Владета Јеротић

Синдром „заплетених рогова“ - један вид породичне неурозе

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције.

Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.

Бавећи се значајним и занимљивим питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо, заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења. Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали манифестне симптоме болести.

У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте „клацкалице“, или како смо то сликовитије назвали: синдром „заплетених рогова“, према сећању на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред другог мртви.

Док су се у случајевима „клацкалице“ код једне исте особе, наизменично или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног обољења, најчешће типа психосоматске болести (гризлица стомака, улцерозни колитис, артеријална хипертензија, итд.) са симптомима неурозе или чак психозе, дотле је у случајевима синдрома „заплетених рогова“ долазило до наизменичног разбољевања, било неуротичног или психосоматског типа, код два члана породице која су тесно међусобно повезана (то може бити пар муж-жена, отац-ћерка, син-мајка итд.). Некада се ови „заплетени роговима“ могу проширити и на више чланова неке бројније породице.

О чему је заправо реч у синдрому „заплетених рогова“? Незрели родитељи или брачни партнери, пошто нису успели да обезбеде сами себи независан развој и пуну индивидуалност, при чему љубав према деци или партнеру не само што не може да буде препрека већ је управо услов за овакав развој, остају у положају зависности од детета, односно партнера, регредирајући на један од превазиђених ступњева у психичком развоју малог детета, и то најчешће на иначе нормалан садомазохистички ступањ у поменутом развоју. И сада, повезани примитивном врстом љубави, у којој никада није дошло до зрелог односа Ја-Ти, већ остајући на нижем ступњу људских односа карактерисаних са мој-твој, односи оваквих људи носе карактер тзв. „дуалног јединства“, у коме садистичке, односно мазохистичке склоности партнера доспевају у први план. Иако, каткад зачуђујуће дуго, овакви дуални односи протичу без манифестне патологије, они се ипак у трауматским фрустрирајућим ситуацијама обелодањују као патолошки и отпочињу свој монотони, дуготрајни циклус детерминисане „принуде понављања“, при чему су све патолошке комбинације могуће. Све док је једна од двеју индивидуа болесна, као што смо рекли, неуротично или психосоматски болесна, она друга је здрава, и обратно. Повремено се обадве разбољевају доспевајући тако у теже декомпензовано стање. Када се у тај циклус патолошког збивања умеша и нека трећа особа из породице, рецимо изразито садистички, психопатски отац, који у ствари представља извор емоционалне заразе и правог клицоношу (који остаје, међутим, најчешће врло дуго здрав), ситуација „заплетених рогова“ постаје још компликованија. Пратећи изванредно дуго одржавање овако „здравог“ оца, који у неким ситуацијама очевидно неуротично индукује све остале чланове породице, дошли смо до закључка да највећу штету у породици не извлачи толико онај који је најнеуротичнији, већ много више онај који је најслабији.

На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротичној породици тај најслабији члан породице обично добија улогу, наравно несвесно, „жртвеног јагњета“. Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и често само захваљујући њему интегритет такве неуротичне породице дуго времена је успешно сачуван. Поставља се озбиљно питање да ли овакво „жртвено јагње“ треба уопште лечити.

Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога „жртвеног јагњета“ није свесно и вољно преузета у породици. Зрео и јак човек у стању је да ову улогу преузме свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно преузете улоге „жртвеног јагњета“ и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова несвесна улога није очевидно лишена своје етичке вредности, без обзира на тешку мазохистичку неурозу таквог човека, сваки психотерапеут који би се усудио да лечи оваквог неуротичара мора бити потпуно свестан да ће у случају успешне терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све чланове такве породице.