Др Горан Комар

Фалсификовање херцегновске историје o Морејском рату (1684-1699)

• ГЛАВНИ ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА
• ОПШТИ ДИО
• ПОСЕБНИ ДИО
  • А МОНОГРАФИЈЕ
  • Б ЧЛАНЦИ И НАУЧНИ ПРИЛОЗИ
• ЗАКЉУЧАК

ГЛАВНИ ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Oсновни циљ овога истраживања, које је у дијелу претраживања литерарне продукције о Морејском рату и 18. вијеку у Драчевици, и то оне историографског усмјерења, било веома лако извести, уз истраживања на терену и архивима које је донијело неизмјерно задовољство, јест скретање пажње наших истраживача на једно крупно питање које није нашло разрјешења у тој обимној продукцији. То је питање народносног карактера Горње Боке (територијални опсег Херцег-Новог) у зачетку млетачке политичко-управне доминације овим крајем (1684-87.) Желио сам показати како је тенденциозно криво показиван народни карактер овога дијела бокешког залива у историографским дјелима завичајних аутора, са циљем да се будућим стручним оцјењивачима радова на тему Херцег-Новог у 17. и 18. вијеку скрене пажња на тезу о темељитој измјени етничке слике региона у догађајима Морејског рата. Дакле, жеља је да се онемогући да се икада више напише, како је писано непрекидно послије другог свијетског рата у комплетној периодици Боке, као и низу монографских дјела новијег датума, да су Срби Горњу Боку населили послије 1687. године! Посве је невјероватно да је то било ко написао, али ја ћу овим радом, најприје, прецизно цитирајући кључне фрагменте низа прилога и књига, показати да је то тако.

Настојањем папе Inocentа XI, створена је 5. марта 1684. Света алијанса против Турске, коју су чиниле Аустрија, Млетачка република и Пољска. Млетачка република је у савез ушла ослабљена претходним ратовима са Турцима и она је напрегнуто тражила могућности за ангажовање Срба. Највеће ратно достигнуће, које је миром у Сремским Карловцима (1699) задржано, јест заузеће Херцег-Новог. У томе предузећу, одликовали су се околни Срби. Њихово снажно избијање у раван дипломатског размјењивања јадранских саставница Свете алијансе, и гласних и предузимљивих протагониста мање физичке снаге (Дубровачка република), дакле, богатство архивских трагова њиховог великог и обимног учествовања у једном високом будућем територијалном домену Венеције, не оправдава став о њиховој првој појави на овоме парчету јадранске обале.       

Сматрам недопустивим да високи стручњаци Београдског универзитета превиђају главне поруке из увода и закључака монографских дјела која постављају такве тезе. Ако су тако нешто дозволили професори Загребачког универзитета 1985., код одбране једног магистарског рада у Задру, како је могуће да наставници Београдског универзитета то допусте 1994? И то приликом израде једне докторске радње.

            Одмах, на овоме мјесту, желим казати да ми није намјера давати и изрицати генералне оцјене радова из којих ћу пружити цитата. Начињено је, свакако, радова који су донијели нових сазнања о Новоме у доба млетачке управе и који су тражили труд њихових састављача. Искључиви циљ истраживања био је да се проналажењем радова и цитирањем фрагмената који откривају погрешне и кривотворене тезе о измјени етничког састава региона у часу млетачког заузећа Херцег-Новог, те њиховим коментарисањем, скрене пажња на једну чињеницу и њене далекосежне посљедице у историографији и култури Боке Которске.

Цијели рад је подијељен на општи и посебни дио. У првом, општем дијелу, трудио сам се да употребом културно-историјског метода оцртам теоријски оквир у коме се могла кретати српска историографија о Херцег-Новом и његовом подручју у 17. и 18. вијеку. У посебном дијелу, дају се цитати из монографских дјела и историографских прилога и чланака објављиваних у бокешкој и црногорскоj периодици. Овакви фрагменти су одмах и коментарисани.

Не могу се уздржати а да не кажем да је укупна историографска продукција која се занимала Новим у Морејском рату и 18. вијеку патила од изразите недовољности у уграђивању архивске документације, или, да кажем тачније, градње историје краја на архивској грађи тога краја. Као да се пред очима одвија један наглавачке обрнути процес у понављању почетних радова у којима су старији бокешки писци, градили своја дјела на новској усменој традицији  и веома оскудном захватању у грађу бокешких архива.

Но, ипак, једно је недовољност а друго је погрешност. Овдје сам одлучан бавити се погрешним и политичким интенцијама у завичајној историографији, и указати, у сасвим  грубим обрисима,  на њена исходишта. Оној продукцији која брише и деградира српско име, историју и културу Горње Боке у једном њеном, никада касније досегнутом развојном замаху, какав је бококоторско српство доживјело у 18. вијеку

Ми, дакле, не споримо да је становништво Боке нарасло, то се може видјети из прилога наших истраживача који су објављивали извјештаје млетачких провидура, али споримо тезу о промјени етничке слике региона.[1] И бокешки и далматински Срби, када пишу у Млетке 1759., изгубивши и епископа Симеона Кончаревића, казују: „Наш је словеносрпски народ свагда наклоњенији и вјернији био хришћанској влади, него ли отоманском тирјанству, и ради те вјерности премноги и небројени Славеносрби из многих провинција, а највише из Босне и Херцеговине и из свега Илирика, који су се налазили под влашћу отоманском, добровољно оставише и остављају сва своја добра и уживања која су им стекли били њихови стари, и пређоше неки под крило Ваше републике а неки под власт Царскога Величанства.“[2] Теза, пак, о измјени етничке слике, сугерише први историјски придолазак Срба или претходну доминацију Хрвата! Она је у претежитом дијелу прилога наших историчара потцртана и напрезана, и у строго научном и рационализованом поступку, она се може, истина у једној донекле суженој визури, испратити до оног теоријског модела развоја српске народне културе и Цркве у Боки коју је дао анонимни хрватски историчар /историчари?/ у књизи објављеној 1875. године.[3] Снажне интенције затирања свег српског наслијеђа у Боки леже и у раду Фр. Радића, који је настао као одговор на монографију инж. Ђорђа Стратимировића. Опет, ни годину након штампања рада српскога писца.[4] Но, главна тековина хрватске историографије лежи у давно установљеном принципу преметања и фиксирања примаријата римокатоличке конфесије у Боки уз коју се веже, и неизговорено, хрватски народ. У дјелу „Оpatija sv. Jurja kod Perasta“ каза бискуп Павле Буторац како Бенедиктинци рано продиру и у копно на обали између Будве и Драча...; и мало касније: „U ovaj katolički nasip prodre nešto kasnije pravoslavni klin u pravcu Kotor – Prizren“ (страна 2). Никакве сумње нема да је у тражењу примаријата у хронологији овдје темељ темељу грчко-византијско градитељско наслијеђе и традиција.

Теоријски и историјски оквир литерарном и физичком прогону приморских Срба пружио је, ипак, задарски архибискуп, Пераштанин и Његуш, Вицко Змајевић. И снажну и упорну одбрану, генерални провидур Alvize Моcenigo који казује истину, и 1. марта 1720. пише Сенату упозоравајући: ...обзиром на опасне посљедице код народа, који обитава мaл не искључиво у земљама новодобивенима. Он описује прогоњеног владику Стефана (Љубибратића).[5] Вицко Змајевић је први, са ауторитета надбискупске катедре, изговорио тврдњу о мигранатском контингенту Срба у провинцији.[6] В. Замјевић је дао модел у којем се кретала и формирала слика о српским миграцијама од давнина. Казује, дакле, Србин, Његуш, о Србима: ...Данашњи Срби то су стари Србљи, Серви, који побјагавши из азијатске Сарматије, били су примљени као слуге државе од Ираклија у онај међуземни дио Илирије, који је послије добио име Србије.[7] Дакле, Вићентије Змајевић пласира тезу о пребјегалачком карактеру српске миграције за Ираклија, а свакако, предпоставља да Хрвати, као дио словенског контингента, стижу лагано, господски, може бити и са развијеним државним стијегом?

Још у вријеме папе Пија VII издата је була (16. фебруар 1564) која утемељује погром јер каже да не може у територијама римокатоличких држава бити признато постојање православних јер су то шизматици и јеретици. Отвара се термин „грко-католици“ који сугерише „чињеницу унијаћења“. У доба папе Александра VII, у почетку 17. вијека, снажиће католички радикализам и у два вијека ратова који ће се осјетити у приморју, спремиће се институционални оквир за погром и обраћање путем Конгрегације за распростирање свете римске вјере (1622). У 1657. биће и на територији Венеције отворен простор за рад језуитском реду, до тада забрањеном. Ипак, дјелокруг Рима, у свим актима, кореспондира са Србима, Венеција у лику Средишње власти, гради чак оквир отварања, толеранције и инструменте регионалног устроја самосталних комуна у слободи вјере.[8] Овакве су тековине повремено и кидане и нарушаване када су се јављали шпицеви напрезања римских прелата Далмације. А домаћа српска историографија друге половице 20. вијека, у њеном претежном дијелу, брише српско име из приморја у периоду који је створио основе за његов најснажнији и непоновљени културни и економски раст. То је, дакле, стваралачки сегмент који се издваја у свој црквено-правној регулативи и продукцији обје Цркве, научној и истраживачкој продукцији, свој литерарној продукцији о приморским Србима, који укида српски народ у приморју и који инсталира тезу о примарној уградњи регионалних полеђинских скупина у предио спољашњег динарског паса у отоманској експанзији, бунама и млетачко-турским ратовима 17. и 18. вијека. Она своја прихватилишта налази само у екстремним искорацима хрватске историографије (1875 - annonimus) и дисертацијама задарског архибискупа Пераштанина Вицка Змајевића (1720-1722).

Велику улогу у формирању теоретског и историографског прстена за програм  денационализације Срба одиграо је папски Источни институт у Ватикану који је  школовао екстремне кадрове. Када су питомци Института објављивали своје тезе (Г. Бучић, Иноцент III[9] и Срби; К. Драгановић, Масовни прелази католика на ,,православље“ на хрватском језичном подручју за вријеме турске владавине, Рим, 1937), њихова дјела нису нашла одговарајућег одговора на српској страни и када су нека дјела добијала ватиканску апробацију. Подршка хрватских писаца бјаше знатна. Јосип Буторац у „Богословској смотри“ из 1938. казује: „...Zato smo Dr. Draganoviću veoma zahvalni, jer nam je u svojoj dobro obradjenoj radnji dao ključ za razumjevanje, što su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, gdje su katolici nekoć bili veoma brojni, skoro izgubile karakter katoličkih zemalja.“ Овдје  писац свакако има у својем видокругу Боку Которску. Кад су Јосип Буторац и Kрунослав Драгановић 1944. објавили дјело „Повијест Цркве у Хрватској“, српска  историографија је благодарећи пресији брозовског режима, мировала, па се све што је могло бити супротстављено кривотворинама питомаца Источног института, заправо био опус старих српских црквених писаца са почетка 20. вијека и веома уздржане и помирљиве научне производње Српске Краљевске Академије која је доста неутрално дотицала специјална питања конверзије и денационализације Срба. У вријеме израде темељне студије К. Драгановића, српски политичари преговарају о успостави конкордата! Главна теза питомаца папског Источног института је да су православни били католици прије масовног преласка у православље. Позната је директива кардинала Тисерана, управника Конгрегације за Источну цркву из јула 1941., која православне проглашава отпадницима од католичке цркве. Секретаријат Свете Столице 25.  јануара 1942. каже да су сви Срби ван окупиране Србије „хрватски  дисиденти“[10].

Великохрватска пропаганда је у вријеме ратно, у једном заоштреном и напрегнутом облику, саопштила ствари које су сублимоване у тезама које је у другачијем плашту  изговорила и завичајна историографија о Боки: „Срби су дошли у  наше  крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити, да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један народ који влада, а то је хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије двјеста до триста година, нека се врате одакле су дошли...“[11]          

У метежном 20. вијеку Ватикан је припремио оквир за грубу денационализацију Срба пречана. Образовањем владе Драгише Цветковића, у сасвим званичном нивоу, припремљен је нацрт пројекта рјешавања „хрватског питања“. Мачеку је понуђено спајање Савске и Приморске бановине, односно проглашење једне хрватске територије, и Мачек је истакао захтијев за прикључивањем територије Босне и Херцеговине, дијела Војводине и читаве Боке Которске у „бановину Хрватску“[12].      

На жалост, било промишљено, било у обличју механичких реплика, домаћа регионална историографија је фаворизовала и подупрла, чак легализовала, лажи о „старој хрватској Боки“. Подупирућу снагу, дали су и поједини стручњаци са озбиљним научничким ауторитетом, а ‘легални’ оквир високе установе науке српскога народа у својем некритичком верификовању главних премиса неких амбициозних прегледа нововјековног хода политичке историје Боке и Новога која су доживјела знатнију популаризацију.

Вјерујемо да је дошло и прошло вријеме у којем се морала скренути пажња на крупне пропусте службене историографије о једној високој тачки политичке и црквене историје Боке и нарочито Херцег-Новог, а та је тачка, сигурно, Морејски рат. Могуће, да ће у будућности и скупна оцјена историографске производње бокешке периодике 20. вијека, постати неопходно другачијом од оне која се изговара у последње вријеме.[13]  

ОПШТИ ДИО

            Ријеч фалсификат из наслова овога рада сасвим тачно одражава стање херцегновске и бокешке историографије када се она бави овим градом у Морејском рату. Научност увијек подразумијева критичност у разматрању сваког проблема и догађаја, ма колико тај проблем био експлоатисан, па дакако, и уколико је о томе проблему писано од високих ауторитета историјске науке. Такође, ова ријеч, увијек подразумјев намјерност у делању. Српска и хрватска (новојугословенска) историографија је, несумњиво, креирала посве погрешну слику збивања око Новога у Морејском рату, на концепцијском нивоу, па је дошло до производње увјерења шире завичајне публике, али и стручњака, о насељавању Срба на туђу земљу. Готово сви радови, усмјерени на сагледавање ратних догађаја, пошли су од премисе о измјени етничке слике Боке, након млетачког заузимања града, концем септембра 1687. године. Наука, ако настоји на градњи објективне и приближне слике, и када оскудјева директним савременим вијестима, дужна је да тражи јасне реминисценције и одјеке у сачуваном архивском корпусу и у свим сегментима живота бокешког и драчевићког друштва 17. и 18. вијека. Такође, у настојању да пружи одговор на кључна питања, какво је питање о етничком саставу становништва, а посебно у догађајима и хронолошким оквирима метежних интервала у нашем историјском трајању, свакако оних који се приказују и карактеришу миграцијама као њиховим главним одредницама, а то је донио велики медитерански сукоб познат као Морејски или Бечки рат, тада је обавеза истраживача, ако већ жели изговорити ријечи о измјени етничке слике, да се послужи резултатима других наука и научних дисциплина које стоје на располагању, ако неће ризиковати да начини дјело кратког или кривог домашаја.

Овај рад није мотивисан грубошћу тенденциозних кретања у хрватској историографији, јер ова кретања и не припадају науци, већ политичко-пропагандној логистици великохрватске традиције која је настојала на овладавању туђим земљама. Оно је мотивисано грубошћу погрешки и превида у домаћој производњи, насталој на српском етничком простору, поглавито у Боки Которској и Херцег-Новом. Посебна околност која је сваки напор састављача бокешких кривотворина о етничким процесима у Морејском рату чинила сасвим занемарљивим је, на првоме мјесту, снага брозовског режима који је напрегнутом пажњом посматрао укупно научно и стручно стваралаштво српских историчара, и који је у томе правцу, знатно надилазио све домете аустроугарске цензуре. Чак се може показати да су те двије ствари неупоредиве. Српска периодика 19. вијека, све што је српски народ Далмације, Дубровника и Боке пружио у вријеме аустроугарског доминиона, а морам овдје издвојити дубровачку периодику, знатно је тачније, утемељеније и снажније него наш укупни историографски принос у новојугословенској „слободи“ и обиљу приступачних архива.

Напросто, није било пожељно писати истинито о ономе што се гледа на бокешкој земљи, у бокешким селима и горама, није било пожељно потцртавати народносни карактер Горње Боке, јер је то могло реметити начело, комунистима устројено, о народносној равнотежи регије.

Друга околност, која је допустила усмјеравање завичајне историографије у брзоток великохрватске пропаганде лежи у промашајима предратне завичајне продукције (прва половина 20. вијека). Но, значајни и обимни захвати у архивску грађу нису били могући у доба аустроугарске доминације српским земљама. [14] Свештеник, Саво Накићеновић, писац регионалне студије „Бока“, није имао могућност да види стару топаљску архиву почетком 20. вијека. У мјери дозвољеног и доступног, он је учинио свој искорак. У то вријеме, стоји у српскоме народу већи број географских и историјских студија у амбициозном настојању највише српске научне куће да овим подухватима обухвати читав наш етнички досег („Насеља српских земаља“). Томе великом замаху припада и дјело С. Накићеновића из Кута, насловљено „Бока – антропогеографска студија“.[15] Њена нарочита вриједност лежи у првом, општем дијелу књиге, дакле, опису земље и обичаја. Специјални дио носи једну велику погрешку у оцртавању времена настанка бококоторских насеља новскога опсега, када се то вријеме тражи на измаку 17. вијека, и када се, на темељу сабраних предања, вријеме досељења њихових родова фиксира у оквирима Морејског рата.

Доста грубо, може се учинити подјела све историографске продукције о Херцег-Новоме у Морејском рату и о великом вијеку Срба (18.), на дијела настала прије првог свјетског рата, и дјела настала послије њега. Није могуће учинити разликовање према методолошком прилазу, јер је и код прве групе истраживача уочљив напор да пружи докумената.[16] Друга група делала је у могућности пуног увида у архивску грађу Боке.

У последње вријеме јавили су се истраживачи велике ерудиције који су ушли у архиве Ватикана и Венеције. Немјерљива је улога и допринос др Марка Јачова. Након што је објавио низ збирки докумената о Србима и Српској цркви у 17. и 18. вијеку, овај истраживач је 1990. сажео погледе на учешће нашега народа у ратовима 17. вијека: „У кандијском рату (1645-1669) углавном су учествовали они Срби који су одраније живели у Далмацији и Боки Которској. Груписани око својих сердара и харамбаша, од којих су неки носили и највише чинове млетачке војске, успели су да већину муслиманског живља протерају из ових области.“[17] У сажимању погледа на Бечки рат, он казује да су поред Срба из Далмације и Боке, сада учествовали и многи из Босне, Херцеговине, Црне Горе и Лике.[18] Истраживачу који је ишчитао огромни број савремених докумената  није се могло догодити да учини погрешку и изрекне и једну једину ријеч о измјени етничке слике приморја у овим догађајима. 

Тренд кривог тумачења бокешке историје није нова појава. Старији наши писци су се регрутовали из значајних фамилија и уопште круга од грађанског интегритета. Њима се, напросто, вјеровало. Тако су учињене погрешке донијеле одсуднији и далекосежнији домет. Ова су дјела настајала у доба историјски посвједоченог слабљења бокешке привреде и економије на почетку 20. вијека. Аустроугарска пропаганда могла се током 19. вијека упињати против Срба колико год је хтјела, па ипак, наш народ биљежи очигледно материјално и културно снажење[19]. Успијева у отварању школа на српском језику, у производњи историјских књига (Епис. Н. Милаш, Православна Далмација) и часописа[20], успијева у надграђивању древнијих задужбинарских и ктиторских прегнућа и у експорту српске културе широм Јадрана и Медитерана. Протекли 20. вијек, обиљежиће другачији трендови. Насилно уграђивање српског народа у неизвјесне јужнословенске заједнице довршено је резултатима другог свјетског рата и Комунистичке партије Југославије која је из тога рата изашла као побједничка снага, помогнута од крупних међународних асоцијација из англосаксонске утицајне сфере. Тај 20. вијек донијеће српскоме народу велико физичко слабљење, културно растакање и парцелисање његовог живог тијела. Донијеће и један посве неочекиван резултат: свлачење Срба са крајњих сјеверозападних дјелова динарског планинског била на којем је прије равно триста година васпостављена и учвршћена једна велика територијално-културна аутономија без атрибута државности, али у својим регионалним јединицама са свим прерогативима високе политичке самосталности и респективне економске снаге. Та је аутономија настала у великом сабирању српских предводника који су остварили историјску мисију  сакупљања свога народа под окриљем великих медитеранских држава тога доба. Овај низ предјелних аутономија у својем је културном подвизивању досегао највише домете који нису могли бити поновљени. Оне су показале гдје су мргини српске земље. У Боки, бијаше то велика акција повратка на своје „старевине“ а не ток преливања и емигрирања у туђе етничке домене. Туђе државно-политичке домене, свакако – да. Али, то су различите ствари које се не смију поистовјећивати. Управо се то догодило под окриљем наше завичајне историографије о Новоме у Морејском рату. Једна ограничена имиграција је оцртана као догађај од пресудне важности за формирање етничке слике Боке. А овдје се српске фамилије Јужне Херцеговине преливају на сопствени домен током рата у којем се напушта отоманска територија у оба смјера! И то у окриљу једног цјеловитог етничког, културног, и у претежном дијелу трајања овога помјерања, и политичког круга. Та се имиграција, осим тога, никада није именовала. Ко је досељавао? Ако кажемо Херцеговци, Конављани, Црногорци, шта то значи?

Један догађај, који је у српскоме ходу по вертикалама политичко-државне и црквене пројекције друге половице 19. вијека, и читавог 20. вијека,  носио крупан значај, а то је савезничко заузеће Новога 1687., попримио је у нашој историографији карактер и важност иницијалног и генераторног догађаја који ће омогућити и постицати насељавање Срба у Горњој Боки.

Старији писци новске историје учинили су велике погрешке које долазе од објективних тешкоћа изучавања архивске грађе која није била доступна. Овоме писцу нису били доступни млетачки катастри Херцег-Новога, а да јесу, он би видио одређене дислокације које ћемо овдје потенцирати. На примјер, најстарија сачувана земљишна књига Херцег-Новог, довршена 1690. године, чију је израду, највјероватније, покренуо декретом генерални провидур Girolamo Corner у првим данима октобра 1687., носи огроман значај за демографска испитивања овога краја. Ево зашто. Када је свештеник С. Накићеновић прикупљао обавјештења за „Боку“, он је на различите начине сазнавао о часу досељења породица обухваћених његовим испитивањем. Он биљежи предања о часу досељења у последњој деценији 17. вијека, дакле, у вријеме одвијања ратних дејстава. Ипак, истовремено, велики је дио породица о којима овај писац казује да су доселиле 1690-1694., а да су присутне, као власници земље у књизи из 1690. године! Дакле, свакако, не тек 1690., већ и раније, јер књига није довршена брзо, већ, могуће, за пуне двије и по године. Само насеље Бијела је довршено 1693. године. Када би удио таквих породица био мали, то не би побуђивало нарочиту пажњу. Али, њихов број није мали. Када се погледају подаци из Бадоеровог катастра (1704), па се извуку имена посједника уз која стоји ознака „n/uovo h/abitante“ (нови становник), а знатан дио таквих посједника је укључен у књигу из 1690., тада се читав проблем значајно усложњава, јер опасно помјера претпоставку да се ова ознака односи на досељене послије Карловачког мира.

Уколико се ствари поставе тако да се на млетачко-савезничко заузеће Новога гледа као на маркантну тачку лома у којој се, наједном, мијења етничка слика регије у корист „православне вјероисповјести“ (!), тада се потекло низ брзоток великохрватске пропаганде о Србима пребјезима и Србима граничарима и крајишницима које велике хришћанске државе насељавају на својим окрајцима да их они бране од непоузданог и пријетећег сусједа: Турака.[21] 

У концепцијском нивоу, такав став представља основ великохрватске логистике за креирање  пропагандно-политичких порука према древним српским земљама, а посебице окрајним и пограничним каква је Бока Которска. Због чега употребљавамо термине: „пропаганда“ и „пропагандни“? До нас још није стигла нити једна студија или озбиљнији историографски рад који би научно, на темељу извора, показао хрватски народносни карактер Боке. Таква могућност прикраћена је састављачу древније историје Боке. У другој половици 19. вијека растао је католички, а с њим и хрватски контингент Новога у потреби и отвореним могућностима опћинских апарата приморских комуна.[22]

У својем наступу, великохрватска историографија, коју беспоговорно слиједе и надграђују завичајни аутори, изњедрила је један метод који је коришћен непрестано и који није трпио модификације. Увијек је истицан пребјегалачки карактер српских миграција и прелазака на политичко-територијалне домене великих медитеранских и балканских државних творевина, на примјер, Венеције. Тако смо сазнали да је бокешко српство заправо пребјегалачко, дошљачко. Истицано је како су се Срби склањали пред отоманском експанзијом у окриља аустријског и млетачког протектората, а заправо, на матичне земље Хрвата. На тим земљама, они ће грађанскије Хрвате, као примитивни извањци угрожавати до неподношљивости, па ће, ослоњени на право посједовања и вјековног историјског трајања Хрвати у пуној легитимности, затражити њихово одстрањивање.

С тим у вези, али заиста у изравној вези, питамо: Гдје су власници земље из Пераста („Старе Боке“ једнога од аутора из нашег прегледа, погледај „Посебни дио“) на новској територији у земљишној књизи из 1690. године? Чак и у окрајним селима Драчевице? Бијелој? Кутима? Колико их је, и колика је површина земљишта коју држе? Да ли је та ствар, у несумњивој заслузи Пераштана за млетачку ствар у Морејском рату, преувеличана? [23] Земљишна књига провидура G. Cornara довршена је 1690., за сва новска насеља, али за Бијелу тек 1693. године. П. Буторац казује како је одлуком овога знаменитога провидура и побједника под Новим, Пераштанима још у јесен 1687, у Перасту, додјељено чак 2200 кампа земље на новској страни, па је та површина смањена касније на 471 ½ кампа. Само Раду Луковићу би било препуштено 25 кампа у Бијелој по Ивану Болици.[24] Ипак, да погледамо начас, само кратко, земљишну књигу. Пераштански посједници овдје држе земљу. То су: Cappº. Vicenco Burovich 16 кампа, раздвојено на двије локације, и 519 пертига раздвојено на двије локације и нешто винограда; cappº. Cristofolo Smaevich 6 кампа на једном мјесту, и 1006 пертига раздвојено на двије локације и већи виноград; cappº. Zambella e Vidovich 1 камп, 539 пертига; Visco Vuchov da Perasto 549 пертига; Marco Vitich da Perasto 1 kaмп и 526 пертига и виноград; Nico Perov da Perasto 1 камп, 504 пертига и cappº. Nicolo Burovich da Perasto 2 кампа и 60 пертига. Још су власници са стране Tomo Lucich из Рисна и Mare Rizova из Котора. Дакле, укупно: 27 кампа и 3687 пертига. Изузев Вићенца Буровића, то су посједи у оквиру уобичајених посједа у Драчевици. Осим тога, овдје је у питању Бијела, гдје су Пераштани држали земљу од раније. A такође, и Бијељани од раније, јер је у Бијелој снажно посвједочен старинарски српски елеменат. Нигдје нема Рада Луковића, али има припадника старих бијељанских фамилија које држе земљу (Stippan Parachnes, Ivan Maloevich /Маловић/, Vuco Miglievich, Petar Poppovich), свакако, уз досељенике.[25] У Кутима (са Сасовићима), могуће, са стране, и могуће католика: Nicolo Corponese, 9 кампа, 106 пертига и виноградом; Pietro Perini, 10 кампа (виноград) и Zorzi Maroli, 10 кампа (винограда) на двије локације, 172 пертига, поред 110 српских власника уз цркве Светог Архиђакона Стефана, Светог Пророка Илије, Светог Апостола Андрије, Свете Тројице, калуђера Висариона и једног Турчина хришћанина.[26]    

На темељу расположиве објављене документације, само као илустрацију, скренућу пажњу на погрешност увријежених казивања о поријеклу и времену доласка у бокешка села одређеног броја  драчевићких родова. Све су, одреда, у питању родови чији припадници данас немају озбиљних примједби на фиксирана предања, како их је прибиљежио свештеник Саво Накићеновић.

Почећу са породицом Поповић из Мојдежа-Ратишевине, јер у которском архиву лежи обиље података о њеним члановима који су се исказали у Кандијском рату, а који су у овим документима, сасвим одређено, називани Новљанима!

Шћепан Поповић је у љето 1656. добио јавно признање након што је скупа са мајком и двојицом значајних Турака напустио новску територију. Учествовао је у сукобима са Турцима на мору и копну, под Новим. Из документа се види да је Шћепо Поповић Новљанин.[27]

Необично је важно да се потцрта како се већ наредне године за ову исту особу каже како је из Пераста.[28] Сасвим је, дакле, могуће да се међу српском герилом окупљеном у Перасту налази још Новљана.

Управо је почетком шездесетих година забиљежено опасних пустошења новске територије организованих од стране Млечана.

Марта 1663. издато је јавно признање Шћепановом брату Николи за акцију паљења три села изнад Херцег-Новог, у оквиру наредбе генералног провидура за  уништење тих села.[29]

У 1669. Никола је боравио у Венецији. Носио је чин капетана, а брат му Шћепан, сердара. Шћепан је погинуо у Албанији. Имао је жену Ану и дјецу.[30]

На територији Херцег-Новога, Поповићи се везују уз села Ратишевину и Мојдеж, као и Бијелу. О ратишевљанским Поповићима поп С. Накићеновић обавјештава како припадају мигрантском, послијеморејском становништву, из Херцеговине.[31]

У Мојдежу су Поповићи старинарско становништво. Исти аутор казује да је овдје живио Лука Попов у часу млетачког заузећа Новога 1687.[32]

У покушају да утврдимо мјесто живљења и поријекла Николе и Шћепана, и трећега брата Мила, који су, као Новљани, учествовали у окршајима Кандијског рата, погледаћемо „Ноте от соли државе Новске“, пописе глава фамилија Топаљске комунитади из периода 1750/58 – 1799.

Нота од соли села Мојдеж из почетка седамдесетих година (није датирана) укључује, под редним бројем 13, извјесног Јова Поповића, са пет чланова обитељи. Овога Јова препознајемо као Јова Шћепанова из претходне ноте, гдје стоји под редним бројем 11.[33]

Може се са доста сигурности помишљати да су Никола и Шћепан Поповић стари Мојдежани који су прешли на млетачку територију током Кандијског рата, па се по заузећу Новога, вратили на своје.

Још је интересантнији случај фамилије Видаковић из села Требесин. Видаковићи се традиционално везују уз ово новско село. У другим селима нема Видаковића. О њима је свештеник Саво Накићеновић писао оно што је чуо, или од њих самих, или од неког својег обавјештача из Требесина. О овој фамилији може се са сигурношћу рећи да не припада мигрантском становништву Драчевице, јер је сачуван докуменат у којем се помиње Никола Видаковић у чину харамбаше и то из Херцег-Новога: „suddito dell Ottomano, - nella fortezza di Castel Novo“.[34]

О требесињским Видаковићима С. Накићеновић пише да су досељени из Трњина у Црној Гори 1687.[35]

Кућанска фамилија Вуксановића-Пуовића такође казује о својему доласку у Куте у деведесетим годинама 17. вијека и то из села Тврдош у требињској области. И овдје очигледно имамо случај фиксације предања које показује врло крупну погрешност у питању времена досељења у Боку Которску. У вријеме када је млетачка акција у Боку досегла Кумбор, дакле, током 1648., ковач Лука покојнога Тома Вуксановића доселио је из Бајкових Крушевица на територију Републике. У једноме спису ванредног провидура подвлачи се да је Лука први који је прешао са породицом од три сина и двије кћерке и тако привукао и друге Крушевичане.[36]

У породичној архиви Миливоја Секуловића чува се одлично очувани документ на талијанском који представља крупни споменик новске историје. То је молба Драчевићана за додјељивање аутономије становницима Херцег-Новога. Она је у Млецима подастрта 14. јуна 1718. године. Ми смо дужни да се на овоме мјесту задржимо на неким дјеловима овога документа.

Најприје, у обраћању Дужду, каже се: „Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег-Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели; други су нашли уточиште под влашћу међу онима који благосиљају мир и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.

Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу...“[37] 

Овај документ је необично значајан из неколико разлога. Прва два разлога су сљедећа: Драчевићани јасно указују на претходно српско-православно становништво Новога. Друго, откривају међусобни анимозитет  у односу на став према учешћу у рату. Првопоменута група становника може бити само становништво избјегло испод турског плашта, са територије Новога, на Млечанима запосједнуту територију залива, посебно  интензивно, свакако, послије 1684. године. Друга је група досељеничка и она казује о онима који су у Морејском рату, и рату 1715-1718., нашли уточиште „под влашћу, међу онима који благосиљају мир“. Ове су ријечи упућене Средишњој власти у Млецима, али се сигурно пројектују и на унутрашњу раван, у групацији приврженика  миру, или регуларним акцијама. Ове ријечи, такође, откривају одређени анимозитет унутар заједнице насељеника, изражен, свакако, у већој мјери него у односу на старинике у Драчевици. У томе смислу   говори и одређење треће категорије у овоме документу јер то одређење носи негативну нијансу: „зачас приклонили садашњем рату“. Такође је занимљиво да делегацију која је подастрла ову молбу нису чинили представници који су се, према сачуваним документима, значајније истицали у ратним дејствима на страни Венеције. Не смије се заборавити да су те ратне операције тешко погађале српско становништво новске околине и читаве источне Херцеговине[38]. У часу када је молба писана, архимандрит Стефан, још није завладичен.

Број радова који ће фаворизовати концепт „пребјегалачког српства“ и који ће подвући тезу о Србима крајишницима у Драчевици, који ће у Боку провалити нагло, послије јесени 1687., је огроман. Веома значајан број је објављен у зборнику „Бока“, стручном гласилу новских установа културе који је излазио у двадесет бројева, од 1968. до 1988. Овај годишњак, супротно наметнутом мишљењу, одликују и друге слабости, али то није предмет овога рада.

Када се у наше вријеме употребљава термин „крајина“, тада то изазива асоцијацију дијаспоре. Није ми намјера спорити да су бокешки Срби писали и тако када су помињали свој крај, али његово званично име је Топаљска комунитад, Комунитад од Топле, држава Новска а по старини: Драчевица. У унутрашњој кореспонденцији, и од извањаца, они се називају Драчевићанима.[39]  Свакако да Срби у пограничном предјелу играју улогу граничара. Осим тога, Венеција у самоме часу уласка у Свету лигу, у немогућности укључивања довољног броја сопствених трупа, настоји на задобијању нашег свијета. Али, та њихова улога није одређујућа за именовање њихова краја који има своје званично име у актима општинске канцеларије. И она подвлачи главну природу и резултат миграторних токова у официјелном оквиру, који овим радом настојимо поткопати.

У значајном дијелу, регионална продукција је оцртавала дијаспорични карактер Драчевице у коју православни усељавају послије 1687. године, па  овдје  формирају свој културни и црквени емпорион. Да погледамо, накратко, паралеле у историографској производњи. Хрватски писци су и те како настојали да комплетну имиграцију из времена крупних српских помјерања под свјатјешим Арсенијем III Црнојевићем прикажу као пребјегалачку, која гради своје дијаспоре, а у одређене  предјеле стиже као „већ сједињена“, „грко-католичка“ или унијатска. Свакако да се такви контингенти могу историјски посвједочити. Главни носилац тезе о пребјезима унијатима био је Јанко Шимрак,[40] бискуп и црквени писац. Он, када казује о импорту становништва у Жумберак, из предјела јужно од Цетине, тврди да је ово становништво још у 15. вијеку, стајало под утицајем једнога владике који се налазио сједињен са Петровом столицом, што је верификовано на фирентинском сабору 1438.[41] Да видимо шта је у овако крупним и угаоним питањима српске историје 17. вијека подупирала Србија у лику својих државних установа. Када је израђивана Енциклопедија Југославије (Загреб, 1971, 1986), тада је у њу уграђена теза о унијатском карактеру српске имиграције 17. вијека, па је казано, понављајући гледиште Јанка Шимрака, да су жумберачка насеља хрватска. Ево шта о томе поступку пише Никола Живковић: „Прво нас ‘Енциклопедија Југославије’ прогласи за Хрвате, затим се на њу, као нашу ,,особну карту“ позову правовјерни и дежурни ,,редари“, који имају задатак да среде  неколико ,,смутљиваца“, који ремете мир, сумњајући у ауторитет „Енциклопедије“, која је успут говорећи, за тај свој потпуно промашени подухват, награђена највишим државним одликовањем. Да иронија буде потпуна, највише новаца за ту установу давала је Србија. Она је, дакле, финансирала књигу, у којој се негира постојање Срба, који живе у Жумберку.“[42] Када је Павао Зорчић почетком априла 1671., након инсталације декретом у зиму т. г., пред загребачким бискупом полагао заклетву којом је признао папу за главу Цркве, он је изјавио да „се одриче не само православља и пећког патријарха, него и народа...“[43]

Својим предговором дјелу страног аутора, Никола Живковић показује драматичне погрешке државе и, што је важније, механизам обраћања и затамњивања историје путем литерарне производње установа од ауторитета. Драчевица није ускочка крајина, какве су формиране у неким предјелима које је досегао покрет Срба у Бечком рату, већ висока и етничким печатом утврђена тачка Старе Херцеговине, која је овај рат дочекала у организационом склопу отоманске државе као мјесто сједишта нахије. Механизам уноса српског херцеговачког корпуса може наликовати на ‘ускочки’ у ванредним приликама и подстицајном оквиру изграђеном у потреби Млетачке републике а показаном у савременој званичној документацији, али све то не даје основ за тврдњу о измјени етничке слике регије. На жалост, завичајна историјска наука изговорила је у низу радова и прилога ријечи Павла Зорчића у заокруженом одрицању од Православља и Српства. У томе реплицирању, изграђен је напрегнути и дескриптивни, дипломама огрнути историографски и културни плашт и модел миграторног заснивања етничког и црквеног, самосвојног дијаспоричног, пребјегалачког живљења Срба у Горњој Боки, слиједећи интенцију римокатоличке оштрице да избрише њихово претходно утемељење у овоме дијелу спољашњег јадранског паса. Када се постави теза о измјени етничке слике Боке у Бечком рату, тада се, свакако, учини и корак даље у развијању тврдње о грко-католичким пребјезима предратног историчара Јанка Шимрака. И то на чистоме пољу Старе Херцеговине и њене високе јадранске етничке и црквене саставнице: Драчевице.          

Како се све више успињемо по грбавом бријегу исписане историје нашега народа, приближавајући се Новоме вијеку Срба и нама блиским периодима бокешке историје, то ће бити све опасније кретање по оштроме бриду тога гребена и шанса да се деси опасно посклизнуће јако ће расти. Управо због тога хрватска наука неће себе изложити томе осјетљивом послу, већ ће цијелу ствар препустити политичко-пропагандним, не мање специјализованим установама хрватске државе, или, још много повољније, својим експозитурама у Боки.

Уколико се дјела са тезом о измјени етничке слике Боке у Морејском рату објављују у последње двије деценије 20. вијека, уз моралну и стручну потпору највиших установа науке српскога народа, тада то изазива двоструку забринутост. Најприје, због тренда кривог тумачења новске историје на измаку „вијека знања и информатике“, а друго, крајње незаинтересованости стручњака који препоручују таква дјела. Па није ваљда довољно да неко дјело буде уформљено као научно дјело? Да рукопис одговара прописаној форми. Или је највиша обавеза историчара да испита садржину? Посебно, ако се проблематичне тезе не скривају, већ се износе посве јасно, у уводима и закључцима рукописа.

Није јасно како је могуће у наше вријеме пренебрегавати велике збирке Марка Јачова[44] и Јована Радоњића[45]?

Горња Бока од часа млетачког заузећа града Новог, до Карловачког мира, увијек лежи у саставу са Херцеговином. Уколико се овдје може говорити о миграцијама, то су искључиво унутрашње миграције. И обавезно, двосмјерног тока!

Намјера овога рада је показивање у дјелима наших писаца оних теза које стоје у функцији продубљавања и подупирања великохрватске пропаганде. Могуће је, да је један број аутора делао по искуству и осјећају припадања хрватској политичкој мисли, као што је, сигурно, претежити дио, механички преносио овакве тврдње па их уграђивао у своја дјела као пуке дескрипције. Нас буни сазнање да стручни рецензенти на српској страни, који су, каткада, припадали највишим школским установама нашег народа, па и Академији Наука, нису уочили кривотворине. Први је разлог површно прегледавање рукописа, а други - непознавање Боке. Српске научне установе продужавају тренд препуштања српскога народа на јадранској обали туђинским доминацијама, онако како је за Аустроугарске и Млетака, од римских прелата и установа, припреман оквир за денационализацију Срба. Подручје, по подручје, отпадало је од нашег народног тијела и то је ток који није паралелан конфесионалној оријентацији. Наш црквени радикализам није желио чути о Србима римокатолицима који су, колико до јуче, чинили стваралачку елиту Дубровника. Упозоравали су, веома драматично, Дубровчани, на извјесност одлучења од нације. Као што је српство Дубровника чувало и саопштило истине о приморском и дубровачком српству, о историји српске Босне, тако данас Бока Которска чини последњег чувара традиционалне културе приморја и истине о његовом српском народном карактеру. Остаци њене високе културе могу остати скривени, што је сигурно тенденција завичајне послијератне археологије, или чак доживјети гору судбину: да буду растумачени као производ других народа.

ПОСЕБНИ ДИО

А
МОНОГРАФИЈЕ

Велимир Б. Радовић, Миграциони фактор у повијести Боке Которске (миграција становништва из Херцеговине и Црне Горе у херцегновски и рисански крај крајем ХVII и почетком XVIII стољећа – узроци миграција и посљедице на повијест Залива), Херцег-Нови, травња 1985./латиница/

 У питању је магистарски рад израђен под руководством рецензената професора Антољака Стјепана и Лучића Јосипа. Послиједипломске студије завршене су на Филозофском факултету у Задру. Аутор је од 1959. године био на положају директора Архива Херцег-Нови. Дипломирао историју.

Аутор свестрано, и са потпуним познавањем литературе, слика миграције са конца 17. вијека у њиховој условљености. Необичност рада је, најприје, у искључивом коришћењу литературе, не обазирући се на архивску грађу и доста значајне фондове херцегновског архива на чијем се челу налазио дуго. Иако је сам аутор истакао да жели, по први пут, обрадити миграције у њиховим узрочно-посљедичним везама, истичући многострукост и далекосежност посљедица ових помјерања, може се казати да су узроци сагледани детаљно, а посљедице недовољно и погрешно. Управо овдје, у овој тачки, чини се грешка, па се оцјена посљедица упорно и децидирано исцрпљује у тези о измјени етничке структуре региона, подвлачећи јединственост догађаја. Аутор је избјегао да у оквиру сликања посљедица опише или макар помене образовање високе српске аутономије у Топлој (1718).

Поглавље „Увод“, страна 8: „У трећем дијелу, који са четвртим чини главни дио рада, обрадићемо само насељавање Боке Которске, заправо херцегновског и рисанског краја – миграције током и по завршетку Морејског рата.“

Из ове реченице, стиче се утисак, рецимо код необавијештеног читаоца, да се  насељавани крајеви насељавају по први пут. Као да су раније били ненасељени или празни.

„Први дио, Неке опште особености Боке Которске“, страна 17: „Херцегновски и рисански крај спадају у сјеверозападне и сјеверне дјелове Боке Которске. Сасвим је исправно мишљење С. Мусића о подјели на тзв. Херцеговачку и „стару Боку“, као и о њиховој граници између Рисна и Пераста што се тиче поријекла становништва.“

Овдје се чини опасна теза. Какво је то разликовање и диференцијација у региону по основи поријекла становништва? Дијалекатска граница – да, и то је вјероватно желио да каже С. Мусић. Сјеверозападна Бока јесте по поријеклу и култури „херцеговачка“. Но, то је само регионално одређење. Поријекло становништва је исто чак и када говоримо о већинском дијелу римокатоличког конгломерата унутрашњег, которског залива. То су, то је архивски посвједочено, црногорски Срби који су овдје доживјели конверзију, а с временом се одрекли своје народности. Уопште, опасно је говорити о поријеклу становништва једнога краја који лежи у средишту великих српских држава, на њиховим приморским исходиштима.

И овим ријечима, потцртава се хипотеза о празном територијалном оквиру Горње Боке, који је сав, заснован  и изграђен – насељен послије 1687. То би, дакле, била Нова Бока, а которска – католичка – Стара Бока. Ове реченице не би скретале пажњу да се није писало и дјелило на „херцеговачку“ и „стару Боку.“ Унутрашња, которска је у погледу историјског примаријата, старија. Истиче се младост Горње Боке, младост њенога дошљачкога, у Морејском рату пристиглог становништва. Каже се, да се подјела врши „по поријеклу становништва“, а као критериј се поставља хронологија. Из ове реченице се види и дилема и несигурност аутора који се не усуђује поставити јасан критеријум, а онда ствари довести до краја. Он је желио учинити подјелу на католичку и православну Боку. Но, удио старих католичких фамилија, које би припадале, таман колико и српске, неком аутохтоном предморејском елементу, то ће већ показати сва  наша историјска наука, је безначајан. У Херцег-Новоме, удио је невелик и у другој половици 18. вијека, у нарастању католичког конгломерата. За то доба ипак посједујемо пописе. Такође, и за прву половину 17. вијека извјештаје католичких свештеника о броју католичких фамилија у Новоме.

Бока се не може дјелити ни према хронолошком ни према етничком критеријуму. Уколико би се опредјелили за овај други, тада морамо истаћи да таква подјела припада новијем добу.

„Други дио, Повијесне прилике, Глава I, Кратак повијесни преглед стања под Турцима од краја ХVI до почетка ХVIII стољећа“, страна 19-26

У овоме поглављу у којем исцрпно приказује прилике у вријеме турске окупације, те све знатније буне српскога народа у назначеном раздобљу, аутор нигдје, ни један једини пут не помиње српско име! Може се наћи: „наши народи“, „хришћански народи“, „Црногорци“, „Херцеговци“ и слично. Не можемо дознати којем народу припадају устаници у толиким бунама и вјековима. Аутор није смио употребити етноним „Срби“. То му, могуће, не би дозволили рецензенти?

Страна 26: „Крај рата означио је и почетак једног новог раздобља у повијести Боке Которске, посебно у етничком погледу“.

Овдје се, у закључном разматрању једног поглавља које је посвећено сликању историјских догађаја и стања српскога друштва под Турцима, маркира почетак једног новог раздобља у историји залива, али се, на жалост, то раздобље детерминише, главним, по мишљењу аутора, процесима, а то су етнички процеси. Посве је јасно да српски Нови вијек почиње са 18. вијеком, али тај нови вијек неће ама баш ништа значити на пољу реалног етничког структурисања региона. Аутор није пружио ни један попис становништва, нити било какав извјештај о етничкој слици краја у вријеме отоманског доминиона. А ипак, тврди да са концем Морејског рата почиње ново раздобље!

„Трећи дио, Насељавање Боке Которске, Глава I, Узроци селидбе и миграциони таласи“ страна 27: „У овом дугом Морејском рату Млетачка република је изашла као побједница у Далмацији и Боки Которској, али није успјела задржати оно што је била освојила у Херцеговини. Овладала је коначно Бококоторским заливом и добила Леденице. Поред територијалног проширења у Далмацији најзначајнија тековина ове побједе је насељавање ове двије области“.

И даље је аутор непрецизан. Стиче се, код необавијештеног читаоца, утисак о првом насељавању Боке Которске. Заиста, не можемо избјећи да не укажемо на могућност да су рецензенти овакве незграпне констатације морали уочити и захтијевати прецизније изношење. Зашто нису? Можда су овакве констатације биле по мјери хрватске историографије. Маркира се тачка лома. Поменуте регионалне скупине по први пут насељавају Боку?

Страна 30: „Било је насељавања у овом заливу и раније, као, уосталом, и других крајева. Тако, крајем ХV стољећа миграције су озбиљније захватиле и Боку Которску, па су се масовнија помјерања и миграције довршили прије ХVI стољећа. Стекла се одређена славенска слика Боке Которске, изузев Херцег-Новог и Рисна и њихових залеђа, који ће се радикално измијенити тек у Морејском рату и непосредно послије њега.“

У овим тврдњама се теза о измјени етничке слике развија до неподношљивости и, може се слободно рећи, чини морални, а тек онда, стручно-научни прекршај. Аутор тврди да се одређена „славенска слика“ стекла са миграцијама 15. и 16. вијека и то само у унутрашњем заливу. Наравно, и овдје је избјегнута употреба етнонима „српски“. То се може правдати могућом преосјетљивошћу хрватских рецензената на тај етноним. Но, морамо упитати: каква је то била етничка слика унутрашње Боке до прилива полеђинског нашег свијета у току отоманске експанзије? Такође, каква је била слика рисанског и новског краја до Морејског рата? Аутор јасно каже да није била словенска. У овим редовима исписано је нешто што представља врхунац кривотворења српске историје Боке. То су хрватски рецензенти објеручке прихватили. Из ових тврдњи произлази да је слика унутрашњег залива до тога часа рецимо романска, хрватска, или чак нешто треће.

Страна 45: „Куд год се окренете скоро ће ваш поглед срести неку црквицу, како по приморском појасу, тако и у загорским селима. Наилазите на релативно мала села, а у њима по двије-три цркве. Одакле, и зашто оволики број богомоља? Свакако да је један број цркава заостао из давно ранијег периода и као такав ушао и у турски период, као и млетачки, у Боки Которској. Нијесу Турци овдје показивали грубу вјерску нетолеранцију као што је то било, у неким периодима, у другим нашим крајевима“.

Посве неочекивано! Аутор тачно примјећује, као завичајни Бокељ, да овдје лежи огроман број цркава и да је њихов просјечни број по насељу висок. Што је још важније, сам види да извјесни дио ових црквених грађевина припада Средњем вијеку и овдје дочекује турску управу, па наравно, и млетачку. Само, не може да се досјети да су те цркве служиле хришћанском живљу. Биле су сасвим неупотребљиве за муслимане који их овдје највјероватније нису дирали. Уколико додамо и извјештаје католичких свештеника о етничкој слици ових насеља, који су начињени  у првој половици 17. вијека у вријеме снажења прозелитских акција Римске цркве и оснивања Конгрегације, а утврдимо да је аутор ова дјела ставио у своје библиографије, шта добијамо? Како је могуће не растумачити ријечи „tutto serviano…, tutti shismatici…“

Било је важно одбранити магистарски рад па макар прећутали истину, или придодали нове елементе за градњу великохрватске пропаганде путем стварања научно уформљеног дјела.

Страна 45: „...ударени темељи неких нових цркава, нарочито у селима херцегновског и рисанског краја.“

Ево, на истој страни, аутор потпуно тачно истиче чињеницу да су ударени темељи неким новим црквама. Опет исправно подразумијева да је већи дио грађевина пријетурског утемељења. Само, нема смјелости да каже да ове цркве нису биле интересантне муслиманима за упражњавање њихових вјерских потреба. Ко их је, забога, користио? Коме су служиле?

Страна 54: „С. Накићеновић је имао доста погрешних полазишта и представа у тумачењу повијести Боке Которске, што је проистицало из његовог звања (поп) и недовољног научног нивоа па и политичке припадности, али је, ипак, његов читав живот и дјеловање било на линији југословенског патриотизма ондашњег, додуше, са нагласком на српство па га је и ово, сигурно, у тумачењу повијести одвлачило понекад на ненаучно закључивање и национални романтизам. Био је он ограничен својим временом.“

Дјело Сава Накићеновића је прожето патриотским осјећањем Србина који ствара под Аустроугарском окупацијом. То аутор у горњој тврдњи не жели да види. Саво Накићеновић се жртвовао за свој народ и придонио стварању његове историје. Због таквога рада он је више пута хапшен и интерниран. Смије ли онако нешто написати аутор који није био спреман нити на малу жртву живљења без титуле магистра историјских наука?

„Четврти дио, Мигранти у новим просторима“, Глава I, Неколико општих напомена у повијесној условљености појава...“ страна 57: „Ради се, коначно, о државним границама , о двије државе, уз то, једној исламској а другој хришћанској. То су, по неким ондашњим схватањима, два различита свијета“.

Расправљајући исцрпније питања хронолошког и просторног одређивања миграционих процеса, њихова исходишта и правце,  аутор је врло неодређено истицао чињеницу међудржавне издјељености територије у којој се дешавају помјерања становништва. Ту се чини један доста озбиљан превид. Главни дио миграторних помјерања десио се између 1687. и 1699. године, дакле у вријеме када се готово цјелокупна територија у којој се дио становништва помјера налази у оквирима Републике Св. Марка. Дакле, миграције се могу посматрати искључиво као унутрашња помјерања, док горње тврдње аутора сугеришу неко прекогранично помјерање становништва.

Страна 60: „Што се тиче релације старинаца и новодошлих коме овај научник (Ј. Цвијић) с правом поклања пажњу опет је овдје, у херцегновском и рисанском крају, посебно стање. Овај простор је послије преотимања Рисна и Херцег-Новога од Турака 1684. и 1687. у ствари „празан простор“ па и нема у једном значајнијем обиму старосједилаца, а житеља муслиманске вјере никако. Међутим, ми морамо рачунати овдје на нешто друго,  а не само на оно формално. Да ли баш на овим просторима има неких старинаца и колико ... „етнобиолошки процеси као посљедица укрштања нијесу овдје изражени јер и није било старинаца другога, различитог етноса“.

Ове тврдње одлично рефлектују једно стање у нашој завичајној историјској науци. Оваква тврдња се може засновати искључиво на традицији која је у наше доба досегла из дјела Сава Накићеновића, дакле,  казивања старих Бокеља с почетка 20. вијека. Помени старинарског становништва Горње Боке су се морали тражити упорним ишчитавањем архивске грађе из времена ових помјерања житеља Старе Херцеговине. У овој документацији се помињу стариници[46]. Помињу их чак и високи протагонисти збивања под Новим 1687. На примјер G. Corner. Коначно, мора се водити рачуна о једној јако озбиљној могућности. Могло се десити да је скоро сво српско становништво Горње Боке свој крај напустило током Морејског рата или чак и најнепосредније са турским гарнизоном. То се на измаку 17. вијека и те као дешавало (Срби у прекодунавским областима). Српска села у околини Новога паљена су темељито у три године млетачке стагнације на Кумбору.  Морало се упитати гдје несташе онолики Срби из горњебокешких села које помињу научнички прецизно састављени извјештаји Конгрегацији за распростирање свете Римске вјере? Није исто: насељеници и повратници!                   

 Страна 64: „Ратни вјетрови Морејског рата подигли су на ноге стотине породица, како муслиманских у заливу, тако и хришћанских у Херцеговини и Црној Гори.“

Аутор и даље, у настојању да безусловно произведе слику етничке равнотеже, раздваја покренуто становништво на муслиманско, које везује уз Горњу Боку, и „хришћанско“ које смјешта искључиво у Херцеговину. Сугерише, дакле, механизам измјене становништва на етничко-вјерском принципу. Биће то слика која ће као један историографски догмат бити исцртавана у готово читавој историографској продукцији о Новоме у Морејском рату.

Страна 66: „...ово није неки велики повјесни догађај, догађај који би имао неки значај за шире просторе, напротив, то је један  локални догађај, уског значења, бококоторског, право речено један микроповјесни догађај и процес.“

Ово је право изненађење. Све раније тврдње о значају и утицају миграција на етничку слику у регији су поништене. Уколико инсистирамо на дијалектичком методу, свакако су оваква помјерања житеља јужне Херцеговине носила крупне посљедице на цјелокупну регију. Свакако, у смјеру снажења њеног српског тијела. Горња Бока ће кроз своју високу аутономију, познату под именом Топаљска комунитад, јако придонијети градњи једне велике територијалне и културне аутономије српскога народа под окриљем Аустрије и Венеције.

Страна 68: „Ово насељавање темељито је измијенило етничку слику залива. Оно је поново и овога пута коначно интегрисало залив са његовим природним залеђем, етничким исходиштима – Херцеговином и Црном Гором.“

И овом тврдњом даје се легитимитет великохрватским аспирацијама на Боку. На који се то начин измијенила етничка слика?

Страна 68: „Од овог времена почело се формирати јединствено становништво залива, касније познато под именом Бокељи.“

Ни у ком случају се не може, ни послије Морејског рата, говорити о етничкој јединствености залива. Не може се, као што аутор чини, придодавати словенско становништво бокешком супстрату тек миграцијама из конца 17. вијека.

Страна 69: „Са овим новим живљем у залив се сада масовно уносе и елементи племенско-братственичког друштва, који ће у додиру и споју са старосједилачким, старобокешко-перашким, образовати у развоју и времену један нови бокељски, регионални духовно-материјални спецификум.“

„Мигранти су потпуно преслојили старо становништво Боке Которске.“

Овдје се већ много конкретније и много погрешније идентификује то старо становништво као „перашко“. Заиста, нема нигдје ни једног јединог документа који даје за право аутору да чини таква поистовјећивања и генерализације. То је чиста произвољност. Ако се жели инсистирати на чињеници значајног учешћа Пераштана у догађајима Морејског рата, као и знатним привилегијама овога града, то ваља казати, а не старо становништво препознавати у житељима Пераста, уз остало старо становништво Боке. Не могу Пераштани изузетно, уз друге Старе Бокеље, чинити репрезент становништва те Старе Боке. Таман колико и Котор или други градови. Ми и даље не можемо докучити који је то етнички супстрат Старе Боке тако темељито преслојен. На овој тврдњи, свакако би се задржали рецензенти да нису подразумијевали да је преслојена „стара, католичка (хрватска) Бока“.

Страна 70: „Познато је да су основне етничке групе народ и нација. Међутим, у нашем случају може се једино говорити о народу као етничкој групи, док о нацији нема нити може бити говора у ондашњој стварности млетачке Боке Которске... Дакле, ми смо у овом нашем случају говорили о народу који се миграцијама нашао на млетачком тлу, у Боки Которској, о браствима из Херцеговине и Црне Горе истог етничког поријекла.“

Аутор као да се настоји оправдати пред рецензентима због својег наглашавања важности посљедице измјене етничког састава становништва Боке. Није то било неопходно, јер су то рецензенти спремно прихватили. Настојала се учинити извјесна деградација и стварање слике о аморфној скупини братстава „истог етничког поријекла.“

Страна 106: „Доносе мигранти свој вјековима формирани менталитет, ратнички, антитурски, племенско-братственички, анархичан за иоле модерније државне управе, заостао, скоро без икаквих цивилизацијских елемената, епски и снажно индоктриниран православљем и преко њега немањићко-косовском традицијом.“

Овдје је сувишан било какав коментар овога описа сопственог народа. Рећи ћу само да је овај опис дубоко неистинит. Свакако, да дјелом долази и од потпуног непознавања архивске грађе. Да је аутор прочитао макар десетак опорука топаљских-драчевићких Срба, не би никако написао то што је написао.

Страна 107: „Ово је ипак (Црква, прим. Г.К.) нека брана туђинском млетачком утицају и фактор одржања етничког словенског интегритета, и поред тога што у свему овом има и негативних наноса, који ометају један бржи прелаз у цивилизираније и културније стање миграната. Православна црква и овдје игра велику улогу. Истина, мигранатско народно бивствовање не може се потпуно редуцирати ни на православну вјеру, ни на православну цркву, али се не смије њихова улога ни занемарити, посебно у овим првим мигранатским временима. Тек касније, економским развојем, с нагласком на поморску привреду, ова улога вјере и цркве свешће се у нормалне оквире.“

Скоро невјероватно! Потпуно вулгаризовање вјере и цркве. Чак се тврди да ће са економским снажењем заједнице, утицај Цркве бити мањи. Заиста не знамо шта је то Српска Црква тражила од својих вјерника а шта не, али је сигурно да је економским јачањем Горња Бока својој Цркви дала јако, јако пуно. Толико, да је то из данашњег угла посматрања скоро невјероватно. Довољно је погледати опоруке из прелома 18. вијека, довољно је гледати како расте Велика савинска црква, па се вратити на градњу Саборне цркве у Топлој, па видјети да је све што су новски Срби уздржали у часу опасне пријетње, под Французом и Аустријанцем, грађено на тековинама 17. и 18. вијека.

Топаљска-драчевићка заједница је у својим главним документима Цркви придавала значај који је потпуно видљив и потпуно дефинисан у тачки 2. молбе за  оснивање аутономије у Топлој. Овдје се каже: „Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог  језика, језика славенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.“[47]

Драчевићани познају организациони устрој своје Цркве, залажу се за задржавање владике „из Херцеговине“ јер је то наслијеђе вијекова, траже поштивање пуне црквене регулативе и пажљиво бирају ријечи и мјесто у молби које ће посветити питању организације своје Цркве.

Сва расположива документација 18. вијека, било да се ради о приватно-правним документима, преписци са регионалним носиоцима власти, приватној преписци, пресудама и процјенама, показује једно: сваки документ је начињен по обрасцу, држећи се традиционалне шеме чије исходиште лежи у старим обрасцима обичајног права. Ту се, једноставно, види сигуран континуитет. Да би се то видјело, није довољно читати историјске књиге и положити испите из националне историје. Мора се удубити у грађу у којој лежи неисписана историја српског народа Боке. Ништа у Боки није настало одједном, него се све, у слици и огледалу реда, слагало једно на друго.

„Закључак (општи преглед), Мигранти у новим географским просторима“, страна 122: „А. – Миграције радикално мијењају етничку слику херцегновског и рисанског краја. Муслиманско становништво замијењено је херцеговачким и црногорским православним живљем.“

Страна 122: „Етнички је само дио српског народа и православне је вјере (међу мигрантима, прим. Г. К.). О нацији нема ни говора у овом времену. Мигранти су још више и коначно славенизирали залив и постали млетачки поданици. Слабиле су братственичке везе миграната у млетачкој средини и уступале мјесто све већем прожимању међусобно и са старим бокељским елементом – путем економских, територијалних и других цивилизацијских и културних веза.“

Ово је, дакле, досљедан закључак упорног понављања, али и развијања тезе о измјени етничке слике региона у Морејском рату. Ако пођемо од те премисе, све је дозвољено и све је могуће. Није уопште јасно ко је то поред Срба православне вјере стигао у Боку у Морејском рату и послије њега?

Милош Милошевић и сар., Хајдуци у Боки Которској 1648-1718, Црногорска Академија Наука и Умјетности, Одјељење друштвених наука, књ. 4, Титоград, 1988.

Страна 9: „Досељеници са својим схватањима, начином живота и јаком организацијом православне цркве, чији су представници исто досељени са народом, уносе нове елементе, нарочито у живот сјеверозападне обале Боке.“

Овим ријечима сугерише се и измјена укупних прилика у наглашавању значајне придолазеће и нове компоненте: Српске Православне Цркве. Аутор је био дужан појаснити: шта се мијења.

 Драгана Радојичић, Крајина новска у судару светова, Филозофски факултет Београд – Одељење за етнологију, монографија књ. 19, Београд, 1994.       

 Овај рад је припремљен у сарадњи са Историјским институтом Црне Горе. Докторска дисертација. Дјело је карактерисано систематичношћу и прегледношћу.

„Увод“, страна 5,6: „Миграциони процеси били су условљени постојећом историјском ситуацијом у Европи, посебно на Медитерану. Процеси ратних догађаја током Кандијског рата (1645-1669) и Морејског рата (1684-1699) знатно су утицали и одразили се на формирање нове етничке структуре становништва сјеверозападне Боке Которске која је два вијека била под турском власти, док је остали дио, од ХV вијека био под Млетачком републиком.“

И, мало даље: „Промјене су се одиграле у демографској  и етничкој структури подручја Топаљске комунитади и шире, а пратила их је и смјена власти и глобалног друштвено политичког система. Заузимањем овога краја од стране Венеције, готово сво турско становништво напустило је своја имања и домове, селећи се претежно на своја добра у Босну и Херцеговину. Новодосељено православно становништво у великом броју, од неколико хиљада људи досељавајући се у херцегновски крај доносило је са собом свој начин живота и обичаје карактеристичне за подручје њихове матичне области. У новој средини затекли су незнатан број старосједилаца исте вјере, са којима су заједно, без обзира на природне и друштвене факторе, преживљавали адаптивне процесе.“

Страна 9: „У овом раду коришћен је културно-историјски метод уз посебно обраћање пажње на етничку историју и образовање новог етничког амалгама. На тај начин смо утврдили етничку структуру становништва, вјерску припадност, друштвене и социјалне односе, као и културна прожимања.“

Када се тврди да се са Морејским ратом формира нова етничка структура у Боки, тада се мора казати: нова у односу на шта? На етничку структуру регије прије рата – свакако. Да ли је у нашој науци понуђен и један једини документ (прије рада Ј. Ђорђевић) из којега би се видјела та структура у годинама које ближе претходе млетачко-савезничком заузећу Херцег-Новога? Није. Ни у једном дјелу које би тангирало дешавања у Боки у Морејском рату. Тако ни у дјелу Д. Радојичић. Ипак, у овоме дјелу које претендује на свеобухватност, концепцијом и структурисањем рада који улази у сликање крупних токова и прилика у Новоме 18. вијека, уводом и закључцима, истакнуто је мишљење да се етничка структура управо тада мијења. Ако се, дакле, тада формира нова етничка структура, није речено како је изгледала стара.

Даље, никако не може стајати да новодосељено становништво доноси у Боку нове обичаје из матичне области. Бока, Горња Бока, је управо сама матична област пресељеника. И то у часу дешавања покрета. И овдје је, очигледно по навици, и механичком замаху, поновљена теза о измјени етничке слике региона. Кажем механички јер овдје, заиста, аутор није продубљавао ту тезу у своме дјелу, као што је то чинио В. Радовић.

Драчевица управо јесте матична област досељеника.

„Закључак“, страна 70: „Крајем ХVII и почетком ХVIII вијека одиграла се највећа смјена становништва на овим просторима. Промјене су се одиграле не само у демографској и етничкој структури овога подручја, већ у социјалним и друштвено-политичким приликама.“

Страна 271: „Када је овај крај напустило турско становништво након два вијека владавине, приликом заузимања Херцег-Новог и његове околине од Млечана, у великом миграционом таласу долази етнички ново становништво из сусједне Херцеговине.“

Из ових ријечи се види да се теза о измјени етничке структуре становништва Горње Боке понавља и утврђује закључком дјела. На жалост, аутор се није задржао на констатацији о утицају миграција на демографску слику, већ понавља тезе о етничким поремећајима, чиме у Горњу Боку, по први пут, доводи Србе. За Морејског рата!

У оскудности презентоване грађе, односно сазнања о Новоме и Драчевици током 17. вијека која би се црпила из изворног архивског материјала, овај би рад био прихватљив као једна, у односу на постављене циљеве недовољна слика, али ваљан водич кроз Топлу 18. вијека. На жалост, фрагменти докумената која су читана, пружени су не марећи за важећа правила. Текст није транскрибован, или тачније, некада јесте а некада није.

Утисак је, у вези предмета нашег занимања овдје, а то су фалсификати историје Херцег-Новога, учињен је озбиљан пропуст од универзитетских наставника који су, као рецензенти, морали погледати макар увод и закључке. Били су дужни питати о етничкој слици краја прије Морејског рата[48], и скренути пажњу аутору који је те тезе механички понављао. Турски гарнизон и муслиманско становништво града, склоњено у град који треба да се преда – то није становништво Горње Боке пред млетачко преузимање Новога[49].

Мр Јасмина Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином ХVI вијека, Задужбина Андрејевић, Београд, 1997.

У овоме раду аутор доноси податке о демографској структури становништва нахија Драчевица и Риђани у периоду дубоке турске управе а на темељу дефтера из 1540. године. Осим тога, обавјештава о економским приликама, управном апарату и фискалним односима у овим крајевима. Ј. Ђорђевић је, превођењем овога дефтера, учинила кључни прилог упознавању реалних економских и социјалних односа у Драчевици у вријеме османске власти.

Овдје желимо скренути пажњу на један пропуст учињен у одређивању етничке припадности пописанога становништва. У поглављу „Вјерски односи. Исламизација“, аутор истиче како средином 16. вијека у Драчевици налазимо припаднике „хришћанске и муслиманске конфесије“. Даље каже:

Страна 47: „Муслимани, се наравно, лако уочавају на основу имена, док за хришћане није могуће на тај начин одредити припадају ли  православној, католичкој или евентуално босанској цркви.“

Даље, на странама 48. и 49., аутор сасвим коректно наводи податке из литературе о присуству православних цркава и свештеника у Драчевици у испитиваном периоду.

Kада се већ жели изјаснити о етничком саставу, тада се мора имати у виду да су преведени и штампани извјештаји марканско-требињског бискупа Амброзија Гоце из 1610. и Вићентија Буће из 1639. године, који су сасвим компатибилни. Иначе, збирке др Марка Јачова су наведене у списку коришћене литературе.

Др Радослав Ротковић, Црна Гора и Душаново царство, Цетиње, 1997 /трећа књига едиције „Црногорци – њихово поријекло и судбина“/ изд. Графос Цетиње. /латиница/.

Страна 104, 105: „А послије 1687. године, када су Црногорци на Каменом потукли турску војску која је из Херцеговине хитала у помоћ турској посади у Херцег-Новоме и тиме олакшали Млечићима освајање града, многе су се породице и из онога слободнога дијела селиле на новоосвојене земље, једнако као што су то радили и Херцеговци.“ И даље: „... и нијесу Грбљани хитали у помоћ владици Данилу на Царев лаз само зато што су били претежно православни и што су у извјесноме смислу били његови поданици него и зато што су одозго досељени њихови преци!“

Дотичући судар Срба са колоном Топал паше, аутор искључиву улогу приписује Црногорцима. Никада није дат документ из којега би се видјело да су у каквом знатнијем обиму овдје учествовали житељи Старе Црне Горе. О непосредном учешћу Бјелопавлића, и Херцеговаца под Савом Анђелићем и Савом Кујачићем се зна. То зна и аутор који је потекао из српског Мојдежа у Боки. Сава Анђелић је укопан у гробљу цркве Свете Тројице у Ратишевини у којем се укопавају и неколике мојдешке фамилије. Он је потекао из Попова поља. Сава Кујачић из Коријенића. Он, дакле, намјерно брише претежито учешће и допринос Херцеговаца у одбијању Топал паше.

Гдје су то у млетачко приморје иселиле црногорске фамилије – не знамо. У Драчевицу, на коју се ови редови односе, сигурно нису. Скоро све фамилије за које данас можемо вјеровати да су доселиле, стигле су из области Старе Херцеговине, ако ћемо тачније, чак и из области данашње, сужене херцеговачке територије. Има неколико црногорских. Озринићи у Горњим Сасовићима.

Црногорске битке и побједе слављене су и описиване, ако су ичије! Сваки ђак о њима зна, и треба да зна. Али, није све ослободилачки рат, није све патриотско прегнуће и искорак. Није, заиста, у свим биткама и окршајима било Црногораца. Вјерујемо да их је било и на Каменом, на Гручалици, 1687. Али, мора се учинити и раздвајање према тешким похарама и крађама у Херцеговини, дубровачком приморју, Боки. Ван ратова. Стотинама година. О томе се у бокешким и другим архивима чува обимна грађа од које би се могла начинити једна посебна значајна збирка. Такво огледало не би умањило славу и значај црногорских ослободилачких ратова.

Д. Живковић, Историја црногорског народа, том II, раздобље црногорског принципата/владиката од почетка XVI до средине XIX вијека, Цетиње, 1992, /латиница/ страна 67:

„Напад млетачких трупа на Херцег-Нови извршен је 3. IX 1687. године, с источне стране, из правца Зеленике. Неколико дана касније усљедио је удар и од Игала. Паралелно је град засула жестока паљба из артиљеријских оруђа с ратних бродова. Нови је бранила доста јака, али ипак недовољна турска посада. Ради разбијања обруча у којему се град нашао, Новоме је хитао у помоћ босански беглер бег Хусеин Топал-паша са 4-5.000 војника. Њега су у рововима укопаним на Каменом пољу изнад Новога 15. X  1687. дочекали млетачки војници, хајдуци из Боке и одред од 300 Црногораца.“

Аутор на већ класичан начин описује припреме за акцију под Новим, пружа појединости о самоме догађају у његовоме врхунцу, а онда, без икакве основе, приписује кључну улогу Млечанима и Црногорцима уз неки бокешки контингент. Најприје, да кажемо да је аутор из својега дјела у потпуности избрисао српско име. Тај народ за њега, макар на територијално-политичким опсезима Црне Горе – не постоји. На великом броју страница својега прегледа историје „црногорског народа“ он избјегава помен овога етнонима, чак и када описује миграције Срба на измаку 17. вијека. Употребљава једино одређење по конфесионалној припадности. То иначе, чини новојугословенска поратна историографија, а у последње вријеме хрватска пропаганда. Досљедан себи, он из окршаја са Топал пашом брише Херцеговце. Избрисао је високог актера Саву Анђелића из Попова који је овдје изгубио живот и који је сахрањен у Ратишевини. Осим тога, у судару са босанским беглер бегом, истакли су се Радовићи из Мораче који су на темељу овога прегнућа задобили млетачке привилегије и грб.

Страна 141: „Током прве ратне године која је била на измаку (1715) Венеција води оружани рат у Мореји, Далмацији и Херцеговини. Главну њену одбрамбену снагу на херцеговачком фронту чини одред од 500 Црногораца, формиран од избјеглица који су се нашли на њеној територији послије Ћуприлићеве похаре Владиката подловћенске Црне Горе. Том одреду су још придодати територијалци из млетачког дијела Црногорског приморја, којима се на крају придружују и Грбљани.“

Ови „територијалци“ нису могли бити ни са једне територије, него новске. Шта то смета аутору да помене име овога града, или чак, регије, тешко је докучити. Ово подручје једноставно није припадало Црној Гори. То није црногорско приморје. Ако би тражили његов припадајући регионални оквир, онда је несумњиво то херцеговачко приморје. Уколико би аутору сметало да изнесе овакву чињеницу, тада би могао наћи компромис, па казати: „бокешко или новско подручје“. Но, он ни то не може, јер Боку, са Новим треба уградити у државни и „национални“ оквир од којега је она, у свим битним сегментима својега живота, у то вријеме бјежала!

Када пише о преговорима црногорских делегација са провидуром С. Вендрамином и настојању проширивања права јурисдикције цетињске митрополије на Нови, он каже: „Посебно је подвучено право јурисдикције Цетињске митрополије над православним живљем у млетачкој граници, чиме би била само потврђена  једна устаљена традиција“.

Ми, заиста, не можемо докучити која традиција! У којим је то периодима ово подручје, историјски посвједочено, припадало цетињској митрополији? 

Овдје ћу се задржати на још једном прекршају аутора који у поглављу „Фактичка аутокефална позиција Црногорске православне цркве и њен однос према Пећкој патријаршији и католичкој конфесији у XVIII вијеку“ каже:

Страна 230: „Ипак, у млетачком дијелу Црногорског приморја, Змајевић (Вићентије, задарски надбискуп, прим. Г. К.) неће успјети да оствари свој план блокаде вјерског рада цетињских владика. Свој неуспјех, међутим, оптимално ће компензирати на другој страни, онемогућавањем дјеловања епископима за средњу и сјеверну Далмацију, најприје Стевану Љубибратићу, а потом његовом насљеднику Симеону Кончаревићу. Наиме, и поред тога што ће им, послије низа перипетија, млетачка власт одобрити рад вјерских поглавара на подручју поменуте епархије, томе ће се успротивити задарски надбискуп Змајевић, односно његов насљедник Матија Караман и успјети да их блокирају у вршењу вјерских дужности.“

Овим тврдњама, проф. Д. Живковић, осим што је Србима Горње Боке одузео име и народност, одузима и њихове епископе и епископију која стоји у Топлој и Савини од 1695. у лику високопреосвећеног Саватија Љубибратића-Руђића и владике Исаије Лакетића. Ова епископија потврђена је и од млетачког Сената. Територијални оквир цетињске митрополије није у доба Морејских ратова, па практично све до Петра Првога, сезао на Драчевицу и предио Топаљске комунитади. Аутор зна и то да су то Новљани одбијали.

Но, књига Д. Живковића тражи простор једне монографије која ће скренути пажњу на све неистине саопштене у њој. Ипак, обиље трагова материјалне културе Срба Горње Боке, те регионални архиви нису му дали да буде одвише груб када је ступао на тле српске Драчевице. Због тога је он цитиране ретке упућивао читалачком кругу који не познаје прошлост Горње Боке и хронологију главнх догађаја њене политичке и црквене историје.

Ј. Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца, Народна библиотека ‘Радослав Љумовић’ Подгорица, 1997, страна 967-1035.

Страна 1015: „...и што су затекли већ доста многобројно старије становништво, састављено од бокешких староседелаца и црногорских досељеника.“

Српски етнолог Јован Ердељановић, савременик бокешког историчара Сава Накићеновића, начинио је 1912., један рад о етничком сродству Бокеља и Црногораца. Непуну годину пошто је тај рад примљен на скупу Академије Друштвених Наука у Београду 12. фебруара 1912., штампан је у књизи „Насеља“ (Етнографски зборник Српске Краљевске Академије Наука, књ. XX). Ни један ни други аутор нису имали могућност да своје теренске опсервације провјеравају у општинским архивима  бокешких градова. Да јесу, свакако би видјели макар једну Млечанима устројену земљишну књигу начињену у почетку млетачке владавине Горњом Боком. Обојица аутора праве подјеле које неупућеном читаоцу могу пружити утисак пуне сигурности и чврстих сазнања о поријеклу бокешких родова. Једно је, дакле, говорити о поријеклу рецентног становништва, а друго је суочити се са императивом објашњавања присуства огромног, ако не и предоминирајућег броја фамилија из земљишних књига које традиција уопште не памти. Но, како се види  из горњег цитата, Ј. Ердељановић је предвидио крупнији сједелачки слој становништва из времена прије Карловачког мира (1699), јасније и одређеније него и један други аутор од почетка 20. вијека до данас. Но, свакако, занимљива је диференцијација коју чини аутор који ствара у почетку вијека и која се као чврста нит провлачи до наших дана: црногорски досељеници и бокешко сједелачко становништво. Учешће предјела Старе Црне Горе је у помјерањима 17. и прве половице 18. вијека потпуно занемарљиво.

Историја Српског народа, четврта књига, други том, Срби у XVIII веку, Београд, 2000, изд. Српска Књижевна Задруга /група аутора/

Страна 36: „Територијалним проширењем Млетачке Републике у Далмацији на основу закључака мировних конгреса... повећао се број Срба под млетачком влашћу, а тиме и број парохија...“

У првој реченици поглавља „Духовни живот и уређење Српске Православне Цркве у XVIII веку“, истакнута је истина о Србима који су прије Морејског рата живјели у Далмацији у васцјелом приморју. Аутор разматра питања из живота и статуса Цркве, али даје и детаљне прегледе броја становника Срба у провинцији. Ни једнога часа се не поставља теза о некаквој измјени етничке слике регије.

Исто, први том.

Страна 20: „Несређени односи у пашалуку, изазвани ратом и даљим кварењем тимарског уређења, посебно су утицали и на појаву нестабилности демографских односа. У току рата, и непосредно по склапању мира, велик број хришћана преселио се из Херцеговине на суседно млетачко подручје у Боки Которској. После повлачења Млечана из Попова, Требиња и Зубаца, за њима је у Боку Которску кренуло 208 породица, односно 1.530 душа. Они су се населили око Новог и Рисна, на поседима избеглог муслиманског становништва, које се склонило око Требиња и Никшића.“

И овдје аутор превиђа претходни српски контингент у Драчевици, али се не упушта у постављање радикалне тезе о измјени етничке слике. Ни овдје се не успијева изговорити име народа.

На овоме мјесту формираћу један краћи одјељак од прилога у стручним часописима који су оцјењивали однос стариника и новодосељених на млетачку територију, и то од прилога начињених од аутора који су стекли трајне заслуге у историографији о Боки.

Петар Д. Шеровић, Стара Топаљска општина у Боки Которској (1817-1797), Историјски записи, година X, књ. XIII, 1-2, Титоград, 1957.

Страна 189: „...те су их млетачке власти насељавале на земљишта, која су раније била у рукама Турака. У околним селима било је неколико породица, које су и раније ту биле настањене, а нарочито за вријеме Кандијског рата (1645-1669), а било је и неколико старинаца, који су живјели као раја за вријеме турског господства...“

Овдје је аутор показао потпуно ослањање на усмена казивања о поријеклу   бокешких родова и фамилија. У вријеме када је овај прилог израђен, није било на располагању нити једног објављеног документа из којега би се могла видјети комплетна демографска слика у крају, а још мање утврдити однос стариника и дошљака. Заиста, не може се наћи основа за  тврдњу о неколико стариника. Само један архивски документ из Мокрина, из времена  млетачке управе, говори о „ неколико стариника“. Ово погранично село је свакако трпјело снажније флуктуације  својега живља, свакако, снажније него села у Драчевици која леже уз унутрашње мргине Горње Боке. Посебно је тешко учинити допунско рашчлањивање у односу на фамилије придошле у вријеме Кандијског рата. Коме се обраћа Дужд у наредби за оснивање Топаљске комунитади у љето 1718., када  тврди да ће поспјешивати „Ваше враћање Вашим кућама“? Шта штити народна конференција у Попову 1693., када  тражи да нико не дира „наше старевине,  цркве и манастире које су у селима“? Ко су сви власници  земље у Бадоеровом катастру (1704) уз чија имена не стоји ознака „n.h.“ (nuovo habitante = нови становник) а да су при томе и они са  овом ознаком претежно уписани  у  земљишну књигу из 1690.?

П. Д. Шеровић, Неколико млетачких докумената из државног архива у Херцег-Новом из XVII и XVIII вијека, Историјски записи, година XIII , књ. XVII , 2, 1960.

Страна 309: „Задаћа му је била (млетачком гувернатору Новога Јовану Буровићу, прим. Г. К.) да досељенике, нарочито из Херцеговине, који су напуштали своја огњишта и у великом броју предизали у новоосвојене млетачке крајеве, по одобрењу  локалне млетачке власти, а по својој увиђавности, настањује по разним селима и да свакоме од њих додјели, за прво вријеме, по комад  бившег  турског земљишта, да би га обрађивао и тиме издржавао себе и своју породицу. Даље, Буровић је био дужан да ове дошљаке упућује у пољопривреди и трговини, а нарочито да их привикава реду и стези, како би се ови ускоци, који су до тада живјели у турском ропству и слабо марили за турске прописе, одали мирном и радном животу, како и доликује поданицима једне културне државе.“

Аутор нове становнике назива ускоцима, и то у цјелини. На који начин је Јован Буровић могао упућивати Требињце, Поповце, Љубомирце, Зупчане, у пољодјелству и трговини – не знамо.

Драчевица у 18. вијеку живи у складу са сопственим старим обичајним установама, а наметање страних и модерних закона није „привикавање реду“. Веома је  обиман и инструктиван корпус савремених докумената која граде огледало обичајних регула српског народа Старе Херцеговине. Традиционално законодавство у домену цивилних спорова, освајање простора разрјешавања кривичних спорова, иначе, одлуком Дужда о оснивању Топаљске општине, у домену провидура, стиме народних судова,  искораци општине у вањскоме смјеру, све то носи печат старине и снаге, али не и анархичног оквира и усмјерења свагдањег живота Драчевићана у 18. вијеку.

Глигор Станојевић, Три молбе херцеговачких главара млетачкој влади, Историјски записи, година XXV, књ. XXIX, 1-2, Титоград, 1974.

Страна 171: „Из Херцеговине, покуљаће читави таласи досељеника који ће се слити у Боку и ударити печат њеној етничкој структури“.

У оквиру прилога којим доноси три молбе херцеговачких главара, аутор је начинио предговор у којему слика прилике у вријеме Морејског рата. Намјера је, најприје, скренути пажњу на сасвим претјерану слику помјерања Херцеговаца ка Боки. Стиче се утисак да се аутор повео жељом да начини дескрипцију у којој, заиста, није било мјеста  рационалном промишљању значаја и обима миграције са конца 17. вијека. Но, овдје ми је жеља упозорити на нешто друго. Исти аутор је, пишући о помјерању Херцеговаца ка Боки, неколике године раније, сасвим другачије оцијенио обим миграције. Дакле, три године раније, исти часопис:

Г. Станојевић, Попис Херцеговаца пресељених у Боку Которску послије Карловачког мира, Историјски записи, година XXIII, књ. XXVII, 1-2, Титоград, 1970.

Страна 70: „Послије млетачког заузећа Херцег-Новог 1687, почело је  постепено насељавање из Херцеговине у Боку Которску. Тих досељеника није било много, али се досељавање из Херцеговине у Боку, може пратити све до краја рата. Истина, број досељеника  није био велики као што је то случај из западне Босне у Далмацију.“

Види се јасно из овога фрагмента да је аутор овдје мирније и разложније судио о обиму миграције. Но, током наредних година, он ће потпуно другачије судити о обиму помјерања и његовим квалитативним посљедицама.

Погледајмо како Г. Станојевић пише о главној посљедици миграције:

Г. Станојевић, Списак млетачких пореских обвезника у херцегновском крају из 1702. године, Историјски записи, година XXVI, књ. XXX, 1-2, Титоград, 1973.

Страна 143: „У току рата, нарочито послије освојења Херцег-Новог 1687, велики број Херцеговаца преселио се у Боку Которску. Сва дотадашња насељавања Боке нијесу се осјетила у етничкој структури становништва.“

Овим сам желио показати како ни наши врхунски научници, од високе ерудиције и заслуге, који су се веома изразито бавили Новим у Морејском рату, нису имали потребу да овоме нашем средишњем питању поклоне потребну пажњу, па су доносили криве и опречне оцјене. Овај истраживач још је снажније потцртао тезу о измјени етничке слике региона.  Није имао пред собом број и учешће у укупном тијелу  предмлетачког Новог немуслиманског становништва. Данас знамо, 1540., удио муслиманских породица на  територији  нахије Драчевица: 11,4%[50]. И ако је аутор  цијенио да је број покренутих „Херцеговаца“ знатан, као апсолутни број, шта му даје за право да говори о ударању печата етничкој структури? Ко је излазио из Драчевице у три године паљења и рушења, између 1694. (Кумбор-Миочевићи, тврђава Врбањ, Нови, Terra di Zattina, 1685) и  октобра 1687.? Како то да ни један аутор, али дословно ни један, није видио  двосмјерни ток миграције?

Б
ЧЛАНЦИ И НАУЧНИ ПРИЛОЗИ

Максим Злоковић, Млетачка управа у Херцег-Новом, Бока 3, Херцег-Нови, 1971.

Страна 7: „Млетачка владавина у херцегновском крају, од његовог ослобођења 1687. год. па до пада Републике 1797. год. извршила је корјените реформе, како у структури становништва, тако и у економско-културном погледу...“

„Млетачким властима ове миграције су добро дошле да би њима населили имања бивших турских феудалаца. Многи околни пребјези, хајдуци и војници, који су се одликовали у борбама за ослобођење града и околине, били су од млетачких власти одликовани нарочитим признањима, почасним звањима и даровима...“

Овдје аутор потцртава резултат Морејског рата на опсегу Херцег-Новога промјеном структуре становништва. Вјерујемо, ипак, да је у околини града стајао и неко ко није био „хајдук“. Ко је издржавао турски апарат у граду? Турци?

            В. Радовић, Добротски чин 1813. године у свјетлу неких историјских процеса и збивања у Боки Которској и Црној Гори и прије и послије тога чина , Зборник радова Уједињење Црне Горе и Боке Которске (1813), Историјски институт Црне Горе, 1991. Зборник радова са научног скупа у Котору 1988.

Страна 75: „Двије су вјере у заливу, обје хришћанске, православна и католичка. Прва ће изразито ојачати и бројно се повећати миграцијама из Херцеговине и Црне Горе у Морејском рату и даље у историји задржати ту своју превагу...“

У овој тврдњи аутор сада тезу о измјени етничке структуре бококоторске регије, сасвим одређено, проширује на конфесионалну структуру. Православна вјера ће своју превагу стећи тек концем 17. вијека. То је веома опасна тврдња коју никада није свједочио нико у Римокатоличкој цркви. Најприје то нису чинили свештеници који су сарађивали са Конгрегацијом за ширење Римске вјере и који су правили извјештаје о вјерској и етничкој слици регије. Овом тврдњом даје се легитимитет прозелитској акцији на Јадрану, и посебно, Боки, која каже да је већинско хрватско становништво насељавало залив до јуче. Аутор, опет, као дугогодишњи директор херцегновског Архива, није нашао за сходно да прегледа, рецимо, пописе домаћина села у кругу Топаљске општине. Могао се, такође, задржати на попису провидура Николе Ерика из 1692.

Понуђени рад, међутим, није лишен систематичности и обухватности у сликању главних историјских токова који су претходили добротском догађају. Аутор је први школовани историчар који је дохватио тему катуњанских пустошења горњебокешких села. Чинио је то и у својем магистарском раду, мада на жалост, није пружио докумената из архива Топаљске и Рисанске општине која леже у Херцег-Новоме[51].

Страна 77: „У немирном ХV вијеку почиње се у Заливу стварати основна етничка слика као посљедица миграторних процеса из залеђа. Међутим, тек током ХVII и почетком ХVIII вијека образује се овдје цјеловита, хомогена и доминантна етничка слика (црногорско-херцеговачка) која ће остати до наших дана. То је битно.“

Овдје се даље разрађује теза о измјени етничке слике региона у 17. вијеку. Настало стање се одређује као „црногорско-херцеговачка“ етничка слика формирана током Морејског рата. Како ми данас, па и у вријеме писања овога рада за један научни скуп у организацији Историјског института Црне Горе, можемо са сигурношћу препознати и идентификовати етнички састав региона, а на темељу извјештаја римокатоличких свештеника и провидура током читавог 17. вијека, јер управо у првој половици вијека настаје Congregatio de propaganda fide, па ће се јавити потреба да ова  установа гради своје планове на што јаснијим извјештајима са терена, то се, дакле, не може сумњати да су „шизматици“ из ових извјештаја Срби православне    вјероисповијести.    

Надаље, ако ћемо то градити само у смјеру хипотетичког заокружавања мигранатског контингента, етничка слика никако не може бити црногорско- херцеговачка, већ само  херцеговачко-црногорска. То је нешто што ће посвједочити сваки житељ новскога краја.

Коначно, нипошто се не смије везивати за „немирни 15. вијек“ када се жели говорити о устаљивању одређене етничке слике. У то доба Босну и Херцеговину  захватају велике промјене и експанзија Отоманске империје која ће донијети прилив Срба  у  Боку, али ништа више него у дубровачко приморје. Прије ће бити  да се у Дубровник слило више Срба из залеђа, неголи у Драчевицу и Боку у цјелости. Ако се 1482. у Новоме смјешта турски гарнизон и управни апарат, то нам не даје за право да вјерујемо да се т име нешто мијења у етничком саставу краја.

Страна 78, 79: „Једно вријеме питање јурисдикције над православљем у Заливу било је сложено. Ту је било пет средишта: пећки патријарх, цетињски митрополит, римокатолички епископат, епископ Новог (послије примас Далмације) и епископ Венеције и Далмације (филаделфијски). Морејским миграцијама у Залив, крајем XVII и почетком XVIII вијека, прелазе у млетачки Залив епископи православне цркве Љубибратићи Саватија и синовац му Стефан.“

„Ово питање јурисдикције над православљем у Заливу нарочито ће се актуелизовати када на владичански цетињски трон дође познати владика Данило. То је баш онај владика коме су прискочили у помоћ мигранатска херцегновско-топаљска православна црква и сав тај православни мигранатски сељачки свијет...“

Тешко је докучити на који начин се поставља и у примислима претензија „римокатоличког епископата“ (которска бискупија) над православним Србима који стоје под влашћу сопствених епископа. И када не стоје, када су  епископи у прогону, сви захтјеви и конференције приморских Срба, траже сопственог правилног епископа (Барања, Сечуј, 1700., Бенковац 1731). Не може се никако стављати у исти ред са српско-православном епископијом у Новоме римокатолички епископат, па чак ни филаделфијски епископ. Вертикала је позната и дјелујућа. У Нови прелази само епископ Саватија и он овдје доводи Вукашина Љубибратића који ће тек 1716. постати архимандрит, а 1719. епископ. Могуће је да је 1693. Вукашин био тако млад да га је стриц, преосвећени Саватије, довео држећи га за руку.

Међутим, врхунац деградације тековина и православне традиције Боке лежи у ријечима: „мигранатска православна црква“. Аутор се бави миграцијама и жели да све буде „мигранатско“. Цркве из Средњега вијека, које у претежном дијелу градитељског наслијеђа леже у Драчевици су, вјероватно, такође, мигранатске. Епископ, који у ратним приликама, као и данас (Мостар-Требиње) прелази на своју херцеговачку земљу је, такође, мигрант и ускок. Он би, дакле, ускочио на територију епископије у Драчевици.

Када аутор даље каже да је Данило Први Шћепчевић настојао на прикључењу Горње Боке цетињској митрополији, он закључује: „Тако ће и касније бити, јер су и ова бокељска православна црква и њени вјерници стварно жељели ту јурисдикцију  цетињских митрополита.“ То дефинитивно није тачно. У Топлој је таква управа  снажно одбијана све до владике Петра Првога Петровића.

Ми тек треба да научно разријешимо нека стара обавјештења о бокешким  епископима преосвећеним Максиму и Теодосији за турске управе Драчевицом[52].

Уколико би, на час, територија Горње Боке била ратом испражњена, тада сва значајна документа српскога народа са конца 17. вијека посве јасно, у својим темељним захтјевима, инсистирају на праву насљедника!

Др Драгана Радојичић, Становништво херцегновског краја према катастру из 1704. године, Историјски записи, година XXXVIII (LVIII), 2, Титоград, 1985.

Страна 73: „Ослобађањем Херцег-Новог од турске власти 1687. године, и  његовим потпадањем под власт Венеције започела је нова етапа у развоју града и његовог подручја. Уз смјену власти глобалног система најзначајније промјене су се одиграле у демографској и етничкој структури подручја. Дотадашње турско становништво је напуштало своје домове и добра и одсељавало се углавном у Херцеговину и Босну, а на њихово мјесто је долазио хришћански живаљ из Херцеговине и Црне Горе.“

Ни у овоме прилогу, не може се прочитати име дошавшег живља. Избјегава се казати и конфесионална припадност. На темељу којег извора се тврди да је Драчевицу насељавало искључиво или већинско турско становништво? Може ли се негдје наћи траг  муслиманског гробља?  Шта кажу резултати визитација  католичких свештеника у 17. вијеку? Ко је издржавао турски административни апарат у граду и његову турску аристокрацију? Можда дванаест  католичких породица у граду почетком 17. вијека? Или педесет особа на новском и рисанском подручју 1639?

Милош И. Милошевић, Трговачка дјелатност и капитал новонасељених хајдука као главни фактор развоја поморске привреде херцегновског краја у I половини XVIII вијека, Годишњак поморског музеја XVI, Котор, 1968.

Страна 63: „Једну од главних и сасвим оригиналних црта у развоју Херцег-Новог (поморства, прим. Г.К.) и његовог подручја, видимо у томе што је тај процес најуже повезан са ранијим организованим хајдучким акцијама и борбама око  истјеривања Турака 1687. године, и широким миграционим струјама, које су, као посљедица Морејског рата, дали сасвим нов карактер цијелом овом крају. У ствари се, у овом случају, хајдуци као млетачке нерегуларне трупе, овдје нису само професионално залагали за ослобођење неког војног објекта или града, него је то подручје, стицајем околности, касније постало њихова домовина, гдје ће се трајно населити...“

Даље је у овоме раду ваљало именовати носиоце те поморске трговине и доказати да су истакнути новски поморци заправо ускоци. Аутор је то учинио на 66. страни када је утврдио да су чланови породице Војновић, као ускоци, учествовали у поморској привреди регије. Ми тврдимо да није могуће измјерити величину учешћа ускочког елемента у развитку поморске трговине у рату и миру и да је контингент ускочких учесника мањи од „регуларних“, али вјерујемо да је могуће да су се из редова ускока регрутовали најуспјешнији у рату и миру. Дакле, ратни профитери, казано данашњим рјечником.

Изравно везано за ужу проблематику развојног оквира поморске трговине у Новоме за Млечана, упитаћемо само једно: Ко су, и одакле су, само они власници земље у Горњој Боки уписани у три млетачке земљишне књиге и катастар (1690, 1702, 1704) који су напросто нестали током пола вијека и којима не налазимо трага у пописима Ноте од соли државе Новске (1750/58 – 1799). Желим само казати да је потребан велики опрез код доношења  коначних судова о догађајима, оцјењивањима снаге и величине учешћа било које категорије становништва Боке у некој привредној дјелатности. Ми тврдимо да поморство Новога није подигнуто на мигранатском капиталу, већ на капиталу миграната и стариника. Стариници су историјски посвједочена категорија. Е, о односу једних и других, то је питање које ће тражити разријешења у архивима Турске.

Ђ. Петровић, Д. Радојичић, Крајина новска у судару светова, Београд, 1994 – Ријеч изговорена на промоцији књиге у Херцег-Новом 29/9. 1994, Историјски записи, година XLVII, 1-2, Титоград, 1994.

Страна 200: „Под појмом Крајина новска, односно Топаљска комунитад, подразумевало се и насеље Топла, са данашњим Игалом које је било најмногољудније и центар Крајине.“

Цијело излагање у којем аутор настоји одредити територијални оквир комунитади је непотребно нејасно. Прво, територија комунитади се не подудара у цјелости са старом жупом, али се поклапа у одређеним периодима.

Страна 201: „У скоро потпуно разорени и опустео град и његову околину (муслимани су се највећим делом повукли у копнено залеђе, а у граду је остало само неколико хришћанских породица), почели су да досељавају припадници источнохерцеговачких и делом црногорских племена предвођених својим главарима. Сама Топла у то време била је село разбијеног типа са приземним кућама од сухомеђине и са неколико кула у којима се становало.“

У свијетлу потцртавања испражњености предјела, може се само говорити  о могућој смјени становништва уколико се може доказати да се ратом потјеране фамилије нису враћале кућама са престанком ратних операција. То сада није могуће доказати. Никако о измјени етничке слике региона. Пошто је удио исламских фамилија мањи од удјела „непознатог преосталог елемента“ а Херцеговци и Црногорци тек пристижу, који је то контингент, у етничком и конфесионалном одређењу, ту стајао под Турцима? Вјерују ли наши аутори да су овдје стајали Хрвати? Или старобокешки католици? Читава интенција, иако у претежном броју случајева само механичким реплицирањем старе великохрватске тезе о измјени етничке слике, фаворизовала је до пренапрегнутости овакву неизговорену хипотезу. Када сам Ђ. Корнер пише да је околина опустјела, он је  прецизан и каже да су се породице повукле. Овај провидур у својим плановима води рачуна о стариницима код расподјеле земље. Ипак, наши аутори сугеришу ново досељавање и примарност мигранатског покрета Херцеговаца и Црногораца ка Горњој Боки и у тој тачки чине крупну грешку. Инсистира се на пребјегалачком карактеру популације.

А. Милић, Како је текао процес уклањања католичких олтара из православних цркава у Боки у ХIХ веку, Бока, 21, Херцег-Нови, 1999. – нелегално  изд. „Херцег фест“

Страна 324: „Чак и када је, крајем ХVII вијека, снажења православних у Боки и када су они бројно надјачали католике.“  

Аутор расправља поступак одстрањивања католичких олтара из неколике бокешке цркве у Котору, Луштици и Рисну, на темељу докумената Епархијалног архива.

Катарина Лисавац, Палата Змајевић у Перасту, Бока 23 /Градска библиотека и читаоница у Херцег-Новом/, Херцег-Нови, 2003

Страна 144: Осамдесетих година ХVII века највећи део Боке ослобођен је од Турака и Андрија (Змајевић, нап. Г. К.) је учествовао у обнови многих цркава у Рисну и Херцег-Новом...“

Могуће је да је наша домаћа историографија гледала да барског надбискупа Андрију Змајевића слика као толерантног црквеног великодостојника. Има неких елемената из његове биографије који би могли допустити да се каже да овај доктор Конгрегације није учинио оштрије искораке према Србима. Али, дефинитивно, Андрија није имао што да обнавља у Новоме. У часу заузећа града, он је ушао у град, одржао говор, могуће учествовао у градњи цркве Светога Јеронима и градњи самостанске цркве Светога Франа Асишког, али, колико је познато, ове цркве нису обнављане, него грађене изнова[53].

Светислав Вученовић, Градитељско наслијеђе Херцег-Новог у генералном урбанистичком и просторном плану, Бока 23, Херцег-Нови, 2003.

Страна 37: „Повлачењем Турака и смјеном врховне власти, отворен је процес великих миграција и демографских промјена, које су захватиле Нови и његово залеђе. Миграциони талас, који се под притиском Турака кретао из Херцеговине према обали, засновао је сеоска насеља на новим локацијама или на положајима старијих. Многа братства добијала су од млетачких власти дозволе за оснивање села и подизање домова. Такође и за коришћење земљишта, која су раније била у посједу турских феудалаца. Тако је створена тампон зона, која је и овдје имала да штити интересе Млетачке републике у њеном дугом сукобу са Турцима.“

ЗАКЉУЧАК

Поражени турски гарнизон је под часним условима напустио Нови. Свакако кроз Суторину, па Али-беговом џадом, за Требиње. Не можемо а да не вјерујемо да је са собом однио своју архиву и земљишне књиге. Може бити да ће истраживачки напори на изналажењу и оцртавању итинерера новске турске архиве бити најузбудљивији циљ наших долазећих научника. И поред јасних свједочења и слике коју доносе римокатолички свештеници о бројчаноме саставу конфесија у 17. вијеку, ипак, за дефинитивно разријешење нашега питања биће потребно пружити турске дефтере који би непосредније показали етничку слику Драчевице која непосредније претходи млетачко-савезничком заузећу Херцег-Новог 1687. године.

Ипак, из свега изнијетог, јасно је да је у домаћој историографији учињена тешка погрешка у тврдњи о темељитој измјени етничке слике регије у Морејском рату, којом је сугерисано примарно досељавање „Херцеговаца“ и „Црногораца“ у Горњу Боку. Чак и у оквиру бокешке научне производње, након објављивања збирке извјештаја провидура Ђ. Корнера, којом нас је задужио проф. др Срђан Мусић у 1988. години, ствари нису смјеле остати исте. Извјештај од 29. октобра 1687. је јасан. Но, да не понављамо речено. Уколико је темељни сегмент, сами угловњак у градњи слике о ратним догађајима око Новога, а то је највеће задржано постигнуће Венеције у Морејском рату, оцртавање миграторних и етничких процеса на широким предјелима ратних дејстава, тада је сигурно да је домаћа историографија понудила крхки и распуцали угловњак да се угради у научну зграду о историји приморских Срба.

Пад турског гарнизона је, такође, догађај са немјерљивим повољним учинком на привредни и културни раст српске Боке, као и подстицај за заокруживање високих предјелних аутономија бокешког приморја у цјелокупном опсегу Старе Боке. Но, тај догађај није донио Србе у Боку. Они су се у току рата кретали у оба смјера. Напуштали своје домове и прелазили у дубину Херцеговине, као и у унутрашњи дио Боке, а онда се враћали и са досељеницима у Драчевицу улазили. Није исто: досељеник и повратник. Ко је био у повољнијем положају, у каквом су се положају нашли повратници, то је, такође, крупно питање социјалне и политичке историје нашега града.

Сва помјерања херцеговачких фамилија, јер их са других страна готово и није било, одвијала су се у оквиру цјеловитог политичко-територијалног, културног и етничког круга. Изузев ситног контингента Новљана који излазе на Млечанима запосједнуту територију, од почетка ратних дејстава у Боки до пада Новога. То је ситни дио становништва.

Када би се могло доказати да се нити једна једина избјегла породица није вратила на своја огњишта у Драчевици, него да је читав досељенички корпус састављен искључиво од нових фамилија, дакле када би могли утврдити да је читаво становништво измијењено, то не значи да је етнички измијењено. Покрет ка Боки је свакако био крупан. Прилив значајан. Али, то није етничка смјена. У тој тачки учињена је крупна грешка. Када су се завичајни аутори, и не само завичајни, наслонили на дјела старих писаца, а и једни и други су улагали труд, и при томе је утицај и домашај на широку читалачку публику Боке оних старих аутора са почетка вијека био пуно већи, грешка је постала тешко поправљива. У дијелу у којем слика етничке токове у Боки 17. и 18. вијека, домаћа историографија је, у претежном дијелу, потекла низ брзоток великохрватске пропаганде о Боки.

Свакако, од значаја за формирање погледа на етничке промјене у Драчевици је и слика формираног и стабилизованог стања током млетачке управе. (53)

Кривотворене тезе о промјени етничке слике регије сливају се у дугачку нит која се прихвата у екстремним искорацима хрватске историографије и политике спрам Боке Которске. Оне су живе и данас. Но, ова нит кривотворења новске историје показала је еволутивни ток и током друге половице 20. вијека, она је снажно нарасла и она је, заправо, финализована. Овдје је, суштински, изговорено оно што је у ријетким приликама донијела хрватска историографска производња о Боки. И она је заобилазила Нови. Завичајни аутори су на измаку 20. вијека, створили радове, којим су, у литерарној равни, понудили један ненаучни резултат видљиве тековине окупационе и унијатске политичке мисли о Србима пребјезима сасвим некритичким преузимањем неких проблематичних резултата старе бокешке историографије, али и маркантних теза великохрватске пропаганде о Боки.

Турски гарнизон се снажно бранио. Нови је напустио под часним условима. Млетачка пустошења и залијетања на Нови трају пуне три године. Новски Срби се склањају пред оштрим нападима и паљењима њихових села. Касније се, свакако, неко враћа кући. У неколике године помјерања одвија се двосмјерни ток кретања и сељења херцеговачких фамилија из Драчевице, и одмах потом, у Драчевицу. То је све. Срби на Српско. Када се српске фамилије Драчевице помјерају између 1684. и 1687. тада прелазе на отоманску државну територију. Када се у рату помјерају из Требиња, Љубомира, Зубаца, тада углавном, у оквиру запосједнуте млетачке територије. Касније, послије рата, прелази се из турскога на млетачко. Дакле, околности пресељења су значајно различите, са другачијим правним оквиром и конзеквенцама. Већи дио имигрантских фамилија је могао стићи у вријеме ратних дејстава. Темељна анализа привилегијалног питања у Драчевици у освит млетачке управе, може донијети сазнање о изразито неповољном положају повратника.

Сигурно је и то да ће се коначни суд о питању херцеговачких миграција у Морејским ратовима донијети тек када се прикажу пописи становништва херцегновског подручја иѕ 17. вијека. Али, сачувана документација иѕ доба млетачке управе, као и споменичко наслијеђе овога краја, дају пуну сигурност за гледиште о недјељивости српског етничког простора Херцеговине и Драчевице, дијељеног само државним границама.

              -----------------------------------------------

                (54) Faccio fede io sottoscritto d’aver pratticato tutta ladilligenza possibile, e con tutt’ esatezza casa per casa quante persone del Rito Cattolico lattino s’ attrovano per ogni famiglia nel suburbio di Castelnovo quali sono sottoscritte. Adi primo: marzo 1772 ano Castelnovo.

Curato Nichichievich, condotto Stanislav conte Burovich, Innocente conte Burovich, don Cornelio conte Burovich, Vicenzo Bronza, Antonio Sarabacchia, Nicolo Goracucchia, Alessandro Goracucchi, Zorzi Goracucchi, Zuane Lazzovich, Zorzi Lazzovich, Nicolo Czarevich, Luca Czarevich, Giono Gionovich, Giacomo Zaratovich, Luca Nicolich, Battista Cassina, Antonio Cassina, Matteo Cassina, Nicolo Corner, Anna Crilovich, Giuro Pechiarich, Lucia Gionovich, Pasqual Zotto, Regina relitta quondam Gregorio, Gioanni Nicolich, Anna relitta quondam Piero Bassich, Stana relita quondam Vuco Andrin, Demetri Fanariotti, Antonio Millich, Antonio Zaratovich, Mattio Czarevich, Ivan Aranzulovich, Giuro Pavlov, Lucia Putnicovich, Tomo Lallich, Vlaho Marinovich, Nicola Scherletovich, Antonio Velcovich, Lecca Caranovichi, Nicola Mandich.

У 42 куће, на подручју Топле и Старога Града, стајало је 1772. године 242 житеља римокатоличке вјероисповјести. Будући да су насеље Савина, скупа са манастиром, и остали, претежни дио Топле који се простирао од Дреновика до Савине, пописивао скупа са Старим новским градом, то је овој ноти придодата једна биљешка која каже: „На 27: мађа – 1772 талијано ја Ђорђије Радич главар от Топле примих ове  булентине од ове ноте четрдесет и два №: 42 =;  Преносимо суме од три ноте  от соли у Топлу Нота Господина: Курата, има душа у све № 242 -; Нота од намастира Савина душа у све № 206; Нота од пахрођије с Топле душе у све № 654; Сума у све 1102- На 3 марча 1772 по грчански у Новом Презента ове ноте двије от Топле а једна и Савине у официо цивил од превјерне комунитади: од Топле државе Новске од фамилија и душа № 1102 =; Кнез Ђорђије Радић вароши от Топле; Јово Милановић канцалијер од комунитади.- Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд, 2003.

Ово је, дакле, однос бројног стања конфесија у доба дубоке млетачке управе, на  врхунцу  развитка млетачке администрације, у којој је, свакако,  католички контингент града поступно нарастао.

---

[1]               Јован Томић, Извјештаји (которског провидура Николе Ерика) о млетачком заузећу у Млетачкој Албанији, Црној Гори, Брдима и Херцеговини, са пописом тамошњег људства и стоке из 1692. године, Споменик LII, Београд, 1914,  82; Глигор Станојевић, Први катастар херцегновског краја из 1702. године, Гласник цетињских музеја VII, Цетиње, 1974.; Дејан Медаковић, Манастир Савина – Велика црква, ризница, рукописи, Београд, 1978, 13. Д. Медаковић у свом историјском прегледу каже да је помјерање ка Боки било велико, али нигдје није казао да је тиме измијењена етничка слика регије.

[2]               Епис. Никодим Милаш, Списи о историји Православне цркве у Далматинско-историјском владичанству од Х V до ХIХ вијека, књ. 1., Задар,  Типографија С. Артале, 1899, 396

[3]               Annonimus, Crkva katolička i vjeroizpovjedanje iztočno u Boki kotorskoj (Razsudba članka ,,Istorički pregled o provoslavnoj crkvi u Boki kotorskoj“ od Г. П. u Šematizmu pravoslav. eparhije Bokokotorske i Dubrov. za god. 1874.)  u Zagrebu 1875. /brzotiskom Dioničke tiskare/. Овдје је у питању преглед развитка Српске Православне Цркве који је исписао епископ Бококоторски и дубровачки Преосвећени Герасим (Петрановић). На страни 31., уз позивање на Ш. Љубића, изговара се тврдња да у Далмацији и Боки  није било до половине 18. вијека никакве вјере осим римокатоличке! Чини се ‘превид’ одигравања три рата, Кандијског и оба Морејска. Према потреби састављача. Састављач брише епископе признате од млетачког Сената и  конфесионално одређење већинског живља Боке, па и да нису, а јесу, имали своје правилне епископије. Ипак, овакве тврдње се прихватају уз дисертације задарског надбискупа Вићентија Змајевића 1720-1722. Lettera politico-morale di monsignore Vicenzo Antonio Zmajevich fu arhivescovo di Zara in Dalmatia scritta ad un suo fratello capitano nella flotta al servizio della s.r.m. di Pietro I. Il  Grande czar delle Russie. Tverdon, A sua eccellenza il signor conte Ottavio Trento, Vicenza 1778. Писмо написано у Котору 1713.

[4]               Fr. Radić, Opazke na Gjorgja Strat. monografiju ,,O prošlosti i neimarstvu B.K.“, Zagreb, Tiskom Dioničke tisakre, 1896 /Preštampano iz ,,Starohrvatske  prosvjete“/; Ђ. Стратимировић, О прошлости и неимарству Боке Которске, СКA Споменик XXVIII, Београд, 1895. Прилог Фr. Радића отвара могућност сезања у легенде и уводи инструмент конструисања легенде у сврху подупирања историографски неодбрањивих теза. Овдје се чини преседан па се чињеница скривања которских повеља српских владара брани легендом о помору града кугом уколико се отвори шкриња са повељама (страна 9). Када се Luigi Maschek обратио на бискупа Маркића код  издавања Manuale del regno di Dalmazia, не би ли му послао у Задар повеље или тачне преписе, кад му бискуп саопшти легенду, устрашен одустаде!   

[5]               Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд, 1989, 361. /прво издање Издавачка књижница А. Пајевића, Нови Сад, 1901./

[6]               Ibidem, 362, 363

[7]               Ibidem, 365

[8]               Никодим Милаш, Списи о историји Православне цркве у Далматинско–истријском владичанству XV до XIX вијека, књ. 1, Задар, 1894, 33, 356; Јован Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX vека, Српска Акад. Наука, посебна издања, књ. 155, Београд, 1970; Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII вијеку, Београд, 1984, 33, 34, 35; М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере о Србима 1622-1644, САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење, књ. ХХVI, Београд, 1986, 282; Душан Кашић, Отпор Марчанској унији Београд, 1986, 25.

[9]               Oвај римски бискуп је на Латеранском сабору 1215. године засновао установу познату као Инквизиција. Проглашено је начело да су папе божији намјесници на Земљи. Најприје се ова установа звала: Истраживање јеретичке изопачености, а касније: Света канцеларија. Сасвим је карактеристично за гледиште Римокатоличке цркве непосредно послије Француске револуције о неизбјежности и ,,божанском“ смислу ратова, оно што су изложили Јоseph de Maistre и Luj de Bonald (друга половина 18. и прва половина 19. вијека) у њиховом антииндивидуалистичком ставу о друштву. – Vojislav Stanovčić, Političke ideje i religija 2, Politea, Beograd, 1999, 213.   

[10]             Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград, 1958, 18, 19. Ваља темељито погледати продукцију питомаца папског Источног института. Krunoslav Draganović, Izvješća apostolskog vizitatora Petra Masarechia o prilikama katoličkog naroda u Bugarskoj, Srbiji, Slavoniji i Bosni g. 1623. i 1624., Starine JAZU, 39, Zagreb, 1938; Andrija Nikić, Franjevci – zaštitnici naših katolika pod osmanlijskom vlašću (do 1597): Tavelić, XXI, 1, 1981; Janko Šimrak, Sveta stolica i franjevci prema Pravoslavnoj crkvi u primorskim krajevima, Nova revija 1, 1930, 22-38; 2 (1930)...; J. Šimrak, Crkvena unija u sjevernoj Dalmaciji u XVII vijeku, Nova revija 3-4, Makarska, 1929.

[11]             Ibidem, 43

[12]             Ibidem,  8.

[13]             Zapisnik sa XIII redovne sjednice Skupštine opštine Herceg-Novi /nastavak, 5., 15. april 2002/

[14]             А. Соловјев, О потреби издавања српског дипломатара, Српска Акад. Наука, Историјски часопис – Орган Историјског института САН, књ. IV, (1953-1953) Београд, 1954.

[15]             С. Накићеновић, Бока – антропогеографска студија, Српска Краљевска Академија, Насеља српских земаља, књ. ХХ, Београд, 1913 (Штампано у Државној штампарији Краљевине Србије); репринт ЦИД, Подгорица, 1999.

[16]             Томо К. Поповић, Херцег-Нови /историјске биљешке/, Херцег-Нови, 1924.

[17]             М. Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у ХVII веку, изд. Свети Арх. Синод СПЦ, Београд, 1990, 151.

[18]             Ibidem, 151

[19]             Г. Комар, Почетак слома српскога, www.rastko.org.yu/rastko–bo/muzej. Пружен кратки поглед на главне механизме и резултат аустроугарске окупације средишњих српских земаља; такође: Г. Комар, Срби и комунизам прије комунизма, рад у припреми.

[20]             Љубитељ просвјештенија – Србско–далматински магазин (1836-1873); Зора далматинска (1844-1849); Дубровник, цвиет народног књижевства; Гласник далматински (1849-1866). Вјесници новог доба са снажним словено-српским печатом, окупљали широки круг сарадника, преводили стране књижевнике, остварили везе са европским књижевним стваралаштвом, саопштили основне истине о народносном и црквеном ходу главних српских земаља и ако у истовременом глорификовању прошлости наших окрајних покрајина. У Боки, Шематизам Православне епархије бококоторско-дубровачке и спичанске (1874-1912) /Задар – Дубровник – Котор/; Програм Царско-краљевског реалног Великог гимназија У Котору (1872/73 - 1913). У посједу аутора и рукописна библиографија чланака, прилога, књига на тему Бока Которска са 476 библиографских јединица коју је начинио пок. Јово Шпиров Секуловић. 

[21]             Г. Комар, Фалсификати у историографији о Херцег-Новом у Морејском рату, Видослов – Саборник Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, бр. 20,  манастир Тврдош, 2000, 129 -132.; као и низ текстова у дневној штампи Црне Горе: листови „Дан“, „Глас Црногораца“. Г. Комар, Потчињавање православаца /наслов редакције/, Бока 502, ХХV. Котор, 1995, 23: Г. Комар, Љубибратићи – епископи новски и митрополити далматински, Бока 511, ХХVI, Котор, 1996, 23; Г. Комар, Хрватска историографија о Боки Которској, Бока 517, ХХVI, Котор, 1996, 25; Г. Комар, Бокешке битке – Битка са Хусеин Топал пашом на Каменоме 1687. године, Бока 522, ХХVII, Котор, 1997, 22; Г. Комар, На прелому вјекова 17 и 18., Бока 537, ХХХVII, Koтор, 23; Г. Комар, Триста десет година од битке на Каменом, Бока 529/530, ХХ VIII, Котор, 1998, 31. Мјесечник „Бока“ је штампао доста значајних прилога који су скретали пажњу на историографске фалсификате о Боки. Лист је вјероватно због тога и укинут, односно, са замјењивањем главног уредника и распрофилисан и прекомпонован.    

[22]             Јован Ш. Секуловић, Раде М. Радовић, Нови, Херцег-Нови, 2002, 10, 11, 12  /приредио Г. Комар/. Ј. Секуловић пружа генезу хрватског круга у новском старом граду обухватањем фамилија које су овдје стајале 1942.

[23]             Pavao Butorac, Razvitak i ustroj peraške općine, Perast, Gospa od Škrpjela, 1998, 195, 196

[24]             Ibidem, 204

[25]             Г. Комар, Црква Полагање Ризе Пресвете Богородице у Бијелој, Бијела, љета Господњег 2000 – рукопис; Villa di Bianca / АХ, ПУМА 2. П. Шеровић, Бијела у Боки Которској, Споменик САН, CV, Београд, 1956, 182. Аутор помиње старе фамилије настањене у Вали.

[26]             АХ, ПУМА,  књ. 2

[27]             М. Милошевић и сар., Хајдуци у Боки Которској 1648-1718, Црногорска Академија Наука, Одјељење Друштвених наука, Историјски извори, књ. 4, Титоград, 1987, 35.

[28]             ibidem, 36

[29]             ibidem, 63

[30]             ibidem, 92

[31]             С. Накићеновић, Бока ..., 455

[32]             ibidem, 452

[33]             Др Г. Комар, Херцег-Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004. Пружене „Ноте од соли државе Новске“ kao прилог – интегрално.

[34]             М. Милошевић, ibidem, 262

[35]             С. Накићеновић, ibidem, 488

[36]             М. Милошевић, Прилике у Боки Которској током припрема за ослобађање Херцег-Новог од Турака (1684-1687), Историјски записи, 1, 1966, 34.

[37]               Г. Комар, Требесин код Херцег-Новог, Оглед о новској миграцији и селу, Херцег-Нови, 2003 /Архива Миливоја Секуловића; потпуни превод документа обезбиједила госпођа Анита Мажибрадић.

[38]             Веома је занимљиво како Доменико Мочениго, током 1684. године, у вријеме када већ увелике теку ратна дејства у Далмацији, извјештава Владу о Србима: „На задарској, шибенској, трогирској и сплитској територији живи три врсте Морлака: Стари Поданици; Поданици који су се доселили за време прошлог рата и Поданици који су се доселили за време садашњих немира. Има их око четрдесет хиљада; двадесет осам хиљада првих и других, а дванаест хиљада последњих...“ – М. Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку, Београд, 1990, 67.

[39]             „У нас кнеза Вулине и кнеза Милоша Радовића и осталије Криво-шијана господину капетану перашкоме и кнезу Ивану з Глоговца по а потом што нас зовете да дођемо у провидура ми доћи не смијемо ода зла што се говори на права Бога вичу ови Драчевичани проз Ца/р/ногорце...“ Писмо поводом неког хапшења. – Г. Комар, Ћирилска документа Млетачког архива у Херцег-Новом и ћирилска документа манастира Савина – 18. вијек, Музеј Херцеговине, Херцег-Нови, 1998, 344.

[40]             Ј. Šimrak, Pavao Zorčić, Marčanski vladika, Zagreb, 1933.

[41]             Žumberački krijes, Kalendar, 1990, izd.: Žumberački vikarijat, Kršćanska sadašnjost, 5. Н. Живковић (превод и предговор дјелу) Јохан Хајнрик Швикер, Хисторија унијаћења Срба у Жумберку, Крагујевац, 1991, 5.    

[42]             Н. Живковић, ibidem, 7

[43]             Душан Кашић, Отпор Марчанској унији, Београд, 1986, 18, 19.

[44]             М. Јачов, Документи Тајног ватиканског архива ХVI-ХVIII века, Српска Академија Наука, Београд, 1983. М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима (1622-1644) Српска Академија Наука, Београд, 1986.

[45]             Ј. Радоњић, Римска курија и јужнословенске земље од ХVI до ХIХ века, Београд, 1950.

[46]             „Нота од Мокрин/а/ од земље која није под децимом. У Миљевић канап и по држи Јово Бјелановић. Рајкова долина држи Јово Косић биће кварта – 3. У Голубиници близу Жабице што држи Петко Лепетић биће по канпа. У Пониквам код моста канап чаира држи Стоја Ђурђевићу добро и Крчевине што држе Мандићи Ластва иснад Мокрина од Добре до границе турске у томе је узео сердар Милош кнез Јован Шпадић и неколико стариника...“ –  Г. Комар, Ћирилска документа Млетачког архива у Херцег-Новом /политичко – управи списи/ и документа манастира Савина – 18. вијек, Херцег-Нови, 1998, 348 Наредба дужда од 14. јула 1718. почиње ријечима: „Ко за старе подложнике од државе, колико за оне што су се најзадњије предали под нашим господованијем...“ У овој наредби Дужд обећава да ће држава подстицати враћање житеља Драчевице кућама! – ibidem, 20. Ни у ком случају се не може  вјеровати да је Други морејски рат изазвао одлив Драчевићана ка Херцеговини. Осим тога, сам провидур Корнер у наредби за формирање катастра инсистира на вођењу рачуна о стариницима. Што пише провидур у извјештају од 29. октобра 1687? То је најважнији Корнеров извјештај за сагледавање економских  прилика, намјера нових власти и перспективе сређивања основног питања: питања аграрних односа. „Свим силама се трудим да наведем људе да станују у селима у овој околини која је сасвим пуста зато што су је напустиле оне породице које су се у време напада повукле и расуле по земљи. Остале су породице које су Турци приморали да се затворе у варош и унутар тврђаве и оно мало њих што се склонило дубље у залив.“ Дакле, провидур свједочи присуство српских породица. То је јасно. Осим тога раздваја контингент, па каже да стоји дио становништва који се склонио дубље у залив. Дакле, то је мали дио! (С. Мусић, Извјештаји генералног провидура Далмације и Албаније Корнера о заузимању Херцег-Новог 1687. године, Херцег-Нови, 1988, 117 – латиница). Осим тога, у истоме извјештају каже: „... даћу да се уради тачан катастар који ће бити заснован на неком предмету активности, тако да ће у њему бити описана сва добра. То ће ми омогућити да их разлучим у три различите врсте, а то су: прво, добра која су припадала Турцима; друго: добра која су припадала Морлацима; треће, необрађено земљиште.“ (Ibidem, 119). Чак и ако не би располагали оваквим свједочењима, осврнимо се на писмо православне Далмације и Боке средишњој власти у Млецима из 1759., када губе и епископа Симеона, па казују: „...Знајући да смо и од прије имали своје врховне пастире и надгледнике, као покојну пресвјетлу и пречасну господу Никодима Бусовића, Саватију и Стевана Љубибратића, а и прије њих, кад је Далмација и херцегновска крајина била под турским тирјанством, никада нијесмо били без својега врховног пастира и надгледника;“ – Н. Милаш, Списи..., 370, 371  

[47]             Архива Миливоја Секуловића

[48]             Кроз читав 17. вијек српско становништво чини већински дио нахије Драчевица. Да погледамо шта каже извјештај  марканско-требињског бискупа Амброзија Гоце о његовој бискупији: „...te Castrum Novum in quo sunt duodecim domus Catholicorum...“, дакле, у 1610. години, у Новоме стоји дванаест католичких породица, наравно, бискуп не каже: хрватских. – M. Јачов, Списи Конгрегације..., 1. Которски бискуп Вићентије Бућа пише 17. новембра 1629. Конгрегацији: „У градовима Херцег-Нови и Рисан и околним мјестима, гдје осим Турака и шизматика, живи више од 50  католика...“ – М. Јачов, Списи Конгрегације..., 282. Фратар Санто из Сплита извјештава о становништву Каменога, Требесина и Брајовића да је сво српско, а такође, и о стању у Ублима: „In Uble vi sono case numero 15, et anime numero 100 tutto sismatici.“ – ibidem, 284.

[49]             Пуне три године тече пустошење околине новске тврђаве. Од часа када су Млечани узели Рисан и Кумбор (1684/85). Сачувани су државни извјештаји о тим догађајима који јасно говоре да није постојала ни најмања шанса да се новски Срби задрже у својим селима. Најприје, Извјештај из 1684. године који каже да су Млечани доспјели до новске пјаце, да се одиграо озбиљан окршај у којему су чак заробљени заповједник Рисна и неки нећак паше од Посовије (?) за које је нуђенa висока откупнина. Каже се, такође, у извјештају, да је попаљен сав простор до Рисна – „Nvova, e vera Relatione Della vittoria оttenuta dall' Armi Venetiane sotto la Piazza di Castel nuovo… In Napoli, Per Francesco Benzi. 1684, con licenza de' Superiori.“ Oвдје ћемо поменути само још један извјештај који наши завичајни аутори нису видјели. Он говори о великоме нападу на Нови 1685. године. У овоме догађају тешко је поражен турски гарнизон који је искорачио из Новога да одбије притисак на предио код града који се назива Terra di Zatttina. Главни протагонисти са млетачке стрaне били су заступник Микели и конте Енеа Рипето – „Nvova, e distinta RELATIONE Della segnalata Vittoria ottenuta dall' Armi della Serenissima REPUBLICA DI VENETIA Sotto il comando dell' illustriss. & Eccelletiss. Sig. COMMISSARIO MICHELI, E l' Illusstris. Sig. Conte ENEA REPETA sargente maggiore di battaglia, Con hauer ragliato a pezzi circa 1200. Turchi, conl' incendio di diuersi Villigi. Venuta da Venetia li 27. Aprile 1685. Venetia, Parma, & in Piacenza nella Stampa Ducale di Gio, Bazachi, con licenza de Superiori.“ Значајан је и дневник непознатог састављача: Venezia, Museo Correr, MSS Cod. Morosini, № 473 . G. Stanojevic, Dalmacija u doba Morejskog rata 1684-1699, Beograd, 1962, 81. 

[50]             J. Ђорђевић, Нахије Драчевица и Риђани средином ХVI века, изд. Задужбина Андрејевић, Београд, 1997.

[51]             Г. Комар, Ћирилска документа...,  43, 312, 313, 314, 315, 316, 320, 321, 322, 324, 334, 336 /низ писама Рисанске комунитади провидуру, као и турских угледника Требиња провидуру, са конца 18. вијека/; Г. Комар, Књига попа Филипа Костића, Бока 23, Херцег-Нови, 2003.

[52]             Србско-далматински магазин – љубитељ просвјете и народног језика за године 1854-1859, књ. 18, Беч, 1859 /издао на свијет Георгије Николајевић/, гл.V. Љетопис Правосл. Цркве у Далмацији, 1. О правосл. – Далм. Епископима, 153, 154. Аутор наводи епископа бококоторског Максима средином 17. вијека, као и епис. Теодосију у Морејском рату, и то сасвим одређено – за Боку Которску! Сви подаци из млетачких извјештаја за Морејског рата /изд. F. Onganije/, извори оца Сава Накићеновића сагласују се у питању присуства приморског владике Исаије (Лакетића) 1695. у Новоме.

[53]             Federico Nichichevich, La prima chiesa cattolica in Castel Nuovo Bocche di Cattaro, (Египат?), 1885.  О овој књизи се зна захваљујући раду Тома Крстова Поповића јер је католички парох Херцег-Новога за потребе његове хронике уступао књигу. Из пописа наслова из конфисковане библиотеке Ђоновића види се да је библиотека Ђоновића чувала и ово дјело. Мора се водити рачуна и о остацима цркве Светог Архиђакона Стефана на Доњем градском тргу чији су остаци, са гробљем, лежали окружени ансамблом репрезентативних државних зграда, а такође, и новосаграђених римокатоличких цркава у Новоме.