Дејан Ајдачић

Официри Пишчевићи, црте српског идентитета и њихово губљење

Срби су са ширењем Руске империје према југу и западу још у време Петра I ушли у поље руских политичких интереса. Као православни и словенски народ који живи у две супарничке империје – Аустрији и Турској, Срби су били могући савезници Русије у продору на Балкан. Кампања довођења Срба започела је већ 1724. године када су стигли и први официри и војници. У време царице Ане формиран је српски хусарски пук у коме су се прочули и прославили Јован Албанез, Јован Стојанов, Иван Божић и други официри.

На територији аустријског царства, где су измешано живели Срби и Мађари расла је напетост око власти између српских досељеника – избеглица из Турске и Мађара. Ради јачања свог утицаја, бечки двор је хушкао два народа један против другог, насељавао становнике других националности, посебно Немце. Срби су страховали и од насилног превођења у католичку веру упркос гарантованим правима на слободу вероисповести, које су биле обећане у оквиру привилегија при доласку у Подунавље.

Уза све то, аустријска власт донела је одлуку да се због смањене претње од Отоманске империје помери војна граница, тако што би се део српских јединица преместио на југ, према Сави и Дунаву, као и одлуку да распусти део војника из војне службе. Међу српским живљем у Поморишју и Потисју дошло је до подела и великог узнемирења. Неки су пристали да се преселе остајући у восјци, неки су остали на земљи на коју су се доселили њихови дедови и очеви изгубивши дотадашња права, али појавила се и трећа варијанта – идеја масовне сеобе у Русију. Официри с потиско-поморишке границе који су знали за српски хусарски пук и његова ратовања у руској војсци, који су памтили позиве руских владара да пређу на службу у царевину у којој их нико неће присилно преверавати, створили су покрет који је добијао на снази и број људи који је желео да се пресели, почео је да се увећава. Када су планови Срба о масовној сеоби у Руско царство бечки двор суочили са ненаданим пустошењем војне границе и лишавањем обучених трупа, донета је одлука да сe даља пресељења забране.

У Русију су се под вођством српских официра досељавали и други народи, али су командујућа места заузимали Срби. У Русију као „обећану земљу” стигли су искусни и обучени официри чији је задатак био да утврде границу према Козацима и Турцима, а потом крену ка Црном мору и Криму.

Историчари су наводили различите процене о бројности људи који су дошли у јужне приграничне крајеве Русије. О судбини Срба и њиховом губљењу истраживачи су писали на основу писмених извора и трагова – пописа, архива, топонимије и антропонимије и др.

Суревњивост водећих Срба брзо је довела до сукоба око власти над јединицама и обећаном територијом. После оснивања „Нове Сербије” између Кременчука на Дњепру и Семлака на Сињухи под командом Хорвата, појавио се проблем првенства и права на командовање – између новопридошлих Јована Шевића и Рајка Прерадовића, с једне, и Јована Хорвата, с друге стране. Царица и Сенат су 1752. године донели решење да се формира још једна територија под српском управом – „Славеносербија”, између Бахмута и Луганска. Славеносербија је подељена на западни део под командом Рајка Прерадовића, и источни, ближи Луганску, под управом Јована Шевића. Чак ни стварање географски раздељених територија није умирило страсти, јер је Хорват уложио све силе да са супарничке територије доведе себи људе, али му је Војна колегија то забранила.

Ове две територије биле су под различитом надлежношћу – Славеносербија је била подређена Војној колегији, командовању армије, док је Хорватова Нова Сербија била потчињена директно Сенату. То је довело до већег утицаја Војне колегије на Славеносербију, као и до снажније везе Нове Сербије с политичким покровитељима Хорвата.

Отац и син. Симеон Пишчевић био је један од српских официра који су донели одлуку да пређу у Русију у време када је аустријски двор већ забранио пресељења. Како је кришом успео да у Бечу у руском посланству обезбеди потребан пасош, капетан Симеон Пишчевић је допутовао у Кијев на Бадњи дан 1753. године.

У августу следеће године, по наредби своје команде, кренуо је у бахмутску провинцију, тачније ка Шевићевој „Славеносербији”, и населио се на месту званом Рајевка, на обали Северног Донца. Не много потом, послат је да купи коње за царску коњушницу и на повратку су му у бујици у једном планинском кланцу настрадали жена и син.

Симеон Пишчевић је био у прилици да остане при петербуршком двору, али је он прихватио наговарања Хорвата да пређе у његову јединицу. Оженио се, по други пут, ћерком Хорватовог брата, без допуштења самог Хорвата и из тог брака родила су му се два сина. И отац и син Александар су оставили успомене о свом животу. Симеонов спис није завршен. У њему се описују служење у аустријској војсци и служба руском цару од доласка у империју до спровођења три заробљена Пољака у лето 1767. године. Тако спис Симеона обухвата и тринаест година његове каријере у руској армији (1754–1767), али не и његово учешће у руско-турском рату, у гушењу Запорошке сечи и повлачење из службе 1778. године. Успомене Александра Пишчевића оцртавају целу његову војну службу и почетак бављења наслеђеним имањем.

У делу Пишчевића, као и у другим списима аутобиографског карактера, постоји субјективна тачка гледишта. У мемоарима се често срећу накнадне корекције, дотеривање ставова из перспективе познијих сазнања или некаквог сумирања животног искуства. Утолико мемоари, за разлику од дневника који нису накнадно дотеривани, не исказују нужно позицију свог аутора у тренутку када су се догађаји одвијали, већ судове, а понекад и просејане чињенице тренутка када су мемоари коначно обликовани. Тако се став Симеона Пишчевића и његовог сина о свом животу, питању националног самоодређења, односа према надређенима и подређенима, према припадницима народа с којима су се сусретали и о којима су писали, не морају нужно сматрати и њиховим ставом у тренутку о коме приповедају, већ ставовима познијег времена, времена уобличења самога текста. Не поседујемо записе које су ови официри користили за писање па не можемо да упоредимо њихове почетне судове и ставове с коначним.

Списи Симеона и Александра Пишчевића написани су питким стилом, следећи ток догађаја. Тек понекад појави се узгредна напомена о неком познијем догађају или подсећањем на нешто што се већ десило – као што, на пример, Александар помене да су му имања оца припала петнаест година доцније, после очеве смрти. Тако се и судови о људима не мењају, јер је позиција и оца и сина одређена већ утврђеним ставововима о догађајима које они описују.

Идентитет досељеника чине њихово самоодређење у новом окружењу, али се тај идентитет с временом мења у зависности од очекивања придошлица, као и од постојећих механизама уклапања досељеника у друштво. Важни чиниоци идентитета припадају култури – вери, обичајима, језику, па се, зависно од заинтересованости или незаинтересованости заједнице да нове чланове у потпуности укључи у друштво, интеракција култура одвија на плану усклађивања или поништавања културних разлика. Срби у Русију нису долазили средином 18. века као избеглице из нужде, већ по својој вољи, што је њиховом приступу давало одређену спремност на прилагођавање новим условима. Били су то искусни и обучени војници, који су се лако уклапали у нове обавезе. Империја их је, на крају крајева, као искусне војнике и позвала у службу.

Срби су дошли са својим националним идентитетом и великим очекивањима, али они заправо нису знали шта их очекује и каква ће бити судбина њихове колективне сеобе.

Пишчевићи у својим списима исказују личну тачку гледишта, али је о њу уграђена и колективна слика Срба, официра, православаца, пресељеника. Особеностима и цртама свога народа и других народа они дају субјективне, вредносне ознаке. Разлике у оценама оца и сина зависе и од њихових различитих погледа на живот. Формирање представа о свом и о другим народима неодвојиво је повезано с вредновањем приповедача. Описујући одређена, својства своје или туђе етничке групе, Пишчевићи дају вредносну оцену од похвала до осуда. Једна те иста особина, на пример, склоност женама или пићу, зависно од тога коме се приписује, може бити различито оцењена – као уживање у животу или мана која разара друштво. Вредновању подлежу и свој и туђи народи, а оцена вредности неког својства зависи од механизма самоидентификације онога ко оцене даје.

У овом раду биће осмотрено како двоје Пишчевића доживљавају Србе, какве се промене дешавају у њиховом етничком самоодређењу. Како је питање промене етничког идентитета сложени процес, испитивање њиховог прихватања руског идентитета, те њихов однос према другим народима биће разматрани у другим радовима.

Одреднице сопственог идентитета чине сложен, умрежен систем ставова и осећања. Када се говори о мењању идентитета, тај систем се разграђује и наново изграђује. При томе се личност и сама мења, али и својим особеностима и одређује и омеђује могуће промене. Психолошко социјални механизми карактеристични за тип личности којему појединац припада неке од одредница идентитета задржавају дуже, а неке краће. Неке од веза с претходним идентитетом се брзо напуштају, а неке се жилаво и упорно бране, чак и када је идентитет већ замењен. Због тога је важно питање који се елементи националног идентитета раније губе, а који дуже чувају, које се нити са старим завичајем прве кидају, а које последње.

Језик. Симеон Пишчевић први пут је дошао у контакт с руским језиком у посланству у Бечу:

Слушам њихов разговор на руском, и ништа не разумем – осим што чујем понеку реч сличну са мојим матерњим језиком, али како су говорили брзо, мени се то учинио један сасвим нов и неразумљив језик [С I, 7].

Долазећи у контакт с Русима, он је већ тамо почео да покушава да говори на језику своје будуће домовине. Говорио је на немачком, а знао помало и мађарски. У Русији је усавршио своје знање руског, о чему понекад даје узгредне коментаре. Српски језик је био језик породичног општења, а вероватно и језик у кругу Срба с којима се сретао. Када се упореде језичке одлике мемоара Симеона и Александра Пишчевића, запажа се разлика између још увек неправилног и стилски неизрађеног стила оца с србизмима и правилног оновременог руског језика из пера сина.

Жене и породица. Обе жене Симеона Пишчевића биле су Српкиње. Ћерком пуковника Рашковића, Дафином Рашковић, он се оженио веома млад, још у старом крају, 1748. године. Али, када је бирао другу супругу, његовим избором је руководила жеља одржања свог рода и племена. Тако је и друга Симеонова жена била Српкиња, братаница свемоћног господара Нове Сербије, ћерка Хорватовог покојног брата. У мемоарима је очигледна приврженост Симеона женама и породици. Очевидна је посвећеност Симеона жени и породици. Своју жену Пишчевић представља у мемоарима као верну сапутницу која га понекад прати и у војним походима. Он хвали могућност да жена путује с мужем официром, објашњавајући да то позитивно утиче на њихов породични живот, као и да таква путовања омогућавају да жена прошири своје видике, упознајући нове народе и земље.

Син је у односу према женама био супротан оцу. Александар Пишчевић, човек сентименталног и распусног 18. века, био је женскарош. Међу супругама и кћерима официра, војних лекара, грађана и племића у гарнизонима и местима кроз које је пролазио он је налазио многе љубавнице, што је међу надређеним официрима изазивало подозрење, а вероватно и спорије напредовање. На животном путу овог заводника било је жена различитог националног порекла, па се у његовим успоменама срећу и етностереотипови, али етностереотипови жена који се не могу у свему изједначавати са етностереотиповима њихових мушких сународника. Освојити жену друге народности, било је за њега и упознавање других народа. Приметно је да међу љубавницима Александра релативно мало његових сународница.

Александрова највећа и забрањена љубав везана је за рођаку – сестру од ујака из Крилова. Будућу жену, Александар је упознао је у својој 34. години, као супругу Митендорфа, Српкињу, ћерку дворског саветника Фјодора Јуришића. Сазнавши да њен муж никада није извршавао своје супружанске дужности, он је посаветује да поразговара са оцем и добије развод.

Пример друкчијег односа према избору супруге, видан је на примеру Александровог брата, који се оженио ћерком лифландског спахије, расипног Немца, барона Унгарна.

Обичаји животног и годишњег циклуса. Ни Симеон, ни Александар не помињу обичаје донете из старога краја. Ни на једном месту не пишу да празнују „славу”, свеца – заштитника своје породице, који празнује свака српска породица. На крају Александровог списа, тек узгред – из тестаментарне жеље оца, сазнајемо да је то био Архиђакон Стефан. По старом календару Архиђакон Стефан се слави 27. децембра (по новом 9. јануара). С великом дозом сигурности се може претпоставити, да је Симеон славио своју славу, свог свеца – породичног заштитника.

Када је реч о празницима животног циклуса, Симеон без детаља помиње свој боравак у Крилову и пристанак своје друге жене да му постане супруга, те обичај благослова:

пољубим се с њом и заменимо се златним прстењем између себе. Узео сам је затим за руку и повео у другу собу. Тамо смо се поклонили пред њеном мајком (она нас је била оставила насамо), и ја сам рекао: „Допустите да вам представим вашу кћер, од овог часа моју вереницу. Ми се обоје предајемо вашој родитељској милости.” [С II, 14]

Само венчање и свадбу Пишчевић не описује.

У делима оца и сина Пишчевића нема народних празноверица – били су они људи просветитељског века који су видели света и прочитали много књига. Српски обичаји се, дакле, ретко помињу у успоменама Пишчевића. Стога је необичан одломак у коме се један мајор Петровић, оптужен за лажно представљање презименом Шаровић оправдава позивајући се на обичај: „Рекао је да му је тај надимак отац добио (од простих људи, по српском обичају издевања надимака), због богиња које су му лице ишарале.” [С II, 11]

Храна и пиће. И начин исхране може бити елемент националног идентитета, као што показује Пишчевићево објашњење малог броја Срба који су одлазили на школовање:

Незнање немачког језика долазило је највише отуда што очеви нису давали своје синове на науке. Неразумно су избегавали просвету, и то највише из страха да се не занемаре постови, уображавајући да би им синови, кад се одвоје од кућа, јели сваки дан меса и да би тако живећи заборавили и веру и закон, претопили се у Немце (или Шокце) и тако постали сасвим неспособни за економичан домаћи живот. [С I, 1]

Реч је о кршењу забрана у вези са јелом по православном календару. Очито да су млади људи били склони да забораве на забране једења меса, што је за очеве било равно губљењу идентитета. Али интересантна је и допуна овог објашњења, која се тиче економичности, тј. немогућности „богатијег” живота која се огледа у много већем коришћењу меса.

Навике у исхрани, Срби су донели у своју нову домовину. Могућности за придржавање јеловника из старог краја биле су предодређене и избором расположивих намирница. Симеон Пишчевић се најпре не сналази, а потом од неког старца, који се мање плашио досељеника, набави мркву, репу, буре киселог купуса, а посебно се обрадује када му овај донесе пива, које је, каже, тада највише волео, и медовине. „Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору, у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу.” [С II, 1]

На путовањима и у крчмама, очигледно је да Симеон није волео жестока пића, и да је за ову своју особину знао, али му то није помогло да га Пољаци не напију јеврејском медовином. Алкохолно пиће које су Срби пили било је и вино. На путовању кроз Европу Симеон често помиње вино и пиво. На ободу Панонске низије према Карпатима, у виногорном Токају, радила је у 18. веку руска мисија која је куповала вино за царски двор. Када истиче посебну отменост и богатство својих домаћина, он као добро вино на неколико места помиње мађарско вино.

Песма. У делима Пишчевића нема ни речи о „колу” – народном плесу у коме учесници ухвативши се међусобно формирају круг и крећу се одређеним корацима. Када је реч о дружењу, у новом крају, сачувана је склоност ка песми, која се често певала уз пиће, подсећајући на стари крај, па и историју свог народа.

Једну пијанку Станишића, кога је Симеон Пишчевић овластио да надзире свог Александра, овај описује у својим успоменама:

Станишић није могао да отпутује а да не сврати двојици својих земљака Срба, па су поводом растанка добро попили и разваливши уста пробијали уши неким српским песмама in trio, а од те њихове галаме узбунио се не само домаћин него и сва околина. [А I, 3]

У делу Александра Пишчевића среће се и опис једне забаве у Шклову 1783. године, на поседу Симеона Зорића, некадашњег царичиног миљеника. Тамо су се скупили Срби и запевали песме. Међу њима је био и „лукави монах” који је тобоже ишао у Јерусалим само да би се помолио за Зорићево здравље.

Док смо само пунили желуце, све је текло мирољубиво, али када је дошло пиће и главе мојих пријатеља се завртеле, почеле су српске песме, којима је монах додао једну веома тужну о паду српског царства и о том догађају је причао тако као да је сам био његов очевидац. [А I, 3].

У записима једног доцнијег путника, Саве Текелије, блиског рођака славног генерала Текелије, описује се како Срби певају и пију вино [Т: 44].

Вера. Како већину Срба чине православци, тако су и исељеници из Аустрије у Русију били источне вере, али су у иноверној царевини били често и у додирима с другим вероисповестима. Симеон Пишчевић као верујући човек, рекао је секретару руског посланства у Бечу, Черњеву, на његову бојазан да није можда католик: „Мој закон и вера су православни, грчког исповедања” [С I, 7]. Осветљавајући период свог детињства у Карловцу, он се сећа како је са оцем ишао код патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. Симеон додаје како га је већ остарели црквени великодостојник заволео. Један од најизразитијих страхова Срба био је страх од покатоличења. Наведен је пример бојазни од непоштовања постова у календару. Када је Симеонов отац желео свог дечака да да у школу пијариста, њихов услов је био да дечак прими римокатоличку веру, што је отац одбио. Очигледно је да је српска црква у Карловачкој митрополији улагала много напора да усади отпор против прозелитистичких акција унијата.

Имајући у виду непрестани тихи притисак католичких институција, те заштиту своје вере, могло би се помислити да су и Пишчевићи били приљежни верници. Када пише о свом зрелом добу, међутим, Симеон не помиње одласке у цркву, не пише о икони у дому, у његовом спису нема религиозног заноса ни покорности, чак ни празновања хришћанских празника, које је, нема никакве сумње, славио. Када помиње цркве, то су зграде на путу којим је пролазио, места сусрета с људима: „У то време сам често бивао на двору, на баловима и на примањима, а о празницима и у цркви” [С II, 7]. У његовом дугачком спису, цркве се најчешће помињу током задатка који он изводи у Пољској. На тим страницама намеће се утисак о незаобилазности цркве у животу Пољака и посредно потврђује мала присутност у животу у Русији. На питање каква је била религиозност Симеона Пишчевића, тешко је одговорити, упркос стотинама страница које је оставио. По свој прилици, његова веза с Богом и свештеницима била је везана за обреде животног циклуса, а најраширеније се описују погреб након смрти мајке, те смрти прве жене, која је погинула у бујици, усред Карпата, у крају у коме је Симеон морао да решава како ће обезбедити вечни покој својој несрећној супрузи.

Симеон Пишчевић не зна како да прецизније назове становнике Карпата – он види да је реч о словенском племену и језику, уочава да су тамо већином унијати и говори о сличности две цркве.

Треба знати да у тим планинама у Мађарској, Карпатима, изнад пољске границе не живи ниједан други народ осим Словена. Матерњи језик им је словенски, а по вери припадају грчком обреду, само што су из давнина преведени у унију. Њихови свештеници служе службу божју по грчком обреду на словенском језику. Разлика је само у томе што за старешину цркве признају римског папу [С II, 9].

После несреће у којој је његова жена настрадала у бујици сахрањују унијатски свештеници и он, иначе несклон цркви и црквеним обредима, узгред помиње обредне радње, а с великом топлином говори о унијатском архиепископу који је покушавао да га утеши у болу и није хтео да прими ништа за узврат своје службе. Када му је настрадала жена, он пристаје да позову архиђакона код унијатског митрополита из Мункача и једног још протопопа да присуствују сахрани:

Хришћанство је, мислио сам, свуда исто. Између унијатске и источне цркве разлике скоро и нема, а више доликује да се тела предаду земљи по хришћанском обичају него да се просто, без обреда, закопају у земљу. Зато сам рекао свештенику нека уради тако, нека их у моје име позове и замоли да поведу са собом још неколико свештеника – да се сахрана изврши по хришћанском закону. Још сам га замолио да се побрине за воштане свеће, за мајсторе који ће направити сандук, за једну јаловицу и живину за даћу и друго што тражи обичај.

Сутрадан је одслужена служба на словенском језику као што унијати, слично источној цркви, служе. Служио је протопоп с другим свештеницима и ђаконом. После службе почело је опело, у ком је архиђакон чинодејствовао. После опела он је одржао и проповед и онда су по хришћанском обичају тела моје жене и мог сина у једном сандуку и с једним поклопцем положили иза цркве у земљу. [С II, 9]

Симеон пише како не воли путујуће монахе. Они по њему представљају просјаке који друштву и људима не доносе ништа добро.

Када говори о тестаменту свог оца, Александар пише како је његов родитељ заповедио да га сахране на отвореном, али је рекао свештенику: „Ја знам да ће мој син Александар ту саградити цркву, па му реците да подигне храм посвећен архиђакону Стефану, патрону наше породице.” [А II, 7] Занимљив је одломак Александра Пишчевића у којој он пише о свом односу према религијама:

Све вере сам сматрао једнакима, јер све оне у својој основи имају исти извор: поштовање Бога […] Од свих црквених обреда највише сам волео да слушам моралне проповеди умног свештеника у храму било које вере. У ствари, сва моја вера састојала се у десет заповести. [А I, 1]

Неки од спомена Бога у Пишчевићевом спису ослањају се на уобичајене обрасце поздрављања унутар хришћанских култура, али без испољавања религиозних осећања. Када 1796. године пише писмо свом старом оцу, Александар га потписује: „милошћу Господа Бога Ваш најпокорнији син А.П.” користећи епистоларну формулу наглашеног поштовања. Када описује своју молбу упућену Депрерадовићу да му позајми одређену своту новца, овај Александру Пишчевићу одвраћа да га нема, позивајући се на иконе као сведоке [А II, 12]. Одбијени молилац је сигуран да се његов богати сународник криво куне и да не жели да му да новац. Независно од истинитости Депрерадовићевих речи, очигледно је да је његово позивање на иконе представљало гаранцију коју даје икона као светиња и светац који је на њој представљен.

Из наведеног, произлази да су Срби склапајући међусобно бракове, желели да сачувају преко породице и чврстих породичних веза свој идентитет. По списима Пишчевића не изгледа да су много марили за обичаје и цркву. Главна њихова брига у Потисју, не изгубити веру, овде није постојала у том виду, јер су они живели с православним живљем. Али, изгубивши везу с култом српских светаца, они су се утопили у источнословенско море. Није их спасло ни то што су на њихову молбу на српске територије дошли српски игуман Атанасије Милутиновић и архимандрит Софроније Добрашевић. Основни разлог за позив српским свештеницима био је неразумевање језика. С временом, када је језичка баријера нестала, нестало је потребе за подршком српске цркве.

Менталитет. Скуп психолошких особина народа, посебно оних везаних за вољно реаговање и осећања, представља појаву коју је тешко одредити и описати. Наравно, припадници ни једног народа немају све заједничке особине, али када се говори о менталитету или карактеру народа, онда се заправо говори о преовлађујућим цртама. Пишчевићи су осветлили менталитет Срба свога времена. Док Симеон не прави уопштавања црта националног колектива или уже Срба исељеника у Русију, дотле Александар Пишчевић пише о завидљивости, уображености и лицемерју Срба. Он свој спис и отвара таквим једним судом – али одбијајући да се поведе за уображеношћу својственој свим Србима. Александар осуђује лицемерну радост својих сународника који се при сусретима увек љубе, иако се не воле, па чак и мрзе. Особине Срба уопштава Александар у сасвим личном, веома субјективном виђењу.

Александар Пишчевић према српском народу има одбојан став. Разочарења и незадовољства он пројектује у изразито негативан однос према народу својих предака и свога оца. За њега Срби већ постају Други – он у њима открива мане.

Самоодређење као Срба. Симеон Пишчевић је пореклом из приобаља, из црногорских Паштровића [С II, 1, 6, 11], али ни на једном месту себе не назива Црногорцем. Симеон себе назива Србином из Славоније, уже одређујући тако не само географски простор из кога је потекао, већ и историјско-политичку чињеницу да он припада оним Србима који су прешли Саву и Дунав и живе у додељеним им граничним просторима аустријског царства. Када Симеон Пишчевић говори о прикупљању Срба из Турске за трупе своје нове домовине, мисли на своје саплеменике који су остали у Османској империји. Он осветљава и појаву турчења:

Треба напоменути да се Турци преко Саве у Турској, у Босни и Србији, разликују од оних у Анадолији и Египту. Они су некад били хришћани, као и остали Срби, али су се због турског беса и насиља истурчили. Живе највише у градовима, а по селима ретко. Језик и обичаји су им српски. [С II, 6]

Иако подељен, расут различитим сеобама, српски је народ имао осећање јединства и народне целине. Пишчевићи су кренули у Руско царство с великим надама да ће у њему далеко од од неправди Аустријског царства наћи срећу, па чак и помоћи ослобођењу Срба на Балкану. Та се идеја провлачи у машти војника који су са поштовањем империје у ширењу желели да у буду у првим редовима ослободилаца своје сабраће. Али живот у новој средини није им дозвољавао да се заносе таквим сновима, већ их је приморавао да се баве свакодневним бригама о свом месту у новој заједници. Осећање славољубивих официра који су се упутили на далеки пут са осећањем задатог дуга према онима које су оставили у две царевине – Аустријској и Турској, подразумевало је њихово поистовећивање са циљевима нације. Њихово је осећање било већ нововековно осећање националног идентитета, које је садржавало и у некој магловитој перспективи и националне задатке (гроф Ђорђе Бранковић), по којима би Срби из Русије били предводници коначног ослобођења Срба на Балкану.

Код Александра Пишчевића срећемо интересантан детаљ у коме он поводом једног сународника, доноси један уопштавајући исказ које се тиче свих Срба: „У Олвиопољу смо отишли г. Пуљевићу, (...) мом познанику и земљаку а можда и рођаку, јер сви Срби се сматрају рођацима” [A II, 6].

Промене идентитета. Међу свим видовима идентитета, етноконфесионалан идентитет се у најмањој мери мења. Ако је указано да идентитет чини читав скуп особина којима се своја група одређује у односу на неку другу групу, која може бити доживљавана као ближа или даља, ваља рећи да идентитет није статична појава. Идентитет може бити променљив, али постоје различити типови његовог мењања: при промени идентитета мењају се особености и ставови припадника једне групе уз задржавање њиховог самоодређења и имена, док се при замени идентитета мењају и име и самоодређење заједно са особинама, па се припадници групе називају припадницима другог народа или вере.

Црте које чине идентитет једне личности јесу динамичан, релативно стабилан али у неким ситуацијама и подложан промени скуп идентитета од којих су неке особености индивидуалне и личне, а друге представљају црте које појединац дели с другим људима. Припадност узрасној групи, професији, породици, племену, народу, групи народа, вери, раси чине црте идентитета. Сапостојање различитих видова идентитета је уобичајена појава. Међу многим карактеристикама идентитета који појединац осећа као свој, одређујући себе у односу на друге, велики заначај има припадност народу. Сапостојање два или више етничких идентитета, међутим, није уобичајено.

Губљење идентитета и усвајање новог идентитета обично су истовремени и напоредни процеси, али они нису у свему међусобно условљени. Неки од процеса губитка претходног идентитета се одвијају мање зависно од стицања новог (слабљење, занемаривање, заборављање, одрицање), док се неки процеси одвијају у саодносу два идентитета (формирање двојног идентитета с напоредним постојањем два идентитета, замена етноидентитета другим националним идентитетом или неким другим, професионалним идентитетом).

Елементи идентитета једне етноконфесионалне заједнице су бројни, па се отвара питање који од тих елемената се појављују при промени и замени идентитета. Различите особености могу бити предмет промене или замене, тако да у мењању онога што се сматра својим, могу бити различите одлике и својства. Када је реч о промени и замени идентитета Срба у Русији 18. века, могу се пратити различити процеси мењања и замене српског идентитета руским. На примеру успомена Симеона и Александра Пичшевића, уочљиво је како етнички идентитет зависи и од личних особености, индивидуализованог приступа у коме се припадност и промене у осећању припадности не могу поједностављивати и представљати једноставним и непроменљивим описивањем туђег или свог народа као једног јединственог типа.

Прилагођавање новоме. У процесу прилагођавање одлике свога идентитета делимично се мењају да би се појединац или група лакше уклопили у ново окружење, у донедавно туђи свет. Они прихватају одређене ставове и начине понашања типичне за нову средину, задржавајући при томе неке старе навике и погледе. На тај начин долази до истовременог слабљења једних и истрајнијег чувања других црта старог идентитета. Дуже и лакше се задржавају својства која нису у оштрој противречности са очекивањима и захтевима нове средине, као и она која у вредносном систему дошљака имају посебно важно место. Чак и када је процес прилагођавања новој средини у великој мери изменио идентитет, дуго се памте своји преци, своје порекло и етничко име.

У новој средини, међу новим људима, који говоре за Србе новим, руским језиком, на новој територији, досељеници с Балкана морали су да савладавају доста тога непознатог. Све док су усвајајући нове особености чували црте старог етничког идентитета, они су имали оправдање за свој долазак, јер они нису кренули у Русију да би изгубили све своје српске црте. Досељеници Срби се прилагођавају – неки споро и неуспело, неки убрзано. Апсурд њиховог прилагођавања састоји се у томе што је њихов одлазак из Потисја и Подунавља био изазван одсуством жеље да се прилагоде, а у новој средини их је чекала слична нужда – да се укључе у нову средину и прилагоде њеним захтевима. Уклапање у ново друштво захтевало је преиспитивање дотадашњег живота и макар делимично прихватање образаца који у њему важе. Док су неки захтеви били беспоговорни, у некима је досељеницима остављано на вољу да сами одлучују како ће се и колико мењати.

Двојни идентитет. Као осећање истовремене припадности двома народима двојни идентитет јесте привремено стање, с обзиром на то да један од идентитета, на крају крајева преовладава. Осећање двоструке припадности јавља се код људи који су трајно променили место свог сталног боравка и прихватају припадност новој средини, али се не лишавају везе са старом. У односу старог и новог идентитета досељеника, долази до преклапања и сапостојања самоидентификације и са старим и с новим крајем и етносом. За разлику од замене, при осећању двојног идентитета развијају се двоструки модели идентификације. Двојни идентитет се може одржавати у групи уколико постоје колективни ослонци за одржавање и тог другог идентитета који је као идентитет мањине изложен притиску већине.

Срби су народ који се од невоље много селио, па је и у свом колективном искуству имао и осећање двојног идентитета. Од доласка Турака на Балкан у више таласа пресељења ван граница Отоманске империје Срби су се селили ка Херцеговини, Далмацији, Славонији, Влашкој, да би се неки враћали у свој родни крај. После осветничког похода Турака крајем 17. и почетком 18. века дошло је до великих сеоба из српских етничких крајева у Подунавље. Уз обале Дунава све до Сент Андреје, Срби су се населили унутар Аустријске империје постајући њени поданици.

У Русији, као новој средини, долази и до смањивања важности регионалних разлика међу Срба пореклом из Турске, Славоније, Далмације. Тај је процес разумљив, јер се локални патриотизам губи и премешта на терен нове заједнице у којој је сваки појединац суочен с новим искуствима и новим напетостима. Њима није више ни потребна идентификација бившег краја, па се сви Срби изједначавају, а Руси задобијају црте географски, етнички, ментално разуђеног корпуса.

Занемаривање и заборављање свога идентитета. Спорије или брже занемаривање црта које појединца и групе повезују са сународницима из старог краја обухвата све сегменте живота. Неки од етномаркера истрајније се чувају и памте, а неки се лакше предају забораву.

Језик је био изложен непрестаном притиску околне средине, јер се од Срба беспоговорно очекивало да у јавној комуникацији користе руски језик. У тој ситуацији матерњи језик дошљака био је осуђен на ограничену употребу у кругу породице, пријатеља и познаника Срба. Чињеница да су српски официри били концентрисани на једном географском простору, испрва је омогућавала њихово коришћење српског језика. Као чувар матерњег блага показале су се и песме, али је њихова ограничена функција и посебне прилике у којима се изводе нису могли много да продуже активну употребу српског језика међу пресељеницима. Без освежавања новим придошлицама из старог краја и без српске штампане речи, губљење српског језика било је само питање часа.

Испитујући темпо нестајања Срба, историчари су истраживали архиве спискове територија и официра, географи и историчари су поредили имена места и људи, указивали на губљење српских назива током 19. и 20. века. Аспекти свакодневног живота мање су податни испитивању темпа заборављања, јер су неухватљиви и везани за малобројне изворе. Срби нису дуго чували своје црквене обичаје, јер су имали свештенике Русе. Памћење своје националне историје, преко цркве је на тај начин било немогуће, па су српски свеци и српска краљевска лоза заборављани. Тако је памћење етничког порекла и историје нације препуштено усменом преношењу личних успомена с поколења на поколење и фолклорне врсте. У ситуацији преласка на руски језик, тај је начин чувања идентитета био осуђен на кратковечност, јер се језик заборављао и постајао туђ.

Симеон Пишчевић, досељеник у првој генерацији, не помиње српске свеце, породични празник Славу, српске песме и историју. Он их зна, али их судећи по Мемоарима не преноси својој деци. При томе ваља имати у виду да је Симеон написао историју Срба, користећи своје дане у мировини за писање великог и обимног дела које сведочи да он није био равнодушан према историји свог народа. Али у свакодневном животу, његова се веза са Србима огледа кроз рођачке везе, жену Српкињу, језик који говори у кругу породице.

Одрицање. Одбацивање црта претходног идентитета и самоодређења представља чин поништавања припадности народу коме су припадали родитељи и преци. Одрицање од сопственог идентитета је чин исказивања незадовољства и неслагања са оним што тај идентитет чини. Необичан је самопоништавајући карактер који носи одрицање свог идентитета, али оно се у историји среће и има своје законитости.

Постојање успомена Александра Пишчевића даје прилику да се истражи његово туђење и удаљавање од Срба, које у неким приликама иде и до одрицања. Александар Пишчевић се држи још од младости максиме да је боље не држати се својих земљака и рођака. Он на неколико места у свом спису понавља да је у служби избегавао да служи са сународницима, мада његово избегавање, није увек доследно, како би он желео да представи. Ипак је неоспорна чињеница да је млади Пишчевић имао унутрашњи отпор према сопственом народу. Могуће је да је у негативној слици коју је Александар имао о Србима, уграђен и његов однос према српским официрима, према свађама Срба, према тутору кога му је дао отац натурио и према самом оцу, од кога је он очекивао више наклоности и финансијске помоћи на почетку каријере.

Личност младог Александра формирала је мајка из рода Хорвата, Пишчевићу супарничког рода. Вероватно је нетипична одбојност према земљацима повезана и с формирањем дечаковог погледа на свет. Мајка је очигледно имала утицаја на формирање Александра, али он не пише какви су били њени ставови према сународницима који се нису благонаклоно понашали према Пишчевићима. Дечак је, можемо претпоставити, био упознат с раздорима који су владали међу члановима шире породице. Они су могли постати образац за све односе Срба. Лично искуство га је утврђивало у уверењу да се од Срба нема чему доброме надати.

Замена идентитета. Истовремено одрицање свога претходног идентитета уз прихватање новог идентитета, престанак самоодређивања као припадника једног народа или етноконфесионалне групе и самоисказивање припадности другом народу или групи чине замену идентитета. Иако се на први поглед замена етноконфесионалног идентитета одиграва у преломном тренутку објаве те замене, реч је о процесу који се остварује кроз неколико фаза. Замени идентитета могу претходити различите промене претходног идентитета, па чак и његово једнострано одрицање, да би у одређеном тренутку дошло и до замене самоодређења. Не дешавају се нужно замене свих елемената истовремено, тако да је процес замене или промене националног идентитета сложен процес у коме може долазити до њиховог преплитања.

При замени идентитета може се јавити потреба за оправдавањем те замене и објашњењем свог новог места у свету, потреба за новим тумачењем везе са својим прошлим и присвајањем новог колективног памћења. Са усвајањем новог идентитета, усваја се и поглед на свет новог друштва, а његове вредности за појединца постају пожељни оквир понашања и мишљења.

Руска империја у успону је привлачила странце и давала им прилике за успон и богаћење. Наравно, више шанси имали су људи који су пре и потпуније прихватили обичаје и каноне руског друштва и постајали сами Руси. Странци нису присилно русификовани, али су се они с временом лишавали Русима туђих црта, уклапали у ново друштво и постајали „домаћи”. Империја, као обећана земља, давала је прилике трговцима, војницима, занатлијама да започну нови живот. Војнички успеси и ширење привлачили су авантуристе, одважне и прорачунате људе, спремне на ризик ради могуће добити. Дошљаци које нису планирали повратак у своју домовину могли су да лако схвате предности замене свог идентитета, претварањем у Русе.

Српски официри, плахи људи пребрзог реаговања, напрасити и частољубиви, маштари, незадовољници, кретали су ка Кијеву с вером у мит о руској царевини као заштитници свих православних Словена. Пожелевши да се осете јаким и заштићеним, поверовали су да ће се доласком у Русију задобити њену силу. Обузети идејом о успеху кренули су на пут којим су кретали и пре њих. Као представници малог и потчињеног народа, надали су се да ће у великом руском народу и сами заузети славно место. Оно што је олакшавало замену њиховог идентитета јесте заједничка православна вероисповест, осећање етничке блискости и улагање у напредак у личној каријери. Када су замењивали српски идентитет руским, Срби су постајали део моћне нације и то је могло бити оправдање за њихов лични чин.

Замена етноидентитета професионалним идентитетом. Руска империја при довођењу Срба у сопствену армију није тражила од њих жртву потирања сопственог идентитета. Царица, Сенат и Колегиј су Србима наменили јединице и територије које су носиле српско име: српски хусарски пук, Нова Сербија, Славеносербија.

Срби, размештани на јужну границу руске империје, добивши две територије која су носиле име њихове старе постојбине, локалну власт Срба командира, често пријатеља и рођака, добили су могућност да се боре за војничку част и славу и напредак у служби који је могао донети високе чинове и поседе. Када су територије дате Србима укинуте реформом, колективни циљеви почели су да се губе, постала је важна лична судбина и позиција у руској армији. Чак и када су видели недостатке те моћне државне машинерије, они нису престајали да јој се диве и желели су да постану пуноправни њени житељи независно од некадашњих колективних циљева.

По свој прилици, они нису жалили за својим крајем, већ су плахо и лакомо, јужњачки напрасито почели да се боре, понајвише међу собом, за позиције код надређених и на двору. У новој средини, они су били опседнути идејом како да свој положај поправе и своју позицију у друштву учине јаком. У спису Симеона Пишчевића понављају се изрази стећи славу и част, за част и славу. Срби су изблиза видели како се бескрупулозни Јован Хорват уздиже уништавајући и поткрадајући друге. Срби су боље но други могли видети и како је лепотан Симеон Зорић освојио пажњу царице и стекао положај у друштву који много вештији и храбрији од њега нису стекли. Прилагођавајући се новој средини, неки Срби су успевали на путу ка успеху, војничким подвизима, а понеки сплеткама, љубавним везама и високим покровитељствима. А било је и оних који нису имали успеха, који се нису пробили и обогатили, но изгубили и оно што су донели. Срби који су хтели да направе каријеру у војсци морали су да рачунају на правила напредовања у армији, истицање у биткама, а неки на охолост, удвориштво, опањкавање. Циљ Срба је био да се уклопе у друштво, али осим Руса заштитника они су били и упућени једни на друге, што је изазивало противречна осећања – они су се и држали један другога, али су и завидели и пакостили један другоме.

Маргинализација етничког идентитета за рачун социјализације морала је бити супротна жељи очувања идентитета. Али појединци су били спремни на све да би се уздигли. Агресивни дошљаци су почели да се успињу на друштвеној лествици, да задобијају моћ, имања и славу, и почели су да занемарују своје етничко порекло. У списима оца и сина неки од сународника већ показују такве склоности. Симеон је одмеренији, види више индивидуалне црте и осећа се Србином, док Александар, искључивији и напраситији, мање жели да види личне особености, склон је уопштавању и раскида са својим српским идентитетом. Он је у томе амбивалентан. Говори да је он први Србин у породици, али војнички успех његовог оца у многоме превазилази успех самог Александра.

Парадоксална судбина Срба исељеника.Судбина Пишчевића, два српска официра у служби Руске империје сликовито осветљава многа искушења и противречности на животном путу и других досељеника. Њихови непокорни преци су пребегли из Османског царства и сачували свој идентитет, њихови дедови и очеви су били поданици Аустријског царства, да би Симеон и његови вршњаци с пробуђеним националним осећањем и поносом кренули у потрази за бољом судбином и потражили на истоку нову домовину. Главни разлози за одлазак из Аустрије, били су страх од претварања у сељаке и страх од католичења. На почетку Мемоара, Симеон Пишчевић описује незадовољство Срба после укидања граничарских једница и одлуку да се пресели из Потисја са пуном вером у смисао тог одласка. Преселили су се као део једног народа, али су у новој средини њихове везе и црте заједничког идентитета почели да се губе. Губљењем идентитета, број Срба у расејању се смањивао, да би почетком 20. века нестали и последњи њихови потомци који су се осећали Србима.

Срби су мислили да ће им судбина у Русији бити наклоњенија. Њихова надања била су много више усмерена свом народу, али, на крају крајева, колективна идеја је доживела крах. Официри заузети прављењем каријера нису ни имали времена да своде животне рачуне пред својим сународницима. Они су суревњиво поредили своје личне судбине и, како се то види код Симеона и Александра Пишчевића, мерили свој успех према успесима својих сународника. Нису њих интересовали неуспешни саплеменици које је судбина бацила на дно. А Симеон Пишчевић у каријери није био неуспешан –достигао је високи чин генерал-мајора, почаствован је орденом каваљера св. Ђорђа, добио имање, али ипак он је био незадовољан, када пореди себе с другима који су добили више. Отац, у односу на сина, ватрени патриота, и син који се већ одриче свога српства, оставили су драгоцено сведочанство и оцену свог живота као и живота својих савременика и сународника. У живописним редовима о том времену ми сагледавамо вредности којима су се руководили. У тим успоменама већ се наговештава судбина свих српских потомака у Русији – бежећи од утапања они су се утопили, бежећи од плугова и волова, они су престали да буду Срби и постали Руси или Украјинци.

Одрицање Срба од свога идентитета и прихватање другог етничког идентитета, повезано је с губицима и добицима народа на великој карти света. У размени међу народима, у некој великој и дугој партији судбине различитих народа, Срби су изгубили одважне официре и њихове потомке. На питање шта су Источни Словени добили доласком и вечитим останком неколико хиљада Срба тешко је дати тачан одговор, јер је немогуће утврдити које су црте они предали својим многобројнијим суседима.

Иако је могуће пратити животе истакнутих појединаца и српских породица у Русији, њихови се трагови губе, али како пратити судбине оних који су се брзо утопили, а потом, у неком свом потомку, поново заблеснули? Да ли је уоште могуће обавити обрачун надања и маштања, с једне стране, и реалних резултата с друге. И да ли је могуће направити коначан збир ако наведемо све поседе, битке, положаје, победе и поразе, потомке, које су Срби – већ као Руси, завештали својој новој држави. Саплеменици и потомци остављени на обалама подунавских река остали су без заштитника, вероватно и без понеког ко се на другом месту издвојио својим посебним достигнућима. Срби који су оставили те своје сународнике у Аустријском царству и постали Руси о таквој помоћи су престали и да мисле. У потомцима тих досељеника сигурно се и сада продужују балканске црте и импулси.

Од дошљака се највише очекује управо да се прилагођава. Он долази у нову средину чији се обичаји и норме разликују од оних на које је дошљак навикао. Оне су за странца досељеника нејасни и далеки, траже прилагођавање и усвајање. У том усвајању дошљак је принуђен да се прилагођава, понекад и понижава, заузима другоразредан положај. Дошљаци превиђају могуће тешкоће, заборављали су и заборављају на неизвесност која их очекује и разочарења а не само снове на бољи живот у новој средини. Управо то очекивање их „заслепљује”, онемогућава да предвиде проблеме које их очекују у новој средини. Тако је одувек било и тако ће и убудуће бити.

Извори

• С – Известіе о похожденіи Симеона Степановича Пишчевича 1731-1785 / Под редакціей Д. Чл. Нила Попова. – Москва 1884; Симеон Пишчевић: Мемоари, Београд, Српска књижевна задруга, 1964. – 531 с.
• А – Жизнь А.С. Пишчевича, имъ самимъ описанная 1764-1805. / Съ предисловіемъ и примечаніями Д. Чл. Нила Попова, Москва 1885.; Александар Пишчевић: Мој живот (1764-1805), Нови Сад, Српско-украјинско друштво, Матица српска, 2003. – 351 с.
• Т – Текелија, Сава: Описаније живота мога. Приредио Александар Форишковић ; поговор Иван Растегорац, Београд, Нолит, 1989. – 270 стр. – (Српска књижевност. Мемоари, дневници, аутобиографије ; 5)

Литература

• Костић, Мита: Нова Србија и Славеносрбија. Нови Сад, 2001². – 192 с.
• Лапо – Lappo, Irina: Profilowanie stereotypu Rosjanina w polskim kręgu językowo-kulturowym, Etnolingwistyka, Lublin, 14/2002. – s. 153–174.
• Посуњко – Посунько, Ольга: Історія Нової Сербії та Слов’яносербії. – Запоріжжя, 1998. – 80 с.
• Рудјаков – Рудяков, Павел: „В службу и вечное подданство...” Сербские поселения Новая Сербия и Славяносербия на украинских землях (1751-1764), Киев, 2001. – 175 с.
• Сеоба Срба у руско царство половином 18. века. Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7.-9. маја 2003, Нови Сад, 2005. – 567 с.
• Скаљковски – Скальковский, А.: Хронологическое обозрение Новороссийского края 1731-1823, Одесса, 1836.
• Фундуруља, Миленко: Предговор, У: Мој живот (1764-1805) / Александар Пишчевић. – Нови Сад, 2003. – с. 7–19.
• Церовић, Љубивоје: Срби у Украјини, Нови Сад, 2002. – 412 с.

Објављено на украјинском и српском језику

Деян Айдачич: Офіцери Пишчевичі: риси сербської ідентичності та їх втрата, Українсько-сербський збірник Украс, Київ, 1/2006. с. 71-94. [PDF]
Дејан Ајдачић: Официри Пишчевићи, црте српског идентитета и њихово губљење, Славистичка истраживања, Београд, ИП Филип Вишњић, 2007. - с 209-226.