Владета Јеротић

Психоанализа и јога

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Није прошло тако дуго времена од када се на Западу, у научном свету, први пут чуло за реч „психоанализа“. Захваљујући изузетно продорној моћи њеног творца, Сигмунда Фројда, који је у своме емпиријском истраживању психе достигао дубину неких њених слојева испод прага свести (о којима су раније говорили и писали само уметници, филозофи и понекад поремећени људи), ова нова психолошко-психијатријска дисциплина брзо се раширила свуда по свету, па је тако доспела и до Индије и Јапана, у којима данас има и психоаналитичких практичара.

За јогу се каже да је стара колико и Брама. Више не изгледа фантастична претпоставка да су легендарни риши, први учитељи у Индији који су овде доспели из непознатог правца пре више од шест хиљада година, мудрост јоге пренели као усмену традицију од неке много старије цивилизације која је неповратно пропала у једној од цикличних катастрофа које се изгледа неминовно понављају и које уништавају простране делове наше земље. Сигурно је већ Буда примењивао јогу, док је Патанђалијево дело Јога сутра, (400-500 н. е) прво систематски написано дело о јоги.

Биће занимљиво да изведемо поређење између ове две психолошко-физиолошке дисциплине, једне за коју би се рекло да је типична творевина европског ума, и друге која као да је могла понићи и оволико дуго цветати само на Истоку. Не изгледа, у први мах, једноставно пронаћи неку везу или чак можда и сличност између психоанализе и јоге, па ипак овај напор се данас чини, додуше много више на Западу, него у Индији, што нам може бити лако схватљиво. Ако је за готово сва индијска филозофска учења „корен свега греха и патње у одвојености, разједињености и отуђености“, онда је овај процес на Западу, у току последњих две хиљаде година, услед сасвим специфичног развоја европских народа у овом периоду, далеко више напредовао и озбиљно угрозио психофизичко и душевно-духовно јединство ових народа, него што је то био случај са народима у Азији. Рано делећи „небо“ од „земље“ на свој, људски начин, па онда све више и „земаљско“ од „небеског царства“, европски човек је још пре више од хиљаду година доспео у расцеп личности који се временом само продубљивао да би на крају завршио са оштром поделом и завадом емоција са разумом, разума са умом, несвесног са свесним, свега ирационалног са оним хипертрофисаним рационалним у човеку, који је онда морао да изводи погибељне вратоломије играча на жици како би сачувао увек изнова угрожену равнотежу јединственог бића.

У Индији је читав процес развоја текао обратним смером. Јер, док је европски човек све више „излазио из себе“ а окрећући се спољашњем свету и природи, грабећи од ње тајне и насилно јој отимајући снагу, индијски човек је, уз помоћ јогиног метода, све више „улазио у себе“ и из преображеног Себе извлачио на видело дана, за наше рационално поимање невероватне силе са којима је био у стању да се супротстави и закону каузалитета и закону гравитације. Потекли из исте основе, „западни“ и „источни човек развијали су се више од две хиљаде година у супротном смеру - да би тек у нашем веку почели са и ликим приближавањем које треба да изврши корекцију једностраног развоја на обема странама, корекцију која, плашим се, мора бити радикалнија за западноевропског човека.

Није случајно што је управо човек Запада на известан начин пренут и психоанализом и јогом. Пошто је осетио да не може и да не треба да мимоиђе упознавање ове две значајне тековине људског ума, од којих га обе воде у непознате дубине сопственог бића, човек западне културе ипак неће бити на исти начин погођен открићем психоанализе и јоге. Неће, наиме, бити свеједно за оваквог човека да ли ће он, најпре, озбиљно упознати (то може бити ствар среће или случаја) психоанализу или јогу. У првом случају, који је, разумљиво, чешћи на Западу, потребан је после овог упознавања приличан напор воље и да се од учења Фројда, преко Јунга „сиђе“ у дубине у којима га чека осмострука стаза јога са њеним трима фазама (психолошка и физиолошка припрема, интеграциона фаза и просветљење), од којих свака траје по неколико година. У другом случају, који је чешћи на Истоку, јога је у тој мери била довољна да одговори на бројна питања о јединственом бићу човека, о његовом несвесном и свесном животу, да упознавање једног школованог јоге са психоанализом, (што се на индијским Универзитетима све чешће догађа), не оставља на овога никакав упадљив траг. Овакав човек доживљава себе помало као учитеља према ђаку који је тек почео да открива нека слова азбуке, још не уживајући у песми сроченој из целе азбуке.

Сагледали бисмо сада неке сличности и разлике између психоанализе и учења јоге, као и међусобне примедбе и допуне. Један од основних појмова индијског модела људске психе јесте ћита, која је први производ пракрти; она укључује у себе и разум и нагон, прима облике предмета који јој се пружају, али не може да појми оно што види, пошто је по својој природи несвесна. Са нешто више слободе ћита би највише одговарала психоаналитичком појму Id-а који треба да представља елементарне нагоне организма. И ћита као и Id повезани су са телесним органима, а испољавају се час у телесном час у душевном виду, као бол, задовољство, агресија итд. Пуруша (свест о себи) помоћу ћите разазнаје предмете и успоставља везу са светом. Само, док за Индусе ћита са свим својим манифестацијама не представља природно стање душе, већ постоји ради Пуруше, који је дубље него мисао, осећање и врља, ћита је, укратко, ту да буде снагом Пуруше преображена, а њена енергија искоришћена у више циљеве, све манифестације Id -а, за психоанализу, природна су и непроменљива стања, која, додуше, снаге Еgа треба да упознају и њима овладају, али са унапред горким сазнањем да је свака победа над снагама Id -а Пирова победа. Побеђени или, још горе, потиснути нагони (сексуални и агресивни) осветиће нам се кад-тад. И док Фројд песимистички и детерминистички сагледава читав људски живот као трагично клаћење између непресушне потребе за срећом и задовољством, као изразито егоистичним тежњама, и потребе да овладамо реалношћу и сјединимо се са другим и друштвом, као тежњама алтруистичким, али млађим, каснијим и наученим, па зато немоћнијим и слабијим, дотле ћита за Индусе (као и за Јунга) садржи у своме корену, осим егоистичких и алтруистичке тежње, подједнако старе, подједнако јаке и при томе она сама тежи (уз помоћ Пуруше, јер је без њега ништа), своме преображају. Живот отуд добија изванредан, смисао, јер му је циљ преображај ћите; овај преображај, даље, ослобађа врло јаке, дотле спутане или у погрешном правцу управљене снаге, са којима се онда заиста чине „чуда“.

Психоаналитички процес који траје неколико година, свеједно да ли је отпочео из дидактичких или терапеутских разлога, може да се упореди са процесом медитирања код јога. Неопходан је и у једном и у другом процесу гуру, учитељ, мајстор. Стара је истина да се нико не спасава сам и да се не можемо, као Минхаузен, извући из блата подижући се сопственим перчином. Овај гуру је неопходан и због тога што су у фази регресије, која се неминовно дешава у обадва процеса, могућна, чак и честа, психотична стања са којима треба умети поступати и из њих извући корист за даља напредовања. Има и других сличности у стањима психоаналитичаревог и јогиног ученика на којима се овде не можемо задржавати.

Велика расправа се распламсала о суштини доживљаја екстазе у јогијском путу ка просветљењу, доживљају самадхиа који је претходник врхунске чистоте, Мокша-стању. Још је Фројд био релативно уздржљив у категоричком тумачењу ових стања поредећи их са „океанским осећањем“ код малог детета. Можда је тој релативној уздржљивости допринело и плодно дописивање са Ромен Роланом, великим познаваоцем индијске мистике. Многи психоаналитичари после Фројда, као и многи превише рационални мислиоци на Западу, били су склони да свако мистично стање екстазе олако прогласе за чисту душевну патологију. Неке примедбе уздржанијих психоаналитичара остају, међутим, и данас вредне полемисања, мада опет само за оне европске људе који нису сами имали никаквих искустава у медитативно-контемплативној области. Тако се, на пример, доживљај самадхи пореди са стањем деперсонализације, у коме се индивидуа самој себи чини нестварна, јер су поремећена и субјективна осећања времена и телесна шема, затим са стањем примарног нарцизма одојчета, симболичком формом дечје психозе или са враћањем из аутономног функционисања Еgа на недиференцирану основу Еgo-Id. Па, ипак, према већини извештаја објективних посматрача овог стања, самадхи се не може уврстити ни у једну нама познату психопатолошку категорију у којој би се спољашњи свет доживљавао као потпуно субјективни феномен у смислу халуцинација или суманутих представа схизофреније болесника. Познати швајцарски професор психијатрије Медард Бос, који је провео неко време у Индији проучавајући јогијске методе и њихове представнике, написао је следеће: „Никада нисам ни на Западу ни на Истоку стајао пред свеснијим, зрелијим, трезвенијим и при томе снажнијим личностима од оних међу најбољим индијским јогима које сам могао да сретнем“.

Ако се Европљанин налази на врхунцу својих научних открића, он је тек на почетку откривања свога стварног психолошког бића. Психоанализа је учинила тек први корак у овом откривању.