Дејан Ајдачић

Симболи словенских неопаганских организација

Крајем 20. века незадовољство одређеног броја људи постојећим религијама, проузроковало је, с једне стране, обраћање новим или туђим религиозним покретима, али је, с друге стране, потреба за вером у разним крајевима света довела и до повратка старој, предачкој, такозваној етничкој религији. У словенском свету је на темељима таквог расположења настало више мањих група „словенске”, „родовске” или „родне вере” које се враћају прехришћанским веровањима и практикују паганске обреде Словена. Како стара вера у великој мери није сачувана, ни у записима, ни у живој традицији, вође и идеолози „родне вере” су приступили „обнови” вере старих Словена попуњавањем празнина, путем компилирања паганских елемената народних култура са неаутентичним „реконструкцијама” Велесове књиге Јурија Мирољубова и његових следбеника. Велесова књига стекла је код словенских неопагана предност у односу на мистификаторе прошлих векова (Ј. Длугоша, Ј. Гологанова, М. Милојевића, П. Древљанског) захваљујући томе што обухвата и митологију и обреде. Како су неопагански радови одређени и личним склоностима и идеолошким пројекцијама, различите обнове „старе вере” заснивају се на различитим темељима, идејама и вредносним усмерењима.

Разне групе словенских неопагана истичу своју специфичност и посредством симболичког представљања. У овом прилогу кратко су проанализирани доступни ми симболи словенских неопаганских организација у културно-историјском контексту. Како су творци амблема и симбола словенских неопаганских организација били усмерени ка заједничкој старини, симболи ових организација су сродни, али се разликују по издвојеним и наглашеним цртама те заједничке прошлости. Неке дружине симболиком истичу словенско братство, подупиру уверења да су Словени били моћни док су веровали у своје старе богове и међусобно били у вези, те да ће своју снагу повратити и увећати уколико се Словени врате својој вери, док неки истичу националне старине.

У неким оснивачким актима општина или савеза родне вере се описују и амблеми које они користе. Предводници родне вере – волхви, волхвиње, жреци који носе стара имена Остромир, Рарог, Зореслава, Велеслава о тим симболима говоре у својим поукама, а аутори и пропагатори родне вере Словена (Володимир Шајан, Александар Асов, Јуриј Шилов, Сергиј Плачинда, Галина Лозко и др.) пишу у својим књигама о значењу тих симбола. Са становишта критичке етнологије и антропологије симболи словенских неопагана нису шире истраживани, али се у појединим студијама могу наћи узгредна запажања. Тако Алексеј Гајдуков, аутор дисертације и низа текстова о омладинској субкултури словенског неопаганства у Петербургу, пише:

У својству симболике често се користи деснострана и левострана трозракаста, четворозракаста, шестозракаста и осмозракаста свастика; „Коло” или „Перуница” – крст са шест (ређе – осам) зрака или латица, уписани у круг; „Коловрат” шестозракаста, осмозракаста свастика, уписана у круг; други соларни и лунарни симболи, „древнеруске руне” и други.

Поред поменутих, најчешће коришћених симбола у представљању неопаганских организација јављају се још симболи са животињама, старим оружјем, представама идола.

Кипови старе вере. Стара вера се поистовећује с веровањем у богове словенског пантеона. Материјалне трагове тих веровања представљају кипови словенских богова и археолошки налази на древним кружним светилиштима који омогућавају да се делимично реконструише структура сакралног простора и централно место идола у њему. Сачувани дрвени, или ређе камени идоли отелотворују представе Словена пагана. Израда идола од природних материјала сугерише блискост природи коју следе неопагани данас, тешући и дубећи своје верзије словенских идола према старим узорима. Сложена, вертикална структура идола с различитим ликовима указује на стапање неколико божанских створења и „сажимање пантеона у један идол” [Чаусидис: 472-474].

Иако је у позном периоду Перун – бог громовник био најважнији бог словенског пантеона, у симболици неопаганских организација он не заузима највише место. Упркос поштовању Перуна, његов кип се не употребљава као симбол. Док се та чињеница код Јужних и Западних Словена може објаснити одсуством памћења на култ овог бога, код Источних Словена, можда се, може повезати с чувеним описом одбацивања и скрнављења његовог кипа, које се детаљно описује у Повести древних лета – кнез Владимир је наложио да Перунов кип дванаесторица туку, а затим вуку привезаног коњу за реп, да би га на крају бацили у Дњепар. Чланови неопаганске организација РунВира Лева Силенка, сматрају Дажбога врховним богом, али се ни измишљени, ни „реконструисани” идол овога бога не користе као симбол РунВире.

У представама неопагана, стицајем околности, најважнији је постао идол који се повезује са именом Световида, стога што су и до дана данашњег најпознатији камени идол повезали испрва управо са овим богом. Његов идол висок 2,67 метра пронађен 1848. у кориту реке Збруч, леве притоке Дњестра, због чега је назван Збручки идол. Нађен у тернопољској области, однесен је посредовањем племића и поседника Мјечислава Потоцког у Краков, где се и данас налази у Археолошком музеју. На врху овог идола је глава покривена звонастом капом, која наводи тумаче да говоре о његовом фалусоидном облику. Четворострани тесани стуб с фигурама у плитком рељефу подељен је на три вертикална појаса, на основу чега се с разлогом говори о представљању вертикалне и хијерархизоване структуре света која повезује небо и подземни свет. У највишем и највећем појасу, који би одговарао небеском нивоу, на свакој од четири стране је представљено по једно божанство (жена с рогом, жена с прстеном, мушкарац с коњем и мачем, мушкарац без атрибута). У средњем, кратком појасу, који би у тројној подели осе света одговарао земљи, на сваком од четири поља приказан је по један човек с полуподигнутим рукама који као да се држи у колу. Фигуре доњег појаса су приказане само до појаса и одговарају подземним бићима.

Писани извор из 12. века потврђује постојање идола Световида у веровањима балтичких Словена – Саксо(н) Граматик описује у делу Gesta Danorum како су Данци у ратничком походу на град Аркону на острву Риген (Рујан) уништили 1168/9. четворострани дрвени идол Световида. Могуће је да је сличност Збручког идола са идолом који се описује у запису данског хроничара навела тумаче словенске митологије 19. века да Збручког идола повежу с познатим старим писаним извором.

Данас се богови на Збручком идолу идентификују већ на други начин. У представи с рогом митолози препознају Мокош, а у богу с коњем и мачем – Перуна. Занимљиво је да је овај идол у старијој литератури називан Свантевидом / Световидом / Свјатовидом и да се управо то име среће код савремених неопагана, што упућује на то да су они у утемељењу свог идентитета користили старије изворе. Необично је и то да се Збручки идол и као Световид / Свантевид, и као препознатљиви камени идол, јавља само код Пољака, што се може објаснити чињеницом да се овај идол чува у Кракову. Иако се брдо Богит над местом изнад реке Збруч, на коме је пронађен камени идол налази у Украјини, у Украјини се он у незнатној мери јавља као симбол обновљене паганске вере.

Симбол пољске неопаганске групе Rodzimy Kościół Polski јесте кип Свентовита (Световида) чија је глава покривена капом, на доњим нивоима такође се налазе људска фигура и глава. У Пољској се кип Световида налази и на личној Интернет презентацији неопагана који се представља као Qkiel. Паганска група из Опола Słowiańska Wiara симболички се представља идолом сличним Световиду који је у мистично тамном, ноћном амбијенту постављен на жар с великом тојагом наслоњеном уз идол.

Предност слици живога, брадатога, раскошном одећом оденутог бога у односу на дрвеног или каменог идола даје украјинска неопаганска група Курган. Животодавност овог божанства потцртана је биљкама којима је оно окружено. Са његове десне и леве стране нагнуте су две дуге змије (рибе) чија лица прикривају две маске. Триглав се јавља у симболу у виду троврхе планине или у виду троглавог бића у неколико неопаганских дружина.

Новостворени дрвени кипови словенских богова праве се са елементима изгледа археолошких налаза словенских идола и користе се у „обновљеним” обредима, који неопагани најчешће изводе у природи.

Месец. Међу небеским телима Месец у словенским народним веровањима има мању важност у односу на Сунце, па се такав однос одразио и у симболима словенских неопагана, који несумњиву предност дају Сунцу.

Месец има веома важно место у неопаганско иницијацијско мистеријској религији Вика, коју је основао 1954. године Британац Џералд Гарднер. Током ширења ове религије по свету на неколико грана, она се проширила и у словенским земљама. Тако се у пољском огранку Wicca религије појављује карактеристични симбол с Месецом у три мене – леви срп Месеца, пуни Месец и десни срп. Ова три вида означавају Госпођицу, Мајку и Старицу. Таквим симболом истиче се ноћни, женски, чаробњачки карактер ове религије. Виканци се идентификују као поклоници мистеријског култа Богиње Магије и Бога Смрти и Препорода.

Сунце се јавља као чест симбол у многим неопаганским симболима, често преплетено с другим фигурама и симболима. Зраци сунца тако могу да буду истовремено жбице точка или латице цвета. Тако чланови групе Солнцеворот – користе само цртеж Сунца али и цртеж Сунца „смештен” у точак на тај начин да сунчеви зраци представљају жбице. Словенски покрет Солнцеворот (Славянское движение Солнцеворот) представља се симболом који чине четири заобљена крака без круга који више именом но обликом упућује на Сунце.

У списима и идејама неопагана цикличност се односи како на вечито понављање природних циклуса – дана и ноћи, годишњих доба – тако и на препород човека. Стално окретање, вечно понављање у циклусима сунчевог кретања се ослања на природну животодавну силу која се у правилним периодима појављује и ишчезава. Када се Сунце фигурално-графички преклапа с муњама, цвећем или точком, његови зраци постају и путања муње, латице цветова или шпице точкова, док симболика вечитог окретања симболизује неисцрпан круг обнове живота спојен са симболиком других предмета.

Животиње – тотеми или богови. Вукови као дивље животиње континенталних крајева које понекад нападају стоку, упадају и у људски простор, имају у веровањима словенских народа и демонске елементе. Вук задобија својства посредничког бића између људског и нељудског света у веровањима о вукодлацима – бићима која по рођењу или уз коришћење магијских вештина могу да се претварају из људи у вукове и обратно. Многострукост овог бића у коме се спајају особине звери и човека налазе се у веровањима о томе како постају вукодлаци, како се они могу препознати и како се од њих штите. Вук као тотемска животиња такође у представама о старој вери има своју моћ.

Међу животињама у словенским неопаганским веровањима вукови имају посебно место симболизујући слободу, дивљину а мање грабежљивост. Оно се одражава у симболичкој употреби вукова, као и аватарима, тј. сличицама којима себе представљају поједини неопагани на интернет форумима (Љубојар, Лучезар). На челу организације Схорон еж словен јесте јарг-вук (ярг-волк) Владимир Богумил II. На сајту anarath.ru који пропагира везу ратоборних древних Викинга и старих Словена, као симбол се јавља црно-бела фотографија вука који завија подигнуте главе.

У фантастичкој и фентези књижевности вук и вукодлак су веома популарни (Виктор Пељевин, Анджеј Сапковски, Валериј Шевчук, Сергеј и Марина Дјаченко, Владимир Васиљев, Владимир Арењев и др.). Популарност вука шири се и у делима поп-музике. Тако пољска група Kostrzewa своје плоче илуструје вукодлачким мотивима, дистрибуира своје песме преко издавача Vlkodlak Division.

Поред вука, словенски неопагани, повремено користе као споредни симбол и друге животиње: коња, врану и орла.

Апстрактни симболи јесу универзални и појављују су у многим старим и новим, једнобожачким и многобожачким, источним и западним религијама. Њих користе и словенски неопагани, додајући им неку специфичну црту, особеност управо словенског разумевања тог симбола. Већ је споменута појава преплитања симбола у коме се вишезначност добија уплитањем значења две или неколико фигура (сунце, точак, цвет), при чему свака појединачна фигура уноси у нову фигуру своја значења.

Свастика. Веома стари симбол равнокраког крста са заврнутим крајевима који сугеришу кретање укруг среће се и на археолошким споменицима словенских народа, на посудама и предметима нађеним на различитим словенским налазиштима. Овај симбол коришћен и у многим несловенским културама, задобио је симболику окрутног зла нацистичке Немачке као симбол Рајха и расистичких идеја које су довеле до ужасавајућег насиља фашиста током Другог светског рата. Стога појава овог симбола изазива додатну пажњу, посебно уколико га користе припадници крајње десних, агресивно националистичких идеја. Његова употреба у словенским земљама, које су саме у Другом светском рату много претрпеле од фашизма, изазива чуђење, али представља и реалност у симболичком представљању одређених субкултурних група. Када неопагани користе симбол свастике, он се најчешће јавља делимично преображен у односу на нацистички кукасти крст.

Пољски неопагани круга Slavinja у симболу имају орла и стилизовану свастику у облику круга. Украјинска група Виче – Силе традиције као симбол користи у круг уписану свастику са заобљеним краковима који изгледају као латинично слово S а које се окрећу улево, у смеру супротном од сказаљки на сату. Око овог круга исцртане су четири латице налик латицама староиндијских мантри у које су уписана четири слова В– і–ч–е.

Творци круга Słowiańska Wiara из Опола у Пољској користе фигуру налик свастици са смером окретања у лево. Без пресека у центру два крака која се укрштају, овај је симбол састављен од четири права угла који као да круже око центра. Њихова стилизација сугерише једноставност и природност, јер је симбол истесан из дрвета. Његова посивела боја упућује на дуго постојање и употребу, што додатно утврђује утисак старине.

Тумачење симбола свастике даје Галина Лозко, активна предводница неопаганских идеја у Украјини и словенском свету у својој књизи Коло свароже:

Знак Сварога је симбол четворокраког крста са заврнутим крајева Сварга (Сваста), што је у украјинском језику блиско појму Срећа (щастя), што потврђује сам санскрит – најстарији индоевропски језик [Лозко: 27].

О идеолошком контексту дотеривања свастика од стране неопагана, Алексеј Гајдуков пише:

При томе крст и свастика доживљавају процес прекодирања и прилагођавања нужном симболичком третирању националне идеје словенског паганства [Гајдуков].

Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије – делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког симбола није случајан. У анализи поруке при употреби свастике у неопаганским организацијама треба се усредсредити и на намере твораца таквих симбола и на идеје које они шаљу потенцијалним присталицама. Очигледно се оне ослањају на претпостављену угроженост, која се у неким организацијама и образлаже. Уверење да не-Словени војно, финансијски и духовно угрожавају Словене проузрокују залагање за свесловенско уједињење и заједничку одбрану од постојећих и могућих претњи. Склоност ка неонацистичким идејама може се препознати у интересовањима вођа неких неопаганских организација. Тако је Вођа Савеза Венеда, Безверхи својевремено објавио Хитлеров Мајн кампф. Блискост неких неопаганских кругова идејама националистичког насиља и насилничког расног чистунства скинхедса је неспорна, али због тога не треба оптуживати све неопагане за такво виђење односа према Другима, јер многе од група заступају високе етичке и еколошке идеје.

Осмокраки коловрат. Савез Словенских општина Словенске Родне вере из Калуге и група Родновери – на свом амблему имају елипсоидни црвени штит у коме су нацртани коловрат – осмокраки точак са заврнутим крајевима у облику пламена и две муње сличне фашистичким ss, док се иза штита налазе мач, копље-секира и црвена лента. Сами творци овог симбола њега описују на следећи начин:

Симбол вере Савеза је коловрат (стилизовани точак са осам укрштених кракова). Круг Сварожји се окренуо. Настао је час избављења Родне Земље од туђих бесова. На њему је представљен продужени штит, који закрива црвену заставу која се развија. Боја штита и заставе су црвени. Црвена боја је боја Перуна. Коловрат. У горњем делу штита је осмокраки коловрат – који симболизује разгоревајуће пролећно Сунце, то је знак препорода Словенске Родне Вере. Руне SS. Под коловратом су два руничка знака S, који имају три значења: Словенски Савез, Слава Словенима, Сорок сороков. Све је могуће рећи једном реченицом: Слава Словенима за навек!

У симболичком представљању Сварога у презентацији неопагана Хроmо – представљен је точак са осам шпица. Амблем украјинске неопаганске организације Кијевски пут Карактерног Козацтва има на црвеној позадини оцртану белом линијом осмокраку звезду која изгледа и као цвет с заврнутим крацима, и као варијанта точка с две црне секире у позадини. Друга верзија грба ове организације представља осмокраку звезду с мачем у позадини.

Шестокрака звезда. Перун се у симболичком представљању неопаганских словенских организација не јавља у виду идола, али се јавља као апстрактни симбол – Печат Перуна шестоугао у коме је уписана шестокрака звезда. У чешкој организацији Rodná víra користи се симбол црвено-наранџасте шестоструке звезде – цвета у кругу.

Флорално срце. Срце са биљно изувијаним елементима представља редак пример надграђивања симболике која изворно није само словенска, али која на темељима фолклорне стилизације упућује на нешто што би могло да буде древно и словенско. Из линија које представљају стабло дрвета појављује се стилизовано срце Удружење природне вере Славија. Идеја заложена у овај симбол спаја идеју гранања и развијања живих облика са симболиком живота и раста. Представа срца ту уноси и елемент љубави.

Руне. Старо писмо северних народа, које Источни Словени сматрају и својом традицијом налази се у оквиру симболичких представа неопаганских организација. Тако се рунама представља Руски дом врачања (Русский дом волшбы). Старе шаре и црте нордијских народа схватају се као стара руска слова везана за магијске поступке и врачања, сродна хороскопским знацима. Руне као једноставно, аутентично писмо Скандинаваца могло је бити преузето у одређеним словенским круговима, али то није било словенско писмо. Творци споменуте неопаганске организације представљају руне као старо, прећириличко руско писмо.

Како је у њиховој основи митско-магијско прелогичко знање, могућност провере захтева веома сложена знања па је провера веома отежена. У формирању система значења које руне имају велики је простор за фантазију и измишљање, што изгледа привлачно за мало упућене. Рунама се сугерише и писменост пре писмености западних европских народа и износи идеја више вредности у односу на њих. Измишљање тобожње традиције заснива се на претпоставци да се традиција може смислити, при чему је само повезивање измишљених делова у јединствен систем засновано на игри, измишљању и домишљању, као и на уверењу да они којима је таква врста тајног знања „потребна” немају жеље ни знања да провере истинитост предложене традиције.

Одсуство крста. Како неопагани сматрају да је примање хришћанства било узрок пропадања словенских народа, разумљиво је да се крст не налази у њиховим симболима. Разлике проистекле између Словена у сукобу православног, протестантског и католичког хришћанства с повратком старој вери губе на важности. Нису све неопаганске организације једнако антихришћанске, неке, малобројније толеришу елементе хришћанства, али то не истичу.

Оружје. У словенским борилачким дружинама које се труде да обнове начин борбе својих предака, као симболе употребљавају оружје витешког средњег века – мачеви, секире, копља. Појава оружја као елемената симболике неопаганских словенских организација има неколико асоцијативних језгара: сугеришу се романтика части, снаге и вештине витеза, подсећа се на грбове средњовековног племства, указује се на спремност за одбрану и напад. Огранизација Кијевски пут козацтва носи на свом амблему двоструке црне секире, а ССоСРв представљају – мач и копље. Русское воинское сословие, Национальный клуб древнерусских ратоборств у својим симболима као организације које у центру имају руске борилачке вештине поклањају пажњу симболици оружја.

Боје. Изразита симболичност боја чини их важним елементом визуелног самопредстављања словенских организација које се залажу за обнову старе вере. У већини њихових симбола доминирају црвено и црно. Основне асоцијације на црвену боју чине крв, ватра, сунце на заласку, цветови, али се веза ове боје и објеката који је поседују неравномерно испољава у симболима неопагана. Међу њима најчешће се јавља ватра, која представља и најчешће симболички коришћену природну силу.

Од бројних значења која се могу приписати ватри (очишћење, уништење, преобраћење, искушење, ојачање, казна и др.), у календарским обредима словенских народа и до новијих дана сачувана су и истакнута значења очишћења. Жива ватра, о којој се говори у неопаганским светим списима, али која је важна и у народним обредима свих словенских народа, јавља се и у новом неопаганском руху, потцртавајући вечно трајање и неуништивост старе вере. Ватра се користи и у значењу запаљиве силе, моћи, ширења старе вере међу свим Словенима.

Русский Общественный Союз – асоцијација организација којима је заједничка застава у позадини – с бојама одозго на доле: жута, плава, црна.

*

Неопаганске словенске организације постоје у свим словенским земљама. Оне не представљају масовне организације, али су по својим идејама отворене за примање нових чланова. Један део неопагана залаже се за повратак природи и контакта човека с природом, док су друге организације више политички обојене, наступајући жељеним паганско-словенским обједињавањем против хришћанства или против Не-Словена. Залагање за десне идеје, које некада нису лишене агресивности према Другима, блиске су другим десничарским групама које се залажу за потпуну чистоту само Свога а против Запада, црнаца и косооких, што се може објаснити сродном идејном и социјалном базом.

Као што су у 19. веку славенофилске организације биле подељене око питања доминације или равноправности, тако се и неопаганске, политички оријентисане организације могу поделити на оне којима је идеја словенства блиска и оне којима је та идеја само параван за националистичке идеје са украсним залагањем за паганско словенство. Симболичко представљање наднационалног идентитета старом вером рачуна на проширење те вере међу другим Словенима и на великој територији коју они насељавају.

У делатности неких неопаганских словенских организација може се приметити тенденција укључивања елемената црта пресловенских народа и култура на територији коју су касније населили Словени. При томе постоји тенденција повезивања старије несловенске и старе словенске културе, повезивања археолошких налаза два слоја. Тако се у Србији истичу две подунавске културе – старија култура Лепенског вира и неолитска култура Винче, у Бугарској се уочавају сличности културе Прабугара и њихове несловенске културе са словенизираном доцнијом културом, а у Украјини се пише и говори о трипољској култури. Овакве се идеје могу јавити као секундарни симболи код присталица теорија о већој аутохтоности култура на свом терену.

Идоли као симболи задовољавају вишеструке функције: они су материјални, аутентични, култно-ритуални, представљају старе богове и саму веру у њих, по мишљењу неопагана су општесловенски, а могу се користити и као образац за данашње творце идола. Највише се Свентовидових идола користи у Пољској. При употреби апстрактних симбола постоји тенденција свођења на геометријске фигуре али и тенденција стилизовања симбола из природе (небеска тела, дивље животиње, цветови). Употреба свастике и појачано присуство нацистичких елемената у симболици потврђује десне идеје и отвореност ка примамљивању незадовољника који се осећају угрожени од етнички различитих. Други апстрактни симболи немају тако тамну предисторију и „славу” и због тога, вероватно, привлаче мању пажњу.

• Ајдачић, Дејан: Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Београд, 2004.
• Гајдуков – Гайдуков, Алексей: Молодежная субкультура славянского неоязычества в Петербурге, У: Молодежные движения и субкультуры Санкт-Петербурга, Санкт-Петербург, 1999. – с. 24–50. http://subculture.narod.ru/texts/book2/gaidukov.htm
• Идеология и практика славянского неоязычества. Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата философских наук, Санкт Петербург, 2000.
• Зубов, Николай: Научные фантомы славянского Олимпа, Живая старина, Москва, 1995, № 3 (7). – с. 46–48.
• Леже, Луј: Словенска митологија, 1904. [прев. дела Louis Leger: La Mythologie Slave, 1901.]
• Лозко, Галина: Коло Свароже. Відроджені традиції, Київ, 2004. – 221 с.
• Петрухин, В. Идолы. Славянские древности. Этнолингвистический словарь под общей редакцией Н.И. Толстого, Москва, 1999. – т. 2. – с. 388–390.
• Шнирељман – Шнирельман, В.: От „Советского народа” к „органической общности”: образ мира русских и украинских неоязычников, Славяноведение, № 6, 2005.
• Чаусидис, Никос: Митските слики на јужните Словени, Скопје, 1994. – 546 с.

Дејан Ајдачић : Славистичка истраживања, Београд, ИП Филип Вишњић, 2007. - с. 132-141.