Владета Јеротић

Слика о човеку према тибетанско-ламаистичкој медицини

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Сходно митолошко-астролошкој представи о човеку, која је нешто касније добила и своју религиозну, а затим и рану филозофску подлогу, човек као микрокосмос стоји у сталном и зависном односу према макрокосмосу, па га у првом реду ваља посматрати конституисаног одозго надоле, а не одоздо нагоре.

Комбинујући „вертикалну“ са „хоризонталном“ трочланом поделом човека, која је била добро позната још у староиндијској Самкија-филозофији, и тибетанско-ламаистичка медицина, стара и сама неколико хиљада година, сва физиолошка и патофизиолошка збивања у људском телу и његовим органима подређивала је религиозно-апстрактној спекулацији о тријадном јединству макрокосмоса са микрокосмосом.

Идеја о трихотомији људског бића била је, уосталом, широко распрострањена, готово универзално, у античком свету. Слично врло старој подели античког Запада, који је у основи светског збивања стављао тројство: Pontus - Terra - Aethera, и Далеког истока, који је између Неба и Земље уметао као посредника Светски стуб, стари Грци су успоставили поделу, која нам је остала до данас позната, из хипократске медицине на: Pneuma - Psycha - Soma, па су чак и стари Јевреји знали за ово тројство спомињући осим Тела, још и животну душу „Нефеш“ и дух „Руах“.

Читавој овој универзалистичкој тријадној концепцији, која се завршила са библијско-павловском поделом на Дух, Душу и Тело, супротстављала се једино аристотеловска двочлана подела на Душу и Тело, која је касније, преко Томе Аквинског, не само прихваћена у званичној црквеној теологији, све више одбацујући трочлану поделу као јеретичку, већ је овај сепаратни Аристотелов дух послужио, још касније, као основа за развој науке све до њеног позног материјалистичко-позитивистичког тока који кулминира у нашем духу.

Пораст интересовања за стару медицину и медицинску антропологију, у првом реду ону која се практично неизмењена и недодирнута страним утицајима понајбоље сачувала у Азији, можда чак више у Тибету него у Индији, последица је не само продора универзалистичко-хуманистичке идеје о суштинској повезаности и блискости свих људи на земљи, која је идеја нарочито добила у снази распрострањеношћу средстава комуникације и етнолошко-социолошко-антрополошким студијама последњих деценија, већ и све већим незадовољством једностраним развојем медицине на Западу.

Без обзира на значајан продор идеја које заступа психосоматска медицина у последњим годинама, а која наглашава јединствено и паралелно деловање тела и психе, још је увек званична и школска медицина на читавом Западу фиксирана на емпиријска изучавања поремећаја функције појединих органа, узимајући у обзир реаговање психе тек као узгредних секундарних феномена од мањег значаја. Оваква своје становиште званична медицина доследно заступа како у дијагностици, тако и у прогнози и у терапији. Резултат оваквог погледа на развој болести, јесте једнострано сагледавање како узрока настанка неке болести тако и терапије која се не спроводи индивидуално, већ шематски.

Иако нисмо уверени да би се хиљадугодишње тековине и континуирано одржавање, у коме није било никаквог битног развоја, конкретно тибетанско-ламаистичке медицине, могло једноставно и са позитивним последицама пренети на европску медицину која се вековима развијала и при томе поникла, такорећи, на супротним теоријским концепцијама, сматрамо корисним и пожељним да у овом нашем излагању следимо све живље интересовање, све бројнијих европских медицинских стручњака који одлазе у Азију и остају у њој, често и по неколико година. Они испитују и тумаче основе једне друге врсте антрополошки конципиране медицине за коју се никако не би могло рећи да није имала, и да још нема, у Азији своју сасвим видљиву практичну примену у дијагностиковању и лечењу разноврсних болести, подједнако познатих и распрострањених и у Азији и у Европи.

Да видимо, најпре, шта лежи у корену трочлане поделе човековог бића према принципима тибетанско-ламаистичке медицине. Можда и није потребно поновити да је, према дубоком убеђењу ове медицине, последњи узрок сваке телесне болести у поремећају душевно-духовне равнотеже.

Први од три универзална принципа делатна у сваком човеку, назван Светска Идеја, означен је симболично као „духовни и ваздушни принцип“; други, Светска Снага или Енергија, је „ватрени, очински, жучни“ принцип и трећи, Светска Супстанција, описан је као „течни, земаљски, мајчински“ принцип. Сходно овој метафизичкој, трочланој подели принципа, подељена је и читава соматска сфера људског организма, са свима његовим органима, на три дела, који сасвим добро одговарају представи наше медицине о ембрионалном развоју органа из егзо, мезо и ендодерма. Само у хармоничном међусобном дејству сва три принципа, који би грубо одговарали духу, души и телу, при чему се ниједан не би смео једнострано да развије, на рачун осталих, можемо очекивати психички уравнотеженог и телесно здравог човека. Шта бива, међутим, у знатно бројнијим случајевима, када дође до поремећаја у активностима трију принципа, и шта се може учинити да се првобитна равнотежа поврати?

Дисхармонија у активности првог принципа, према тибетанско-ламаистичкој медицини, води човека обољевању ектодермалног апарата, док се у психичкој сфери овакав човек показује као тип претерано раздражљивог, сувише покретљивог, саркастичног, једностраног интелектуалца. Овакав тип човека означен је као „сан“, па се у терапији, о којој овде не може да буде опширније говора, одређују биљни чајеви и слатко-пикантна исхрана која треба да ублажи једнострани развој само једног принципа.

Поремећаји у деловању другог принципа доводе до обољевања мезодермалног апарата, а овакав човек открива се пажљивом посматрању тибетанског лекара као тип једностраног волунтаристе, који нагиње недовољно мотивисаним изливима беса, објективно необразложеним антипатијама према појединим људима, као и претераном узимању хране. Ово је човек, познат заиста из свакодневног искуства, вечито „гладан“, незадовољан, са комплексом ниже вредности, стањима страха, колеричан и често деструктиван за своју околину. Њега тибетанска медицина зове „горки“ човек.

Најзад, у случају претеране активности трећег принципа, телесне болести настају у сфери ендодерма, док је у психичком смислу овакав човек претерано осетљив, попустљив, мекан у опхођењу са људима, сентименталан и „душеван“, са добротом која је често некорисна, склон пасивности, тромости и гојењу. Јасно је да се овакав човек може означити само као „сладак“. Терапија и у овом, као и у претходном случају, мора бити таква да му активира друга два ослабела принципа, односно ослаби дејство оног који је постао превише активан.

Наша намера није била да износимо врлине једне и критикујемо мане друге врсте медицине, јер је довољно јасно да и европска и тибетанско-ламаистичка медицина имају и врлина и мана које није потребно супротстављати једне другима. Док је о неким једностраностима европске медицине већ било речи, што се тиче тибетанске медицине треба споменути да нам ни она не објашњава стварни узрок настанка поремећаја у равнотежи трију главних принципа, да у терапији прелази преко вероватно одлучне сугестивне улоге врача, да свесно остаје конзервативна овековечујући метафизичке принципе као једном заувек дате, али да јој се, с друге стране, мора признати да на целовит и синтетички начин повезује свако телесно збивање са оним психичким, доводећи обадва ова збивања у логичку и интелигентно замишљену везу с основном конституцијом, односно темпераментом сваког индивидуалног пацијента, одређујући му онда мање шематски замишљену терапију.

Враћајући се, на крају, на трочлану поделу људског бића, која је, као што смо видели, преко Истока и Јевреја допрла и до хришћанског погледа на свет, па се преко хришћанског Тројства уселила и у двехиљадугодишњу психу европског човека, завршавамо ово излагање реченицом једног значајног представника индијско-тибетанског погледа на свет, у којој нам је заиста показана парадоксалност практичног и теоријског европског ума:

„Ви, хришћани имате у вашој религији објављеног тројединственог Бога; у вашој филозофији, међутим, ви се држите дуалистичког Аристотеловог мишљења. Ваша филозофија није никакав одраз тринитета! Ми, Азијци, не познајемо никаквог личног бога, још мање божанско тројство хришћана, али наша слика о човеку и свету, читава наша теорија изграђена је тријадски. Тако изгледа да се наша азијска тријадска теорија много боље уклапа у вашу тринитарну религију него ваша сопствена дуалистичка филозофија.“