Владета Јеротић

Шта је хомеопатија?

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.

На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу. Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.

Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: „Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално“.; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).

Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: „Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест.“

Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације). 2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система). 3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).

На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести. На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.