Ирена Карпа

Снови Јерихона

Нешто је зауставило моје ноге. Мора да нисам ни стигао до зелене бакарне капије са натписом "УКРАСТИ". Нисам знао у шта су ми се заглибила стопала. Само сам стајао и маштао о томе да барем очи знају да лете. Онда би се претвориле у две плаве птице и оставиле ме, слепог и смешног, у блату. А у сусрет су ми ишли људи. Њихове очи растрчале су се на све стране и нису могле да виде оно што је пред њима. Нисам имао снаге да их гледам, тим пре што их је било тако много и што су ми ишли право у сусрет. Ишли су иза градских зидина, носећи у рукама тешки терет. Поново сам помислио на капију "УКРАСТИ". Сачувај ме, Боже, овог неопходног греха. Обазривост моју опрости и начини у мени Покрет твој, Боже. Тако сам стајао и тако сам мислио, а сунце је у међувремену још јаче пржило моје тело. И плашио сам се да сам већ кренуо натраг, да сам урастао у земљу да постанем земља. И људи су свеједнако ишли. И ругало ми се оно што су имали међу очима, али њихове руке нису досезале до мене. Сви ти људи били су светлопути и уредно обучени, а ја сам пак црнео, и рухо се распадало на мени. И онда, у једном тренутку, опазио сам старца, заогрнутог облацима песка. Био је, као и ја, потпуно црн и сувоњав. Или ми се то можда причинило, јер је старац био тамо далеко, код самих градских зидина. Знао сам да ме старац посматра, мада нисам видео ни где му је глава. За неки минут знао сам већ његово име и где су била његова деца. Старац је имао дугачке руке и њима је исписивао знакове на песку. После је у те знакове стављао птичји измет и правио ђердан. Знао сам, чини ми се целог живота, да ћу, појевши те ђинђуве, моћи да наставим свој пут у град. Али старац их је продавао само младим девојкама. Онда, само за трен, све је испуњавала љубав, али девојке би веома брзо постајале мајке, и њихове груди би се наливале тешким млеком. Светла љубав је умирала. Заплакао сам и проклео старца. Или сам га, можда, благословио. Јер је управо он давао граду нови нараштај. Цртао је искушења на телима и уливао јефтине душе. Стари је знао све о мом детету. Оно је умрло трипут, као и жена која га је родила. Спалили су ми кућу и косу на мојој глави. Нисам плакао. Само нисам више причао, ни са ким. Старац на хоризонту није се померао с места. Нисам ни ја. Били смо на супротним крајевима исте даске. Онда сам се зацерекао. Али сам се одмах загрцнуо од песка и заћутао да се не угушим. А старац је почео да прилази ближе. Моје ноге су тонуле у блато све дубље, али ми је било свеједно. Догоревао сам. Стари је држао леву руку у џепу, а десном је нешто показивао небу. Оно је тихано клокотало и витлало облацима пратећи старчеве прсте. Изненада је уперио прстовет у мом правцу, и облаци су одмах запосели моју главу. Било ми је тешко да дишем и убрзо сам задремао. Нико ме није будио, пробудио сам се сам са доласком ноћи. Није више било ни облака, ни старца. Нешто храпаво котрљало се мојим прсима. Био је то дедов ђердан. Смакнуо сам и загризао једну ђинђуву. Гадно је смрдела и имала киселкаст укус. "Ако ово оставим - умрећу". И почео сам полагано да жваћем ђердан. И поново сам пропао негде под сан: телом је прошао грч и видео сам црвено.

Био сам жена. Блудница, као и већина оних што носе злато и драгуље у коврџама. Не, био сам вештица која је, доневши вечеру, забављала госта бизарним сликама на дну тањира, олизаног њеним отровним језиком. То је био сигурно мој први поход у туђе земље и столећа, јер сам на сребру тог тањира видео сасвим незнану историју... Чуо сам уздахе Словенки које су обљубљивали Варјази, видео сам поцепану одећу на њиховим грудима, осећао мирис и укус зноја на бедрима. Пипао сам врелу крв људи који су до малопре живели, а сад су се спремали да хране црве... Купао сам туђу децу у мирисној води и носио је на жртвеник, пут до којег сам одмах заборављао... Бежао сам од стрела и пентрао се на зидине непознате тврђаве чије је име З. И све сам то радио истовремено: умирао, подавао се, убијао и сањао о убиству или обљубљивању. Уосталом, било ми је свеједно - равнодушно сам брисао сребрни тањир својом косом, мада сам криомице вирио хоће ли блеснути у огледалу лукаво око проклетог старца...

Кад сам се пробудио, лежао сам на ивици пешчане урвине, лицем према сланој води. Да ли је то било море од мог зноја, или од сукрвице оних сличних мени, или пак од суза чедних девојака - не знам. Глава ми је почела да претеже на страну уставе, већ сам био, чини се, напола од главе, напола од трупа, када ме је неко цимнуо отпозади. Био је то дивљи јарац, или коза, која ме је заменила са презрелом травом. Рекао сам јој да сам црв - и она ми је спасла зивот. А ја нисам прождерао њену отаву... То је било ујутру, и јутро је било зелено.

Бог није био задовољан тим бројем. Ђаво га је стављао на свој рачвасти језик и чешкао непце. Церекао се од тог шкакљања тако снажно да је његов стомак постао џиновска маљава кугла, и он је узлетао малтене до самог Бога. Бог је тражио свој број два, али два је већ припадао Ђаволу, и он нипошто није хтео да га испљуне. А без броја два није се могао направити трећи дан који би утешио Бога. И онда је Бог послао Ђаволу сан о Жени која је седела испод дрвета. Ђаво је нагазио на сопствено искушење и навалио да љуби Жену. Није ни опазио како је испустио своје два у њена уста. А кад је схватио да је изгубио своју играчку, више није могао да разлучи где је била Жена, а где је био он сам. Док је очајан трчао од једног огледала до другог, Жена (а име јој је Софија) отишла је ћутке код Бога. Он је тада управо спавао, створивши још једну јединицу за следећи број. Жена га није будила, само је ставила два са обе стране једног. Бог се пробудио и био је задовољан. Ђаво је проклео Жену и отад је наумио да јој се освети. Жена је отворила очи и отишла од њих, не окрећући се.

...Имао сам жену коју сам волео, или мушкарца који је волео мене и кога сам ја такође волела. Свеједно. Ионако сам то заобишао у луку. И тек сада, кад сам већ стар и сед, а моје руке подсећају на земљу, у зимским ноћима осећам укус својих сланих суза. Онда излазим из колибе и вичем у шуму њено име. Али се на њега не одазива чак ни дивљач, и шума постаје нема као гробље, баш као те године, које сам провео након њене смрти. Мада, можда ми се и њена смрт само причинила. Једне ноћи сам једноставно устао и кренуо од наше куће, чак ни не додирнувши њено тело које је лежало поред мене у кревету. Не знам, можда је спавала. А можда је то дисао наш пас иза зида, или је ветар тихано њихао завесе на прозорима који су гледали на исток.

Петог дана, у четвртак, сустигао ме је пас. Помиловао сам његову црну главу и, ужаснут, напипао малене рошчиће. Онда је пас погледао у саму дубину мог бића и тужно се повукао у шуму. Отад се ноћима чује његово завијање - и то је једини знак да сам раније већ живео.

...Полако је почео да ме затрпава песак. Тако тежак, као снег. Било ми је свеједно шта се дешава около: нисам отварао очи скоро седмицу. Чини се да су се оне окренуле на другу страну. Да, баш на другу страну, јер сам зачуђено посматрао топле водопаде своје живе крви... И ваљда због тога ми се причуо плач детета које је стално понављало: БЕЛООКИ... Тај плач је прерастао у непрестани врисак, крик, урлик - Боже драги, има ли ишта страшније од тога? Нисам рађао децу, само сам убијао туђу: у рату - непријатељске војнике, на друмовима - младе разбојнике. Увек сам био старији од свих њих, а дно моје старости обложено је сном - жутим, помало горким сном са мирисом сумпора. Не знам, можда је сумпор изјео моју младост и страх. О, да, да! Нисам ја онај што се боји дечјег плача. Неће изроди да ме уплаше... И, на крају крајева, није ми ни било суђено да им дарујем љубав.

...Ако је одговор "да", онда ми плетите црне одежде!...

...Зашто, зашто не остављаш за собом барем заметак детета?

...Буди, живи, и нека одумре моја утроба - волећу тебе...

...Да, да, то је срећа - волим, и ти... и читав свет зна шта да учини за мене. Ћути! То знам Ја. И зна Бог. А ти?..

...Црна завеса мало се померила, иза ње вири око и прилично дуго кружи по гледаоцима. Лети нечија стрела. Око се брзо склања. Стрела погађа твоје срце. А ти си само зашивала ту стару завесу...

- Не, не, не! Још једном не...

- Ко је тамо? Љубави, то је Вештица! Узми пушку!

Како си лепа. Косу је тек дотакла седина... Ма не, то је будалаштина - па ти имаш скроз црну косу, те твоје плетенице одсечене туђинским мачем...Твоје усне једва подрхтавају, а обрве на белом челу молећиво су уздигнуте. Вештица некако успева да те зграби за руку.

- Љубави, брже! - вичеш ти. О, већ видим гримизне капљице на твојој кожи. Ти се отимаш, с рамена ти пада крајичак мараме. Не, ево пада све, скроз. Ти си нага. И Вештица без даха посматра твоје тело. Ти заћутиш и она мирно улази у кућу. Стојите сучелице, а ја седим и не могу да мрднем - све, баш све ми се укочило. Само се чује како твоја коса шушка од Вештичјег даха и како хучи крв у Вештици. То је моја крв, твоја крв, крв наше куће, и ево сва та крв заједно бежи ка твојим ногама, пење се твојим ногама, стиже до твог међуножја, ти беспомоћно јецаш, Вештица тешко дише, мени цуре пљувачка, сперма, сузе, крв наставља да се пење уз стомак, већ досеже твоје уплашене груди... Не! Само не грло, само не усне! Ја полетим ка теби, провлачим се кроз Вештицу, силујем је, кидајући са ње сиве прње заједно са кожом, трчим ка теби, али ти си тако далеко. Ти већ ћутиш и ваљда се смешиш унутра. Ти си ТАКО волела. А ја? Ја, знаш, највише сам волео твоје очи. Влажне и зелене - ево их већ на моме длану. Тако ћеш видети небо и мене, јер си ме волела.

- Во-ле-ла!- причињава ми се отегнуто. Не окрећем се, јер знам чији је ово глас. Грлим твоје мртво наго тело и носим га доле, код реке. Очи ћу, међутим, да прогутам, ко зна шта ће им се десити док се вратим...

Ето. Плови, љубави, низ реку. Рибе су исто тако жељне твоје пути као што си ти била жељна моје. Збогом! И ја се полако враћам у кућу. Гледам само небо, и од тога у души постаје влажно и зелено. Влажно и зелено... На прагу сам, влажно и зелено, Боже, како сам се ја уморио, влажно и зелено, већ је ноћ или тешко свитање, влажно и зелено, врели дах жене, влажно и... рука је дубоко у њој, скроз. Она се смеје, ова Вештица, она се смеје, ова вулва! А-а-а!!! Она...Влажно и зелено! Не, пусти ме! Пече! Не!!!

Влажно. Зелено. Равно-мерно. Ја се разбијам о брегове њене пути и мене нимало не чуди где сам ставио кожу коју сам скинуо са Вештице. О, како врућ дах! Кад сам био мали, бака ми је причала како гуштери мењају кожу... Готово је, Вештице, мрзим те! - шчепам је за главу и нагло заврнем. Ни крика... Између прстију под мојим дахом тихо шушка коса, одсечена мачем туђина.

01.02.02.

Ноћу је долазио мој мртворођени брат и рашчешљавао ми плетенице. Поливала сам његово наго тело водом и оно је од тога расло, бујало. Све док није био моје величине. Плашио се кише и свако мало је неспокојно гледао у црно-смеђе небо. Замолила сам га да ми не трза косу. Онда је скупио ишчупане власи и појео их. Црно тело је на тренутак облила црвена светлост. Покушала сам да прочитам плетиво од моје косе у његовом стомаку, али све је угасло за трен. "Збогом, брате, јури на други крај дубраве. Тамо већ чекају дугоноге звери." "Нису то звери - тужно је рекао и пољубио ме у очи. - То су твоје птице. Тебе чекају." - "Није тако! - вриснула сам. - Није тако, и ти то знаш. Упамти ово добро, драги мој: не бојим се самоће, и можеш да умиреш са рођењем сваког новог чеда. Мог чеда"... Али он је зајецао и почео да копни. Још сам га држала за рамена и пиљила дубоко у његове очи, а брат је већ бежао, остављајући на мојим прстима само прозирни миришљави траг. Пецкао је кожу. Пољубила сам (тако ми се учинило) брата у уста, али јецање није престало. Оно ме је већ обигравало, крадући ваздух и земљу. Нити дубрава, нити језеро нису очекивали да ће с последњим пољупцем мог брата постати суво мртворођено камење. Камење које ће умирати 2000 година, чекајући капи крви нашег чеда, мог и братовљевог...

31.01.02.

*

О, да. Чини се, био сам син једне жене која је умрла зачуђена мојим рођењем. Мога оца људи су или сматрали мртвим, или су брже-боље одлазили од мене кад бих питао за њега.

А једнога дана покушавали су да ме пробуде. Био је то чудан човек старих очију и младог, мада помало посеченог тела. Дуго је ћутао и само је вруће дисао, згревајући ми очи. Нисам знао зашто то чини. Тек трећег или четвртог дана, када сам одједном видео нешто што никад није било моје (нити је могло да буде), схватио сам да ми је човек поверавао своје бреме. Свој сан о стенама на којима сам био тек знак свог настанка за стотину година. Тада тај човек највероватније није ни знао о томе, просто је побегао однекуд, шта ли... Не знам. Не зна ни он. Чини ми се, урадио је нешто страшно...

*

...И онда је засадио око себе жуто жалосно цвеће које је престајало да плаче само на један сат пре заласка сунца и на један сат пре свитања. Те латице никад се нису њихале на ветру. Ни он није затварао очи, чекајући док из њих не кане последња суза. Све до тог дана...

Стрпљиво је бројао ожиљке на свом телу, марљиво га засецајући изнова и изнова, исписујући на кожи или руне, или хијероглифе. Сваког јутра јурио је ка стени да провери да ли је постао бар мало сличнији цртежима који су били на њој. У исто доба дана ка стени би дотрчали дивљи коњи да се напију воде из ње. Јер су се добро сећали, да је стена - море које се усправило. Коњи су имали седе камене сапи и солане гриве, избледеле од степског сунца. Он је стајао испод стене и није могао ни да се диви, ни да се упозна са тим коњима. Понекад је желео да их упуца, али исто тако није имао ни воље да тражи стару пушку, сакривену у близини, у истој стени. Понекад му је падало на памет да су коњи - девојке у сивим хаљинама које су дошле овамо да походе мртве веренике. И онда им је певао свадбене песме. А ноћу се молио. Или је бунцао. Дубио је зубима у сувој земљи велики крст, полако гутајући каменчиће са песком. Надао се да ће пре зиме завршити свој посао, а онда, изгризавши сличан крст са друге стране стене, засути онај први земљом, узетом са места оног другог. А онда почети све испочетка, поново јести земљу и молити се, све док буде зуба и ропца у грлу. И још сивих коња са соланим гривама што долазе код стене као на покајање, на појило.

*

Седео сам седми дан и већ коју седмицу сатирао тај седми дан у прах. Јер ме је било страх од тог седмог дана као од мог старог броја или боје, коју сам заборавио. Притискивао сам прстима капке, мењао руке, наизменично једном сатирући дане, а другом плашећи сан. Дани и ноћи су надолазили здесна и слева, нудећи се као нападне дроље. Чекао сам не знам шта, привиђала ми се нека љубав, сто му ничега, запоседали су ме степски духови који су изигравали шумске... У једном трену поседали су на моју руку - по неколико хиљада на сваки прст - и нагло ми је ишчупали из очију...

Прешао сам неколико граница. Све су биле од мириса. Мирис прженог јела, мирис поквареног јела, мирис промаје и прашине, мирис влажних зидова, мирис мириса међе, твој мирис. Тачније, мирис оног биља које си ми донела и гурнула међу моје ствари. 67. Читава хрпа дроњака, измешана са твојим биљем. Још си рекла да је то чај. Чудно је што размишљам у окончаном времену. Јер живиш са мном у истој кући, и доћи ћеш чим кашљуцнем или се немирно покренем. Доћи ћеш, ђаво да те носи, и распитиваћеш се шта је то мојим устима, грлу, даху, зноју, уду... Шта је? Ништа, драга, воли се са својим чајем. Он је скроз зелен, као твоје међуножје. Ништа, драга. Просто чекам да одеш. Да престанеш да врело дишеш на мене и да поново видим савршено белу таваницу уместо пора на твоме зајапуреном лицу. О да - ово је љубав. Ово је то што се јавља у соби секунд пре твог доласка. Ово је то што остаје као киселкасти мирис пљувачке на мојим образима после твог пољупца. До ђавола, чак не могу да обришем ту љубав, ти си ми због нечега везала руке. Тескобно ми је, тескобно!!! И вруће. И, до врага, идиотски је светло под овом таваницом и бременом мириса. Сасвим светло. Скроз светло. Мени је овде скроз другачије него што је било у твојој утроби, мајко.

Чекао сам осми. Чекао сам духове воде чија имена нисам био кадар ни да изговорим. Били су то духови без пола и без очију, само су имали врло добре уши и језике који су сиктали у тами: "хиси-веси" - очекивао сам да чујем. Да онако дођу и тихо посисају моју душу, да више не морам сањати о једном или о једној од њих. Нисам је познавао, само сам мислио да пред смрт морам да се напијем из њених груди, јер их је имала осам. Веси-Хиси је испирала косу у једном језеру усред шуме, и тамо бих требало да кренем, трагом сиктања. Али сваки пут чим бих се усправио, дотрчао би мирис тог старца и спутао ми ноге. Моје очи више нису нимало болеле, само што ми више нису биле потребне. Па и језик канда такође - већ сам, у материну, заборавио да говорим, а само сам мислио некако чудно, на тек-малчице-сличном мом бившем језику. Хиијјјииси Виијјјииси. "Идеш ли ти напокон?" - "Ма идем... Можда си то ти, курвештијо, одсјекла ми глас да могу једино сиктат? - Она ми издалека показује своје благо, а дједо ме смрадом хвата за ноге. "Стога имаш, курветино, злато што смрди на говно". Бурим на дједов ланац и трком у шумицу. И сикћем ли сикћем! Већ сам тим сиктањем цијелу душу из себе издуво. А кад сам хтио викнут - нисам мого. Наслоно сам се био на смреку и видим да њено коријење сиса зденац, а сама смрека нешто ми сикће. Онда сам сјецно њен комадић - а она врисне и крвцом се облије. Онда сам си одсјеко прст на лијевој руци. И омах сам урликно, сјетих се како се урличе. Ондак сам јој хтио одсјећи коријен, а она стаде да ме куми! "Јао, мили, немој да ме дираш - даћу ти да ме посисаш, и имаћеш ме три пута. Само што ћеш умријет кад буде четврти пут - такав су ти број донијели јутрос. Тај је дједо хтио да те још мучи, ал' си мудро поступио што си се избурио на њега. Те ће ти дједо бити до краја твог живота жуто, а ја - зелено, као што су моја утроба и плетенице. Ти ћеш пак бити црвено, јер ти је то мушка основа, и није само твоја, већ свих мушкијех што су имали женско у кревету". И преметне се та смрека у дјевојче, тако лијепо да га нијесам мого гледат очима. Мого сам га једино пипат. Напипо сам онда на њој чак осам сиса и крено да их сишем. И запала је у шуми ноћ, и имао сам је први пут. То сјеме што би у мени она даде змијама и гуштерима, да га поједу. Сисо сам је и чуо како она од тога сикће. Постало је вруће у шуми, и имо сам је други пут. Тад је Веси-Хиси скупила моје сјеме и подијелила ћуковима. Чуо сам то, ништа нисам видио, јер сам наставио да сишем њене дојке. И ондак се шума стресла, и ушао сам у њу по трећи пут. Јаој, дуго није хтјела да ме пусти из себе, већ сам мислио да ће ми коријен сагорјет у њеној утроби. Ал' гвирно сам и видим да је моје сјеме кренуло јој из рупа гдје би требала имат очи. Онда га је сама појела и пала као мртва. Увати ме страх да се неће остварит она њена враџбина, да ћу ипак морат да се потуцам свијетом са дједом. Заплаках и кренух из шуме. Ишао сам и урлао, и полако сам се присјећао свог језика, почињао сам да нешто певушим и заборављао сам можда једино последњу реч. Тако сам се нашао код језера, насред којег је пливало нешто црно и поцепано, а заударало је тако да је трава у близини воде пожутела. Пришао сам ближе и препознао старчеве прње - оне у којима је стајао код зидина неког града са капијом УКРАСТИ. Онда сам схватио да треба да украдем те дроњке баш сада, и скочио сам наглавачке у воду. И онда сам имао Веси-Хиси четврти пут. Давио сам се у њеној ужареној пути, али сам ипак покушавао да се дочепам прња, јер сам морао да их украдем да не останем заувек у зеленој Веси-Хиси. Љубила ме је и уједала за врат. Обузео ме је такав страх да сам почео да лижем сопствени стомак. Једног тренутка учинило ми се да сам надувен као жаба, коју деца муче, гурајући јој сламчицу у задак. Већ сам се спремио на то да ће моја снага пући и разлетети се у парампарчад, али онда сам се једноставно усрао. Између свега тога што је испловило на површину били су неки стари папири и лажни новци, била је коса моје деце и комадић мртвачког покрова којим сам некад огрнуо своју мртву драгу. Били су тамо перца непознатих птица и зуб мога пса, била су тамо такође слова из проклетства Веси-Хиси. Одједном сам запазио нешто мало и округло што се брзо пробијало између других ствари према дедовим прњама. Зграбио сам га и не погледавши гурнуо у уста. И одмах сам препознао укус старчеве ђинђуве. Веси-Хиси је бесно засиктала, скаменила се и распала напола. Под њеном умрлом пути-водом на самој бакарној земљи открио сам хиљадугодишње натписе и глинене маске са лица људи који одавно нису живи. Ходао сам и гледао у те маске, док нисам угледао себе. Онда сам залегао лицем у бакарну земљу. Сместио сам своју главу у оно, само моје, удубљење и престао да дишем.

*

Јерусалим је стајао, није се померао. Само је некуд нестала капија са натписом "УКРАСТИ". Био сам дошао овамо због ње, али сад се више не сећам зашто ми је требала. Јерусалим се није померао. Зато сам сада - о, Боже - могао да ходам ја. Гледајући само на ивице кровова, на њихову границу са небом, полагано сам кренуо према граду, а на неколико стотина корака мирно ме је чекао мој стари учитељ - светац чије је име Јекам'ам.

Кијев, 27.02.02.

Objavljeno u: Polja. - 2007 - Br.445. - S. 56-62.