Раве Руске и неколико породица из Карпатске Украјине.

Насељавање у Општини Босанска Градишка почело је 1900. године. Поред Градишке Украјинци су се настанили у Церовљанима, Чатрњи, Буквику, Врбашкој, Брестовчини, Мокрицама, Тополи, Турјаку, Петровом Селу, а касније М. Дубравама и Лисковцу. То су били досељеници из Трнопоља, Скалата, Рогатина, Бучача, Манастирске и Раве Руске.

У Оштину Приједор досељавање Украјинаца траје од 1890. до 1912. године. То су били досељеници из општина Трнопољ, Брод и Дрогобич. Већи број Украјинаца је насељено и у Козарцу, Грнићи, Калата, Камичани, Трњани, Козаруша, Орловци, Полане, Маричка, Томашица, Ракелићи, Милаковци и Пастирево. У исто време мањи број породица се насељава и у Општину Босански Нови.

Посебно треба издвојити досељавање у Сарајево, где се окупљала украјинска интелигенција. У Завидовиће и Вареш се досељавају радници, због фабрике за прераду дрвета и рудника.

Бања Лука није била масовно имиграционо подручје у првом досељавању Украјинаца, иако је било и непосредних досељавања. Али, Бања Лука као културни, образовни и привредни центар, већ од 1900. године постаје значајно средиште Украјинаца учесталим досељавањм из других босанских колонија. Једни су долазили јер им се није допала „царевина”, па су за сопствена средства куповали мања имања, други су тражили боље плаћене послове, имућнији због школовања деце и других разлога.[6]

Објављених статистистичких података о броју досељених Украјинаца нема, а из расположивих извора може се доста поуздано закључити да је до 1914. године у Босну досељено 12-14 хиљада, а у Славонију 3 до 4 хиљаде Украјинаца и око 4 хиљаде Пољака из Галиције.

Социјална култура досељеника. У почетку су биле велике разлике у економији, начину рада и животним навикама између Украјинаца, с једне стране, и домаћег живља, с друге стране. Галицијани (како су их звали староседеоци) су донели многе новине за које староседеоци нису знали. Иако је мали број досељеника донео своја радила и алате, досељеници су донели нову културу. То се у пољопривреди односи на начин обраде земље (гвоздени плуг, ваљци за уситњавање земље, брначе, начин презања коња), нове алате (за обраду дрвета, жрвањ, сечке за уситњавање сточне хране, преслице на ножни погон, млатило за одвајање зрна од сламе), нове ратарске културе (хељда, раж, просо, лан, коноља, сунцокрет), сађење и сејање поврћа, начину гајења стоке (претежно гајење млечних крава, а стим у вези и прављење маслаца, павлаке и посног сира), држање пчела и слично.

У почетку су грађене мале куће, чак и колибе. Међутим, након стабилизације почела је градња по узору на стари завичај. Окућница је било организвана тако да је кућа грађена према путу, најчешће покривена раженом сламом. Пред кућом је била баштица са малим цветњаком и обавезном ниском дрвеном оградом. По угледу на стари крај куће су грађене са више просторија, имале су дрвени под и застакљене прозоре. Куће су унутра биле подељене на кухињу у којој се живело и собе за спавање. Кухиња је била намештена столом, столицама, клупом (која се могла развлачити и прилагодити за савање), шпоретом (најчешће зиданим) и креденцом. Собе су биле опремљене креветима, шкрињама за постељину и другу робу, а на зидовима су биле иконе, обавезно Мајке Божије и Исуса Христа, али и Светог Николе и других светаца. Зидове су често украшавали везени пешкири и урамљене фотографије својих најближих. Иза куће су биле штале, радионице, амбари за чување летине, настрешнице за пољорвредна радила, штагљеви за сено и други објекти. У бројнијим породицама у дворишту су се зидале пећи за печење хлеба, импровизоване сушаре за сушење воћа (углавном јабука, крушака и шљива).

Исхрана и приремање хране у почетку су били припремани на начин из старог краја. Хлеб, претежно ражени (али и пшенични, овсени, јечмени, хељдани, кукурузни или мешани чак и са кромиром), пекао се у хлебним пећима за целу недељу. Кувана јела су била каше од хељде и проса, боршч (чорба од поврћа, најчешће од цвекле), варенеки (кувано тесто филовано сиром, кромпиром, купусом или сезонским воћем), печени пироги, киселио се купус, репа и краставци, сушило се грашак, шумске гљиве и друго. Млеко и млечни производи су били оснава исхране и свакодневни обавезни оброк.

Очување националног идентитета. Украјински досељеници су у почетку били расоређени, у малим групама, у стотинак насељених места међусбно удаљених и преко 150 километара. Досељеници су били махом сиромашни сељаци и ситне занатлије. Већина је била писмена, али било је и неписмених, а међу досељеницима није било високо образованих људи, чак ни учитеља нити свештеника. У таквим околностима је било веома тешко организовати друштвени живот.

Породица је била основни стуб и окосница аутентичног очувања језика, обичаја, традиције, вере и верских обреда. Породица је била и колевка у којој се неговала љубав и свест о припадности свом народу. По кућама су се окупљала деца и обучавала основној писмености. Куће су служиле чак и за одржавање верскох обреда.

Досељени Украјинци су били грко-католичке вере и веома побожни верници. У почетку су имали много проблема да задовољавају своје верске потребе, као што су крштења, венчања, сахране и богослужења. Опслуживали су их хрватски римо-католички или српски православни свештеници. Нису били ретки покушаји да се верници привуку православној цркви, обећањем попова да ће их бесплатно крштавати, сахрањивати и слично. Било је случајева преласка у и другу веру. Тако на пример, у Парохији Церовљани, због тога што дуго није било грко-катличког свештеника око 1000 душа је прешло на латински обред. У Петровм Селу, исте парохије, 40 Украјинаца се осећало римо-католицима, а по националности Немцима.[6] Било је и случајева да у једној породици, три брата припадају трима верама.

Међутим, убрзо су почеле да се оснивају парохије и зидају цркве. Прва парохија основана је у Прњавору 1897, а црква је изграђена 1912. године. Затим су почеле да се оснивају парохије. У Деветини 1900, Старој Дубрави 1906, Дервенти 1907, Бања Луци и Козарцу 1910. године и тако редом. Важну улогу на очувању националног идентитета Украјинаца има Манастир Студета, изграђен у Каменици 1907. године. Манастир, заједно са црквим изгорео је, у подметнутом пожару, на Богојављење 1914.године. Манастир је поново је обновљен, а дефинитивно укинут 1924. године. Манастир је био значајан верски, образовни и културни центар.

До половине тридесетих година 20. века основано је десет парохија и изграђено је 26 цркава и капела, углавном сопственим средствима. Парохије су обухватале 92 насељена места и окупљале преко 11 хиљада верника. Због разбацаности на великом простору, део украјинске популације остао је ван верски органзованих средина. Украјинска грко-католичка црква одиграла је веома важну улогу у очувању нациналног идентитета Украјинаца у Босни. Она је, у прво време, била окосница духовног, образовног и културног живота.

Прве читаонице организоване су по кућама. Тек 1909. годне у Прњавору је основана и регистрована прва Читаоница. Она је била подстрек и узор за отварање таквих читаоница и у другим срединама. Читаонице су биле место окупљања, где су се колективно читале књиге и новине из старог краја. Поред тога, убрзо су почела да се окупљају и оснивају певачка друштва, аматерске позоришне групе, приређују представе, организују забаве и слично. Важну улогу на очувању нациналног идентитета Украјинаца у Босни имало је Културно просветно друштво „Просвета”. Друштво је основано 1907.године у Лишњи, а регистровано 1909. године у Прњавору. Већ 1912. године „Просвета” је била уписана у Лавовску „Просвету”, као њена филијала. До 1914. годне је имала своје филијале скоро у свим местима где су били насељени Украјинци. Захваљујући активностима „Просвете” 1911. године добијена је сагласност и одобрена средства, од надлежних органа у Сарајеву, за оснивање школа и учење украјинаског језика у Прњавору, Лишњи, Деветини и Дубрави. Украјинци су имали обавезу да сами обезбеда учитеље.[7] У првој деценији 20. века оснивају се прве украјинске кредитне штедионице, сељачке и занатске задруге и организују други облици самопомоћи.

Након досељавања украјинске интелигенције у Краљевану Југославију двадесетих година 20. века, успостављају се контакти са организованим украјинским друштвама у Загребу, Београду и Љубљани. Од 1933. до 1941. године на украјинском језику штампају се новине „Ридне слово”. По свом садржају биле су веома богате и разноврсне, са рубрикама као што су: „Из родног краја”, „Новости из Југославије”, „Шта се дешава у свету”, „Из наших насеља”, „Господарство” и слично. Убрзо су постале обавезна лектира скоро сваке породице. Од 1934. до 1941. године излази и илустровани „Годишњи календар”. Први светски рат је знатно променио живот и успорио напредак, а Други светски рат је у основи променио положај новодосељенг украјинског становништва.

Пресељавање у Србију. Убрзо после досељавања Украјинаца у Босну појединачно су успостављани контакти са Русинима у Војводини. Повезивала их је грко - католичка вера и релативна блискост језика. Склапали су се мешовити бракови, најчешће у Војводини и слично. Појединачних пресељавања из Босне у Војводина било је стално. Нешто интензвније после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а посебно пред почетак и за време Другог светскг рата. У целини гледано оно није била масовна појава.

Колонзација Војводине. Миграција Украјинаца из Босне у Србију одиграла се После Другог светског рата 1945 и 1946. године. Новостворена држава Федеративна Народна Република Југославија вршила је колонизацију Војводине партизанским породицама из Босне, Лике, Баније, Херцегвине, Далмације, Црне Горе и Србије. Овом колонизацијам досељено је неколико десетина украјинских породица. Украјинци су насељени у Руском Селу, Новим Козарцима и Крајишнику у Банату, затим у Будисави, Ковиљу, Каћу, Бачком Јараку, Змајеву, Раткову и другм мастима у Бачкој, а неколико породица насељено је у Бешки, Добановцима и Соко Салашу (код Земуна) у Срему. С обзиром на широки простор на коме су колонизирани и малом броју породица у појединим местима, Украјинци су били у свим овим местимам веома малобројна етничка заједница.

Појединачно досељавање. Досељавање Украјинаца из Босне у Војводину, руковођено тражењем бољих услова за живот, било је веома интензивно педесетих и шездесетих година прошлог века. Иако је досељавање било појединачно и неорганизовано, досељен је велики број, тако да у Војводини настаје евидентна украјинска дијаспора. По пописма После Другог светског рата, а и раније, није било могуће установити број Украјинаца у Војводини. Украјинска национална мањина није била посебно исказана, него је сврставана под заједничким називом „Русини, Рутени, Украјинци, Малоруси” или према верској припаднсти. Ови подаци нису давали верну слику о броју Украјинца и доводили су у недоумицу кориснике ових података. Тек по пописима после 1971. године Украјинци добијају статус националности и имају своју „рубрику” у пописним листама.

По попису становништва из 2002. године у Србији је пописано 5354 Украјинца, а 1991. године 4957, што представља повећање од 8%. Међутим, овај показатељ само привидно указује на повећање укупног броја. Уствари, грађани су се, од једног до другог пописа, различито изјашњавали на питање о националној припадности. У суштини, од 1971. године укупан број Украјинаца у Србији је смањен за око 10%.

У Војводини живи 4635 или 87% од укупног броја Украјинаца у Србији. У другим деловима Србије живи свега око 750 Украјинаца, а од тога 60% у Београду. До које мере је миграција у Војводину била неорганизована и стихијна најбоље се види по томе да Украјинци и данас живе у свим општинама у Војводини и у чак преко 200 насељених места.

Током времена, долази до груписања украјинског живља. У општинама Кула, Врбас, Сремска Митровца, Нови Сад и Индјија живи око 85% свих Украјинаца у Војводини. Најбројнија популација је у општинама Кула (око 1500), затим Врбас (око 1000), Сремска Митровица (око 6оо), Нови Сад и Инђија (око 450) житеља и тако даље. Оваква груписаност би се могла позитивно оценити. Међутим, детаљнија анализа показује другачију слику. И у овим општинама Украјинци живе у педесетак насељених места, која су често међусобно удаљена и по 20 километара.

Данашњи положај Украјинаца у Србији. Подела СФР Југословије на три суверене државе: Босну и Херцеговину, Србију и Хрватску, још више је разбила хомогеност украјинске националне заједнице. Поред тога, честе сеобе и промене места боравка, мали број породица у једном месту, претапање у православну или католичку веру, велики број мешовитих бракова, непостојање школа на матерњем језику, мали број културно уметничких друштава и друго, разлози су што трећа, а поготово наредна генерације Украјинаца, рођених у бившој Југославији или Војводини, не говори матерњим језиком. Заборављањем метерњег језика одумире и свест о припадности својој нациналној заједници. У овим околноситима је значајно угрожено и доводено у питање очување националног идентитета Украјинаца у Србји.

Треба указати и на мали број високообразоване хуманистичке интелигенције, која би могла деловати областима друшвене делатности (образовање, култура, уметност, информисање). Управо уовим областима се најнепосредније утиче на одржавање и неговање националног идентитета. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века Украјинци се активније укључују у обнављање и неговање националног и верског живота. Вера и црква су и на даље окосница очувања националног идентитета. Разумљиво је да су и сада биле приоритетне потребе биле оснивање украјинских Грко-католичкх парохија и изградња цркава. У зависности од активног односа свештеника, брже или спорије, око цркве се окуљају људи и обнавља духовни живот.

Знање матерњег језика и образовање на свом језику је основно мерило очувања нациоалног идентитета. У условима када Украјинци живе у великом броју места и малог броја деце школског узраста у појединим местима, није лако организовати школу и окупити потребан број полазника. Ипак, значајан напредак учињен је увођењем факултативног учења украјинског језика са елементима националне културе. Прва оделења су почела са радом у две Основне школе у Кули, затим Врбасу, а касније у Новом Саду и Будисави. У припреми је отварање оделења у Инђији и Сремској Митровици. За сада ова оделења раде по два часа недељно.

Нови облик окупљња омладине, учења матерњег језика и буђења националне свести је Летња школа украјинистике „Просвета”. Такав облик учења може да окупи полазнике и из најмањх средина. Школе се одржавају у камповима који се организују у Војводини и у Украјини. Захваљујући осмишљеном програму, доследним извођењем наставе, добром васпитачком и наставном кадру, Школа је добила признање и високу оцену стручњака. Међутим, ова Школа још увек није добила институционални статус.

Историјска традиција, морал, обичаји, језик, књижевност и уметност су вредности које обележавају сваку националну културу. Поставља се питање како, у условима малобројне националне заједнице, сачувати ове вредности. Један од могућих облика су културно уметничка друштва. У том смислу културно уметничка друштва „Иван Сењук” у Кули, „Карпати” у Врбасу, „Коломејка” у Сремској Митровици, „Кобзар” у Новом Саду и „Калина” у Инђији, имају изузетну улогу и значај. Истина, ова друштва немају професионалних кореографа, редитеља, диригената, сценариста и друго, па је разумљиво да је обим делатности веома узак, а уметнички ниво скроман.

Јавно информисање на украјинском језику је веома скромно, односно у почетној фази. Истина, уведене су емисије у Радио Врбасу, Кули и Новом Саду и получасовна телевзијска емисија на Телевизији Нови Сад, два пута месечно. Према неким оценама, ове емисије не задовољавају стварне потребе гледалаца и слушалаца по квалитету, времену трајања и терминима.

Друштво за украјински језик, књижевност и културу „Просвета”, основано 1989. године у почетној фази свог деловања одиграло је позитивну улогу у буђењу и неговању националне свести Украјинаца. Од 1996. до 2000. године Друштво је издало осам бројева часописа „Украјинско слово”. Организовало је летње школе украјинистике у Војводини и Украјини. Први пут у историји Друштво је организовало масовну посету Спомен гробљу, код Сомбора, погинулим борцима Трећег украјинског фронта у Другом светском рату. Велику заслугу за прикупљање потписа за електоре за оснивачку скупштину Националног савета има Друштво и слично. И поред постигнутог, може се оценити да Друштво „Просвета” није довољно учинило на образовању сопствених кадрова и подстицању талентоване омладине за школовање на факултетима хуманистичког смера у Украјини.

На Електорској скупштини, одржаној у Кули 17. маја 2003. уз присуство 38 електора (за сваког електора било је потребно 100 потписа грађана), изабран је Национални савет украјинске националне мањине. Формирањем Националног савета учињен је велики напредак на афирмацији украјинске националне заједнице у Србији. Овим чином украјинска национална заједница је први пут, у историји свог постојања на овим просторима, стекла статус националне мањине. Реално је очекивати да ће у наредном периоду, уз помоћ државе, украјинска заједница учинити значајан напредак на побољшању свог статуса и очувању националног идентитета.

Нови Сад, јануар 2005. године

Напомене

1. Павле Штрасер: Украјинци у Сремским Карловцима, “Украјинско слово” но. 6. 1999. год
2. Олена Млинвська (м.Київ) Українська діаспора в південнослов׳ янсьих землях Українці Хорватії, 2002 року
3. Лазар Ћелап: Колонизација запорошких козака у данашњој Војводини и XVIII столећу Матица српска; Зборник за друштвене науке, бр. 24
4. Володимир Козлімін (м. Харків): Українські грмадські организації в Югославії Українці Хорватії, 2002 року
5. Душан Дрљача: Колонизација и живот Пољака у Југословенским земљама Српска академија наука и уметности – Етнографски институт; Књига 29. Београд, 1985.
6. Ювілейний календар 1940 о. Олександар Біляк; Українці в Босні й Славонії
7. Иван Терлюк: „Просвіта” берегиня национальної ідентичності „Українське слово” но. 1. 2. 3. 4: 1996. – 1997.

Литература:

• Мала енциклопедија Просвета. Београд, Издавачко предузеће Просвета, 1959.
• Enciklopedija leksikografskog zavoda. Zagreb, Jugoslovenski leksikografski zavod,1969.
• Енциклопедија Британика (сажето издање). Београд, „Народна књига” - „Политика”, 2005.
• Енциклопедичний довідник. Київ, 1986.
• Історія українського народу / Роман Млиновецький. Мünchen, „Українське Наукове Видавництво”, 1953.
• Історія України / Михайло Грушевський. Київ, 1994.
• Ілюстрований календар „Рідного Слова”, 1934 – 1941.
• „Українське слово”, Товарество української мови літератури і култури Воеводини, но.1-7; Новий Сад - 1996 - 2000.
• Колонизација и живот Пољака у Југословенским земљама / Душан Дрљача. Српска академија наука и уметности, Београд, Етнографски институт; Књига 29, 1985.
• Пояснення тризуба / О. Пастернак. Київ, „Веселка”, 1991.
• Студії з української етнографії та етнології / Хведір Вовк. Київ, „Мистецтво”, 1995.
• Колонизација запорошких козака у данашњој Војводини и XVIII столећу / Лазар Ћелап. Нови Сад, Зборник за друштвене науке Матице српске, бр. 24.
• Različitost na delu. Novi Sad, Centar za multikulturalnost, 2002.
• Ukrajinci hrvatske – materijali i dokumenti. Zagreb, 2002.