о. Владимир Вукашиновић разговара са Владетом Јеротићем

Једини прави избори, једино право искушење (разговор)

Вољени! Ми смо сада деца Божија,
но још се не зна шта ћемо бити.
Св. Јован Златоусти

о. Владимир Вукашиновић: Поштовани професоре Јеротићу, овај разговор смо замислили као заједничко промишљање неколико основних проблема са којима се суочавамо у нашим настојањима да што је могуће аутентичније живимо православну веру у контексту свакодневног живота. Дакле, нас сада и овде интересује религиозност у конкретној свакодневици, духовност која је стварна и применљива, која изазива, која мења животе, а која не остаје на далеком, апстрактном или пак нереалном, само емотивном, нивоу. Стога овај разговор започињемо следећим питањем: сви смо данас сведоци све веће кризе у брачним односима која за последицу има повећан број развода бракова. Да ли овај феномен можемо гледати само кроз призму финансијске и социјалне еманципације жена и свеопште неспремности на жртву код оба супружника или постоји још неки узрок?

др Владета Јеротић: Хвала на поверењу које сте ми указали Вашим занимљивим, сложеним и тешким питањима за која нисам довољно спреман, најпре духовно спреман, а онда и моје знање, нарочито православно знање, недовољно је поуздано да бих могао добро да одговорим на Ваша питања. Са овом незанемарљивом напоменом, покушаћу, у име Бога, да одговарам.

Драга ми је и блиска Ваша мисао о нашим заједничким настојањима „да што је могуће аутентичније живимо православну веру у контексту свакодневног живота“. Већину Ваших питања и разумем као Вашу и нашу православну, заједничку муку како да на крају XX века и у Србији аутентично живимо нашу православну веру, и то у оквиру света и века који доживљава брзе и темељне промене.

Ваша питања су природно пошла од породице која је вековима чинила, и требало би да и даље чини, темељ сваког друштва, хришћанског, секуларизованог или атеистичког.

Сведоци смо, најпре успореног, а онда све убрзанијег распада традиционалне, патријархалне, хришћанске породице, у западноевропској цивилизацији и култури, а, нажалост, и код нас. Разлози су бројни, о њима се писало, и пише се, најчешће добро и тачно. Са постепеним губитком вере у Бога код европског човека - најпре сумња, а онда и отворен атеизам, имају своје почетке још у XVI-XVII веку у Енглеској, Француској и Немачкој - вековима чврсто пободен хришћански Крст све се више удаљавао од тзв. хришћанских народа, остајући усправан и светао само у појединаца, хришћана. Са дубоко пољуљаним поверењем у невидљивог Творца „свега видљивог и невидљивог“ уздрмало се народно поверење и у световне и у црквене ауторитете (цара, краља, папу, патријарха), а онда, сасвим очекивано, и по последицама трагично, нестајао је, на наше очи у овом веку, ауторитет оца породице. Социолози с правом пишу како су стварни ауторитети у јавном животу све чешће били смањивани или замењивани ауторитарним личностима (људима лажног ауторитета).

Европска породица, а на жалост и балканска, распада се тако да се човеку, опхрваном црним слутњама, чини да се више никад не може опоравити и вратити у пређашње стање. А да ли треба уопште да се врати у пређашње стање и да ли је патријархална породица била и остала углед човеку за сва времена? Могло би се много и добро о томе расправљати, али ово сада није место за такве расправе.

Бракови се, дакле, распадају, деца, ако су уопште рођена, препуштена су једном или ниједном родитељу, отуд број беспризорних младих стравично расте у свету, уместо некадашње породице појављује се нови тип „породице“: парови који годинама (психијатри у Француској кажу - успешно!) живе раздвојено у дивљем браку.

Слажем се са Вама да је можда један од главних разлога за овакво стање европске и балканске породице - неспремност мужа и жене на жртву, дакле, гола себичност, преданост „принципу задовољства“.

Вукашиновић: Када смо код брака и брачних односа, само нам се по себи намеће сложено питање родитељства и васпитања деце. Шта је то православно васпитање? На који начин се оно у конкретним ситуацијама остварује? Да ли постоји средњи пут између два стандардна васпитна екстрема који одликују православне родитеље - док једни својој деци допуштају потпуно поистовећење са тзв. безазленим садржајима које савремена култура и друштво пред њих постављају, бранећи свој поступак тиме да деца морају да упознају свет у коме ће живети, други, додуше малобројнији, своју децу у великој мери изолују од набројаних феномена, чинећи на тај начин да она одрастају у некој врсти религиозних гета. Шта овде треба чинити?

Јеротић: На ово питање би Вам много боље одговорили познати савремени педагози и, међу њима, хришћански, православни педагози. Идеал васпитања, и хришћанског и тзв. хуманистичког, одувек је био - створити целовиту личност човека. Да би се, најпре, знало шта је целовита личност, морале би се добро познавати све три људске природе: духовна, биолошка и друштвена, односно шта у појединцу значи његов духовни, душевни и телесни живот. Занемаривање само једне од ове три стране људске природе и човековог психичког живота неминовно одводи васпитача (родитеља, наставника у школи, на универзитету, у цркви) у једностраност неког облика гета (обично материјалистичког или религиозног).

О homo duplexu се не говори одавно, али оваквог расцепљеног човека - грчки теолог Јоанис Корнаракис (у својој одличној књизи Схизофренија или аскетизам?, која је преведена на српски језик) би рекао схизофреног човека, било је увек, а у XX веку овај болесни човек је приметнији него икад раније. Како у васпитању избећи порађање расцепљеног човека, homo duplexa - према дефиницији, „лицемерног, дволичног човека, који у јавности и према околини заступа гледишта супротна од својих стварних уверења“ - када нам у историји света, а ни у хришћанској историји, није познато ниједно доба у коме овакав „двострук, дволичан“ човек није постојао! Није ли homo duplex природна појава која одговара дуалистичкој природи палог човека?

Погледајте само просечног човека у XX веку за време комунистичке, фашистичке или нацистичке страховладе; али сетимо се и одавно распрострањеног појма „недељног хришћанина“ у земљама Запада и Америке. Све сами дволични људи! Сигмунд Фројд, иако атеиста и позитивиста, умео је оштро и тачно да запази лицемерје свог доба, своје отаџбине (Аустрије) и европских људи које је имао као пацијенте, па је могао добро да разликује „природне људе, културне симуланте и стварно културне људе“.

Вратимо се корисним холистичким идејама у савременој психологији и педагогији, идејама које теже одгајању целовитог човека. Када је реч о тзв. хришћанским народима, немогуће је сагледати одгој целовитог човека без хришћанског, код нас православног хришћанског, васпитања. Али како, с правом питате, однеговати у православној породици православног човека не стављајући га под „стаклено звоно“ или у „религиозни гето“? Овај тежак задатак могу да обаве, по мом мишљењу, само истински православни родитељи који се не плаше спољашњег „светског баука“. Отвореност према јавности „кнеза овога света“, онолико колико је то потребно (ни више ни мање), примање од ње и узвраћање, онолико колико је то неопходно (ни више ни мање), а при том непрестано неговање хришћанског подвига у себи и својој породици (без застрањивања у било који облик фанатизма) - биће довољно оваквим родитељима да изнедре из себе ваљаног, вредног, реалног православног српског хришћанина, на радост његове Цркве и целог света.

Вукашиновић: Васпитавати дете значи, између осталог, припремати га за зрело и аутентично живљење. Оно пак подразумева суочавање са сопственом сексуалношћу. Једног дана, наша деца нам се обраћају (уколико смо претходно стекли њихово поверење, и спречили развој лажног стида који би их удаљио од нас и подстакао их да одговоре потраже на другим местима) са питањима везаним за овај аспект њиховог живота. Свима нам је добро познат став Цркве када је реч о овом питању, али тај став, као и целокупна отачка мисао која дотиче феномен сексуалности, не узима у обзир новину коју је донело наше време - феномен „забављања“, односно одређеног времена које млади људи проводе заједно пре уласка у брак. То пред нас поставља нову проблематику. На који начин да помогнемо нашој деци, и свим младим људима који нам се обрате за помоћ, да ову фазу у свом животу проживе хришћански? Њима сигурно није довољно говорити појмовником забрана и казни, нити је од велике користи позивање на овај или онај ауторитет. Ово је поготово тешко у нашим конкретним условима, где имамо, с једне стране, грубо атеизовану средину, изопачен систем вредновања еротског, који са сваке стране напада на младе душе, али и жудњу за аутентичним животом у Цркви. Дакле, шта да се ради?

Јеротић: Ваше питање о сексуалном, тачније еротично-сексуалном одгоју и понашању, конкретно у српској и српској православној породици, добро се наставља на Ваше претходно питање о православном васпитању уопште. Немам много сумњи да уколико је слога међу православним родитељима била примерна, да уколико су они успели да постигну „златну средину“ између реалног (спољашњег) и хришћанског (унутрашњег) света, и еротично-сексуални живот њиховог сина или њихове кћери протицаће у релативном складу. Да би овај релативни склад између подједнако природне тежње младог човека за љубављу и сексом и „жудње за аутентичним животом у Цркви“ могао почети да се остварује, неопходно је међусобно поверење родитеља и њихове деце.

Идеална потреба човека да воли, кажимо слободно, и „платонски“ да воли, и потреба реалне људске природе (не знамо, додуше, које природе, примарне или секундарне) да се полно сједини са вољеним бићем и остави за собом пород (нагон за одржањем врсте, кажу природњаци), поред многих и свестраних истраживања и научника и философа и теолога - остала је загонетка за човека. Можда и зато што не знамо како је Бог Адаму и Еви наменио размножавање!

Сведоци смо данас (жалосни сведоци) опште сексуалне распуштености и обести, у којој од љубави остаје још само смрзнути пупољак цвета у пролеће. Сексуалне изопачености, често под утицајем алкохола и дрога (али и без њих), трпе се, чак подстичу и траже озакоњење. Све је једном било исто у људској историји - на крају римске цивилизације, уочи доласка Господа Исуса Христа. Ко сад треба да дође у свет? Новог Месије нема после Јединог дошавшег пре две хиљаде година!

Како одговорити „паметно“ на Ваше питање? Важно је поновити и подвући оно што знамо или што би православни људи морали да знају: до уласка у брак православни хришћанин траба да остане чедан - јасан је став православне Цркве. Да ли је ово могуће постићи и како - упитаће многи. Наука о полном животу човека (сексологија) није до сада открила никакве штетне материје у крви полних апстинената, нити је могла да докаже постојање озбиљнијих психичких оштећења услед краће или дуже сексуалне апстиненције. Ова чињеница, наравно, није довољна и не задовољава сваког ко о овој осетљивој теми расправља. За који избор се онда одлучити? За „забављање“ пре брака (као неизбежан компромис са временом у коме живимо?), за што ранији брак (који је вековима штитио младе људе оба пола од сексуалног искушења), за чедност „по сваку цену“ и када се дуго или уопште не ступи у брак, за неку „златну средину“ при којој ће се избећи обе крајности?

Малочас спомињани одлучан став Православне Цркве према сексуалном животу младог човека пре брака светоотачки је став, али зашто он данас није гласнији и поткрепљиван примерима из свакодневног живота и науке? Не чини ли Вам се да Православна Црква, или Православна српска Црква избегава отворен разговор са младима о полном животу уопште? Откуд ова стидљивост (можда лажна стидљивост?) Цркве, давнашња (веома давнашња), када треба да се расправља о питању од великог значаја за читав будући живот младог човека, и то хришћанског младог човека?

Враћам се на почетак - успешно или неуспешно полно васпитање у породици. Како се може очекивати успешан, што значи реалан и хришћански реалан, полни одгој младог човека у породици у којој родитељи сами нису разрешили свој полни конфликт? Под појмом полног конфликта разумем неусклађеност љубавног (еротичног) и чулног (сексуалног) живота мужа и жене. Није добар ни лажни стид, и код православних, релативно полно усклађених, партнера, уколико један од њих, или обоје, полни живот сматрају нечим ружним, ниским, вредним презирања, или нечим о чему је стидно разговарати. Зар је потребно доводити у везу нормалан полни живот у браку са блудом?

И за крај одговора на ово Ваше компликовано питање - једно подсећање. Није ли Христос опростио грешници јер је „много волела“! Да ли ми смемо осуђивати полне преступнике и „бацати се каменом на њих“ ако су и они много волели?

Вукашиновић: Какво је Ваше мишљење о феномену истинске љубави? Како да почетна фаза заљубљености не заврши у ћорсокаку разочараности и међусобног удаљавања него да настави раст и да се развија ка пуном љубавном саживљавању две особе?

Јеротић: Заљубљеност и љубав нису иста осећања. Без обзира на то што је заљубљеност један од најлепших и најдубљих људских доживљаја, заљубљеност која не пређе у љубав опасна је, јер може да пређе у мржњу. Заљубљен човек види у другом човеку, у кога је заљубљен, само лепо, добро и узвишено, отуд заљубљен човек „види“ Бога у другом! Заљубљеност је доказ постојања Бога, јер откуд би човек без Бога у себи, без Божијег лика који сваки човек носи од зачећа у себи, могао да ту Божију слику препозна у другом човеку? Штавише, заљубљен човек је уверен да је у оном Другом остварио Божије савршенство које је и у њему потенцијално присутно. Зашто је онда заљубљеност толико опасна? Управо због неминовног сукоба између идеалног и реалног лика особе у коју смо заљубљени. Што дуже остајемо са човеком у кога смо заљубљени, велови слатке тајне о његовој савршености лагано спадају са његовог стварног лица, а наше разочарање опасно расте. Крај заљубљености која није прешла у љубав добро је познат: одбацивање партнера, равнодушност или мржња према њему.

Шта значи прелазак из стања заљубљености у љубав? Успешан прелаз из једног стања у друго сведочи о зрелости човека који је спреман да воли и несавршено. Само је Бог савршен, и зато се већ у Старом завету од човека тражи да једино Бога воли „свим срцем, свом мишљу, свом снагом својом“. Оставимо, дакле, нашу природну потребу за савршенством само љубави према Богу, а човека волимо са свим његовим препознатим несавршенствима. Када говорим о овој теми, волим да наведем речи Виктора Игоа: „Највећа срећа живота је убеђење да смо вољени ради нас самих, или још боље, упркос нас самих“.

Требало је да нас хришћанство и православље довољно поуче како треба волети другог човека. Волети другог човека - у првом реду свог мужа и своју жену - као самога себе значи: 1. препознати у самом себи најпре Бога (јер шта се друго у себи може волети „свим срцем, свом мишљу,...“ него сам Бог!), 2. препознати у другом човеку Божији лик, и 3. доживотним међусобним допуњавањем и усавршавањем у браку - тежити савршенству љубави.

Треба ли на крају подсећати да је главни разлог неуспелог преласка из привременог стања заљубљености у трајно стање љубави - себичност, страшна жеља (тако дубоко усађена у палог човека) за поседовањем другог и за владањем другим!

Вукашиновић: Познато нам је колико је комплексан процес формирања карактера детета и шта све утиче на једно људско биће да узрасте у човека са одређеним карактерним склопом, афинитетима, слабостима, способностима (врлинама и страстима). Овде говоримо и о наследном и о стеченом „материјалу“. С друге стране, изгледа нам да се људски поступци са еклисијалног јуридичког становишта мере истим аршинима. Изузетак је категорија „упознатости“ са законом. Дакле, блаже се оцењују поступци оних људи који не знају да је њихово понашање погрешно. Али рационално познавање или непознавање није довољан фактор - овакав приступ игнорише сву густину испреплетаности многих других, јаких, унутрашњих сила, навика, импулса који мотивишу људско понашање. Да ли све то што нас је детерминисало на известан начин „оправдава“ наше поступке или не? Да ли покајање може да доведе до карактерне, дубинске промене? Како да се на најдубљем нивоу свог бића ослободимо ових окова у које смо, пореклом и сложеним процесом васпитања и утицаја, бачени?

Јеротић: Однос нужности и слободе прастар је проблем, философски и религијски, егзистенцијалан и есенцијалан. Савремена наука (физика, биологија, психологија) овај проблем је учинила још сложенијим, јер је открила нове законитости у човековом животу које човека чине неслободним и окованим детерминизмом. Религиозног човека нарочито може да узнемири један новији исказ генетичара (који није до краја потврђен) да су алкохоличари, наркомани, па и убице - генетски условљени неком грешком или недостатком једног фермента! Савремена психологија је доста убедљиво закључила да се костур људског карактера образује до треће-четврте године живота, што би значило да је васпитање у породици, до поласка детета у забавиште или основну школу, пресудно за његово будуће понашање и живљење. Не улазим у безброј других спољашњих утицаја на човека, као што су: атмосферски притисак, сунчеве пеге, утицај пуног месеца, начин исхране, утицај школе, друштва, болести итд.

Шта стоји насупрот свим овим доказаним законитостима унутарњег и спољашњег живота човека који као да му не дају никакву шансу да се извуче испод страшног терета неумитности гвоздених одлука природе? Једино и само слобода коју је Бог подарио човеку при његовом стварању. Изазов Бога човеку?

Знамо из Јеванђеља шта је све Христос учинио људима који су имали веру и шта је све обећао онима који у Њега верују („чинићете и већа чуда“). Знамо из живота хришћанских светитеља каква су чуда они чинили, и то не само другим људима већ и какво су чудо, наравно са Божијом благодаћу и помоћи, учинили са собом. Метаноја је код многих људи у свету од убица, самоубица, блудника и грешника свих врста начинила - светитеље. И данас вера чини слична чуда о којима и не слутимо. И данас се вером, надом и љубављу излече и најтеже физичке и психичке болести од којих је званична медицина већ дигла руке.

Немам други одговор на раздирући проблем борбе нужности и слободе у човеку осим овог, хришћанског. Парадокс је у томе да је тек верујући човек слободан, док је неверујући неслободан. Верујем, Господе, помози моме неверовању!

Вукашиновић: Иако смо сви много пута читали, слушали и говорили о узајамном односу вере и културе, ово питање остаје актуелно и отворено за све и за свако време. Која је улога тзв. светске културе у процесу васпитања и образовања човека? Има ли места за уметност и философију у животу данашњих хришћана? Ако има, за коју?

Јеротић: Право питање, да ли у закаснели час? Када је реч о односу културе и вере, посебно заоштреном од почетка хришћанства, постоје различити, често и супротни, ставови и одговори, збиља, ево већ две хиљаде година. Зар није младо и рано хришћанство с гнушањем одбијало све што се односило на римску цивилизацију и културу, да би за време Јустинијана прешло у напад затварањем Академије у Атини, последњег философског центра паганског неоплатонизма! Када знамо у какву је декаденцију ушла грчка и римска цивилизација уочи доласка Исуса Христа у свет, не треба се чудити нити, у име неке наше данашње сумњиве толеранције, осуђивати поступке Јустинијана и његових следбеника.

За потоњу културу Истока (Византије, до њеног пропадања) и Запада говорило се да је то била хришћанска култура. Добрим делом се овако говорило с правом, јер је однос вере и културе (културе која и произлази из вере, односно култа, бар за све религиозне људе света) протицао у релативној синергији (заједничком деловању, сарадњи и „симфонији“). Наравно да је тај однос вере и културе и онда највише зависио од односа државе и Цркве, световне и духовне власти. Кад год је у историји хришћанства преовлађивао агресивнији утицај државе на Цркву (готово у току читаве историје и Византије и Русије) или Цркве над државом (папоцаризам на Западу), колебала се, јаче или слабије, хармонична и плодна сарадња, тачније речено, природна веза између вере и културе.

Од времена Роџера Бекона, „оца модерне експерименталне науке“, у XIII веку у Енглеској, Петрарке и Бокача, Виклифа и Хуса, Коперника, Бруна и Галилеја и, надаље, све до атеистички расположених француских енциклопедиста који су спремили француску револуцију у XVIII веку, па до наших дана, однос вере и културе, науке и религије, цркве и државе постајао је све замршенији, нејаснији и неприроднији.

Изгледа ми сувише упрошћено и површно олако осудити читаву западну културу (али и источну православну, византијску и руску, јер ни православне земље нису прошле кроз историју без мрља на чистом Христовом образу) само зато што је данашње стање односа Истока (православног) и Запада (римокатоличког, протестантског, атеистичког и агностичког) запало у тешку кризу, која није само криза односа хришћанских цркава, већ је и, много дубље и сложеније, криза односа вере и културе, цивилизације и културе, секуларизованог и сачуваног евхаристијског хришћанства.

Шта би уосталом требало да значи осуда читаве западне културе? Да ли одрицање од Аристотела и касније позитивног развоја науке на Западу - Сергеј Аверинцев је изнео смелу мисао да је руској религијској и филозофској мисли недостајало искуство аристотелијанства - одрицање од философа као што су били Јохан Скот Еуригена (још у IX веку), Анслемо Кентерберијски, Дунс Скот, па све до Лајбница, Канта, Шелинга; одрицање од Лепоте ренесансних генија (довољно је само сетити се Микеланђелове Пијете и Мојсија, Леонардове Тајне вечере или, пре њих, фра Анђелика и његових Благовести); одрицање од музичких генија у чијим ће делима и човек XXИ века доживљавати религијску, етичку и естетску радост (Бахови корали и пасије, Бетовенова „химна радости“ из ИX симфоније и бројни други, дубоко религиозни композитори на Западу)? Да ли су нас Свети Сава или владика Николај Велимировић учили одрицању, презирању и ниподаштавању тековина западне хришћанске културе?

Када данас расправљамо о односу вере и културе, источне и западне мисли, ваља се подсетити и шта је митрополит пергамски Јован Зизјулас једном рекао: „Ми не можемо да обучавамо православне богослове без отварања њихових очију за све аспекте постојања“.

Вукашиновић: Религијски фундаментализам, радикални конзервативизам, сваковрсни екстремизам не одликују само већ по томе прокажене верске доктрине, него се могу пронаћи и све се чешће налазе и код нас, православних. Шта доводи до овакве духовне оријентације и који су њени позитивни, а који негативни аспекти?

Јеротић: О том проблему опширно сам расправљао у својој књизи Вера и нација (Терсит, 2. изд., Београд 1995). Овом приликом само неколико напомена и понављања.

У свету у коме данас живимо (мислим првенствено на западноевропску цивилизацију и културу, доскора називану хришћанском), у коме су све истинске и најважније вредности живота: религија, морал и етика, лепо и добро, алтруизам и одговорност, вера и љубав, поштовање и самопоштовање, доведене у питање, сведене на најмању меру, уведене у ретко виђену кризу у историји - сваки фундаментализам је оправдан! Друго, нимало неважно питање јесте ко и како спроводи фундаментализам, присутан данас, збиља, свуда: у исламу и римокатолицизму, у протестантизму и бројним сектама, у православљу, руском, српском и грчком. Сваки траг фанатизма код било ког делатника и спроводника оправдано фундаменталистичких идеја једне религије, или једне вероисповести у хришћанској религији, поразна је слабост његова; отуд стваран успех чувања, ширења и живљења једног оправданог верског уверења (конкретно православног) - неизоставно мора да изостане, јер свака осетљивија душа жељна истинске вере, интуитивно ће предосетити да има посла са фанатиком вере. Сувишно је, збиља, да говорим о психи људи којима је управо то потребно и који постају „нововерци“ управо под утицајем фанатика вере или фанатика политике. Не заборавимо опомену и добрих философа и правих религиозних људи да су фанатици (у религији и политици) - немоћни и слаби људи који дубоко у себи сумњају управо у оно што са фанатизмом проповедају. Научимо се не баш лаком разликовању фанатика од ревнитеља.

Вукашиновић: Шта је изазвало велики отпор према феномену екуменских односа међу православним хришћанима? Какве врсте екуменизма постоје? Каква је корист од њих - а каква штета?

Јеротић: Да најпре подсетим да је Светски савез цркава дуги низ година обилно материјално помагао Српску православну Цркву у обнови њених у Другом светском рату порушених или оштећених цркава и манастира, укључујући значајну помоћ за довршење и отварање Богословског факултета у Београду. Мало је ко онда од православних Срба улазио у осетљиво питање из којих побуда и разлога (алтруистичких или егоистичких) Екуменски савез цркава шаље новац, али и младе људе (махом немачке протестантске екуменисте) да физичким радом помогну, конкретно, словенске православне манастире. Сваковрсна помоћ једноставно се, без великих питања, примала, иако је, већ онда, пре више година, расло међу правоверним Србима потајно, а онда све гласније негодовање и сумња у искрене, хришћанске намере екумениста. Још тада, дакле, пре добрих десет година, хтео сам да напишем један полемички чланак - боље што га нисам написао - под насловом: Шта је екуменизам: издаја православља, просјачење за паре или нешто треће?

Сада бих морао да пређем на Ваше питање: какве врсте екуменизма постоје? Пошто не желим да будем наиван, али ни параноичан, изгледа ми најбоље да кажем да једноставно не знам какве стварне намере и жеље има сам врх Светског савеза цркава. Као православног психијатра и психотерапеута мене много више занима питање могућности и користи од међусобних сусрета, првенствено младих, али и средовечних и старијих хришћана све три вероисповести. Од моје младости мислим и верујем - што ми се у току овог мог дугог живота искуствено потврдило - да човек постаје богатији, шири, а пре свега трпељивији, када упозна људе друкчије од оних са којима је век провео, када види и природне лепоте неке друге земље, а не само оне у којој је рођен, када види слике и чује музику других народа - пошто је претходно видео и чуо све што је од вере и културе значајно у његовој земљи.

Да се вратим на Ваша конкретна питања. Неповерење према екуменизму с правом је порасло међу православним народима света у последњој деценији овог века. Митрополит Амфилохије је у ускршњем броју „Светигоре“ (1998) изнео убедљиве разлоге због којих Српска православна црква није вољна да и даље буде члан ССЦ. Подсећам на неке изнете разлоге: 1. у Светском савезу цркава све је мање интересовања за веру и сведочење вере, 2. православље не може да прихвати „рукоположење“ свештеница, хомосексуализам и лезбејство, и 3. православље се унутар ССЦ схвата као једна од хришћанских деноминација.

Разлози који се износе против рада ССЦ убедљиви су, као што сам рекао, али да ли и довољни за коначан разлаз, излазак, повлачење и издвојеност наше Цркве из ССЦ? Не знам. Оно што знам (а што мислим да и други православни људи знају) јесте да је православље јако, да се може успешно бранити и, ако треба, „нападати“ (сведочећи у животу и на делу Христа) само када је јединствено. Православље, нажалост, није јединствено, између осталог и зато што су сусрети сестринских Православних цркава веома ретки. Зашто? Не знам.

Треба мислити о могућој штети која се може нанети и српском народу, Српској православној Цркви и њеним православним верницима када би се послушао захтев неких Срба и православних Срба за прекидом било каквих црквених веза између православља и Запада, због става да је даље одржавање оваквих веза издаја и изневеравање православне вере. Добро је једном рекао један фински православни свештеник: „Проблем је у страху. Ми се плашимо оног што не познајемо... Ми говоримо о другима, имамо мишљење о другима, о њиховој вери, њиховим учењима - које у ствари не познајемо“.

Када бисмо упознали боље и темељније своју православну веру, која шири крила према знању и сазнању целинског људског образовања, лакше бисмо и природније изашли из устаљеног оквира племенско-верско-националног; и што је најважније, тако бисмо избегли пратећу, неизбежну ксенофобију, карактеристичну за овакав издвојен, архаичан (не и позитивно конзервативан) оквир живљења, већ бисмо горели срцем, према речима Исака Сирина, „за сваку твар: за људе, за птице, за животиње, за демоне и за сва створења“.

Вукашиновић: Поштовани професоре, сада Вас позивамо на један необичан пут. Покушајте да у неколико црта изведете општи профил савременог српског атеисте и савременог православног хришћанина. Уколико је то немогуће у оквирима једног типа личности, пружите нам неколико.

Јеротић: Ово је најзанимљивије и најтеже могуће питање, али да покушам, с Божијом помоћи, да одговорим.

Тип српског атеисте? Образованог, мање образованог или необразованог? Срби су, сви то добро знамо, веома различити (од Жумберка до Зајечара и од Куманова до Суботице, да останемо само у границама претходне Југославије). Ако је тако, а јесте тако (отуд, ваљда, и „судбинска“ немогућност уједињења!), онда су и српски атеисти, као и српски православци, веома различити. Осим образованог и високообразованог, сви остали српски атеисти појма немају шта је атеизам, као што нису знали ни шта је марксизам, иако су се заклињали у Маркса. Оно што је, међутим, свима српским атеистима заједничко, то је неко, њима лично познато или непознато, оштећење које су претрпели у детињству или адолесцентном добу. Наравно да су атеистички или према религији равнодушни родитељи најчешћи и најважнији узрочници атеизма своје деце. Већину српских атеиста, без обзира на степен образовања, одликује тврдоглавост, нетрпељивост, и инат. Познато је да су Срби инаџијски народ, али међу српским атеистима, када они овај атеизам подигну до ступња богоборства, инат постаје агресиван и деструктиван. Грађански рат у Црној Гори за време Другог светског рата и његове последице више година после завршеног рата, нарочито су се катастрофално показали у јарости, мржњи и осветољубивости црногорских атеиста против свега православног у Црној Гори.

Када је реч о атеизму, па и српском атеизму, Ви знате моје уверење: човек у својој суштини није атеиста, јер свако људско биће носи у себи скривеног homo religiosusa (архетипска вредност, као својина колективног несвесног). Ако човек, дакле, и српски човек, не открије у току живота Бога, он мора да нађе замену за Бога, а то је увек идол, било која идеја, човек или ствар. Срби нису склони млакости или равнодушности; то је добра њихова особина, пошто се од млаких не може ништа очекивати, а од атеиста (и Срба атеиста) могуће је очекивати истински преокрет.

А какав је изглед савременог српског православног хришћанина? Разноврснији је, рекао бих, него тип просечног српског атеисте. У свом раду Млади и религија поређао сам их овако: конвертит, помодни верник, радознао, сумњичав и експерименту склон, национални верник, „приватно религиозан хришћанин“, мистички тип. Сваки од ових православних српских хришћана има своје специфичности у које не бих овде ближе залазио.

Православље је широко, отворено, слободно и радосно исповедање вере у Богочовека Исуса Христа. Мало је православних хришћана којима „ум у срцу почива“, па онда све могу: да буду широки, трпељиви и добростиви према свима, да буду отворени према другачијим, без страха да ће им вера бити упрљана или ослабљена, да буду слободни, што значи да поступају без претећег унутрашњег полицајца, али и да тачно осете докле слобода може да иде („Све ми је слободно...“ - апостол Павле); радосни су и радост шире из себе и око себе, па сви људи траже њихово друштво. Нема их много, већ рекох, али их има још увек довољно да хришћанска храна не обљутави.

Да се не бих расплинуо, мораћу да избегнем (са жаљењем) тему православног образовања Срба. Мислим да ћемо се лако сложити: просечан српски православац верски је (и не само верски) необразован човек. И сада моја смела и оштра реч: не може се више (нигде у хришћанском свету, наравно ни код нас) остати на православним верницима који тачно испуњавају све обреде (неколико пута годишње посећивање Литургије, исповедање и причешћивање, паљење свећа у цркви, слава, водице...), а појма немају шта је православна вера и зашто су православни Срби.

Не бих пренаглашавао значај ових речи Владимира Лоског, али не могу да их за крај овог дела мог одговора не споменем: „Мора се веровати свесно; вера мора да, уз једну егзистенцијалну свест, у нама оживи присуство оног свега чему се надамо, а чега је вера основ“.

Вукашиновић: Које су психолошке претпоставке привлачности источних религија, а које пак западнохришћанских секти, за наше савременике, и шта их наводи да своје „метафизичке немире“ покушају да реше тамо, а не у православљу?

Јеротић: Мислим да је главни разлог привлачности источних религија и западнохришћанских секти за наше савременике (и у Европи и на Балкану) непознавање основа хришћанства и, што је са тим повезано, затајивање хришћанске цркве као институције. Хришћанска црква је, наравно, једна, целовита и неподељена, али то је само као „мистичко тело Христово и есхатолошка заједница у историји“, на жалост не и као институција.

Хришћанска породица, и у Европи и на Балкану, већ доста давно је почела да ишчезава, замењена породицом без религије или „породицом без васпитања“. Проценат крштене деце у Европи (у обе хришћанске Цркве) поражавајуће је низак. Када млади људи стигну у бурно, богато, душевним животом разноврсно адолесцентно доба, њихова душа неминовно тражи Бога. Ако им ни породица ни њихова Црква нису били у стању да понуде јединог Бога Исуса Христа, какво чудо да се ови млади и радознали људи окрећу оним предузимљивим, активним и агресивним проповедницима који нису само манипулативно вешти у придобијању нових чланова, већ су, најчешће, искрено уверени у исправност свог учења.

У Европи и Америци већ се дуже време одиграва занимљив и поучан феномен када је у питању религија и тражење „праве религије“ која испуњава живот и даје му смисао. Средовечни и старији људи, доскора атеисти или агностици, окрећу се азијским религијама јер им идеја карме и реинкарнације буди наду да им живот којим су били дубоко незадовољни није прошао узалуд, да се „нешто“ после смрти ипак дешава са њиховом душом и да метемпсихоза ипак најбоље теши и обећава.

Млади људи у поменутим земљама, углавном они из образованијих кругова, сити разних експериментисања (дрога, секс, путовања) бирају најстроже хришћанске секте, а од римокатоличких редова ред „Мајке Терезе“, подвргавајући се у њима послушности у ограничењима сваке врсте, на која раније нису ни помишљали да могу да их испуне.

Што се тиче наших Срба и њихове склоности источним религијама и хришћанским или псеудохришћанским сектама, ова склоност се може објаснити, с једне стране, четрдесетогодишњим принудним ћутањем Православне српске Цркве, а с друге стране, давнашњој српској неинтуитивности да изабере право воће из понуђене котарице, на изглед лепог и различитог воћа. Тек пуштени „с ланца“, по природи радознали и екстравертовани, док су млади и хазардерски расположени (можда сви пролазе кроз ову фазу?), Срби би све да помиришу и окусе; што је понуда отровног воћа већа, то су млади све халапљивији, при том од породица (често растављених или болесних родитеља) упуштени, везују се (опет ланац!) за оне који им нуде разумевање, утеху и бригу о њима.

Све док не ојачамо истински православни мисионарски рад у народу и са омладином, морамо бити спремни да прихватимо ружну реалност: да нам деца привремено или трајно пробају отровно воће. Срећом, не отрују се од њега сви, после темељног чишћења (православљем) још увек кроз младе српске крвне судове потекне свежа крв.

Вукашиновић: По познатом јеванђељском духовном закону - где се умножава грех, увећава се и благодат - ми у оваквом времену у коме живимо видимо велико обнављање монаштва у Србији. Чему можемо да захвалимо за то? И, у вези са тим, који би, по Вама, били прави, а који погрешни мотиви што људе покрећу да се посвете монашком животу?

Јеротић: Православље се обнавља у Србији, хвала Богу. Не треба да будемо нестрпљиви и незадовољни оним што је за ових непуних десет година постигнуто у Цркви и народу. Не треба се обазирати на помодне православце, лажне конвертите, на све мрзовољне и према цркви критизерски расположене (најчешће из личних разлога незадовољства). Не треба се обазирати на паничаре, апокалиптичаре, сплеткаре и програмиране смутљивце.

За разлику од хришћанских цркава на Западу (из којих месечно излазе десетине верника), све Православне цркве доживљавају радосну обнову (невероватно је, али тачно: у Румунији је активно преко три стотине манастира, са преко осам стотина монаха и монахиња у једном манастиру). И Српска православна или Православно-српска црква се препорађа. Све је више образованих свештеника, квалитет наставе и у богословијама и на Богословском факултету лагано се подиже, цркве су нам све пуније, све већи ред влада у црквама за време богослужења. Није тако свуда у Србији, рећи ће неки, с правом. Није, јер је и продор православља у пагански српски народ у разним крајевима Србије био различито дубок. На младим је свештеницима данас, а нарочито на образованим лаицима (међу њима има и лаичких монаха и монахиња), да преносе „благу вест“ и до најудаљенијих крајева Србије, у којима сујеверје и новокомпоновано сујеверје још није замењено истинском вером.

Манастирска обнова данас Божије је чудо у Србији. Прилив нових искушеника и искушеница - бојим се да ћу пропустити неки манастир - у Хиландар, Дечане, Сопоћане, Грачаницу, Жичу, Студеницу, Враћевшницу, Ковиљ, Раваницу, у готово све обновљене манастире Врањске епархије поуздан је знак буђења, ширења и све целовитијег примања истине православља, њене дубине и лепоте.

Питате за мотиве одласка младих људи у манастире. Различити су и не увек убедљиви. Неке младе као да збиља Бог позива у манастир (они трајно остају у манастиру и непоколебљиви су у вери и нади), други хоће да испробају своју веру баш у манастиру, трећи беже из живота из неуротичних и психотичних разлога, неки се свесно одлучују за манастир после неуспелих брачних и ванбрачних односа, док неки чедни венчавају за Христа и Богородицу, оправдано заплашени пред распадљивим браковима и породицама данас. Не бих се изненадио даљем цветању и обнови православног монаштва (од Свете Горе до Русије) и на почетку идућег века.

Дивно пише Александар Шмеман: „Између Бога и његових непријатеља води се непрестани духовни рат, а хришћанинов први корак (крштење и одрицање од Сатане) јесте да у њему слободно изабере Божију страну“. Једини прави избор и једино право искушење за човека (и данас и сутра) - религиозан је избор и религиозно искушење...

Copyright 1998-99 © Iskon