Ђорђе Милосављевић

Реч пред „Вековницима“

Предговор стрипском албуму Реквијем серијала „Вековници“, сценариста Марко Стојановић, цртач Срђан Николић - Пека, колориста Милан Антанасијевић, Систем Комикс, Београд 2007

У фусноти неке књиге – молим вас да ме не питате које, већ ми поверујете на реч – недавно прочитах да је мит о шкотским брђанима свесно измишљен током осамнаестог века, зарад у то време актуелних политичких проблема. Шкотски су брђани тако наговестили доба у коме се може измишљати све, или скоро све – митови, историја, па и људи. Што се тиче придева „истинит“, он је постао само један од могућих жигова – или, како би се то рекло савременим вавилонским језиком, „брендова“ – који се по избору ставља на производ нечије распојасане маште, онако како се у класичном вестерну обележава говедо.

Наравно, само су неке измишљотине лепе. На пример, ова о шкотским брђанима. Или ова, коју, под називом „Вековници“, потписују сценарист Марко Стојановић, цртач Срђан Николић Пека и колорист Милан Антанасијевић.

Тамо где је стао Лука Вранић, настављају „Вековници“, кроз сложену и целовиту причу, смештену у „царствујућу Вијену“, са почетка последње деценије осамнаестог века, те развијену на педесет табли. Ово последње није информација, која се обично среће у предговорима, али је ја ипак наглашавам, јер је направити српски стрип, од добрих и добро заокружених педесет страна, подухват раван оном, који су у „Вековници“ на себе преузели Марко (сад мислим на Краљевића) и мудри вампир Чен, обрачунавајући се са екипом елитних Бечких крвопија. 

А кад се већ подсећамо Луке, ред је да се подсетимо још некога, Макса Дебриса, којег сам имао задовољство да започнем – и још веће задовољство да прочитам, кад га је Марко (сад мислим на Стојановића) срећно и успешно довршио, у албуму из 2001. године, под речитим насловом «Испосповести правог кривотворитеља». Потоњу титулу Макс је стекао, јер се својим фалсификатима посвећивао као аутентичним, уметничким делима, усклађујући у њима фактографију и фикцију, историју и политику, истине и лажи, полуистине и полулажи – те све састављајући са сопственом, јасном и убедљивом логиком. 

Тамо где је стао Макс Дебрис, наставља Марко (сад мислим на Стојановића), одричући се Максових друштвено неприхватљивих мотива, али користећи његове методе и правећи „Вековнике“, као узбудљиво и доследно тумачење/прекрајање историје, у ком је Марко (сад мислим на Краљевића) преживео битку на Ровинама, Тил Олјеншпигел наставио каријеру забављача, од чијих се шала главе котрљају, а добри и несрећни Волфганг завршио као вампир, у потрази за крајем „Реквијема“.      

Овде ћу стати, да не откријем превише од авантуре, којој вас препуштам.

А Марку (сад мислим на Стојановића), Срђану и Милану добацујем – још лепих измишљотина!

Што пре и што више!

Ако већ живимо у свету састављеном од измишљотина, дајте да бар неке од њих буду лепе.

У Земуну, 28. јуна 2007.