Илија Бакић

Ја, Разарач

Радио драма

     ЛИЦА:

• Разарач, детектив
• Непознати мушкарац млад
• Непозната хистерична жена
• Непознати мушкарац пискутави муцавац
• Мек, Разарачев пријатељ
• Лекар
• Инспектор
• Бил, инспектор, Разарачев пријатељ
• Зрикави Слим, продавац новина
• Коцкар
• О'Бин
• FBI агент
• Снешко
• Бамболино
• Болничар

Почетак

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Дан је, наравно, као за инат, био ведар и сунчан. Ветар је почистио смог и ђубре са улица. Пролеће је изгледало лепо, свеже и обећавајуће, баш као на разгледницама за заљубљене. А мени је глава била балон пун муклих грмљавина. Истетурао сам из кревета и бос дотапкао, чешући се по стомаку, гузи и између ногу, до кухиње. Сасуо сам остатке кафе скуване пре два (или можда три?) дана у грло, што је, после гутања, шокирало мој стомак и натерало га да реагује бурно и кисело, па запалио једног 'лакија', срушивши се на столицу која јадно зацвиле. „Човек понекад заиста не би требао да устаје из кревета“, сетих се дубоке мисли свог омиљеног јунака из детињства, петла Софронија. Ово је дефинитивно такав дан, закључих. Да сам тада послушао свој инстинкт, како то сваки добар детектив треба, уштедео бих себи доста невоља, али - нисам.  
Напуњен прженом сланином заливеном врелом кафом (која би и мртваца пробудила), свеже избријан (са тек неколико посекотина на које сам налепио WC папир), обучен, обувен и очешљан (са презиром сам одбацио идеју да променим гаће, тек мало жуте спреда), сишао сам до улице, сео у ауто и кренуо према канцеларији. Наравно, пуцу нисам морао да опашем јер је нисам ни скидао са себе. Радим то само кад се купам суботом - али, запазите, не сваке суботе јер устаљене навике могу да убију човека, а посебно детектива; неко их открије и дочека те на кривини.

(звуци саобраћаја у позадини)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Возио сам кроз Сансет булевар, 43. улицу па даље 92-гом, скренуо на Беверли Хилс па преко моста над прљавим, сивим Хадсоном даље кроз Бродвеј, поред 87. полицијске станице, до центра. Негде на улазу у Бруклин запазих акцију на улици. Неколико је кола изрешетано лежало унаоколо, изваљени хидрант је изигравао водоскок, а високи плавушан је гурао типу изваљеном на плочник цев Магнума 44 међу крајнике и, жваћући чачкалицу, рецитовао:

НЕПОЗНАТИ МУШКАРАЦ МЛАД: „Мораш се запитати: Да ли сам срећан?“

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Тип је нешто слинио и плави, вероватно исфрустриран што му ометају монолог, сасу све метке у њега.

(пуцњава из тешког оружја)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Глава несретника пукне и испрска шофершајбну (па сам морао да укључим брисаче). „Прилично импозантан стил”, помислих, „мада мало прљав”. Знао сам о коме је реч и већ неко време сам премишљао да ортацима предложим да га позовемо у агенцију. Полиција није место за овако перспективног момка. Гуши му таленат. Излаз је у приватној иницијативи.

(музички интермецо: џез из 1950-тих)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Стигао сам, преко Харлема и поред Палм Бича, до фирме, мало кружио да проверим да ме неко не прати па се паркирао, попео на 7. спрат, до канцеларије на којој је писало „Спејд, Марлоу и Разарач, детективска агенција“ и ушао.

(отварање врата и кораци)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Наша секретарица, добро утегнуто парче увек у понуди (уз задршку: Може све али после посете матичару), мрко ме погледа и настави да турпија нокте. Опет сам нешто забрљао, би ми јасно, али шта? Имам ли отиске ружа на кошуљи, дугу плаву длаку на сакоу или незакопчан шлиц? Одлучио сам да не реагујем и уђох у детективску собу. Ортаци су, као и увек, били одсутни. Свако је имао своја посла и, у ствари, ретко и да смо се виђали. Најчешће бих читао о њиховим доживљајима у новинама, тешко их препознајући на лошим фотографијама. А и лоши момци су се својски трудили да нам мењају лични опис па смо стално били под фластерима и завојима, поднадувени и у модрицама. Али, такав је посао.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): У сваком случају, увалио сам се у своју фотељу, бацио ноге на сто, извадио пуцу и кренуо да је чистим. Алат с којим се ради мора се одржавати. Задубио сам се толико да сам једва чуо како звони телефон. Дигао сам слушалицу и зачуо како онај с друге стране дубоко дише.

РАЗАРАЧ: Ало?

МЕК: Разарач, ти си?

РАЗАРАЧ: Да.

МЕК: Овде Мек. У шкрипцу сам. Дођи одмах, ја...

     (кроз телефонску слушалицу чује се серија удараца, крчање па кркљање, а онда нека жена врисне:

НЕПОЗНАТА ХИСТЕРИЧНА ЖЕНА:   „Џони, шта ћеш да урадиш са тим пиштољем?”

(затим се чује пуцањ

па весела музика)

НЕПОЗНАТИ МУШКАРАЦ ПИСКУТАВИ МУЦАВАЦ: „Т-т-то је све народе” (КАКО СЕ ЗАВРШАВАЈУ ЦРТАНИ ФИЛМОВИ)

 (веза се прекида)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Зграбио сам сако и шешир и изјурио. Секретарица ме не удостоји ни погледа већ настави да шминка капке. Навикла је да момци истрчавају у журби и враћају се избубецани, поцепани, покисли или искоришћени, а осим тога још је била бесна на мене.
Возио сам преко Менхетна и пребројавао се. Из искуства сам знао да сваки хитан позив значи само једно - невољу. Ко год да се јави има мало шансе да га затекнем живог и здравог, а мене то увек усоси: или пајкани мисле да сам ја убица, или ме неко сачека на месту злочина вољан да ме филује оловом, или се спотакнем и одерем колено, поцепам одело, ушинем зглоб, испадне ми флаша са цугом и разбије се, или ми се поквари фризура. За трен, док сам чекао зелено за скретање у Бурбон стрит, падне ми да игноришем позив, приштедим себи мало живаца и одем на крвави бифтек (нисам је нека Сека-Перса као жаце да се храним крофнама). Али се сетих како смо Мек и ја заједно пишкили у песку, везивали мачкама шерпе за репове, преписивали задатке, какили пред вратима мргодног г. Смита који нам је бранио да газимо траву у парку, пунили презервативе водом и, с врха зграде, њима гађали пролазнике (касније смо девојчицама поклањали те гумице, такође пуњене водом, али умерено да се добије прави облик, и замрзаване у фрижидеру). После смо се разишли: ја у војску која је од мене истесала тврдог момка, а он својим путем. По повратку, пошто сам отворио приватан бизнис, ангажовао сам Мека, који је беспосличарио на улицама, да ми за коју кинту јавља ако се нешто занимљиво прича или шушка. Неколико пута је имао праве бомбе од вести, а и ја сам га неколико пута вадио из буле код плаваца. Биће да га је неко провалио, а пошто ја не волим да остајем без сарадника, нагазио сам гас и очас стигао.

(звуци заустављања аутомобила, затварања врата, трчања уз степенице, отварања врата)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Мек је, наравно, био мртав или врло близу тога. Лежао је на поду свог ћумеза избушен као цетка за макароне. Соба је била у нереду: свуда разбацане новине, кутије са старудијом, прљава одећа и веш. Ипак, то није урадио убица, то је био нормалан изглед Мековог стана. Он је одувек имао уврнут укус у опремању свог, како то кажу фини људи, животног простора.
Клекнуо сам поред умирућег пазећи да се не улопам у крв што је натапала излизани тепих (они који остају морају да пазе на свој изглед; флеке од крви тешко се перу) и позвао га. Мек отвори очи и некако успе да их упери у мене. Изгледа да ме је препознао па се осмехнуо.

МЕК: Касниш... средили су ме...

РАЗАРАЧ: Ко, Мек? Ко?

МЕК (КАШЉУЋИ): Џорџ.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Онда му телом прође дрхтај, десна нога се затресе и Мек оде. Мало сам проњушкао по соби, завирио ту и тамо. Можда нешто искрсне. Подигавши мадрац угледах рупу у њему и одатле извукох пакетић увијен у новине. Развијем и откријем свежањ уредно сложених новчаница, све у свему око 300 долара. Пази, пази, нисам знао да је Мек био штедиша. Пребројавајући шушке угледај једну 20-тицу нагорелог угла и препознах је: била је у новчанику једног црње кога сам оладио јер није хтео да преведе бакицу преко улице. Дакле, у основи, лова је била моја и може се рећи да ју је Мек чувао за мене. Стога је стрпах у џеп па позвах канцеларију да видим да ли има порука (секретарица је и даље била бесна), затим, преко вруће линије, Опаку Луси која ми дочара како бих је могао од напред, од назад и са свих стране, са посебним акцентом на леву ноздрву, и, на крају, у полицији потражих свог пријатеља, поручника Била, и позвах га да дође. Спустио сам слушалицу смешкајући се. Телефонска компанија ће морати све разговоре да одбије од своје зараде јер неће имати од кога да их наплати. Тако и треба тим прљавим, задриглим капиталистима. Окренух се према Меку, запалих цигарету и кроз дим рекох:

РАЗАРАЧ: Не брини, пронаћи ћу убицу, то је најмање што могу да урадим за тебе. Јер, ми смо другари, зар не?

(полицијске сирене, трчање уз степенице, лупа вратима)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Полиција је стигла у буљуку. Размилели су се њушкајући, обарајући ствари, остављајући отиске и налазећи их. Лекар је брзо завршио свој преглед.

ЛЕКАР: Мртав је. Убијен из ватреног оружја малог калибра.

ИНСПЕКТОР: Ма немој. А ја помислио да се угушио лизалицом.

РАЗАРАЧ: Могао би да покажеш мало поштовања за мртве или...

ИНСПЕКТОР: Или ћеш шта? И мене да укокаш као и њега?

БИЛ: Хеј, хеј момци. Оладите мало! ОК, Разарачу! Да чујемо твоју причу.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Рекао сам им све осим, наравно, имена. Климали су, захвалили и рекли да сам слободан али да не напуштам град. Нису ми поверовали ни реч а ни ја њима. Закључих да је она идеја о бифтеку плус много кафе добра па одох да је реализујем. Док сам глоцкао коску, питао сам се одакле да кренем са истрагом. Нисам имао појма. Зато се одвезох на брдо изнад града и, оборивши седиште, шеширом покрих очи, те се бацих у дубоко размишљање, хрчући из све снаге.

(музички интермецо се претапа у

ноћну тишину са цврчцима)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Пробудио сам се пред зору. Било је толико касно да је већ било рано. Извукао сам се напоље, задрхтао од свежине и пустио певцу воду. Километрима испред мене жмигала су светла, јурцали фарови кола, бечиле се рекламе. Игранка без престанка траје. Само, неко се гази и подмеће ноге. Вратио сам се у кола, забио пљугу међу зубе да не би цвокотали и креснуо. Мотор кашљуцну, стресе се и цркне. Сочно сам му поздравио ужи и ширу фамилију али је и даље одбијао да буде кооперативан. Није било друге па сам кренуо пешице, низбрдо до пута да ухватим неки такси или стопирам некога ко се неће уплашити моје њушке. На његовом месту - ја бих. Повезао ме је задоцнели љубавни пар. Били су толико задовољни да ме сигурно нису ни видели како треба (па су исто тако могли и да ме оборе). Момак је жмиркао као совица а она га је држала за руку којом је требало да мења брзине. У колима је мирисало на оно али ја сам се правио блесав. Избацили су ме на Холивуд булевару и отишли на заслужени одмор а ја у нове радне победе.

(музички интермецо се претапа у

звуке гужве на улици)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Зрикави Слим је држао „увек отворену 0-24 сата“ трафику већ 20 и кусур година. Монтажна соба стално је била затрпана новинама, часописима, џепним књигама, нотесима, оловкама, ковертима, жвакама, упаљачима и свакојаким цигаретама, презервативима, папирним марамицама и другим дрангулијама, од грицкалица и чешљева до чачкалица, огледалаца или штапића за чишћење ушију и тампона. Слим је нон-стоп чучао у свом царству, онако 130 кила тежак, шири него дужи, па га је лакше прескочити него обићи. Не сећам кад је био одсутан дуже од 10 минута, колико му је требало да тркне и обави нужде. За то време мењао би га неко из чопора клинаца који су се врзмали око њега јер им је давао да читају стрипове за џабе. За Зрикавог се причало да зна све што се дешава на улицама јер му долазе сви, од новинара, макроа, пајкана, судија, гангстера до службеника и домаћица и свако нешто каже док чека кусур. Али Зрикави је знао да ћути и да причува неку врелу ствар ако треба, па су га сви ценили. Ако је било ко могао нешто да ми каже и да ме наведе на неки траг онда је то био он. Купио сам пакло 'лакија' и, као успут, запитао:

РАЗАРАЧ: Шта је са Меком? Виђаш га?

СЛИМ: Нема га већ 10-так дана.

РАЗАРАЧ: Где сад зуји? Требао би ми.

СЛИМ: Види у оном ћумезу „Код Гиге у шупу“. Тамо воли да деље карте.

РАЗАРАЧ: ОК. Батали сићу. Кућа части.

(музички интермецо)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): „Шупа“ је баш била то - шупа са шаком ижваканих гостију ноћобдија-раноранилаца у соби прљавих зидова. Свако је већ утонуо у црне мисли, обавијен димом и јефтиним вискијем. Ошацовао сам их у пролазу и видео бар 3 кандидата за скок на главу са Голден Гејта. Послуживши се најпре телефоном да обавестим мајстора где ми је стала машина, кренуо сам према бармену, тупаџији који је масном крпом гланцао чаше, кад спазих типа са закрвављеним очима за зеленим столом како слаже пасијанс. Седох наспрам њега.

КОЦКАР: Не радимо, затворено.

РАЗАРАЧ: Нисам ни мислио. Треба ми обавештење.

КОЦКАР: Обавештења дају на шалтеру у Централној станици. Промашио си врата момак.

РАЗАРАЧ: Ако нешто обожавам, то су духовите сероње. Радо им чачкам уши пуцаљком.

КОЦКАР: Добро де. Немој да се палиш. Шта те мучи?

РАЗАРАЧ: Чујем да овде залази Мек и да радо игра таблиће.

КОЦКАР: Може бити, али не са мном. Не познајем тог твог типа.

РАЗАРАЧ: Аха...

КОЦКАР: Баш тако: Аха.

РАЗАРАЧ (ЗВУЦИ ПОМЕРАЊА СТОЛИЦЕ): ОК. Извини за сметњи.

КОЦКАР: Мора да се баш волите кад га толико тражиш.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Застао сам али ми се није враћало назад. Нека, има времена.

(звуци улице)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Сваки поштени детектив мора да има своја кола. Ако ни због чега другог а оно да се не смрзава док чека некога. Истина, смог и све околне куће учинили су да не буде тако хладно као на брду али сам брзо почео да дрхтурим у улазу преко пута „Шупе“. Наравно да ме коцкар није заварао. Једино што нисам знао како да га стигнем ако он има ауто. Да зауставим такси и кажем оно фамозно: „Пратите онај ауто“? Ово ипак није филм 'Ш' класе. Али, ако ускоро не изађе, добићу или равне табане или шуљеве и проширене вене.
Из смишљања ме прену коцкар лично. Изашао је и стао да дубоко удахне и један прљави ваздух замени другим, па је полако, забивши руке у џепове, кренуо низ улицу. Овај је толики гоља да ни ауто нема, закључих, и он одмах паде у мојим очима испод најниже тачке људског достојанства међу псе луталице, шугаве мачке, пацове, емигранте, Мексиканце, Индијанце и феминисткиње. Тип се заустави да купи новине, прегледа наслове па их савије, убаци у џеп и настави шетњу. После пола блока заболеле су ме ноге. Шта овај мисли, да ме вуче до Пудл Спринга? Као да ме је чуо, коцош уђе у једну од кућа са становима за изнајмљивање. Јурнух преко пута и уђох таман да чујем како шкљоца брава на првом спрату с десне стране.
Пустио сам му форе да се опусти и разгаћи, па се попео и пришуњао се. Ослушнух и зачух воду у водокотлићу. Удаљи сам се корак, ритнуо врата и упао, ниско и наглавачке - и то ме је спасло.

(разбијање врата и пуцањ)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Уместо да има спуштене гаће и махинално скрива своју висећу срамоту, тип је стајао спреман са пуцаљком на готовс. Био бих нафилован оловом да није срећа умешала прсте: превидео сам праг на вратима, ногом закачио даску и посрнуо. Метак је прозујао изнад моје тикве, а за други није било времена јер сам ухватио коцкара за руку и повукао га. Пали смо заједно - прво он а ја на њега. Нешто је крцнуло. Придигао сам се и опалио момку две тешке заушке. Одмах се смирио. Ногом залупих врата. Комшилук ће се правити да спава, то је најздравије, али их не треба дражити да завирују. Осврнуо сам се: стан је био ћумез који је станар претворио у свињац. Одећу је разбацао по поду и столицама, на сто је наслагао гомилу кутија и флаша, кревет је био клупко ћебади и јастука. Баш отмено, нема шта. Како би реаговао мој колега Марлоу који је навикао на ону сиротињу у вилама од 20 соба? Спејд би ово прогутао, он је пролетер као и ја, до гуше међу ружнима, прљавим и злим.
Уто је и коцкар почео да се буди па сам покупио курвањски деринџер, спаковао га у џеп, приша његовом газди и посадио га на столицу. Кад је отворио очи вриснуо је:

КОЦКАР: Сломио си ми руку! Моја рука!

РАЗАРАЧ: Стварно незгодно. Сад нећеш моћи да делиш карте. Али за гажење купуса си ко створен.

КОЦКАР: Ја...

РАЗАРАЧ (ЗВУК ШАМАРА): Немој да ми кењаш него причај шта си урадио Меку. Не пуцаш ти да би растерао комарце.

КОЦКАР: Ништа не знам. Нисам га ја средио...

РАЗАРАЧ: -А знаш да је сређен?

КОЦКАР: Па пише у новинама!

РАЗАРАЧ: Ма немој. Још ми кажи да си не само писмен, па да си то сам прочитао, него и да имаш негде докторску титулу, па ћу да пукнем од смеха.

(звук шамара)

РАЗАРАЧ: Ко га је скењао ако не ти?

КОЦКАР: Не знам. Можда онај жабар Бамболини, био му је дужан за неку робу... Или онај црња Снешко, чуо сам да су га пустили из ћузе, а одлежао је две године због Мековог цинкања... Или О'Бин, с њим се закачио око клађења, заједно су уложили а Мек није О'Бину исплатио део добитка... Или неки други. Има их пуно који би радо видели Мека избушеног.

РАЗАРАЧ: А ти? Ти као не би? Теби није дужан?

КОЦКАР: Јесте али ја сам га увек чекао. Знао сам да ће да дође опет. Волео је да се карта а није умео.

РАЗАРАЧ: Па си му помогао да не научи.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Пљунуо сам и окренуо се од овог црва што је он једва дочекао и бацио се према столу, срушио кутије и зграбио скривену пуцаљку. Али, био је спор. Оверио сам га два пута.

(два пуцња)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Први метак га је бацио на кревет а други узвитлао перје. Знао сам да ће нешто да покуша па сам му пружио прилику, али таман толико да се залуд понада. Добар детектив од готовине не прави вересију. И не заборавља да врати њушкама којима је служио као мета.
Није ми било до претурања по овом свињцу па сам заденуо своју пуцу, поправио ревере и ишетао у тихи ходник. Ником није падало на памет да провири. Дуже се живи ако гледаш своја посла. На улици сам застао да купим новине, покупио такси и, док ме је возио до куће, прегледао наслове. На шестој страни била је вест о Мековом убиству. Коцош изгледа да није лагао. Под условом да је заиста умео да чита. А то више нећу моћи да сазнам.    
Спавао сам до касно поподне, ленчарио још мало па устао и, као и сваки прави лаф, обилно се истуширао. Затим сам скувао лонац добре, црне кафе, тако густе да је кашичица плутала по њој, сео и почео да резимирам догађаје. Све у свему - нисам имао ништа. Никакав траг или индицију. Мек је убијен, чопор људи је то могао да уради. Коцкара сам средио у, може се рећи, самоодбрани. То би могло да буде незгодно јер нисам позвао плавце али, руку на срце, неће се они много штрецати због нестанка ситних риба-пљуцкавица, какви су били Мек и коцкар. Прецртаће њихова имена на неким списковима, задовољни што су се решили беде. Може се рећи да су они једини на добитку: два пацова мање. Гуцнуо сам кафу, стресао се од врелине и горчине (слатка кафа омекшава човека и прави од њега Пекмеза што је, наравски, јако нездраво на улици) и сабрао имена која сам чуо од коцкара: Бамболини, Снешко, О'Бин. Решио сам да их посетим, због урока обрнутим редом, и, као друштвено биће, приупитам их за јуначко здравље.   Успут сам свратио до Зрикавог да купим следовање 'лакија'.

СЛИМ: Јеси средио ствар?

РАЗАРАЧ: Коју?

СЛИМ: Па ону са Мековим убицом.

РАЗАРАЧ: Откуд ти то?

СЛИМ: Ма дај. Мислиш да сам сисо весла. Ако си тражио Мека а он је кокнут, пише у новинама, требаће ти и онај ко га је урадио. Просто. А можда си ти то знао и пре... У то се не мешам. Важно је да га нађеш.

РАЗАРАЧ: Добро ако ти то кажеш. Биће. Радим.

СЛИМ: Пожури. Тај кучкин син се шета около а Мек је у фризу и вапи за осветом.

РАЗАРАЧ: Постао си фанатик у задње време, а? Напалио си се?

СЛИМ: Не. То је нормално, били смо пријатељи...

РАЗАРАЧ: Ма шта ми рече...

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Напустио сам трафику без поздрава, уз трескање врата. Сероња је решио да ми држи придике. Јајоглавцу са наочарима, који је застао и забуљио се у мене, дрекнух у фацу: „Шта је? Нешто ти није јасно? Гледај своја посла!” Овај одмах схвати животну ваљаност овог савета, присети се да је погрешно паркирао свој Боинг 727 и побеже главом без обзира. Насмејах се. Човеку је баш лепо кад га се барем неко плаши и поштује га.

(музички интермецо)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): О'Бин је седео у својој собици (за коју ми је дошапнуо тип коме сам намеравао да пробушим трећу ноздрву) и бленуо у трке на те-ве-у. Окренуо се кад сам му ногом развалио врата и упитао:

О'БИН: Што не куцаш? Није закључано.

РАЗАРАЧ: Заборавио сам.

РАЗАРАЧ: Он слегне раменима и врати се екрану. На двоседу по коме се разбашкарио били су разбацани згужвани тикети. Биће да му данас клађење није ишло. Ваљда је зато чупао и косу јер му је штрчала на све стране. И остатак собе је личио на газду: изгужван, мусав и прљав. Сачекао сам да хртови стигну механичког зеца па стао испред телевизора.

РАЗАРАЧ: Једно питање: где си био прексиноћ?

О'БИН: А ко би да зна?

РАЗАРАЧ: Боље да не знаш ко би да зна. Могло би да ти шкоди.

О'БИН (после краће паузе):   Немам појма. Тако сам се улетвисо да сам све заборавио. Добио сам неку лову па сам мало прослављао и јуче сам се пробудио, овде, са главобољом и без кинте у џепу. Где сам био и шта сам радио, да ме убијеш, појма немам.

РАЗАРАЧ: Аха. И тако ти се десило да избушиш старог другара Мека и наплатиш му дугове.

О'БИН: За ону сићу? Нема шансе. Шта би тек требало да уради онај коцкар, како се зваше, Џон или Џорџ? Њему је Мек дужан пет пута више него мени.

РАЗАРАЧ: Који коцкар?

О'БИН: Ма онај што ради... где оно беше? Гадан, ружан, смрдљив тип. Шљака у оној бувари „Шупа“.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Ово је био тотално нов моменат па сам се мрднуо с екрана, контајући. Тачно, могуће је да је коцош лагао. Готово је невероватно да је тако брзо прочитао све наслове. И мени је требало неко време да срочим сва слова. Али, ако је он средио Мека, није морао да чита јер је знао о чему је реч. Никако ми није деловао као тип који читање свакодневно упражњава. Пре би се рекло да је више ишао око школе него на часове. Само, ако је тако, ког би ђавола куповао новине?
Иако сам се задубио у мисли, једним оком сам пратио О'Бина и то ме спасило. Кад је овај посегао за нечим испод двоседа, моја реакција била је аутоматска и тип је зарадио рупу на челенци, оставши од ударца дубоко заваљен у кревет. Потражио сам по папирима и нашао две ствари: мали деринџер и један тикет који је управо победио. Пажљиво сам пресавио папирче и сложио га у џеп у који сам удомио и пуцаљку. Да ли је О'Бин полетео према комаду гвожђа или папира? Желео је да ме укока или се увери у срећан добитак? Шта год да је хтео - није то смео да ради брзо. Слегнуо сам раменима и дохватио ревере мртвачевог сакоа. У унутрашњем џепу је носио новчаник. Док су му крв, парчићи мозга и комади лобање са кожом и косом клизили низ забезекнуту фацу у избечене очи и разјапљена уста, извукао сам и отворио буђелар. Лове није било, а чланска карта Друштва америчких љубитеља каранфила гласила је на име Џорџ О'Бин.

РАЗАРАЧ: Ха! Ту си птицо!

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): После трећег дуплог вискија ствари су почеле да личе на себе и, што је још важније, да се слажу. Кад сам изашао из О'Биновог стана био сам задовољан, али ме је на улици спопала потиштеност па сам морао да свратим у први бар. Како то неко рече: Човек мора ти-и-тамо да сврати до неког шанка да се натанка. Дакле, пао сам депресију и почео да се сабирам. Имам два Џорџа од којих је један, можда, убица. Који - никад нећу сазнати. Можда сам мало пренаглио? Не, сигурно не. Добар детектив никад не сме да преиспитује своје поступке јер ће заглавити у филозофији, где све и може и не мора да буде, и то је његов дефинитивни крај јер постаје Сека-Перса. Ја сам реаговао у самоодбрани што је савршено дозвољено. То што сам напустио место догађања није легално али је корисно јер штеди човеку живце. И, уосталом, ко год да је средио Мека, сад га је стигла казна, без права жалбе, судских и адвокатских керефека. Јер, ја сам порота. Ова чињеница вапила је за једним обилним заливањем, па сам јој то радо приуштио.
Много касније искотрљао сам се из таксија и узверао степеништем до гајбе. Пентрање ме је задувало па сам (после провере пословичне шибице у пукотини врата, што је значило да унутра није било и нема непозваних гостију) стајао на средини собе дашћући и откопчавајући кошуљу. Кревет ми је заносно намигивао, као нека расна плавуша, мада се, истини за вољу, благо љуљушкао. Уто, бане у стан мој пријатељ Бил у пратњи неког новог грмља. Да га не знам посумњао бих да је настран и да воли крупне, црне мушкарце. Ушли су без проблема јер сам, изгледа, заборавио да закључам што и није лоше јер ми је приштедело напор да одем до врата и видим ко то лупа ко мутав.

БИЛ: Здраво. Како си?

РАЗАРАЧ: Издржавам.

БИЛ: Били смо у комшилуку и решили да свратимо и проверимо да ниси нашао још неки леш.

РАЗАРАЧ: Нисам знао да је то забрањено.

БИЛ: Није. Чак спада у грађанске обавезе. Али, није ни здраво. Посебно у твом случају. Ти месечно нађеш бар три комада.

РАЗАРАЧ: Штета што не дајете награду сретном налазачу. Обогатио бих се.

БИЛ: Може бити. Само, неко би посумњао да то радиш у својој режији. Оладиш некога а онда га нађеш. Има неких који и мисле да тако сређујеш ствари.

РАЗАРАЧ: Али немате доказе.

БИЛ: За сада не али...

РАЗАРАЧ: Добро, добро, пазићу се, хвала. Од сада ћу да их прескачем. Него, има ли нешто ново око Мека?

БИЛ: Ништа. Калибар је мали, деринџер или тако нешто. Нико од суседа ништа није чуо... класика. Радиће се на томе, али има пуно важнијих случајева.

РАЗАРАЧ: Знам. Сигурно је градоначелниковица изгубила пудлицу па је тражите. За ситне рибе нико не мари.

БИЛ: ОК. Идемо. Чувај се.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Плавци одоше а ја наставих да откопчавам кошуљу, жељан да прихватим понуду сопственог кревета-плавуше. Онда опет неко отвори врата: два трокрилна грмља са црним наочарима и неки сувоња у средини умаршираше. „Баш је прометно вечерас”, закључих онако за своју душу.

FBI АГЕНТ (ЗВАНИЧНИМ ТОНОМ): Добро вече. Господине Разарачу, ви нас не знате али ми знамо све о вама, па смо стога дошли да вас обавестимо да се ваше активности у неком домену поклапају са радом наших служби, што није повољно. Обзиром на то да сте лојалан грађанин, овим вас информишемо да се уздржите од активности које ометају државне интересе.

(пауза)

FBI АГЕНТ: Да ли вам је јасно моје излагање?

РАЗАРАЧ: Не.

FBI АГЕНТ: Да га поновим?

РАЗАРАЧ: Не. Ви сте, момци, сигурни да сте дошли код правог типа?

FBI АГЕНТ: Да.

РАЗАРАЧ: Ја сам само обичан детектив. Да не тражите оног Tiger Man-a? Тај се бави шпијунским работама. Ја нисам Џемс Бонд тип (мада волим женске).

(тишина)

РАЗАРАЧ: ОК. А којих активности да се клоним? Који случај је ваш?

FBI АГЕНТ: Нисам овлашћен да дајем даља објашњења.

РАЗАРАЧ: Па како онда да знам у шта да не турам нос?

FBI АГЕНТ (ПОСЛЕ ПАУЗЕ): Сматрајте се обавештеним.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Сва тројица се, као по команди, окренуше. Видео сам како им из ушију излазе танке жице и нестају у широким сакоима. Измаршираше. „Јеботе”, било је све што сам могао да додам. Вратих се кошуљи, ако како је ова, изгледа, имала милион дугмади, одустах и сруших се на душеке-плавушу. Заспао сам пре него сам дотакао покривач.   
Јутро је било мрљаво с друге стране прозора, а моје расположење је потпуно одговарало ситуацији. Опет сам сводио рачуне уз кафу. Момци од синоћ, ко год да су - ФБИ, КГБ, М-16, НКВД, ДЕА, Секуритате, Мосад, КККлан, Уједињени Сидаши, ЦИА, Сенка, Сигурими, ДБ, Унија играча голфа, Црни пантери, Црвене сокне, МП, Грин пис, Црвене бригаде, Опус Деи, ИРА, Милитантне домаћице Доњих Прћиловаца, Кинези или Пикинези - значе само једно: проблеме. Нешто је запетљано, и то крупно. Али, с којим случајем? Радио сам, активно или пасивно, на гомили случајева, зависно од лове коју су клијенти дотурали. Да није у питају озлоглашени крадљивац жвака кога је тужила балавурдија из парка? Наиме, фрајер је из сваког паковања вадио једну жваку и тако прибављао себи противправну корист и кршио уставна права. Или има нешто у случају мужа кога жена вара са патуљастим понијем? Можда дресер љубавника извлачи од даме поверљиве податке у замену за услуге? А шта је са уставним правима поније?
А шта је са Меком? Да није био запетљан у неке шпијунске послове? Ко зна? Оба Џорџа имала су деринџере. Шта ако је то неки знак? Обојица су били коцкари, обојица прљави, обојица мушкарци. То је више него довољно знакова за доброг детектива. Нешто је ту смрдело, а то нису биле моје ноге (управо сам се истуширао). Анархистичка завера? Организовано подривање либералног система од стране банде коцкара која би да све игре буду намештене? Комунистички баук жељан рушења стубова ове државе: Кока-Коле и џинса? Најежио сам се и закључио да морам да наставим са радом и помогнем домовини у праведној борби за победу демократије и слободе пингвина.
Из мисли ме је тргао телефон. Обавештавали су ме да ми је ауто поправљен и паркиран испред зграде. То је била добра вест која ми је још више подигла морал. Извукао сам се кроз задњи улаз да не пробудим своје уснуле чуваре. Можда им пуштају успаванке кроз слушалице. Нека се одмарају. Није лако бдети над миром других.

(звуци саобраћаја)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Возећи према центу разгледао сам пролазнике и - синуло ми је. Па у овом случају нема жена, мачкица, риба, дама, комада. Нема прсатих, гузатих плавуша сензуалних усана, великих, влажних очију и несташног језика. Да. То је оно због чега сам мрзовољан. Ниво тестостерона ми је опао и то ме фрустрира. Ако се овако настави добићу подочњаке, почеће руке да ми дрхте па ћу просипати пиће. Жудно сам заурлао: „Хоћу женууууууу!”

(музички интермецо)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Снешко је био од брда одваљена црнчуга, обријане главе и набилдованих мишића. Жвакао је дуван и обилно пљуцкао у пикслу поред стола.

СНЕШКО (ЗВУЦИ ЖВАКАЊА): Слушам.

РАЗАРАЧ: Аха. ОК. Чујем да си познавао неког Мека, ситан, прљав и...

СНЕШКО: Знао сам тог сероњу, па шта с тим?

РАЗАРАЧ: Па, неко га је упуцао.

СНЕШКО (ПОСЛЕ ПЉУВАЊА): Супер. То је и заслужио. Знаш ли ко је то средио па да му пошаљем неку кинту за награду.

РАЗАРАЧ: Не. Али се прича да си имао нерашчишћене рачуне с њим.

СНЕШКО: Тачно. Тај курвин син ме је цинкарио па сам ладио моје црно дупе две године у ћузи. И ти мислиш да сам га ја скењо?

РАЗАРАЧ: Не бих био тако експлицитан.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Могао сам се кладити да Снешко не зна шта значи та реч. Истини за вољу, ни ја нисам био сигуран али ми се допадала и деловала је врло учено.

СНЕШКО: Али си зато имплицитан.

РАЗАРАЧ: А?

СНЕШКО: Слушај ти бели детективу (ЗВУК ПЉУВАЊА И УДАРЦА ПЉУВАЧКЕ У МЕТАЛ), пустио сам те овамо само зато што знам да би довео пајкане ако те одбијем, али то не значи да сад морам да слушам твоје баљезгарије (НОВО ПЉУВАЊЕ). Ја сам добро изучио занат у ћорки, тамо је био мој универзитет и данас сам уважени мали привредник. Имам легалну фирму, дајем огласе у новинама, плаћам порез. А ово је моја роба...

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Снешко пуцне прстима и две даме дошетају из мрака бара. Имале су фаталне димензије 120-60-90; црнкиња је имала дугу плаву косу а белкиња црну. Осетио сам да ми бале цуре из уста, а и доле.

СНЕШКО: Дакле, ако си вољан да пробаш - кућа части. (ПЉУВАЊЕ)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Један глас у мојој глави рече како сам тврди, праведни детектив, борац за слободу и да се не могу прљати овим похотљивим месом које ме спречава у великој мисији, али сам га брзо ућуткао погледом на пуначке бокове и дуде.

РАЗАРАЧ: Свакако, овакво гостопримство се не одбија. Моје даме - ваш сам. Успут, Снешко, како ти је, у ствари, име?

СНЕШКО: Жан-Луј-Хенрик. Моја кева је обожавала историјске романе са принцезама и баловима па ми је увалила имена неких краљевских сероња. Прво ми се нису допадала, а сад их баш волим. Ни теби се не свиђају?

РАЗАРАЧ: Ма одлична су. Важно је да ниси Џорџ. То би ме омело, али сад је ОК. Извини ме, имам посла.

(кикотање и звук пљувања)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Окршај је био жесток. Радио сам из све снаге на оба фронта. Убацивао сам пиштољ у футроле и брзо га потезао, паркиравао кола у гараже, пробијао линије одбране које и нису биле негостољубиве. После мале дремке поновио сам све радње, тек да утврдим градиво, и пошто сам истрпео своју течност, спаковао оружје и, лако посрћући, кренуо кући. Даме су ми весело махале на излазу. Сигуран сам да ће, после туширања, бити орне за нове посетиоце; то је предност професионалки. Но, што се мене тиче, ово је био добар почетак дана, напоран али успешан. Честитах самом себи на јунаштву и упутих се дому свом. У пролазу свратих да купим новине код Зрикавог. Дочекао ме је питањем:

СЛИМ: Како иде? Нашао си убицу?

РАЗАРАЧ: Радим на томе.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Куповина ми је пресела. Ни њему се није допао мој одговор али нисам сачекао нови коментар: бацивши му новчић изашао сам. Много кења овај Зрикави у задње време, што не помери своје дупе и сам ухвати кривца? Наслови у новинама су говорили да је Безимени разбуцао неку градску мафију у Отров-граду, Спејд је нашао малтешког сокола а Марлоу даму у језеру, док је инспектор Хари елиминисао Шкорпиона и дао оставку. И мојих руку дело је поменуто, мада ме нису потписали: нашли су О'Бина кога је убио 'непознати починилац за којим се интензивне трага'. Све у свему, крими бизнис и даље ради пуном паром.  
Испред зграде су и даље седели моји анђели-чувари с жицама у ушима. Паркирао сам, изашао и куцнуо им у прозор.

РАЗАРАЧ: Оћете новине, да видите шта сам радио?

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Нису изгледали срећно иза својих црних рејбанки у девет увече, али су узели штампу. Нисам им ја крив што их на километар може препознати сваки школарац. Комотно могу да носе беџ I Spy for FBI па да им људи добровољно дају информације. Ипак, да се разумемо, није да их ја не волим, него ми иду на живце што су тако уштогљени.

(музичка пауза)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Нема боље дремке од оне после оног. Пробудио сам се јак и оран, око подне. Мување по кухињи, кафа, 'лаки', чешкање, туширање и бављење у клозету, протекли су уобичајено. Истина, уз лако пецкање у органу. Смишљао сам како да стигнем до Бамболинија. Са Снешком је било лако, он има базу из које ретко мрда. Жабар је мобилан и биће тешко наћи га. Најмањи проблем је прићи му. И црња и он, као и све главоње и они који би да то буду, не зарезују тамо неке детективе и примају их као досадне муве пред којима могу да се шепуре. А ако почну да им досађују, послаће некога да их спљеска.

(музички интермецо)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Возикао сам се по центру, од једне опере до друге, тражећи неку ексклузивну представу. Рачуница је била једноставна: ако у граду гостује неки певач или трупа из родне им чизме, сав крем босова и кумова доћи ће да то одгледа. Ту нема дилеме. Од великог Ала, преко Док Корлеонеа до Дон Пљуцонија, сви су редовно долазили на сеансе да нежно шмрчу са Пајацом, Берберином или неким другим. То им, ваљда, дође као олакшавање после скењавања гомиле неподобних њушки.
Наравно, могао сам све што ми треба да прочитам у новинама, али ми се није свраћало до Зрикавог, нити излазило из аута. Унутра, за воланом баш сам се осећао моћно и потентно. Да не говорим о додатној стимулацији у виду погледа на бујне сисиће, гузе, батаке и блајхане косице. Коначно сам нашао и оно што ми треба: управо вечерас гостују белкантисти из увоза. Значи, биће ту и момак који ми треба. У смокингу с лептир машном, без пуцаљке, са женом и децом, старом мајком и оцем, са горилама које зевају на улазу. Пошто се наслуша лепих арија, послаће остатак фамилије кући, а он са горилама отићи на вечеру која ће, у складу с програмом, бити 'домаћа'. А најбоље место за такву клопу је, наравно, ресторан „Мама миа“.

(музички интермецо)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Добар детектив има нос. Мој је био прави. Тачно у 23:00 Бамболини је са пратњом ушетао у ресторан и сео за сто у углу. Газда је пришао клањајући се до земље, у ствари помало излизаног тепиха, примио поруџбину и одлетео. Пијуцкао сам трећу чашу вина (овде виски не служе, није национално пиће) и бројао коцке на столњаку већ скоро цео сат. Пуцаљку су ми одузели, као и свима, на улазу па сам се осећао као нудиста. А она друга пуца, у гаћама, све јасније ме је пецкала. Шпагете, пасте, макароне, вино и остатак стигли су до Бамболинија. Кад сам закључио да су утолили прву глад (па не би требало да су нервозни), устао сам и пришао. Гориле су ме одмеравале али нису реаговале.

РАЗАРАЧ: Слободно? Имао бих једно питање за вас, Дон Бамболини.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Није био 'дон' али сам му се мало увлачио. Подигао је поглед са брда теста и климнуо. Проћелава главуџа била му је знојава. Извукао сам столицу и сео, смешкајући се. Кад је газда прогутао, започео сам:

РАЗАРАЧ: Ја сам приватни детектив и интересује ме да ли вам је нешто познато о убиству извесног ситног лопова Мека?

БАМБОЛИНИ: Знам. Ја сам наредио да среде ту хуљу која је хтела да ме пређе. Није доносио пакетиће муштеријама па су ми се жалили. Опоменуо сам га а он је почео да краде из пакетића и - кврц. Имаш нешто против тога?

РАЗАРАЧ: Не баш. Звучи сасвим ОК.

БАМБОЛИНИ: Да није твој пријатељ? Можда ти је жао па би хтео да га посетиш?

РАЗАРАЧ: Не. Напротив. Чак шта више, и мени је био дужан па сам хтео да честитам момку који га је послао горе. Ако дозвољавате, стиснуо бих вам руку. (ЗВУК РЕЖАЊА) Да. Не треба прљати руке за време јела... Добро. Па, одох ја.

БАМБОЛИНИ: Одлична идеја. Већ си почео да сметаш мом варењу, а кад добијем гасове умем да будем незгодан.

РАЗАРАЧ: Свакако. Извињавам се Дон Бамболини.

БАМБОЛИНИ: Џорџ. Тако ми је име. Мало прерађено од Ђорђо.

РАЗАРАЧ: Јасно. Пријатно и лаку ноћ.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Окренуо сам се и отперјао, платио на излазу, покупио шешир и комад. Тако је то са главоњама. Не маре да пред мувом изваде свог малишу и попишају је. А ако се буни или прави паметна, могу свашта да јој спреме: бетонске ципелице за пливање, кравату која се везује на горе, рупу за треће око...
Напољу је било прохладно, време се кварило и мирисало на кишу. Застао сам и запалио цигарету да мало плакнем плућа од смрада кухиње, прженог лука и бриљантина за косу. Није ми било право али... добар детектив мора да зна кад да прогута и оно што није за јело. Одједном, иза мене се проломи врисак. Погледах кроз излог. Око Бамболинијевог стола скупила се гомила. Затим се зачу завијање сирена.

(сирене и шкрипа гума, лупање врата)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Доктор и болничари утрчаше у ресторан и гомилу. Петљали су тамо неко време а онда момци у белом изађоше. Приђох им док су извлачили носила.

РАЗАРАЧ: Шта то би? Обрачун?

БОЛНИЧАР:              Ма какви. Тип се преждерао шпагета и олабавио. То се дешава сваки дан. Ем им кувар натрпа свашта, ем они то зачине и отрују се. Овај се надуо као жаба, само што не експлодира.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Оставио сам момке да раде свој посао и, с рукама у џеповима, кренух до својих кола.
Правда је спора али достижна. Могао сам бити задовољан. Крај није испао спектакуларан али ни цео случај, ако ћемо право. Добри момци забили су поен макар и преко аутогола. Паркирао сам код Зрикавог и ушао вољан да му све испричам и добијем коју похвалу. Овај ме пресече:

СЛИМ (ТРИЈУМФАЛНО):    Знам које убица! Размишљао сам и све укапирао. Бамболини је средио Мека.

РАЗАРАЧ: Ма немој.

СЛИМ: Тачно тамо. Коцкар и О'Бин су имали разлог али нису имали петљу. Једино је Бамболини то могао да уради. И то малим калибром да би показао како је Мек био пизда, пувањак и да није могао да га заврће. Кажем ти, жабар је 100%.

(тишина)

СЛИМ: Можеш слободно да одеш на спавање. Ја ћу да јавим пајканима да га спакују. Ти сам ниси могао да прокљувиш јер треба познавати психологију и онда је све просто. Елементарно, што би рекао онај Холмс. У ствари, знаш шта? Могао бих ја да решавам проблеме одавде, као она баба Марпл или онај Неро Волф или дон Исидоро Пароди. Ти би ми обављао нека истраживања а ја састављао слику. Шта кажеш?

РАЗАРАЧ: Претерујеш.

СЛИМ: Зашто? Па није тако тешко, само треба имати вијуге.

РАЗАРАЧ: Аха. Добро. Него... Да не идем у банку... можеш ли да ми позајмиш коју кинту?

СЛИМ: ОК. Чекај, ево ти 20. Рачунај ово као аванс за ангажовање да радиш за мене.

РАЗАРАЧ: Одлично. Па, здраво шефе. Ако ти требам - знаш где сам.

СЛИМ: Знам. А ти да знаш, нема више опијања и швалерања. Од сутра крећемо са озбиљним бизнисом и нећу да ми га упрскаш. А шта си хтео да ми кажеш?

РАЗАРАЧ: Ништа. Заборави.

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): Изашао сам, сео у кола и отворио тајну преграду испод седишта. Одатле испаде ручна граната коју сам чувао још од џунгли по којима смо гањали жутаће. Дошло је време да послужи за одбрану. Извукох иглу и кроз прозор је убацих у трафику. Одмакао сам 10-так метара кад је грунуло

(звук експлозије)

РАЗАРАЧ (КАО НАРАТОР): и разбацало новине унаоколо. Јеби га, детективски посао је гадан, опаки момци, нелојална конкуренција и тако то. Мораш да се избориш за место под Сунцем по сваку цену. Искезио сам се у ретровизор. И никад не веруј пријатељима. Могао сам, у повратку, да сведем рачуне: имам Мекову лову, О'Бинов тикет, два деринџера, аванс од Зрикавог (који је нагло постао бесповратан), нико ме није претукао већ четири дана, мало сам се омрсио... све у свему - није лоше. Чак и ако будем морао да одем код доце да ми напуни буљу пеницилином за лечење трише, остаће ми нешто лове за мало ленчарења, а шта ћеш више од тога? Све и онако не можеш имати одједном. Ваљда ће у следећој епизоди бити боље.

Крај