Владета Јеротић

Завера против бола

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Живимо у времену у коме су бол и патња прогнани из свести људи. Утолико су ваљда присутнији на видљивој сцени животних збивања. Европска цивилизација, посебно медицинска европска цивилизација прогласила је сваки бол, физички као и психички, непожељним, сувишним и штетним.

До оваквог развоја дошло је релативно брзо и то када је крајем прошлог века бол схваћен као део телесних функција, одвојен од душевних збивања, као и због метафизичких објашњења порекла и смисла бола. За Декарта бол је значио сигнал којим тело реагује на неку опасност која долази изнутра или споља, и који служи како ради заштите тако и ради препознавања стварног порекла бола. Разне религије тумачиле су бол на различите начине, углавном као последицу човекове несавршености, грешности или као исход поремећаја у небеској хијерархији.

Хипократова медицина, као добар основ сваке будуће медицине, сматрала је бол путоказом у извор телесних и душевних обољења, која су већ онда била схваћена јединствено на начин модерне психосоматске медицине која се труди да опет допре до овог изгубљеног јединства телесних и душевних збивања у човеку. Хармоничност човековог психофизичког бића ремети се неким дисхармоничним чиниоцима који долазе не само због природне трошности и смртности човекове већ и много више због његовог погрешног начина мишљења, осећања и доживљавања себе и своје околине. Циљ хипократских лекара, за дуги низ векова, практично све до прошлог века, био је откривање погрешног начина мишљења и осећања у болесног човека, а онда и његово отклањање, односно повратак у првобитно хармонично стање. Бол тела може да буде ублажен или да нестане у току лечења, али то није био првобитни и једини циљ некадашњих лекара. Лекар је и онда, као и сада, могао да ублажи или одстрани бол, али одстранити бол, према мишљењу некадашњих лекара, значило би уништити и болесника.

Природно лечење, после откривања стварног узрока који је пацијент морао да схвати својим непомућеним умом, састојало се како у преуобличавању дотадашњег начина живота тако и у промени исхране, шетњама и бављењу делатностима које су хармонично развијале све телесне и духовне функције у човеку. Средства за отклањање бола, као што су били опијум, алкохол, разне биљке са анестетичким својствима, ретко су употребљавана и само у изузетним приликама. Појединим „природним“ болестима, на пример дечјим, посебно оним безначајним, остављан је слободан простор за деловање, јер се претпостављало да се дете, после прележаних дечјих болести, развија самосталније и брже. Укратко, захваљујући генијалној интуицији Хипократа и његових следбеника, појединачно у човеку сагледано је као Целина, а Целина је препозната у појединачном. Тек преко дубоког и далекосежног уплива грчке филозофије, грчка емпиријска медицина постала је истинска наука.

Да ли су таква схватања у даљој, али и ближој прошлости човечанства била погрешна и груба, последица незнања, сујеверја и немоћи некадашњих лекара и некадашње медицине? Каква је наша данашња филозофија која омогућава развој савремене медицинске науке? И да ли нам је филозофија још уопште потребна, или би она могла постати, или је већ постала слушкиња науке?

Погледајмо из чега се уопште састоји доживљај бола. Постоји, најпре: 1) телесно опажање бола, 2) осећање повезано са тим опажањем, и 3) реакција личности на то опажање и осећање. Треба одмах рећи да постоје две врсте бола: органски и психогени, и да је њихово дељење не само непотребно и немогућно већ и штетно. У сваком болу, чак и у оном који је изразито душевне природе, на пример бол за умрлим, блиским човеком, суделује и читаво тело и обратно. Наравно да штетност круте поделе органског од психогеног бола не значи да се треба лишити неопходног разликовања првобитног извора бола који се налази у неком телесном органу или у психичкој области човека. Ово разликовање је неопходно пре свега због нашег односа према болу, свеједно као лекара или као болесника. На овом месту и почиње наша критика савремене техничке цивилизације у коју се медицина без великих отпора уклопила.

Не истражујући довољно (због недостатака времена, простора, стрпљења и правог знања - све познате црте савременог друштва и доба) извор неког постојећег бола, који може и релативно кратко да траје (можда само неколико сати), и као пацијенти и као лекари најчешће страхујемо и грчевито желимо да бол што пре отклонимо. Није потребно наводити све штетне и често опасне последице брзог отклањања бола чије узроке нисмо како ваља испитали. Нас много више занима карактер друштва и цивилизације који уобличавају психу савременог човека тако да овај не жели, не може и неће да се суочи са својим болом, већ је много пре уверен да је сваки бол за њега штетан и непотребан и онда тражи, са неким чудним бесом и охолошћу, од савремене медицине да му она тај бол што пре отклони. Овакав измењен и измењено-изопачен однос према болу и патњи због бола, какав није познавала ниједна цивилизација, поготову ниједна култура у прошлости човека и човечанства, природна је последица ововременог става човека према главној осовини проблема живота и смрти, природе и друштва, људског организма, његове телесно-душевно-духовне организације која чини целину људског бића. Ако је човек нека врста машине (гледиште које је само привидно превазиђено), неисписана табла при рођењу, скуп безусловних и условних рефлекса, биће предодређено да тежи „принципу задовољства“, а да избегава бол који му намеће „принцип реалности“, зашто би требало мазохистички подносити бол када нам данас фармацеутска индустрија пружа обиље „пилула среће“ које могу брзо и успешно да га одстране!

Вратимо се за тренутак на распрострањену заштиту од свих могућих дечјих болести у савременом друштву. Према мишљењу неких дечјих лекара у свету, дечје доба се карактерише релативно честим краткотрајним запаљивим процесима праћеним повишеном температуром. У току, и особито, после прележаних запаљења, које карактеришу и тзв. дечје болести, деца стичу потребан имунитет са којим улазе у „друго здравље“ одраслог доба. Телесне одбрамбене снаге бивају ојачане и, што је необично занимљиво, према казивању лекара и родитеља, деца после прележаних болести показују и у своме изгледу и у своме бићу позитивне промене. Човек се не може отети утиску да ове болести за развој детета значе неку врсту процеса сазревања. Из оваквог посматрања и размишљања произилази да вештачки имунитет који се данас масовно примењује код деце не само што успорава душевни и телесни развој детета него, пошто тај имунитет није трајан, разне познате дечје болести пристижу у једном узрасту када дете није психофизички спремно да их добро поднесе. Отуд и опасност код ових болести од могућих компликација.

Циљ овог излагања није само анализа и критика нашег данашњег односа према болу и болестима већ и много шире - односа према патњи уопште. Јер наш однос према патњи исто је тако извитоперен као и однос према физичком или психичком болу. Ако су поједини облици физичког и психичког бола сигнал, опомена и путоказ нашег сазревања и то преко преуобличавања нашег животног става који нас је и довео у стање дисхармоније, зар се такво размишљање не може са још више разлога да примени на патњу!

Наш став као лекара, психијатра и психотерапеута према болу и патњи нашао је снажну подршку у плодно провокативној књизи Ивана Илича Медицинска немезис (издање „Зодијака“, 1976.), у којој овај смели аутор пише: „Медицинска цивилизација настоји да бол претвори у технички проблем, те самим тим лишава патњу суштинског личног значења... Култура чини бол подношљивим на тај начин што га као саставни део уноси у један осмишљен систем, космополитска цивилизација издваја бол из сваког субјективног или међусубјективног контекста како би га уништила.“

Још једном: на овај начин постају корисна расправљања о односу савремене цивилизације и културе, јер нам могу да послуже као опомена да о култури не можемо мислити на исти начин као о цивилизацији јер свако изједначавање културе и цивилизације постаје данас, и то ће све више бити у будућности, опасно и погубно по здравље како човека као индивидуе тако и човека као друштвеног бића.