Даница Диковић–Ћургуз

Будизам и хришћанство (поводом објављивања сабраних дела дела Владете Јеротића)

Недавно објављено прво коло сабраних дела академика Владете Јеротића, заједнички подухват издавачких кућа Арс Либри и Невен, представља, заиста, изузетан културни догађај. Првих дванаест књига тематски уједињује религија , а планира се објављивање још два кола, са темом медицине и књижевности. Све је то збир „богочежњивог промишљања једног од наших најугледнијих психијатара и религиозних мислилаца, која се отварају пред нашим духовним хоризонтима, пре свега као трагање за смислом у свеколиком човековом постојању и у савременом егзистенцијалном заокружењу“ – речи су академика Светозара Кољевића.

Од поменутих дванаест, посебно ћу се задржати на књизи „Будизам и хришћанство“, из најмање два разлога. Први је што она, на специфичан начин, успоставља дијалог између Истока и Запада, који није актуелан само данас. Многи велики умови су се бавили овом темом. Тако је, највећи православни мислилац св. Николај Велимировић рекао: „Запад је у конвулзији, Исток у резигнацији. Запад неуморно уређује спољашње ствари, док унутрашње једна за другом ишчезавају. Исток неуморно култивише унутрашње вредности, док спољашње падају и пропадају.“ А Рабиндранат Тагоре , у свом познатом писму из 1926. године пише: „Исток и Запад ће се или заједно спасти, или заједно пропасти”.

Други разлог је – лични доживљај. Живећи неколико година у Азији, и пропутовавши њен већи део, имала сам и свој лични, блиски сусрет са будизмом, у лику будистичког свештеника, bhikhua – а, посебно, слушала разна тумачења о будизму, реинкарнацији, али и легенде о Буди и његовом просветљењу. И сретала често један карактеристичан осмех који је говорио: Ја тебе разумем, а да ли ти можеш мене?

Учвршћивање сопствене вере

У предговору књизи „Будизам и хришћанство“ академик Владета Јеротић поставља реторичко питање: откуд му жеља и потреба да у позним годинама живота објави књигу о будизму. Најпре је то била интимна потреба да проговори о свом пријатељу из младости, професору, академику Милошу Радојчићу и философу, будисти Чедомилу Вељачићу, и да се и једном, и другом религиозном мислиоцу захвали за учвршћивање сопствене православне хришћанске вере, уз пуно поштовање (местимично и дивљење) према другим светским религијама (у првом реду азијским, будизму , који – ето – траје већ две и по хиљаде година).

У првом делу књиге „О Буди и будизму“ Милош Радојчић , поред многих изузетно вредних чињеница, истиче Будино пророштво, „ако је стварно Будино“ да ће отприлике у ово време његова наука бити невидљива. И закључује: „Није ли та невидљивост знак доласка моћнијег Светла, које засењује саму Будину науку, или се ова сједињује са Њим, Великим – Другим доласком Христовим?

Вредност ових Радојчевићевих размишљања о односу будизма и хришћанства је утолико већа, што је он овде изложио схватања са самог извора Будиног проповедања, које се тако сјајно сачувало тамо, на острву Ланки (Цејлону). Истина, понешто је теже читљиво, због потребе да се садржај доживи.

Други део књиге су „Писма Чедомила Вељачића Владети Јеротићу (1978-1982 )“. На почетку Вељачић каже: „Мој „модел“ је најсугестивније изразио Бергсон…“ А затим, бергсоновски, интерпретира свој изворни доживљај, који га је, једног дана, правим и чистим путем одвео на Цејлон. Док је пио чај, руку коју је приносио устима (на тераси своје собе у хотелу Раникету, на јужним обронцима Хималаја) зауставила је мисао: „А шта ја сад радим овде као да сам пао с крушке и осетио неугодност пада.“

Вељачић говори о темама које изазивају највише интересовања, и највише контроверзи. О нирвана без остатка, коју је Буда доживео под bodhi дрветом, каже: како се ватра и жеђ живота вечно преносе (самсара), логички је могућно замислити једино утрнуће појединог пламена насталог из поједине варнице. (А Радојчић пружа слику тамне позоришне сале, одакле човек износи утиске са представе).

О реинкарнацији Вељачић пише: „Ми смо наследници својих претходних бивања, но ми смо такође творци сопствене будућности која је пред нама. Добре намере воде извршењу добрих дела, чија је последица поновно рођење у добром стању бивања. Мада крајњи циљ будизма није реинкарнација, већ нирвана. Занимљиво да Вељачић веома инсистира на штетности Хесеове „Игре стаклених перли“, па чак и „Сидарте“. За њега је неупоредиво снажнији морални завршетак Толстојевог „Отац Сергија“, са истом завршном поентом, смештен с друге стране Хималаја, где се стапа у идентитет пустињачке традиције руских старовераца и „стараца“ (као што је Зосима). У будизму је то Pali there, титула коју је и сам Вељачић стекао након десет година пустињачког стажа.

Чини ми се да је значајно приметити да оба аутора, сваки на свој начин, дају предност хришћанству над будизмом, а, наравно, и Јеротић: искрени и непоколебљиви православни мислилац. Ипак, свакако не случајно, Вељачић одлучује за Толстоја, а не за Достојевског.

Једноставност и разумљивост

„Будизам и ми – Будизма и хришћанство“ назив, је трећег дела ове књиге, чији је аутор Владета Јеротић. Дубина, али и једноставност, однегована једноставност и разумљивост – вероватно је једна од тајни тако широког одјека свега што Јеротић пише и говори – схватам највише у овој књизи.

„Јеванђеље“ будизма представља је, по мишљењу академика Јеротића, Будина поема „Носорог“, (овде само три строфе) у преводу Ч. Вељачића:

„Испред сваког бића уклони свој штап / Да не повриједиш ни једно од њих.
Не пожели сина ни супутника. / Осамљен се крећи као носорог.

Умакнувши борби гледишта, када / Стигнеш на чистину, узми раван смјер.
Властитим знањем, а не вођен другим / Осамљен се крећи као носорог.

Друштво и услужност за своју корист / Пријатељи траже, данас је ријетко
Некористољубље. Човјек је прљав. / Осамљен се крећи као носорог.

Таква је најузвишенија филозофија света – будизам. Заиста, не и религија. Буда је своје просветљење сам досегнуо, отуд и може упитно да тврди: „Сам спознају досегох. На кога да се позивам?“

Јеротић цитира и Серена Кјеркегора, који пише: „Хришћанин је нешто ређе од генија, али је довољан један хришћанин, па да може бити истинито да хришћанство егзистира. Хришћанином се може бити само насупрот нечему. Чим је супротност искорењена, бити хришћанин је бесмислица“.

Управо на ове Кјеркегорове речи добро се надовезује читаво Јеротићево размишљање на тему: Вељачић и ми, будизам и ми, али и будизам и хришћанство. Оно што се сматра будистичком религијом, то је – често – најобичнија народна религија која је преко „великих кола“ Махијана – будизма само најповршније могућно додирнута стварним Будиним идејама, а и онда је, преко култа и занесених мантра и жртвених обичаја, специфично учење историјског Буде заменила и препокрила бројним митолошким „будама“.

Ту би се могла направити аналогија и са хришћанством, јер – као што се зна – само са лицима божанске Тројице могућно је лично сједињење – наставља Јеротић. По Берђајеву, само је хришћанска философија, али не и будистичка, философија љубави, и то личне љубави. Ту једино хришћанство, поред јудаизма и ислама, зна за историју, културу и развој, уопште. За хришћанина космос се ствара, он није дат, већ задат. Јеротић, затим, експлиците изјављује: „Не осећам у себи, ни из дубине срца, ни са површине мозга, потребу и жељу за будизмом, још мање за оним извитопереним (старачки збуњеним) толстојевским будизмом, данас опет присутним, који завршава тужно, на крају Толстојевог живота, речима: „Да верујем у неког бога, то ја осећам, али у каквог бога верујем, то ми је нејасно.“ Достојевски је то сасвим добро знао и у каквог Бога верује.

Вељачић је свој интелектуални избор будизма као егзистенцијалног решења проживео и промозгао до краја сам, и то несумњиво улива поштовање, код неких изазива и дивљење. При свему томе, наш аутор не може да се ослободи утиска да је и сам Чедомил Вељачић оно што је он написао за још једну живу легенду данашњег света – Кришнамуртија: интровертовано-индивидуалистички анархист!“

Рекла бих да се ова карактеристика Вељачићева се мени чини врло прихватљивом, после читања популарне књига тог професора Источних религија и етике на Универзитету у Оксфорду, потпредседника и председника Индије, С. Радакришнана: „Eastern Religions and Western Thougt“, у којој он тврди да хришћанство потиче од азијских религија и да се тамо мора вратити.

У сваком случају, пошто и будизам има своје јеретике, Чедомил Вељачић је будистички јеретик“ – закључује Јеротић.

Оно што може да буде важно за савременог психолога и философа у Будином учењу, то је „бол свести и бол мишљења“, као израз опште трагике психе човечије. Шта нас све то тако страшно боли у свести? пита Јеротић. То је наше ја – орган који боли и пече. Треба се у потпуности одрећи тога ја, јер тек тада се постиже потпуно смирење и дефинитивно ослобођење – за будисте, у нирвани. То гашење живота, то расплињавање ја у ништа, што личи на разарање личности код Буде, може ли да поднесе велики европски индивидуалиста? С друге стране, није ли збиља наш бескрајни егоизам, наше нарцистичко, самољубиво ја одсудна препрека у препознавању свога божанског бића?

Буда и Исус Христос

На крају, намеће се питање:шта је, у ствари, будизам?“. Према, несумњиво, најтемељнијем будисти хинијана правца, бар са нашег географско-историјског поднебља, Чедомилу Вељачићу, монаху – философу, „будизам је поглед на свијет, његова наука је наука пробуђења и трезвености и он нас учи строгом, умјереном и разумном начину живота“.

Будизам и хришћанство сусретали су се од раних дана, али из тих сусрета није проистекао дијалог већих размерама, пише значајни савремени философско-религиозни мислилац Паул Тилих. Он тврди да се тај се дијалог мора наставити и треба да буде плодотворнији него до сада.“

Како и са којим ставовима?

Берђајева говори о томе да будизам зна само за саосећање, а не за љубав. Јер љубав је за Берђајева избор, она је повезана са појмом личности коју будизам негира јер из ње произилазе патње.

Да ли је тако и како разликовати саосећање од љубави? За Паула Тилиха, слично Берђајеву, ова разлика је битна. Љубав агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази.

При свему томе, хришћанин верује и зна да је Исус Христос, Богочовек и Месија, почетак и крај (алфа и омега) читаве људске историје, савршено оваплоћење свих божанских порука које су стизале се неба у свим временима међу људе пре доласка Исуса Христа.

Будизам само забрањује да мрзимо непријатеље, Исус Христос нам поручује да треба да волимо непријатеље, и то не одстрањивањем из себе сваке страсти и жеље, све док се не постигне sancta indifferentia, као код медитативних будиста, већ да се хришћанска љубав према свима, укључујући и непријатеље, покаже као позитивна, активна, стваралачка манифестација. Да ли је оваква Христова порука уопште остварљива?

Јесте, ако је љубав у нама истински пробуђена присуством Духа Божијег, Духа Светог.

Ове Јеротићеве речи описују оно што сам сама доживела приликом и после свог „блиског сусрета“ са будизмом у лику Вељачићевог пријатеља, Енглеза, будистичког свештеника. А затим нашла у Нехруовој књизи „Откриће Индије“.

Нехру пише: „На лицима многих калуђера видела се смиреност и спокојство, достојанство, благост и изглед издвојености и ослобођења од брига овога света. Да ли се све ово слагало са данашњим животом, или је то било бежање од њега? Не би ли то могло да се укључи у беспрекидну животну борбу и ублажи простоту, грабеж и насиље који су нас вређали?“ Да нисам слично забележила у „Сећању на страх“ – ни сама не бих веровала тој коинциденцији.

На крају, шта рећи него да управо ту позитивну, активну, стваралачку преданост манифестује Владета Јеротић својим животом и својим радом. Његове мисли, речи и дела, прожете љубављу, зраче „у овом и из овог времена међусобном усаглашеношћу“. Тако и у књизи „Будизам и хришћанство“, драгоценој за све заинтересоване и запитане. Уосталом, и сам аутор цитира Рилкеа који највише „у питањима живи“.