Дарко Сувин

Научна фантастика

Књижевност, 27, књ. 40, 1972, 10. – с. 328-341

1. ПРИСТУП НФ

Овај ће чланак бити посвећен научној фантастици (даље НФ) у књижевности нашег стољећа након обнове њене дуге традиције у дјелу раног Х. Џ. Велса, те неће понављати теоретска разграничења нити преглед те традиције прије 20. ст. каквима сам се бавио раније. Бит ће довољно поновити само дефиницију НФ као књижевне врсте засноване на прожимању зачудности и спознајности, чији је главни формални захват експлицитни имагинативни оквир (присуство у основи различитих ликова или контекста збивања) који је алтернативан ауторовој емпиријској свакидашњици[1]. У том су случају књижевне врсте попут „чудесног путовања“, „утопије“ и сл. карике у ланцу научнофантастичке традиције. С друге се пак стране НФ разликује од „нормалне“ књижевности с натуралистичким или емпиријским оквиром збивања услијед присуства зачудности, а од осталих „фантастичких“ или ненатуралистичких књижевних врста попут fantasy (тзв. „чисте“ фантастике – Gothic, horror и weird story), мита, бајке и басне услијед присуства спознајности.

Горња се одређења и разграничења могу формулирати и као разлике у структури приказаног свијета. Илузионистичка или натуралистичка књижевна матица наше цивилизације приказује емпиријски познати свијет који је индиферентан према главним ликовима приче. Раније, нпр. код Шекспира или још код романтика, белетристички свијет је био сврховито заинтересиран за своје протагонисте: уза смрт владара цијели се космос потреса, ако је јунак тужан пада киша, и сл. Такав је „патос по аналогији“ забрањен у конвенцији савременог илузионизма. Но конвенција зачудног свијета чије се законитости и структура не поклапају с онима емпиријске свакидашњице, омогућује и савременој књижевности да прикаже такав другачији свијет као позитивно или негативно оријентиран према главним ликовима. Позитивно оријентирани свијет простор је бајке, у коме јунак увијек мора коначно тријумфирати јер су – уз мање ретардације – чаробне сабље и помагачи увијек спремни да му иду на руку. Негативно оријентирани свијет простор је „фантастике ужаса“ од Хофмана, Поа и француских романтика до модерне англо-америчке fantasy. За разлику од свих оваквих простора чија се физика поклапа с етиком, НФ приказује свијет који је – као и у „нормалној“ књижевности нашег раздобља индиферентан према ликовима приповјетке; они могу побиједити или пропасти, али ништа у самом свијету ван њихове активности и стицаја околности не гарантира било побједу било пропаст. Но за разлику од свијета што га приказује савремена књижевна матица, свијет НФ није ограничен на репродуцирање емпирије. Према томе, НФ спаја основни приступ савремене натуралистичке философије и науке (у поређењу с којим се бајка и fantasy доимљу као маргиналне, мање зреле, па и ескапистичке) и стваралачке могућности које се отварају пред књижевношћу ослобођеном фотографске везаности уз емпирију.

Очигледно је да је потенцијални видокруг НФ широк и занимљив. За разлику од споменутих других врста ненатуралистичке књижевности, као и за разлику од већине осталих врста популарне паралитературе, он је готово неограничен: једва да има важније проблематске теме садашњице на коју се не би могло бацити ново свјетло успјешном научнофантастичком обрадом. Неуспјеси НФ стога се не могу правдати теоретским ограничењима самог жанра. Ако неко дјело НФ преузме од књижевне матице само њену „приземност“ а од ненатуралистичке алтернативе само површне реквизите ракета, зрака смрти, чудовишта и слично – то ће бити кривња писца и његове социолошке ситуираности, а не хоризоната ове књижевне врсте.

Кратак преглед главних видова НФ нашег стољећа бит ће стога корисно подијелити на преглед њених спознајних функција, њених схема (облика) и њене социологије, држећи стално на уму како могућности жанра тако и стварна остварења. Раздаљина између могућности и остварења представља најефикаснију и најзначајнију критику каква се жанру НФ може – и у многим случајевима мора – упутити.

2. ФУНКЦИЈЕ И СТАНДАРДИ НФ

Ако је горњи приступ донекле разјаснио каква је специфична научнофантастичка зачудност, ваља нам сада бацити поглед на специфичност научнофантастичке спознајности, која одређује њене основне културне функције. Моделирање научно-фантастичких свјетова може бити „изравно“ и непосредно, или пак „не-изравно“ или посредно. Непосредно моделирање полази од одређених спознајних хипотеза и идеја (које могу бити врло мало вјероватне али никада не могу бити логичко-философске немогућности) утјеловљених у белетристичком оквиру и основи приповјетке. Почетком стољећа врло слабо вјероватну хипотезу дегенерације капитализма у фашистичку олигархију Џек Лондон је екстраполирао у запањујућу визију Гвоздене пете (1907) опирући се на спознајно искуство радикалне социјалистичке и анархистичке опозиције у САД Варијанту „гвоздене пете“ која се изражава као линеарно, природнонаучно глајхшалтовање екстраполирао је из искуства милитаризиране централистичке државе доба првог свјетског рата (како у западној Европи тако и у совјетској Русији из доба „ратног комунизма“) Евгениј Замјатин у примјерној антиутопијској визији романа Ми (1920). Опирући се на лична искуства ситнобуржоаског америчког интелектуалца-намјештеника моћних компанија у доба макартизма, Frederik Pohl (Фредерик Пол) и Cyril Kornbluth (Сирил Корнблат) екстраполирали су трећу варијанту рекламнокорпоративистичке диктатуре у роману The Space Merchants (1953, преведен у нас као Рекламократија). Дакако, антиутопијске опомене – мада врло честе у нашем тегобном стољећу – нису једини могући непосредни модели НФ. Класични утопизам јавља се у алтернативном свијету Велсових Људи попут богова (1923) и у лондоновској варијанти хепиенда након дуљег црног раздобља у његовом Облику будућности (1933), те у занимљивој динамичкој спрези социјалистичког друштвеног утопизма и космонаутичке борбе с природом у Магелановој маглини Станислава Лема (1955) и Маглини Андромеде Ивана Јефремова (1958). У овим радовима социолошко моделирање већ прелази у антрополошко и космолошко, и тиме указује на границе непосредног моделирања у НФ. Његова вриједност и функција није пророчанска – иако се у великом мноштву узајамно искључујућих предвиђања наилази на одређене реквизите или односе који ће се, већ по статистичкој вјероватности, прије или касније остварити – него лежи у истраживању алтернативних путева човјечанства као цјелине и појединих видова међуљудских односа. То не мора бити ограничено на распон од дневнополитичких преко економских до еротских односа. У Степлдоновој грандиозној замисли Последњих и Првих Људи (1930) – у многоме потицајној за цијелу англо-америчку НФ – разматра се биолошки, етички, религиозни и космолошки развој човјечанства кроз осамнаест врста (од којих је Homo sapiens тек прва) и милијарде година. Старинске су пак легенде о голему, хомункулусу и слично подграђене новим научним могућностима „умјетних личности“, од биолошких до кибернетских, већ у дјелима Mary Shelley (Мери Шели) (Франкенштајн, 1817), Вилије де Лил Адама (Будућа Ева, 1886), а затим Карела Чапека (РУР, 1920), Исака Асимова (Ја, робот, 1950), Анатолија Дњепрова (Максвелове једнаџбе, 1960) и цијеле легије настављача. Свеколико овакво „изравно“ моделирање, без обзира на декларирани оквир (будућност, „четврта димензија“, други планети, алтернативни космоси) увијек је футуролошки усмјерено. Његове се вриједности према томе темељена досљедном фабуларном развијању тих претпоставки до спознајно значајног резултата. При томе не мислим умањити основни значај књижевне писмености: вођења заплета, дијалога, обрисивања ликова, вјештине описа и сл. Напротив, таква се читкост подразумијева у цијелој мојој дискусији (иако то не значи да је она увијек присутна – види о томе у одјелу 4); но она мора бити уклопљена у развијање спознајних претпоставки приче ако жели бити функционално примјерена овој књижевној врсти.

НФ се дакле може користити (и та се могућност бар у САД све више остварује) као материјал за футуролошка предвиђања у технологији, социологији, екологији и слично. Ипак, то је по мом мишљењу секундарна, па чак и опасно двосмислена функција НФ. Уза сав средишњи значај спознајности у њој, она наиме ипак остаје књижевна условност. Захтијевати од ње више од потицаја за размишљање помоћу заокружених живих слика, помоћу фабуле усредоточене око међуљудских односа у новом футуролошком оквиру, води до тежих неспоразума. С једне стране се тада од НФ може захтијевати служење некој владајућој догматици као полазној претпоставци за екстраполације – било у облику изравног административног захтјева, као у СССР, или у неизравном облику комерцијалног издавачког притиска, као у САД. С друге се стране њене условне семантичке игре могу схватити исувише озбиљно као „научна“ пророчанства, заборављајући да су она моделирана под упливом нужно изолираних а можда и непотпуних премиса.

Наиме, елемент забавности у добром смислу ријечи, елемент семантичке игре, не може се никад потпуно сметнути с ума када говоримо о НФ. Спознајни модел могућ је и када нема непосредних спознајних претпоставки, кад је спознајност НФ неизравна. Метод таквог посредног моделирања није (или бар није првенствено) екстраполација него аналогија, и његови ликови не морају бити човјеколики нити локалитет геоморфан (сличан Земљи). Реалије – предмети и бар донекле односи – посредно моделираног свијета НФ могу бити веома „фантастичне“ под условом да нису логичко-философски немогуће или међусобно протурјечне. Најнижи је облик таквог посредног моделирања аналогија земаљској прошлости од етнолошке преко биолошке до геолошке – која се може схватити и као екстраполација унатраг. Познати су нпр. оквири свијета којим доминирају диносауруси (Верн, Бароу), људске претхисторије (Росни, приче Лондонове, Голдинг, у нас Калеб), те барбарских, феудалних и сл. царстава У планетарним или чак галактичким размјерима – Асимовљева трилогија Foundation и цијела легија сличних аналогија паду Римског Царства – у нелагодној коегзистенцији с елементима најразвијеније технике. Врло је често таква аналогија с моделом повијесног романа попут Три мушкетира контаминирана с аналогијом или трансформацијом других жанрова, првенствено бајке, fantasy и њихових нововјеких реинкарнација попут романа о Дивљем Западу (тзв. „space opera“ или космички водвиљ с обавезним трокутом јунака, љепотице и зликовца или чудовишта с другог планета). Оваква мимикрија или продавање рога за свијећу – наиме супституција структуралног модела fantasy, бајке или приче с Дивљег Запада за модел НФ, маскирана театралним декорацијама и реалијама НФ – представља стваралачко самоубојство.

Насупрот томе, највиши облик аналошког или посредног модела НФ готово је потпуно оригиналан у белетристици. То је онтолошка спекулација која вуче дозу од философије, теологије и донекле од теорије природних наука – попут неких приповједака Хорхе Луиса Борхеса. У најзначајнијима као Бабилонска књижница и Бабилонска лутрија (у Ficciones, 1944), читав је свијет једна огромна књижница односно лутрија, чијим се свеобухватним дјелима односно извлачењима дијалектички измирују два међусобно искључујућа објашњења свемира – статистичка случајност и потпуни детерминизам. На сличне спекулације, само у комичком и фабуларно развијенијем кључу, наилазимо у опусу Лема, несумњиво најзначајнијег писца НФ послије II свјетског рата по белетристичким способностима и тематској обухватности. Његов распон сеже од утопије и антиутопије преко загонетних пустоловина у свемиру и сатира попут Звјезданих дневника Иона Тихог (1954. и 1966) до романа и приповједака борхесовски философског типа попут Киберијаде (1965).

У ствари, простор између чисте социолошке сатире и онтолошке спекулације можда је најзанимљивије подручје данашње НФ. На тај се семантички простор може гледати као па простор модерне „философске приче“, сличне причама Свифта. Волтера и Дидроа (Гуливеровим путовањима или Кандиди) по споју нових, смионих визија свијета и њиховој борбеној примјени – по правилу сатиричној и гротескној – на недаће човјека и свијета наше епохе. Најбоља Лемова дјела – романи Eden (1959), Solaris и Мемоари нађени у кади (1961), те Пројект „Глас господара“ (1969) – такве су параболе. За разлику од дјела рационалистичког 18. стољећа, модерне параболе морају бити отворене по аналогији на сувремену науку и епистемологију[2]. Таква параболична дјела омогућавају не само (као код Борхеса) идејни ужитак укапчањем нових валних дужина духа и повећањем читаочевог перцептивног распона, него и (као код „забавне“ акционе НФ) наративни ужитак у сувислој фабули која захтијева расподјелу читаочевих симпатија и антипатија.

Значајна НФ напредује, према томе, од футуролошког екстраполирања гдје смо у праву очекивати спознајну увјерљивост како у претпоставкама тако и у закључцима, до посредног моделирања које се ослања на антрополошке, биолошке, па све до философских аналогија. Од посредних модела у праву смо очекивати само одређену спознајну вриједност резултата. – За разлику од тога, у овом би се спектру могућности „нормална“ натуралистичка књижевност могла окарактеризирати као белетристика од које смо увијек у праву очекивати само емпиријски увјерљиве претпоставке, а спознајне резултате евентуално на пољу психологије и у крајњем случају социологије као збира људских односа; писци који критичком погледу зачудности подвргавају основе друштвеног живота, те закорачују на поље антропологије помоћу сатире, гротеске и параболе, већ су на рубу натурализма и НФ – нпр. Брехтови драмски модели попут „Сечуана“ или Крлежине драмске легенде.

Дакако, веома је честа могућност да НФ не искористи од тих својих хоризоната ништа до конвенционалног реквизитарија другачијег локалитета и неке мутне супернауке у сврху сензационализма и површних ефеката. У том случају спознајност нестаје, и преостаје рутинска псеудозачудност која паразитира на прошлим достигнућима жанра. Као и у осталим жанровима паралитературе, бар 80% продукције НФ на жалост је таквог карактера. У обрану НФ може се овдје рећи да је такав протуспознајни ескапизам (каквог је већ Троцки предбацивао пјесницима-„космистима“) овдје ипак јасно инфериоран по мјерилима самог жанра, а не само по мјерилима „велике“ књижевности. У таквим случајевима НФ постаје средство идеолошке обраде читалачких маса у корист status quo-а која је наличје ескапизма. Било да пропагира бесконфликтни марципан „комунистичке будућности“ или крвожедна космичка чудовишта, гангстере, трустове и ратове, било да је служавка технокрације или теокрације, оваква је НФ увијек продукт онога што се на Истоку зове инжењеринг душа а на Западу индустрија свијести. Природне и повијесне законитости за њу не постоје, књижевна логика – а почесто и писменост – још мање. Особито су тешки грешници на том пољу, како би социолошки било и за очекивати, филм и телевизија, чији је ниво (уз малобројне изнимке попут екранизације неких Велсових романа) просјечно знатно нижи од књижевне НФ.

Уза све то, распон од шунда преко екстраполације и аналогије до семантичке игре јединствен је изван „индивидуалистичко-психолошке“ књижевне матице. НФ је, нема сумње, једна од ријетких књижевних врста данас која је у стању спојити забавност популарне паралитературе са значајношћу авангардне књижевности што начиње нове осјећаје и питања епохе. Њен је распон много шири од уобичајеног распона у паралитерарном жанру (нпр. у детективском). Док за њене ниже слојеве важе законитости паралитературе, врх научнофантастичке санте узвинуо се у авангарду епохе. Између њих, рекао бих да је бар 5% дјела – а то је много – на естетској разини нормалне приповједачке књижевности. Спомињана имена, те она браће Стругацки и Варшавског у СССР, Комацуа у Јапану, Клајна у Француској, Кларка, Виндама, Алдиса, Брунера и Баларда у Британији, Блиша, Хајнлајна, Најта, Кутнера, Лајбера, Милера, Симака, К. Смита, Стерџена, Тена, Деланија, Ле Гвинове и још друга у САД – нису испод приповједачке разине дјела укључених у академске повијести књижевности. Индикативно је да су и многи књижевници познати по остварењима у „нормалним“ родовима аутори једног или неколико дјела НФ: уз Велса, Лондона, Замјатина, Чапека, А. Толстоја и Борхеса треба споменути Була, Франса, Мороа, Ромена и Веркора у Француској, Брјусова, Еренбурга, Куприна, Леонова, Мајаковског и Тендрјакова у СССР, Барџеса, Честертона, Форстера, Хартлија, Хакслија, Киплинга, Орвела и Сата у Британији, Калвина у Италији, Мартинсона у Шведској, Доблина, Диренмата, Хауптмана, Хесеа, Кафку и Верфела у књижевностима њемачког језика, С. Луиса и В. Бароа у САД, Карпентијеа и Кортазара у Латинској Америци, Абеа у Јапану – а попис би се могао знатно продужити. Готово би једнако дуга била листа учењака који су писали НФ, од Фламариона и Циолковског до Хојла, Оливера, Тена, Шилара, Амосова и Јефремова.

3. ОБЛИЦИ НФ

Свако дјело НФ нужно је суочено с одређеним тематско-композиционим проблемима који извиру из спознајних функција и зачудности својствених овом жанру. Старија НФ чудесних путовања и утопије већ је од пучких легенди, Грка и Моруса на даље била изградила цијели регистар превладавања тих проблема помоћу захвата као што су путовање, долазак у нову земљу, мање или више вјешто маскирано предавање о њој, и разлози одласка из ње (случај, прогонство, посланство, и сл.). У НФ 20. стољећа долазак се у нови, зачудни локалитет најчешће мотивира површно или никако: читалац НФ већ је прихватио конвенцију постојања зачудног локалитета и не мора му је се сваки пута изнова образлагати, сном (као многи писци до укључиво 19. ст.) или футуристичком просторно-временском техником. Ипак, само путовање поново је постало значајно у посебном случају свемирског брода као микрокосмоса – измјереног десецима километара или размјерима једног астероида – изграђеног за међузвјездано путовање које траје више генерација. Одступања од првобитног плана губитком колективног памћења (услијед неког слома изазваног нпр. свемирском катастрофом или побуном) доводе до нове цивилизације с новом митологијом према којој је сам брод цијели свемир (тако у Хајнлајновом Universe, 1941). Путовање је такође значајно у случају херојског личног подвига који може спајати акциону напетост с патосом науке или нових етичких норми. Но у оваквим случајевима брод или његов аналог није више пуко превозно средство већ нови „универзум“, који на каткад врло занимљив начин користи стару алегоријску метафору живота као путовања кроз битке и тегобе према неком циљу. У модерној НФ, спознавање и одређивање циља постаје основа својеврсног „одгојног романа“ о сазријевању протагониста. Но осим у таквим случајевима, те у сврху пародије и сатире, чудесно путовање античког и средњовјековног типа, с ревијом разних чудеса сусретаних уз пут, од подређеног је значаја у НФ. Она се такође много рјеђе него у класичној утопији концентрира напросто на опис зачудног свијета као похвалног или застрашног примјера у виду статичке слике. Матица значајне НФ бави се фабуларним међудјеловањем једног или више (често колективног) протагониста и свепрожимајућих услова новог друштвеног и природног локалитета – планета или умјетног свемирског тијела, будућности или алтернативног хисторијског тока, и сл.

Такво је међудјеловање одређено, с једне стране, условима који су нови, те фабула мора разрадити протагонистово постепено спознавање тих услова. Између предавања, које умеће свезнајући аутор, и постепеног мучног а каткад и непотпуног спознавања, до каквог се пробијају главни ликови, простире се читав низ могућих захвата, при чему у посљедњих двадесетак година зрела НФ све више нагиње према отвореном крају овог континуума. Стога у крајњим случајевима сама могућност спознавања радикално другачијих услова постаје предметом разматрања. Очигледно је да је за такве модерне сврхе конвенција „свезнајућег аутора“ 19. ст. неупотребљива, те се НФ као и „велика“ књижевност, ограничује неутралним приповједачем или приповиједањем у првом лицу. Насупрот томе, велики дио „космичких водвиља“ и других нижих или шунд-облика НФ чврсто је усидрен у конвенцији „свезнајућег аутора“. Сугерирајући самом формом приповиједања сигурни, познати и у основи стабилни свијет, она читаоца ослобађа од (односно прикраћује за) тегобе и уживања критичког спознавања, од слијеђења самог процеса спознајног рада и закључивања. Дакако, могући су и разни контаминирани и прелазни облици измећу првог и трећег лица. Тако нпр. Лондон и Велс употребљавају облик „пронађеног рукописа“. Велсови романи често користе два приповедача наизменично или једног уклопљеног као „треће лице“ у приповиједање другога, а чести су и умеци имагинарних енциклопедијских чланака, легенда распрострањених у новом локалитету, и сл.

Вратимо ли се разматрању новог зачудног оквира који суодређује облик научнофантастичке фабуле опазит ћемо да путовања и утопије (као и антиутопије) у простору све чешће уступају лоцирању у времену. Од Мерсијеове Године. 2440 (1770), Ласвичових Слика из будућности 1878), Беламијевог Погледа уназад 2000 – 1888 (1888) и Морисових Вијести из Нигдјенијева (1891) па до екстраполација споменутих у одјелу 2, такве се пројекције у будућности или антиципације првенствено баве непосредним моделирањем горућих друштвених проблема као што су примјена и употреба природних (касније и антрополошких) наука, те националне, класне и друге социополитичке борбе. Но велика је пажња од Верна, Циолковског (Маштања о Земљи и небу, 1895) и Велса на онамо посвећена и космонаутици, друштвеном учинку робота, новим међуљудским односима нпр. на пољу еротике, и т. сл. Често већ потпадају под посредно, аналошко моделирање у НФ пројекције разноврсних спојева рата и друштвеног угњетавања с науком. Те „нове карте пакла“ сежу од супероружја (подморница и авион у Верна, „зраке смрти“, отровни плин, танк и нуклеарна бомба у Велса, нешто слично ласеру у А. Толстоја, ланчана нуклеарна реакција у Степлдона – све то до 1930!) преко теократске, технократске и других диктатура, па до катастрофе нуклеарног свјетског рата и његових друштвено-биолошких посљедица односно до космичке инвазије која му је у многоме слична. Космичке инвазије од Велса на даље можда су најјаснији примјер пројицирања врло реалне класне и националне тјескобе у параболичне оквире НФ, и јасно слиједе валове врућег и хладног рата односно отопљења.

С друге стране, у међудјеловању локалитета и ликова нагласак се може ставити на нове ликове. И то је један тип захвата, најчешће параболичких, помоћу којих су се у НФ 19. и 20. ст. постепено обликовале разне тематске подврсте или облици. У ранијем је одјелу споменута подврста умјетних личности (робота и андроида). Сродни нови протагонисти јесу надљуди даљња еволуција Homo sapiensa по Дарвиновој биолошкој љествици (помоћу природне или постнуклеарне мутације и сл.), или по нешто мутнијој Ничеовој љествици етике и моћи. Пионири овакве карактеризације јесу Рони ст. (Другачији свијет, 1895), Велс (Храна богова, 1904) и Степлдон (Последњи и Први Људи, те Чудни Џон, 1935). Но она је ускоро дискредитирана како нацистичком злоупотребом ничеанства тако и унутарњим протурјечностима саме замисли. Заиста психологија надчовјека је по дефиницији исто толико неприступачна човјеку колико је људска психологија неприступачна рецимо чимпанзи. Користити пак надљуде за опис извана, као доброхотне или застрашујуће ликове о којима не знамо ништа битнога, није само незахвално (алтернативе су ограничене – борба до истребљења између Superior-а и Sapiens-а егзодус или нестабилни компромис) него је и неекономично. Та се функција може наиме, с много мање наративних и идеолошких компликација, утјеловити у другим интелигентним бићима без генетске повезаности са Sapiensом. Најранији су кандидати за тај положај Селенити (од Лукијана и Сирана до Велса) или Марсовци који су доминирали од Ласвица (На два планета, 1897) и Велса (Рат свјетова, 1898) до Богданова (Црвена звијезда, 1908), Толстоја (Аелита, 1922) и Кларка (Пустиње Марса, 1955). Осим у сатиричко-полемичке сврхе (Чапек, Рат даждевњака, 1936) или пак у шунду (Е. Р. Бароу) све је теже у посљедњих 100 година мотивирати таква бића на Земљи садашње епохе. Нешто је лакше понизити надменог Sapiens-а суочењем с другом надмоћном врстом у будућности – нпр. мајмунском (Степлдон, Буле) или пак инсектном и подморском (Велс). Но једноставнија је мотивација понижења или напросто контакта с другим интелигентним бићима у варијанти чудесног међупланетарног или (након кратке популарности Марса, Венере и Јупитера) међузвјезданог путовања. Од непријатељских инвазија Земље до контаката у свемиру, од расизма у галактичком руху до философских проблема живота, свијести и постојања, од Волтеровог Micromégas-а преко Велса до данас, ова је тема „другачијег лика“ – комплексног огледала човјека – стално остала близу средишта НФ.

Комбинирају ли се са свим тиме разноврсне могућности космолошких и друштвених услова у којима ликови могу наступати, као и увијек присутна могућност кориштења насталих облика у сврху било футуролошке екстраполације било параболичне аналогије, добит ће се приближна предоџба о тешкоћама исцрпнијег морфолошког прегледа. При томе су споменути облици спознајно на пола пута између једноставније критичке екстраполације појединих чудесних изума, технологија или социополитичких видова какве смо споменули у разматрању непосредног моделирања у НФ, те посредног моделирања помоћу чисте имагинативне аналогије. Могућности облика и подврсти у НФ готово су неисцрпне, а њихова је таксономија још неразрађена. Стога ћу скицу тих могућности завршити кратким разматрањем проблема једног међу најкарактеристичнијим њеним облицима, временске пловидбе (time travel).

Временској пловидби иманентне су одређене нерјешиве логичке антиномије. Ако временски путник оде у будућност, већ је Велс у Времеплову (1895) спознао да он мора нестати заједно са својим изумом. Ако би наиме изум постао опћепознат, будућност би за њега знала и била наиме значајно – можда и одлучујуће – обликована; будућност би била другачија него да времепловац није никада пошао у њу. Она би или била у сталној мијени, попут филмске пројекције која титра, или се пак мора претпоставити да је структура одређеног космоса довољно стабилна да статистички или на неки други начин изглади сваки утјецај „времепловаца“. У оба случаја времепловац не би могао у будућности ништа извршити, он би у њој остао страно тијело. Ако пак времепловац отпутује у прошлост, стање је још замршеније. У првом реду поставља се питање психичких па и физичких (нпр. термодинамичких) учинака „сусрета са самим собом“; оно је толико комплексно да се ниједан писац НФ није озбиљно суочио с њиме. Даљње је омиљено питање „убиство прадједа“ – наиме што би се десило ако времепловац нехотице прекине каузално-генетски низ који води до њега самога. Кажемо ли да би он тада сам престао постојати, рекли смо и да он није никада могао наступити свој пут у прошлост, пошто није никада ни био рођен. Познате приче као она Р. Бредберија A Sound of Thunder (у The Golden Apples of the Sun, 1953) или В. Мура Bring the Jubilee (1952) проширују то питање на друштвенокаузални низ, који се за разлику од индивидуалног генетског низа не може никако избјећи. Бредбери разматра „сафари у мезозоик“ при којему уза све мјере опреза протагонист нехотице узрокује смрт неке животиње, што након неколико милиона година растуће каузалне мреже (нпр. неки прачовјек није наишао па потомка дотичне животиње и стога је умро од глади) доводи до тога да времепловца при повратку у исходно доба дочека диктатура умјесто слободарства. Муров времепловац живи у повијесној алтернативи у којој је Југ побиједио у америчком Грађанском рату. Но његова појава у одлучујућем часу битке код Гетисбурга и опет нехотице проузрокује измјену исхода те одлучујуће битке и цијелог рата, те се он више никада не може вратити у своје полазно вријеме него мора живјети у „нашој алтернативи“ – у којој није откривена крономоција (пут кроз вријеме). Од временске пловидбе као облика преостају дакле етичке параболе о космичкој одговорности, затим извјесна уживања ребусне природе, као и могућности за сатиру и пародију (тако у Буловим Апсурдним причама, код нас преведено као Љубав и сила теже). Иначе је она напросто логички неодрживи сензационализам детективско-мелодрамског типа, који уза све зачине љубавне или социополитичке интриге остаје семантички потпуно празна игра, попут шаха. (Као један од најразрађенијих покушаја може се навести Асимовљев роман Крај вјечности, 1955, мјера чије лоше савјести јест да се на крају крономоција, тј. претпоставка цијеле фабуле, уништи.) Крономоција се тако у већини случајева – када год није сатира и парабола – разоткрива као ескапистички формализам који злоупотребљава псеудонаучну лексику и став НФ (усп. већ објашњења о „четвртој димензији“ у Времеплову) у сврхе fantasy и бајке. То је и добар примјер како су у НФ и око ње најприсније повезана спознајна, формална, те чак и генолошка (класификацијска) питања о границама жанра и његових облика.

4. СОЦИОЛОГИЈА НФ

Један од најкориснијих приступа НФ а без сумње и један од одлучујућих чинилаца у развоју жанра јест – као и у другим паралитерарним жанровима – његов унутарњи или посебни социолошки контекст. Он је одлучујуће одређен избацивањем жанра НФ из „нормалне“ књижевности које се збило око почетка 20. ст. Отада се НФ – уза све значајне изнимке од Велса до Борхеса – големо претежним дијелом повукла у својеврсни гето или резервацију, узгајајући изолирани круг писаца, читалаца и моћних посредника – уредника специјализираних часописа и издавачких серија посвећених НФ. Све до посљедњих година, симпатије за НФ биле су академски неспојиве с владајућим конвенцијама „доброг укуса“. Иако се данас то стање мијења – први се универзитетски курсеви о НФ јављају у СССР и Британији, док се у Канади и УСА већ броје на туцета, НФ брзо продире у јавне читаонице, средњошколску наставу и допунско школовање пучких универзитета, пишу се први прегледи, монографије, библиографије и докторати о НФ, итд. – оно је одредило владајућу климу. Укратко, ова се може окарактеризирати као груба доминација комерцијалног (на Западу) односно административног укуса (на Истоку) без протутеже критички информираног јавног мишљења. Сам жанр можда и нема мањи постотак читких књига од нпр, психолошког романа. Но код психолошког романа се знаде који су посвећени врхови, који просјечни епигони а који производи масовне шунд-индустрије. За разлику од тога, у НФ не постоје искристализиране, признате норме које би разликовале између Стендала, Бромфилда и љубавних свезака из киоска; норме које чак и у детективском жанру прилично јасно разликују ниво Дојла или Чендлера од нивоа Чартериса и нивоа Спилејна. Велики дио писаца и читалаца потпада „испирању мозгова“ најмањим заједничким називником сензационалистичке, „једнодимензионалне“ (Маркузе) НФ без естетских и етичких претензија. Значајни писци НФ морају се, према томе, или борити против струје, рискирајући сиромаштво и заборав, или се струји отуђити и писати НФ само повремено, рискирајући откривање већ откритих Америка. У оба случаја, нормални је развој књижевног жанра закочен. Да наведемо само један очигледни примјер грубог насиља над стваралачким процесом, све до пред неколико година у САД нитко није могао написати научнофантастички роман дуљи од 200 штампаних страница јер га (по мишљењу уредничко-издавачких кључара раја, које је затим оповргнуто чињеницама) „читаоци не би примили“. Стога већина најпознатијих имена америчког „златног доба“ НФ 1940-тих и 1950-тих година у првих 160 страна развијају акциону фабулу отприлике до кулминационе средине, а затим, умјесто друге половине након кулминације која би донијела спознајно осмишљење, на брзину размрсе чвор интриге, при чему је потребно што мање спознајне логике и што више ударних сензација. Сличне институционалне препреке, mutatis mutandis, постојале су за значајну НФ у СССР-у до Јефремова а данас вриједе за антиутопијски обојена дјела (браћа Стругацки). Ситуација је у оба случаја по свој прилици толико залеђена да ју није могуће покренути аутохтоним снагама унутарњег социолошког контекста НФ него само интервенцијом изван „резервације“. Саморегулациони механизам нужан за здраву обнову сваке традиције веома је зарђао у данашњој НФ. Најновији покушај такве обнове, тзв. британски и амерички „нови вал“, на несрећу се вратио надреализму у стилу и ахисторијском митологизму у структури, доводећи тако само до новог и паралелног псеудоелитног гета а не до рушења преграда. Пошто англоамерички издавачи владају и већим дијелом Европе уз помоћ одређеног културног dumping-а (поједини часописи имају своје француске, талијанске, немачке, скандинавске филијале), социологија НФ у прилично је тмурном стању.

Све то не обезврјеђује значајне стандарде и могућности посвједочене врховима жанра. Дапаче, то само јача наше дивљење према јунацима креативности који су и у оваквој ситуацији под скупу личну цијену успјели изборити макар и непотпуна достигнућа. (Узгред буди речено, генерација 1940-тих и 1950-тих година, дакле људи који су тек у средњим годинама, већ се великим дијелом повукла из НФ – нпр. Асимов, Пол, Мерил, Бредбери – или је потпуно прегажена ходом времена – нпр. Јефремов, Дњепров, Хајнлајн, Ван Вогт; креативни морталитет у НФ веома је висок.) И даље, то потврђује нужност сталног придржавања потенцијалних стандарда жанра као критичког мјерила. Ако би се могло формулирати законитости критике НФ, први би закон (који је заједнички, чини се, свим родовима паралитературе) био да се жанр мора просуђивати према својим врховима примјењујући мјерила стечена њиховом анализом. Други закон (који је, чини се, својствен само НФ) био би да се од НФ мора тражити спознајност виша од оне просјечног читаоца: зачудна новина разлог је њеног постојања. Од НФ се мора, као минимум, тражити да буде разумнија од свијета из којег израста; другим ријечима, она је у бити одгојна књижевност, у племенитом а не школничком смислу ријечи.

А критичко сагледавање НФ важно је не само због квалитете врхова и због потенција жанра, него и због њеног социолошког волумена. Глобалних статистика још нема, но у САД је г. 1966. било 3 мјесечника и два двомјесечника посвећених новој НФ, уз повремено објављивање и у неспецијализираним часописима – свега око 600 штампаних страна мјесечно. Годишње се издаје око 180 књига нове НФ у џепном формату или око 30.000 штампаних страница. Оцијенимо ли да се ван САД издаје годишње још око 70 нових књига или 10.000 страна (највише у СССР-у, Британији и Јапану), глобална је производња нове НФ годишње око 250 књига џепног формата. Тиража само у СССР-у износи 3 милиона примјерака годишње. Амерички часописи имају просјечну тиражу од 50.000 примјерака, што помножено с њиховом фреквенцијом и пошто на поједини примјерак долази више од једног читаоца даје цифру од 50-100 милиона страница нове НФ прочитаних мјесечно у САД без књига. С књигама то износи вјероватно неколико пута више, а узму ли се у обзир бројна прештампавања, преводи, те comics, филм и ТВ као креативно паразитарни медији – цифре постају заиста астрономске.

Очигледно је да је овакав жанр економски сагледано велеиндустрија а културно-политички сагледано заиста инжењеринг свијести најширих размјера. Критичар књижевности који је и критичар културе не може а да не буде запањен овим феноменом. Критичар књижевности који је и критичар културе – а сваки значајни критичар од Аристотела до Лукача и Елиота није био ништа друго – не може према феномену НФ, као ни према богатој и разноврсној области паралитературе у цјелини, заузети нити став елитистичког презира нити став прагматистичког прихваћања.[3] Једини је примјерни став задржати философска и естетска мјерила поријеклом из „велике“ књижевности, ажурирајући их истовремено обликовањем новог категоријалног инструментарија, поријеклом из нових потреба, сензитивности и искустава нашег раздобља, који би дозволио разумијевање нових појава. Паралитература није више „тривијални“ малољетник него пуноправни члан данашње књижевне републике и грађанин данашње културе. То дакако значи и да обрана која се темељи на смањеној одговорности или урачунљивости није више дозвољена: одговорност писца, критичара, па и читаоца паралитературе можда је својеврсна али није мања од традиционалне књижевне одговорности. Унутар паралитературе, научна фантастика неке је врсти хромог тркача: потенцијална авангарда која тек малим дијелом користи своје експлозивне могућности.

Напомене

1. Види уз теорију НФ моје есеје „Научна фантастика и утопија“ и „Тезе за поетику књижевне врсте Научна фантастика“ у Умјетности ријечи 2/1963. и 1-2/1970. За повијесни преглед традиције жанра од антикних цивилизација до средине 20. ст. види моју књигу Од Лукијана до Луњика, Епоха, Загреб 1965, те низ есеја о посебним повијесним питањима објављених у Републици г. 1961-1962.
2. Усп. мој поговор америчком издању Лемовог романа Solaris Њујорк 1970, објављен код нас у Делу (Београд) 12/1971. као „Научна фантастика и Mitteleuropa“.
3. Види за покушаје таквог зрелијег приступа U. Eco, Apocalitici e integrati, Milano, 1964, H. N. Enzensberger, „Bewusstsein Einzelheiten“, Frankfurt a. M. 1964, те, H. Kreuzer, Trivialliteratur als Forschungsproblem, Vierteljahressschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte, 2/1967.