Владета Јеротић

Стомачна гризлица и психа

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Још од времена када је Франц Александер (F. Alexander), познат амерички психијатар и у неку руку творац психосоматске медицине, као први указао (1934) на психодинамичну повезаност код „чираша“, болесника са гризлицом желуца и дванаестопалачног црева, веза између ове стомачне гризлице и психичког стања болесника постала је лекарима јаснија а лаицима приступачнија. Од тога доба до данас извршено је више врло темељних поузданих научних испитивања на више десетина хиљада болесника са стомачном гризлицом, тако да се може рећи, готово са пуним правом, да је ова болест, између других тзв. психосоматских обољења, најбоље проучена.

У овом нашем прегледу новијих испитивања (којима прилазим првенствено као психијатар и психотерапеут) нећемо се бавити конституционалним, наследним, хормоналним, хистолошким и биохемијским чиниоцима, не зато што они не би били значајни у настанку стомачне гризлице, већ што сматрамо да је психички чинилац ипак претежнији и што ова истраживања пре спадају у област или чистих психосоматичара или интерниста.

Биће најпре занимљиво да се осврнемо на теорије о настанку „чира“ у стомаку и типовима личности код којих се овај „чир“ најпре појављује, које су изнели најпознатији и најпризнатији психијатри, психотерапеути и психоаналитичари у скорој прошлости.

Према Александеру, основни проблем „чираша“ јесте нерешен проблем зависности, односно независности. Док се споља гледајући „чираш“ понаша и себе сматра за вредног, активног и продуктивног човека, амбициозног и частољубивог, спремног да помогне другама и да преузме сваку одговорност, у своме несвесном он заузима супротан став: интензивно чезне за љубављу и признањем, зависношћу и помоћи. Услед оваквог сукоба између свесног и несвесног става пацијента који се протеже годинама и деценијама, код овога не може да дође до неопходног емотивног растерећивања у било коме виду (ако покуша да буде агресиван осећа грижу савести која појачава стомачне тегобе), што доводи до трајне узбуђености парасимпатичног огранка вегетативног нервног система. То опет проузрокује хроничну надраженост вегетативним живцима снабдеваних органа, у случају о коме расправљамо желуца или дванаестопалачног црева, на коме се онда после почетних функционалних сметњи појављују органске морфолошке озледе.

Занимљиво је да се уз ову Александерову теорију укаже на доста познату и раширену психолошку појаву тзв. комплементирања или допуњавања којој подлежу делови нашег несвесног и свесног бића који само у интегрално повезаној и зрелој личности функционишу релативно целовито. У многобројним другим случајевима свако наше упадљиво свесно понашање, као што је, на пример, претерана потреба за важењем и истицањем или претерана потреба да будемо добри и пажљиви, произилази из неког супротног става у несвесном, дакле, у конкретном примеру, из осећања беспомоћности и инфериорности, или неке скривене и потиснуте агресије, чак мржње према одређеној блиској особи.

Неоаналитичка школа Шулц-Хенкеа (Shultz-Hencke, 1951) наглашава значај повезивања разних доживљаја у раном детињству са одређеним покретима органа у различитим фазама развоја у том добу. Сваки афективни доживљај у детињству, такорећи, налази одмах и своје телесно пражњење; дете већ рано учи да се користи „органским језиком“ неког одређеног органа, у овом случају стомака или, у ширем смислу, желудачно-цревног тракта. Иако у току телесног и психичког сазревања човек постепено учи да обуздава и на други начин, а не само телесним, своје афекте, увек је могуће да у одраслом добу, услед неке дуго понављане напете афективне ситуације, која може долазити споља или изнутра, наступи нека врста „враћања уназад“, ресоматизације афекта, који сада опет користи некадашње путеве пражњења преко органа и то опет оног који је већ у детињству „изабрао“ као „место мање отпорности“.

Суровија је, али због тога можда не мање истинита, теорија Меланије Клајн (Melanie Klein, 1955) по којој су стомачни болесници агресивно-садистички према својој најближој околини (ово је пре свега њихов несвесни став), интројектујући омрзнути објекат у себе, повлачећи у исто време свој либидо с објекта на своје телесно-Ја, оптерећујући га овако двоструко. Овакви болесници, једноставно изражено, „гутају своју мржњу“, тј. поунутрашњују свој конфликт и сада „једу свој орган“. По Меланији Клајн, „избор“ стомака за овакав патолошки динамичан развој одиграва се врло рано, у прегениталној, деструктивној фази детета, услед почетног интројицирања објекта.

Оваквом развоју догађаја погодују (као и увек?) грешке родитеља у васпитању.

Сас и његова група сарадника унеколико је потврдила поставке М. Клајн, доказујући на бројним пацијентима да је појачано лучење желудачне киселине било, мање производ неке специфичне конфликтне ситуације, а више израз афективног стања беса и љутње. Ова емотивна стања преко „регресивне инервације“ вагуса (мешовит живац који оживчава трбушне органе) доводе до хиперсекреције киселине. Осим често понављаних доживљаја мржње, беса и љутње, неки други аутори (Мал) нарочито истичу хронично стање страха као могући узрок настајања стомачних сметњи.

Енгел (1962) и Бројтигам (1973) су проширили и продубили некадашњу Александерову теорију о конфликту „зависност-независност“ стомачних болесника, наглашавајући да осим пресудне везе детета са мајком и лоших искустава које је са њоме имало, у одраслом добу, после оваквог искуства, губитак вољеног објекта представља последњи камичак који је пао у препуњену чашу воде. Овај губитак не мора да се односи само на одређену особу нити он мора да буде смрт те особе. Свако осећање беспомоћности које прати такве људе при отцепљивању од неке заједнице, групе или своје земље, било да је оно наступило вољом и одлуком других (удаљавање из радног колектива, партије, породице), или својом одлуком (економско емигрирање), чест је повод првом појављивању стомачне гризлице.

Најзад, Овербек и Библ (1975), на основу дугогодишњег искуства у раду са болесницима на Психосоматској клиници у Гисену (СР Немачка), покушали су са класификацијом улкусних болесника на следећи начин:

I група - то су психички „здрави“ улкусни болесници. Могуће је да људи са добрим функционисањем Ега и стабилним односом према објектима, под изузетним околностима јаког психосоцијалног оптерећења, услед регресије Ега и ресоматизације, при извесној диспозицији желуца оболе од „чира“ у смислу једнократне психосоматске реакције.

II група - то су „чираши“ карактер-неуротичари. Ови људи, са хроничним обољењем стомака, показују споља псеудонезависан положај (као реакциону формацију) и уз огроман напор, који иде све до „нервног слома“, покушавају да одрже свој положај и углед а при том показују црте озбиљне неурозе опсесивног и депресивног типа.

III група - јесте група социопатских болесника са гризлицом стомака. Слабог Ега, пасивно-зависни, веома упућени на јача лица у својој околини, овакви пацијенти се понашају „паразитски“ у друштву, остају на оралним конфликтима и при том кверулирају (тужакају се) због сваке и најмање увреде постајући тако све више асоцијални.

IV група - „психосоматски чираши“ су личности сиромашне фантазијом, ригидне и стереотипне у свакодневном животу, бојажљиве и уплашене пред сваком променом, цепидлаке и претерано савесне, који истичу „принципе“ својој околини, замерајући и корећи сваку немарност и опуштеност.

Овој групи је у много чему блиска и последња, V група, „нормопатских“ болесника, који се одликују претераном прилагођеношћу друштву, исцрпљујућим друштвеним активностима и аутодеструктивном активношћу органа, која често доводи до крвављења или прскања гризлице.

Навели смо најпознатије и најприхватљивије теорије о настанку „чира“ у стомаку, као и најчешће профиле личности таквих болесника. Без обзира којој групи „чираш“ припадао, психички чинилац је пресудан како у настајању тако и у одржавању гризлице. Иако не мислимо да је будућа судбина сваког од нас, па и „чираша“, записана већ у првим годинама детињства услед разноврсних траума и лишавања, морамо признати да се много шта дубоко уреже не само у наш карактер већ и у наше органе још у детињству. У сваком случају, одрастао човек располаже у себи могућностима да трауме и лишавања из детињства исправи. Ако је много хроничних улкусних болесника, није мали број ни оних који су на разне начине, променом свога животног става, психотерапијом, медикаментима или спонтаним излечењем престали заувек да буду болесни.