Дејан Ајдачић

Представе Перуна у словенским књижевностима 20. века

Дејан Ајдачић: Славистичка истраживања, Београд, ИП Филип Вишњић, 2007. - с. 55-64

Kњижевнe обрадe исте теме у текстовима различитих писаца крећу се у кругу истих мотива и јунака, јер су упућене на иста полазишта и сродне изворе, па је разумљиво да су и оквири сижеа и црте ликова често сродни и слични. Насупрот тим нитима заједничког, постоје неке разлике у њиховим речима и делима, извесно непоклапање у њиховој мотивацији. Грађењем унеколико друкчијих односа ликова и смисла њихових поступака руководе идеје самог писца. Наравно, једна тема ни не може бити обрађена на потпуно исти начин, па у испитивању текстова на сродне теме ваља осветлити – како оно што их повезује, тако и оно што из раздваја – било да су те разлике плод различитих књижевних епоха и укуса или личних наклоности и надарености писаца.

Готски романи, романтизам и фолклорни реализам су књижевно активирали фикционалне могућности нижих бића из народних веровања. У првој половини 19. века, митолози и мистификатори су још трагали за саставом словенског Олимпа, па су богови тек на прелому 19. и 20. века постали јунаци књижевних обрада словенских митова, што је било подстакнуто и кретањима у уметности несловенских европских народа на прагу модернизма. И писци су открили чари божанских пантеона древних култура. Избор богова као књижевних јунака њима је дозвољавао да се препусте тежњи ка узвишеним надљудским бићима и откривању тајновитих старина одавно потиснутих веровања Словена. Повратак у прошлост посредством књижевности није био само археолошко чепркање по остацима ишчезле културе, нити поигравање са страхом од нечистих бића, већ и потрага за исконским и вечно живим. Потрази за старим али и новим значењима митске слике света придружила се и љубав према најдревнијим остацима своје, националне историје и духовности, као и осећање блискости словенских народа исказивано подсећањем на период заједничког живота.

У овом разматрању пажња је усмерена на текстове словенских аутора 19. и 20. века у којима је као дејствујуће лице представљен врховни бог старе религије – Перун. Овде неће бити речи о узгредним спомињањима Перуна или епизодама историјских романа у којима се приказује бацање његовог кипа у таласе Дњепра. Представљање Перуна као активног лица давало је писцима могућност књижевног надграђивања сазнања о овом богу. У испитивању књижевних представа Перуна биће указано и на могуће мотивације стваралаца у грађењу слике словенског бога, као и мотивације које су њему, као индивидуализованом лику приписиване. Књижевници су полазили од постојећих митолошких знања и мењали их – додајући, одузимајући или друкчије сагледавајући елементе које су им нудиле старе и нове књиге о словенским веровањима. У њиховим представама нека су својства Перуна наглашена, док су нека тек назначена, и слабо искоришћена. Књижевној, углавном песничкој имагинацији био је широм отворен простор јер су знања о боговима древних Словена оскудна – те је било могуће измишљати и карактерне црте бога, прилике у којима се налази и његове поступке. Митолози 18. и 19. века, без критичности потоњих истраживача, дали су чак и раскошнију слику о Перуновим својствима, при чему су се ослањали на старе списе, а потом на прве истраживаче словенске религије, на студије Словенске старине Павла Шафарика, Науку о словенској митологији Јана Хануша, тротомно дело руског истраживача Афанасјева Поетски погледи Словена на природу, списе његовог следбеника Коринфског, на студију Хрвата Натка Нодила (1885-1890), на мистификације или бројна популарна издања у фељтонима и књижицима. Доцније су Л. Леже (La Mythologie Slave, 1901) и Љ. Нидерле (Slovanské Starožitnosti) поставили темеље поимању словенске религије у првој половини 20. века, док је у другој половини века утицајна била књига Иванова и Топорова Исследования в области славянских древностей (1974).

Митологија, приче о поступцима богова, полубогова и знаменитих људи, представљају надахњујуће полазиште и за дела словенских аутора. Зависно од ентографских или етнолошко-фолклористичких извора на који се писац ослања у књижевном тексту се преузимају веродостојни или измишљени елементи у лику словенских богова, али писац поред преузетих црта увек развија или оставља неразвијеним неке од особености богова из изворника који користи као полазиште и ослонац за своју надградњу, али овде неће бити навођено коју су научну, фолклористичко-етнолошку или популарну лектиру користили књижевници уобличавајући „свог” Перуна, То би захтевало нова и дубља истраживања, која би показала и које од извора су писци користили директно, а које посредно, на који начин су преображавали своје научне и полунаучне изворе. Познавање односа извора и самог текста омогућило би тумачима да оцене удео књижевног уобличења и надградње у појединачним представама о Перуну.

У књижевним текстовима о главном словенском богу, говори се о давно прошлом времену, али се у њима, заправо, повезују вековима удаљене епохе. Тумачећи их, ми, оживљеном времену старих Словена, те времену књижевника који је о њему писао, прикључујемо и мисли посредника које су интертекстуално или асоцијативно укључене у његов текст, да би додали још једно, своје и најновије виђење. Преплитање тако различитих периода у тексту који анализирамо, има тенденцију да распе пажњу тумачу, будући да текст нуди могућност заустављања на једном, било ком од тих нивоа, али и могућност преплитања идеја и представа које припадају различитим временима. Чињеница да је свима упоришна тачка повратак у старину, не значи да ће оживљена древна веровања бити једнако концептуализована. Већ је речено да је удахњивање новог живота посредовано старим записима, али и новијим текстовима – мистификацијама, покушајима митолошких реконструкција. Поред научних и псеудонаучних текстова из којих се преузимају одређене црте некадашњих господара света, тачку ослонца у уобличавању њиховог лика понекад чине и неухватљиве представе пишчевог доба о старој вери Словена или дела других уметника. А каткада, управо књижевни текстови заснивају неке нове, до тада непостојеће представе о словенским боговима. Текуће, живе идеје времена самога творца тада навлаче маску словенских богова, али не да би се вратиле исконским старинама, већ да би исказале неку поруку користећи ликове словенског пантеона. У осавремењеном виђењу словенских богова митолошке представе могу бити преломљене и са становишта психологије, политике, езотерије, историје. Непотпуност података о боговима писцима дају прилику за размах имагинације, а разноврсна наслојавања преузетих чињеница нуде, како творцу тако и тумачу књижевности, друге и друкчије кључеве за разумевање текста.

Када је Ниче пророчки проговорио о сумраку богова, то није био само усамљени глас сумње у заснованост личне вере, већ објава кризе вероисповедања као темеља људске заједнице. Утицајни умови 19. века преиспитивали су са различитих становишта хришћанске догме, што је водило атеизму, али и обраћању пажње на друге религије. Оживљено интересовање за многобожачка веровања, није било повратак паганству као религији, јер није било религиозног посвећења и покорности, нити је могло бити обнове давно заборављених култова и светих текстова. Био је то повратак заборављеним митским причама. Парадоксално, глас о сумраку богова, изазвао је интересовање за паганске богове.

Врховни Бог, од најстаријих богобојазних времена до данас, има и оличава највећу моћ међу другим боговима. Свети и уметнички текстови о богу и боговима, богу и људима, говоре и о сагледавању моћи. Када књижевност фантазијски надграђује древне приче о надљудским бићима, она се враћа давним тумачењима односа сила у свету, али истовремено говори о познијим временима која су окретала прошлости и њеним митолошким представама. Ако причу о древним боговима преведемо у причу о свемоћи врховника и немоћи оних који су му покорни, ми губимо ту временску димензију којом се поиграо уметник. Али, добијамо једну ванвремену представу о моћи. На тај начин, текст ће бити виђен с једне, ограничене, али упркос томе богате и вишезначне тачке гледишта. Избор управо те тачке чини се подстицајним за разумевање и садржаја текстова словенских писаца о Перуну.

Прича о моћи обично оцртава однос моћника и потчињених или приказује задобијање или губљење власти. Успон једних богова везан је за пад других, па и приповедање о смени богова може бити везано за долазак нових богова и религија. Уколико се богови приказују као дејствујућа лица, омогућава им се да они искажу свој доживљај на личан и непосредан начин. Књижевници бирајући тачку гледишта у односу на јунаке своје повести, одређују и становиште будућих читалаца у оквирима приказане стварности – ако стану иза леђа самих богова, представљен је свет онако како га они, одозго доживљавају. Али песници и приповедачи се могу „наћи” и иза људи који се богу клањају на олтарима, иза верника који каде своја светилишта и приносе своје понуде на жртвеницима. Избор те тачке предодређује тип представе о односу бога и човека или бога и других богова.

У времену сумрака богова, богови већ нису могли бити приказивани само у својој пуној моћи. Њихова моћ већ је угрожена, али идеја моћи још је изазовна. У времену после Ничеа, почело се много и на разне начине говорити о моћи, о вољи за моћ, па између осталог и боговима и паду богова. Тада су мислиоци и ствараоци почели с већом пажњом да ослушкује искуства и других религија, па и оних историјски поражених.

СИЛАН БОГ. Представа о моћи богова заснива се на пројектовању жеље слабога бића које пати због своје немоћи и преноси своју жудњу за моћ у јако, често надљудско биће. Управо због тог преношења, бог често личи на човека – по лику, понашању, по врлинама и недостацима карактера. Бог, као и човек, тражи нешто да би дао, а када даје, очекује да ће му бити узвраћено. Човек, који верује, од Бога тражи оно што није у његовој моћи, с надом да ће вишњи бити добар и милосрдан, али и са искуством да су богови понекад глуви и неми.

Када се писац епохе „сумрака богова” обраћа „застарелим” надљудским бићима, он, између осталог, у фикционалном свету преиспитује односе моћи. Приказујући свет којим с једне стране владају измаштана блага и могућности, а, с друге, прадавни страхови и исконске жеље цепају свет на његову страшну и жуђену половину, писац даје своје виђење јаких добробитних и разорних сила. Важна је околност да ли стваралац у „оживљавању” тих односа посматра Бога, утопијски приказујући спокојну свемоћ у свету без сукоба и противљења, или је у његовом виђењу и свет богова, иако пун моћи, свет у коме су конфликти неминовни, а постојање несигурно и за оне који владају стихијама природе и судбином живих бића. Уколико заузима позицију човека, писац може исказати различите врсте приближавања богу, даривања и очекивања, али и језе од његове моћи.

Словенски аутори нису описивали Перуна као првотворца, нити као бога који се успиње на трон збацујући свог претходника. Они нису имали жељу да обнављају веровања у паганске богове, јер би то у одсуству заснованијих података о њима изискивало митотворство, али су се у машти враћали свету некадашње моћи словенских богова. Нису они извукли из заборава старе богове да би прекорели Словене што се више не клањају дрвеним киповима, већ зато што су заборавили нешто исконско своје. Свакако да су разлози везивања за старину биле и славенофилске идеје окупљања око упоришта идентитета на историјској вертикали у време угрожености од несловенских народа, али је један од разлога обнове интересовања за старо богоштовље било и пантеистичко повезивања сила природе и божанских створења. Не мање значајан разлог за повратак прошлости јесте и интересовање за примитивно и исконско у оквиру европског модернизма, у чему словенски ствараоци нису хтели да изостану. Почетком 20. века у разним уметностима биле су популарне теме из словенских старина, о чему сведоче слике Врубеља, Филонова, Николаја Рериха, композиције Римског-Корсакова, Стравинског, књижевна дела Хлебњикова, Блока, Назора, Петровића и др.

Представе Перуна најчешће се ослањају на сазнање да је он био бог грома и олуја. Та чињеница наводи приповедаче и песнике да обликују његов карактер као љутог, плаховитог и напраситог бића, ратоборног бога, бога рата и војника.

Руски гроф и песник друге половине 19. века Петар Бутурлин, у посмртно изданој збирци сонета (1896), Перуна приказује као моћног бога, монарха лазурне степе, који уз грохот грома, иде љубавници на чије ће груди пасти с пљуском. У благо еротизованој поенти, тријумфује дионисијско начело еруптивног владања и уживања. Из црта Перуна који су потврђене у списима, не може се рећи да је Перун био изразито похотан, али се и ово својство појављује, као црта пренесена из пантеона других народа, пре свега из света грчких и римских богова.

Сергеј Городецки, руски песник почетка 20. века, збиркама Ярь, Перун (1907) привукао је велику пажњу чак и првих песника своје епохе. Он о Перуну пева као о моћном богу који влада светом. У песми Сусрет Јарила са Перуном, кроз дијалог два бога, Јарило је представљен као бог живота, свадби и вртова, а Перун као бог смрти, битака и лобања. Доследно изведено супротстављање два начела постојања, словенским боговима даје много општије значење од случајног сусрета и разиласка на различите стране. Песник као да сугерише случајност сусрета две животне стихије. У другој песми Городецког, Перун је опет бог рата, али се та чињеница представља из перспективе немоћних и уплашених људи. У Испраћају они моле моћног бога за милост пред почетак рата. У упућују за војника који одлази у бој. У песми Перун, бог савладава Месец и мрак и показује своју моћ светла и небеских сила као јасан, грозан и силан. Насупрот најпре наведених песмама, Перун ту оличава силе светла.

У српској књижевности, својом оригиналношћу велику је пажњу привукло дело Растка Петровића Бурлеска господина Перуна бога грома (1921), у коме се описују паганско, хришћанско и савремено доба (8., 14. и 20. век). Перун се у овом Петровићевевом делу појављује у два временска одсечка, паганском и хришћанском, и по томе Бурлеска господина Перуна бога грома, у чијем наслову се већ уплићу именовања карактеристична за различите периоде (господин и бог), представља јединствену појаву међу текстовима који су разматрани у овом прилогу. У анализи фолклорних и фолклористичких дела које је писац користио и начина њиховог коришћења, запажено да је Растко Петровић „потпуно слободно, ... асоцијативно преуредио и преспојио разнородне изворе” [Крњевић: 255].

Сликање света који тек настаје и задобија данашњи изглед карактеристично је за легенде. Растко Петровић је приповедајући о времену старих Словена делимично опонашао начин приповедања народних и црквених легенди о првобитном времену, укрстивши га с погледом на свет човека модерног доба. Насупрот народним предањима у којима се утврђује како су настале нама познате ствари, Растко Петровић управо показује ствари којих више нема. Будући да су спомени на Перуна у народном памћењу били оскудни, Петровић је изабирајући словенске богове за јунаке свог приповедање, изабрао предања као форму усменог приповедања о најдревнијим догађајима, али да би та традиција оживела у причи о заборављеним боговима, писац је преплео сакупљене податке и преплео их не само са формом приповедања, већ и с текстовима који по природи могу бити блиски непостојећим причама о Перуну. Растко Петровић слика Перуна у доба његовог владања као тешког и плаховитог газду у сасвим маленом рају. Такво пучко, народно виђење у духу је митског мишљења. Насупрот наглашено телесном свету Петровићеве песничке збирке Откровења, с развијеним сликама рађања и сједињавања тела, Перун није похотан. Он је близак самоувереном газди који брине над својим невеликим поседом. Перун је љут што је његов син допустио да незвани уђу у рај као у сеоски посед. У једном даљем одељку, повезаном с народном песмом о женидби Сунца, Перун се љути што се његова сестра Сорја, божанство сунчеве светлости, удала мимо његове воље. Он је хтео да је уда за Мануса, али договор пропада, јер Манус, бледи Месец оде за Аухреном, богињом зоре у коју се заљуби.

Познавалац многих религија и руски песник прве половине 20. века, митограф, затвореник стаљинистичког логора, Даниил Андрејев, у поеми Јутарњи ораторијум (1951), уз демијурге, геније, богове и анђеле, представио је и Перуна, као силног и еруптивног бога кога прати грмљавина. Перун, као даривалац младости и радости, бујне смелости се у кратким, химничким стиховима слави као и животна сила којом он влада.

Циклус песама Летопис Перунових потомака (1976) о раној историји Словена на Балкану, српска песникиња Десанка Максимовић отвара песмом Перун који је у првој строфи представљен као бог громова чије срце од огња и туча | дими се и срди | и кључа, | и падају огњене брадве. У наставку песме истиче се како се сви људи радују што постоји неко ко је јачи од Цара и неко кога се и он плаши. Проблематизовање моћи отвара могућност и разматрања отпора и побуне. У стиховима Десанке Максимовић управо се истиче задовољство што је Бог, то јест, макар неко, силнији од очигледно немилосрдног владара. Вишеструко наглашавање задовољства што се и најсилнији човек некога плаши, представља неку врсту утешне надмоћности немоћних. Немоћ заступника свих слабих претвара се у моћ, али је то осећање двоструко у својој идентификацији, поистовећењу и са силником, и са Богом.

ОСЛАБЉЕНИ БОГ нема снаге, ни жеље да управља светом, јер је уморан или свестан да није у стању да се супротстави надолазећим боговима.

Када су Перуна описивали у пуној сили, то није било без осећања да и за моћног бога, свет може бити поприште сукоба, отпора и жеље да се отпор скрши, који не постоје у световима којима владају хармонија и свеопшти покој. Али у свету у коме сукоби, па и сукоби богова постоје, могућ је и пораз, у њему постоје свест о неизвесности и осећање пролазности. Зато је Перун и на врхунцу моћи, а посебно при приближавању суноврата могао знати да његово време није вечно. Он је у слави могао наслутити и време будуће, када ће бити немоћан и слаб. Да би била представљена слика свемоћног бога старе вере, морало се заборавити да је Перун свргнути бог. У приповедним и поетским делима словенских аутора приказује се наличје Перунове моћи – нарастајућа немоћ самога бога. Из историје, наравно, знамо да је стара вера Словена уступила место хришћанству. С тог становишта, могуће је показати свемоћ нове вере и онемоћале старе господаре света. Та промена планова истиче сучељавање славе и беде, привлачи неке књижевнике ка теми губљењу и задобијању божанске моћи и угледа.

И без снаге коју је некада Перун имао, он може бити врховни Бог. Хрватски песник Владимир Видрић с почетка 20. века Перуна у песми Перун представља као моћног старца седе главе у простору са бајковном употребном чаробног броја седам:

Na travnom brijegu, nad sedam voda
Gromovnik Perun vlada,
Lagano drijema i žezlo spušta
I sijeda mu glava pada.

Перуну на гозби певају песме крилати богови. Иако истрошен, он није свргнут с трона, он ужива у одмору, без обавеза. Његов је живот уживање у плодовима спокојне зрелости.

Владимир Назор у дугачкој песми Перун која је део циклуса Богови из збирке Славенске легенде (1900) боговима преиспитује моћи главнога бога. У тридесет година доцније написаном предговору овој збирци, Назор пише како њом није хтео да ускрсне нешто „готово мртво”, већ да прикаже силе природе и вечну борбу добра и зла. У приказу древног времена, Перунов свет је свет сукоба. У песми Чрт, која је део истог циклуса и следи после прве песме, песме о Перуну, говори се о сили зла које се спрема на побуну против главног бога.

У песми Перун, Назоров бог поручује својим верницима да их није напустио, иако његово време пролази, а приближава се преврат у коме ће генерација богова којој он припада изгубити моћ. Сакупљајући сва словенска племена, он им гарантује да ће његов одлазак бити само привидан. Он тражи од Словена да га се сећају. Перун покушава да за будућност издејствује у датој, тешкој ситуацији, највише могуће. Он са становишта прошлости пророчки види будућност, и у колективно памћење жели да усади мисао да ће сваки будући успех Словена бити везан и с њим, да ће и онда када не буде присутан, он учествовати у победама словенских племена, доприносити њиховом успону, територијалном ширењу и слави.

НЕМОЋНИ БОГ. Паганство је заменило хришћанство и мотив смене религија, смене старих богова новим боговима и веровањима, представља се из перспективе старе вере као слабљење и пад Перуна и других словенских богова. Владимир Назор је у својој песми приказао још моћног бога који наслућује свој пад и сазива цео народ да би му саопштио како је дошло време промена, али и обећао да ће бити уз њега. О богу који је већ пао говоре Хлебњиков, Миодраг Павловић и Растко Петровић, код кога се Перун јавља и у тренуцима моћи и након пада.

Хлебњиков у песми Перуну бога подсећа на пад, бацање у реку Дњепар. Приликом христијанизовања древне Русије, кнез Владимир је у Кијеву бацио у Дњепар дрвени кип Перуна. Неке детаље о изгледу бога Хлебњиков је преузео из Повести древних лета (980. године) у којима је записано како је он био дрвен, његова глава сребрна, а брк златан. Река Дњепар се провлачи кроз целу песму. Хлебњиков, најпре, спомиње обале које додирује кип, јастреба који лет над реком, рибе и лабудове који су с њим долазили у додир, подсећајући Перуна на његово пловљење Дњепром и његов пад. Некадашњи бог као беспомоћно брвно плови реком. У песми Хлебњикова, Перуна песник пита – није ли Владимир подарио Рогнеди, својој жени, дугачки златни брк. У преплитању различитих временских слојева, комбинују се сачувани одломци сећања на древног бога и тадашње политичке околности. У контексту сукоба Русије с Јапаном (у песми се помиње Цусима), исказује се нада да ће Перун објединити младе и дати им нову моћ. Подсећајући Перуна (ниси ли, није ли...) на бившу моћ, он као да га позива да се присети себе и обнови моћ. У неологизму у претпоследњем стиху песме, у речи „Перунепр”, песник спаја Дњепар са Перуном. Филонов је илустровао песму Перуну Хлебњикова.

ИЗГУБЉЕНА ВЛАСТ. Бог који више нема власти може само да је се сећа и да жали за њом. Друга је могућност за бивше моћнике помирење с губитком некадашње моћи.

У другом делу Бурлеске господина Перуна бога грома , Перун је одбачени бог који у паклу псује богородицу и св. Илију и жали се како је покраден. Иако је очигледно присутна и алузија на дантеовски разговор с грешницима из ада, у разговору богородице с Перуном огледају се и мотиви песама о силаску Богородице у пакао. Тему Богородице у паклу Растко Петровић је преузео из народних песама класичних Вукових збирки, које дугују апокрифном спису Ход Богородице по мукама. У песми из Црне Горе [Вук II, 4] Огњена Марија преко раја доспева у пакао и тамо сазнаје за грехове грешника [Ајдачић: 246].

Своје добро познавање овог мотива Петровић је искористио испреплевши га са низом других мотива. Осећање немоћне обести у речима Перуна преплиће се са сећањем на некадашњу моћ, а његова срџба прелази у растуженост. Он се присећа како је имао и диван споменик у Новгороду:

тело од храста, глава од сребра, брада од злата, у једној руци кремен ко муња, на другој руци соко! И ватра увек гори а код капишта приносе волове и хришћане. Како је пријатан дим крви; и сребрне ноздрве шири! Кад ето ти неког попа Акума; поп нареди да се идол баци у Волхову. Вуку кип по блату, и још га туку и шибају канџијама. Залуд из храстовине виче свети дух: О, тешко мени; о, тешко мени!

Српски песник Миодраг Павловић у песми Перунов одлазак из збирке Нова скитија (1970) опева како је некада Перун био моћан.

врховни бог нам уступа своје области
и мање се чују његове речи
осим из вепрова кад рокћу
и код вукова пре но што сазру.

Праисконски трагови везе бога и звери, сугерисани стиховима, ослањају се на значајну раширеност вепрова и вукова у словенским, посебно вукова у српским веровањима. Иако реконструкције словенске религије не дају потврда Павловићевим песничким закључивањима, она делују уверљиво. Ситуација бога палог и изгубљеног моћника, човека и његову сујетну жељу за моћи наводи да се гордо упита о својој некадашњој немоћи.

Немоћ бога огледа се у ниподаштавању Перуна и на крају одбацивању – онда га гурне низ воду нечија нога. Песник поставља питање: Зашто смо му били верни. Миодраг Павловић у својој песми осветљава страх од некадашњег бога у тренутку када он више није моћан. Иако је време описаних догађаја у далекој прошлости Скита и Словена, песник је могао у подтексту да буде усмерен против тоталитарног владања савремених (комунистичких) владара. Показује се да свемоћни бог – владар и није био толико моћан, а исказ песника, можда би могао бити и прикривни глас побуне.

Овај прилог познавању словенске митологије у књижевним текстовима словенских аутора представља резултат истраживања, која, зачудо нису привлачила пажњу историчара и тумача књижевности. О ободним аспектима теме, о словенској идеји, о књижевности и митологији, књижевности и фолклору, писано је много и у различитим периодима, али место словенског пантеона, свакако заслужује и већу пажњу. У овом раду интересовање је било усмерено ка преламању митолошке слике власти у давнини и ванвремених исказа о власти. Поимање моћи увођењем више временских планова и њиховим уплиће представе о старини с представама познијих периода. Није нужно да бити свестан те игре преплитања значења да би учествовали у препорађању у тексту представљеног света. И читалац који није имао дирекцију да се текст односи на нешто ван приказаног света може да прима текст и у његовој ванвремености. Бог који губи силу може бити и помирени силник који зна да његово време неумитно пролази или силник који у тренутку губљења моћи показује највећи бес и вољу за моћ. Двоструки говор о тајни моћи и слабљења моћи, о тој измени погледа на свет везан је за саму промену положаја у свету.

Литература

  • Ајдачић, Дејан: Представа о хришћанском паклу, Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Београд, 2004. – с. 244–250
  • Григорјев – Григорьев, Виктор: Слово и мифотворчество, Языки русской культуры, Москва, 2000. – с. 250–265.
  • Крњевић, Хатиџа: У прасловенским пејсажу Растка Петровића. Есеји о народној уметности, Утва златокрила. Дело творност традиције, Београд, 1997. – с. 233–281
  • Леннквист, Барбара: Мироздание в слове: Поэтика Велимира Хлебникова, Санкт-Петербург, 1999.
  • Кацис, Леонид; Одесский, Михаил: Поэтика „славянской взаимности” в творчестве В. В. Хлебникова и В. В. Маяковского // http://www.plexus.org.il/texts/katsis_poetika.htm
Први пут објављено: 2007
На Растку објављено: 2008-01-05
Датум последње измене: 2008-01-05 11:37:46
Спонзор хостинга
"Растко" препоручује

IN4S Portal

Плаћени огласи

"Растко" препоручује