Владета Јеротић

Неурозе у другој половини живота

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Човек сигурно не би доживео седамдесету и осамдесету, када ова дуговечност не би одговарала његовој врсти. Због тога и његово поподне живота мора да има сопствени смисао и сврху и не може бити само жалосни привезак преподнева. (К. Г. Јунг).

Поставља се најпре оправдано питање да ли имамо права да говоримо о неурози у другој половини човековог живота и да ову „другу половину“ временски приближно поставимо у раздобљу између тридесет пете и четрдесет пете године. Карл Густав Јунг, који је разликовао неурозе прве и друге половине човековог живота, био је склон да првенствено у заокупљености проблемима спољашњег живота - стицање занимања и звања, породице, свег оног што се зове друштвени углед, постави у првој половини живота. Овај би се период приближно завршио до 40-45. године човекове старости. А Јунг ово раздобље у човековом животу назива „иницијација у спољашњу стварност“. У другој половини живота, требало би, према Јунгу, уколико је прва половина протицала у знаку релативно успешне активности усмерене према спољашњим циљевима, која је омогућила релативно сазревање личности, да постепено долази до поунутрашњивања вредности, до успостављања нових вредносних судова према новим циљевима и садржајима које је људска психа себи поставила, да преовлада једном речи онај процес који је Јунг назвао „иницијација у унутрашњу стварност“. Ако је и до тада „воља за смислом“ водила човека остваривању принципа своје индивидуације, у другој половини живота ова „воља за смислом“ постаје још значајнији наш крманош и треба да буде испуњена садржајима који се, иако не битно, ипак разликују од садржаја жеља и прохтева за којима је ишао млад човек. Ова промена у начину доживљавања и размишљања човека у другој половини живота, промена (некада суштинска) његових занимања и интересовања, природна је и спонтана, она потиче, према Јунгу, из архајских дубина несвесне мудрости вечитог човека. Овакву промену, међутим, која ствара од човека блажег и смиренијег проценитеља „добрих“ и „злих“ страна човековог бића (и сопственог и оног других људи), када човек ређе и блаже „суди“, када је научио да и прошлост и садашњост објективније посматра из извесне, за ову објективност неопходне удаљености, када већ поседује мудрост разликовања неких трајних истина од оних, многобројних, релативних, не доживљавају сви људи. Зашто?

Један од бројних разлога јесте несумњиво и неуроза. Она са којом је човек ушао у средње и старије године, нерешена, запуштена, или непрепозната, често из најраније младости, али и неуроза која се први пут појавила у другој половини живота као сигнал и опомена природе човеку да се са нечим у њему или његовој околини дубоко не слаже. Међу неурозама из прве половине живота које непромењене или врло мало промењене прелазе са човеком и у човеку у другу половину његовог живота, позната је по својој тврдокорности хипохондрија и параноидност (често више као животни став, него као болест). Остале познате неурозе, као што су неуроза страха, фобија, хистерија, донекле и неуротична депресија, доживљавају у каснијим годинама, чак и без терапије, слабљење или промену симптома. Нас ће сада више занимати садржај и облик неуроза које су се у човеку појавиле први пут, и то у његовим каснијим годинама.

Према неким немачким ауторима који су се бавили овим питањем, у старијим човековим годинама, у случајевима губљења угледа и значења у друштву, пензионисања, раног опадања сексуалних моћи итд., нису ретке неуротичне или психогене реакције (у које спадају краћа или дужа депресивна стања после смрти неког блиског члана породице), затим хипохондрична стања која прате неке мање озбиљне телесне болести, као и раздражљива стања праћена несаницом, са склоношћу алкохолу или повлачењу у себе са песимистичком мрзовољом. Према овим ауторима појављивање праве неурозе, и то први пут, није познато, или је изузетно ретко у другој половини живота. Наше психотерапеутско искуство иде пре у прилог неким другим истраживачима овог проблема (швајцарским и аустријским) који све чешће описују један тип неурозе старијих година, који бисмо најпре могли назвати „егзистенцијалном неурозом“. Да не би било забуне, треба одмах рећи да није реч о људима који су постали неуротични зато што су „егзистенцијално угрожени“, већ, напротив, о људима врло доброг материјалног стања, који су неуротични јер су изгубили смисао живљења, континуитет „воље за смислом“, који живе, како би то Виктор Франкл рекао, у егзистенцијалном вакууму.

Код људи са „егзистенцијалном неурозом“ откривамо, понајчешће, два тока збивања у првој половини живота, која би нам могла можда да објасне узрок настајања ове врсте неурозе. Код већине оних који су постигли приметне друштвене успехе у првој половини живота, постоји тежња да свој углед, успех и положај задрже неокрњене и непромењене и у другој половини живота. Психолошко и психијатријско искуство, међутим, негира да је друга половина живота испуњена истим проблемима и задацима као и прва половина. Ригидно задржавање младалачких идеала и принципа понашања који се проглашавају „вечито вредним“ превиђа да истицање оваквих циљева иде против развоја целине личности, нарочито против оне унутарње стране личности која на природан начин тражи да се и сама развије. Реч је о људима који хоће вечито да остану млади и да се баве проблемима младалачког и средњег доба живота, и у годинама када „индивидуациони процес“ у личности жели да се бави сасвим другом врстом проблема. Услед сукоба који је најчешће несвесне природе између идеала прошлости, који и када су делимично остварени, упорно хоће у свести човека друге половине живота да вечно трају, и оних других потреба душе које траже промену ради употпуњавања личности, може да дође до дужих или краћих депресивно-хипохондричних фаза који већ наговештавају настајање „егзистенцијалне неурозе“.

У другим бројним приликама ова врста неурозе наступа код људи који су касно и споро сазревали и који су пренели мноштво нерешених животних проблема (нарочито сексуалне и агресивне природе) из прве у другу половину живота. Није тешко представити код ових људи врсту и интензитет сукоба, и унутарњих и спољашњих, који су принуђени да решавају своје проблеме у „невреме“, позно, успорено, са погледом упереним уназад.

Према Јунговом мишљењу, а то је искуство и из наше средине, људи углавном неспремни ступају у другу половину живота. Сматрајући да је истина јутра иста као и истина вечери, они или неокрњено желе да пронесу идеале младости у старост, постајући тако карикатура младости, или одлажу проблеме прве половине живота преносећи их нерешене у другу половину чиме озбиљно успоравају сазревање личности. У оба случаја чест исход је депресија и „егзистенцијална неуроза“. Излаз из ове мучне ситуације јесте поновно откривање „воље за смислом“ у себи, али смислом чији садржај и смер најчешће није исти као онај који је био у младости.