Ала Татаренко

Неки нови клинци: украјинска књижевност пост-постмодерног доба

Скоро у свакој европској земљи постоји генерација писаца-тинејџера који су преко ноћи постали познати или чак славни, и Украјина није изузетак. На полицама књижара све чешће се појављују књиге сасвим младих аутора, неки од којих су већ стекли не само читалачку наклоност, већ и међународно признање. Књиге Љупка Дереша (1984), врло популарног - не само међу младима - писца преведене су на пољски, немачки, руски, а у припреми су преводи на француски и српски. Његов првенац роман Култ изазвао је безброј нагађања и легенди - многима је било тешко да поверују да га је написао јучерашњи матурант, стога су се множиле претпоставке ко се крије иза тог имена: Јуриј Андрухович, Јуриј Издрик или неко трећи? Кад се млади писац појавио пред камерама, одмах је била уочена његова сличност са Харијем Потером, што је родило нову лепезу прича. Међутим, Дереш је наставио да успешно корача књижевним стазама, и његова новија дела - романи Поклоњење гуштеру и Архе - нашла су се на самом врху топ-листа најзанимљивијих и најчитанијих књига. Најновији роман помало необичног наслова Намера! такође је постао бестселер.

Необичност, ако се ради о првом погледу, лежи већ у узвичнику којим је намера наглашена. Необичности се настављају на првим страницама: аутор се обраћа својим читаоцима, упућујући их у правила читања романа. На почетку у неколико речи представља фабулу: Књига коју сада држите у рукама - то је прича о младом Петру Пјаточкину из Бакрених Букава, пријатељу Феђе Кружног и Сергија Разроког - "добрих познаника" Дзвинке и Дебелог Хипија из романа Поклоњење гуштеру". Дакле, пред нама је још једна књига о митском за Дереша простору - Бакреним Буквама, које се налазе, ако веровати приповедачу, у близини Лавова, а истовремено негде на граници светова добра и зла, светлости и мрака. Читаоци Култа одлично се сећају овог типичног провинцијског места, забити у којој се сигурно и муве убијају од досаде - барем се тако чини испочетка. А онда долази тренутак истине, мистичке и у исти мах ужасно реалне. Тако је било у Култу. У Поклоњењу гуштеру тај тренутак долази кроз свест о исконској окрутности људских односа, када симпатични тинејџери - типичне жртве - сами постају џелати, убијајући свог мучитеља. И у једној, и у другој књизи наилазимо на спој елемената различитих жанрова, у различитим пропорцијама. У Култу доминирају црте мистичког романа, а смештање радње у сивило Бакрених Букава доприноси појачању хорор-ефеката. У Поклоњењу гуштеру ради се о ужасу свакодневних, препознатљивих односа између јачих и слабијих, а љубавне приче јунака оба романа служе као лирске оазе у мору страве и прљавштине. У другом роману можемо запазити такође појачање пажње према природи која се јавља као уточиште. Дакле, већ у првој реченици свог новог дела писац је упозорио на постојање везе између својих књига. Он, изгледа, наставља да гради свој митски простор, осветљавајући га из различитих углова: фантастичког, реалистичког, лирског. Какве су намере опет довеле књижевника у тај свет?

Књигу отвара низ питања која ће, свакако, заинтересовати младе читаоце:

У постмодернистичком маниру писац позива читаоце на сарадњу, најављајући заједничко стварање књиге, заједничко сновиђење у које се може претворити прича. Они који се сећају драстичних сцена из Култа зачудиће се прочитавши упутство: опусти се, искључи моб, пусти лагану музику, створи расположење за максимално пријатно дружење са књигом, уз кафу или чај. Пустите себе, - каже аутор - Слушајте своје срце. Овај песнички увод који позива на пријатно путовање, неће пуно рећи о самој књизи. Треба да га скинемо као сунчане наочаре увече, јер неће требати у мрачним просторима романа.

На свом првом нивоу ово је прича о још једном житељу Бакрених Букава Петру Пјаточкину чији се живот променио у трену, кад је изненада добио на дар феноменално памћење. Овај поклон судбине омогућује јунаку провлачење кроз школу, али не решава животна питања. Размишљајући о будућности, он види себе као кловна у циркусу - шта би друго урадио са својим даром? Међутим, одлазак у село Хоботне где ће неговати своју болесну баку, самоћа којој је препуштен, нестанак тајанствених књига из дедине библиотеке чине га филозофом који тоне у анализу свог феномена, долазећи до несвакидашњих закључака. Сећајући се детињих страхова од чудовишта која вребају у врту, Петро долази до закључка да нестанак тих тајанствених бића није везан за њихово објективно непостојање, већ за чврсту одлуку да се у њих не верује, за прелаз у свет без тајне и бајке. И он чини корак назад, повлачи такву одлуку, желећи да види ствари такве какве јесу.

Књига Љупка Дереша не нуди чврсту фабулу, пре - њене могућности. Можемо да прочитамо Намеру! као целовиту причу о Петру који се појављује у животним улогама ђака, унука-неговатеља, конобара у Отвореном кафићу. Или као причу о младићу, који се сетио нечег што је било само у његовој глави и чему нема трагова у реалности. Фантастична фабула нуди веома занимљива реалистичка питања: о природи сећања, о механизмима стварања успомена о другим људима... Love story у овој књизи налази се на несталној граници између реалног и створеног сећањем и везана је за екстравагантну уметницу Гоцу Дралу. Писац је подарио јунакињи врло необично за украјинско уво име - она сама одбија да објашњава шта оно значи, а Петро, питајући се како јој може тепати, смишља разне еротске асоцијације. Сетимо ли се да је јунак Дерешевог Поклоњења гуштеру наследио презиме Крвавић од оца-Новосађанина, рађа се питање да ли је овај избор имена баш толико случајан...

Стигавши заједно са јунаком на крај романа, чућемо његове речи: Срећан сам да тајна нема границе. Ово надахњује. Нећемо добити конкретне одговоре на конкретна питања, само маглу која ће замутити до малопре јасну слику света. А да би утисак био још јасније нејаснији, Дереш заврашава роман причом-документом о пронађеној слици К.Маљевича и цитатима из његове књиге, који се чине аутору сазвучним нашој епоси, а пре свега - пишчевој намери. Да ли је та намера остварена? То ће проценити читаоци...

У последње време у Украјини појавило се више младих списатељица које све сигурније заузимају водећа места на топ-листама читаности. Ради се о књижевницама сасвим различитог гласа и књижевних оријентира, али неоспорна је пажња с којом прате њихово стваралаштво критичари и читаоци. Ако узмемо као барометар актуелног књижевног расположења популарни електронски часопис Воз бр.76, запазићемо присуство представница најмлађе генерације Софије Андрухович, Свитлане Пиркало, Галине Крук. У његовом најновијем (седмом) броју читаоце очекује сусрет са прозом Тање Маљарчук (1983) и Ирене Карпе (1980). Прва од њих представљена је причом Ја и моја света крава која јасно указује на коефицијент разлике, успостављен од стране младе списатељице. Док већина младих (и најмлађих) писаца најрадије прави књижевни коктел од стварности и паралелних светова (ту су снови, психоделични трипови, измишљени простори) Тања Маљарчук окреће се реалном животу, и то животу села. Њена нараторка, градска девојчица која је дошла код баке, налази се у нестварној за њу реалности, где све није као у обичном, градском, животу. А истовремено је реално до окрутности коју она, на свој дечији начин, прихвата као датост. Ово је обично украјинско село у раној транзицији, кад се библиотека претвара у клуб где ће се играти биљар и где на полицама једине радње чаме три врсте робе, очито сувишне. Ово пак није социјална прича, јер све то не занима девојчицу што пасе несташну краву. Ласјка нема разумевања за њене интелектуалне потребе односно жељу да се излежава са књигом у руци, и та стална свађа између нараторке и њене краве чини костур сижеа, природан и хуморно обојен. Портрети бакиних суседа дати су упечатљиво и живо, кроз једну-две цртице, без покушаја психологизације, као што их фиксира наивна свест приповедачице. У тој дечијој свести помешани су реални догађаји и фантастичне приче о њима, нема јасне границе између оног што се заиста збило, и оног што девојчица досликава, дописује, као, рецимо, учешће краве у дијалогу. Њени сељаци, посебно деца, нису срећни, али нису ни свесни дубине свог јада. Они једноставно не знају за бољи живот. И кад се нараторкина мајка ужасава што њена ћеркица има вашке, сама девојчица сматра то природним, јер их имају сва сеоска деца. Ту је и глувонема девојка, коју сексуално искоришћава њен млађи брат, и осмогодишњи епилептичар Капица, који стално бежи из сиротишта, али не може побећи од смрти која га чека у језеру. Све те приче о несрећницима, много страшније од прича из омиљене нараторкине књиге - Игоових Јадника - исписане су без тежине патетике или покушаја морализаторског вредновања. Исписане су при томе сочним, богатим језиком, иза којег стоји слика украјинског села, и зато читалац верује младој ауторки, њеној истини и њеним фантазијама.

Сасвим друкчију врсту прозе нуди Ирена Карпа, музичарка и књижевница, која је успела у рекордном року освојити срца млађе читалачке публике. Посебну популарност донео јој је роман Фројд би заплакао. Не знам да ли би отац психоанализе заиста пролио над тим делом покоју сузу, али би га, можда, узео као занимљиву грађу за проучавање... Млада списатељица нуди читаоцу комбинацију љубавног романа и путописа, смесу различитих дискурса и жанрова. Заједно са нараторком можете упознати егзотичне крајеве (књигу красе слике са путовања саме Ирене Карпе), а да вам не буде досадно, упознаћете се такође са њеним бурним животом и фаталним љубавима (наравно, јунаци нису обични момци). Приповедачица припада оној познатој врсти добрих лоших девојака - редовно псује, што јој никако не смета да чита паметне књиге и да их радо цитира. Рецимо, на једном месту она се сећа Енциклопедије мртвих Данила Киша, а на другом изненађује старију генерацију читалаца изјавом да јој се јако свиђа констатација Милорада Павића како су све срећне породице сличне, а свака несрећна - несрећна је на свој начин. И нећу се зачудити, ако неки млађи поштовалац Ирене Карпе остаће у уверењу да Лав Толстој заиста нема ништа са тим. Љубавна прича јунакиње пак, без обзира на сложеност сижеа и глумљену ноншаланцију, одаје извесну девојачку чежњу за хепи-ендом. У часопису Воз бр.76. наћи ћемо фрагменат из њеног новог романа Бисерни порно поднасловљеног Супермаркет самоће, што опет открива извесну дисонанцу између жеље да се шокира и потребе да се исприча повест са лирским елементом. Ирена Карпа је несумњиво градска списатељица, препознатљивог - у смислу генерацијског припадања - језичког израза. Јунакиња њеног романа такође је носилац препознатљивих црта - о томе сведочи, например, њен покушај описа дана кроз брендове. Дана који почиње са сименсом (кад се оглашава аларм њеног моба), преко кока-коле и windows-а, и завршава се тошибом (односно гледањем телевизије) или Фолио (читањем књига издавача романа Ирене Карпе). Јунакиња жури при томе да предухитри помисао да нема момка - и сваки пут умириће нас како понекад након секса има времена за читање. Закони жанра: ова јунакиња мора да буде врло секси, а списатељица и сама се труди да изгради баш такав имиџ, што јој иде од руке. У српском Плејбоју она се нашла, поред Јулије Тимошенко и Руслане, на листи секс-симбола Наранџасте револуције. Мада није све порно, има и самоће, има и девојачких седељки и маштања. Има и дирљивих прича попут приче о превртачима пингвина који помажу тим птицама да се врате у вертикалу и баве се тако врло хуманим послом. Таква комбинација, изгледа, има шансе на успех - књиге Ирене Карпе врло радо читају њене вршњакиње. Мада, не тако давно, видела сам средовечног професора који је кришом, за време седнице наставног већа, читао књигу која би расплакала Фројда. Укус забрањеног воћа у псовкама и слободним описима секса, или можда жеља да се боље разуме млађа генерација? Оваква литература може да се свиђа или не, али она постоји и чита се, а значи служи као степеник ка књижевности сутрашњице. Жеља младих читалаца да се препознају у јунацима књига, потреба за идентификацијом са њима, разумљивост света књижевних дела - све то резултира експлозијом књига са аутобиографским елементом, често исписаних у маниру "бла-бла-прозе". Је ли то резултат презасићености делима постмодерних писаца који су донедавна чинили мејн-стрим украјинске књижевности или противтежа књигама са романтичарски истакнутом националном идејом које су још увек веома бројне и драге делу украјинских критичара? Стваралаштво најмлађих украјинских прозаиста нуди занимљив материјал за проучавање поетике генерације која би могла понети име пост-постмодернистичке, а такође за критичарске прогнозе којим ће путем кренути украјинска књижевност почетка 21. века.

Објављено у: Наслеђе: часопис за књижевност, језик, уметност и културу. - 2006. - бр.5. - С.163-168.