Владета Јеротић

Како замишљам хришћанство и хришћанина у XXI веку

Хришћанство ће још хиљадама година
бити жива духовна снага и онда када
западна цивилизација буде давно ишчезла
Арнолд Тојнби

Постоји једно мишљење међу хришћанима које и сам одавно заступам, да су све велике религије човечанства пре појаве Исуса Христа, у првом реду јеврејска религија, наговештаји и припреме хришћанске ере живљења. Ово очекивање испуњено жудњом за правом тајном искупљења било је нарочито присутно у Египту и Старој Грчкој (мистерије Озириса, Диониса, Орфеја).

Чињеница да јеврејски народ у коме је као “изабраном народу” света рођен Исус, није познао у Исусу Христа („помазаника“), већ га је одбацио, представља, према Николају Берђајеву, централни догађај историје; „њему је ишла светска историја, од њега она полази и он чини да је јеврејство оса светске историје“. Историја је продужила свој ход и своје трајање – мада је она заправо започела своју стварно повесну причу од времена настанка јеврејског народа, обдареног на нов начин управо за динамику историјских збивања – јер је јеврејски народ одбио да прими за Месију сиромашно дрводељино дете рођено у витлејемској пећини, Исуса Назарећанина. Пошто Исус Христос, улазећи свечано у Јерусалим, није себе прогласио за ослободиоца и спаситеља јеврејског народа из римског ропства, већ је од људи тражио само унутарњи преображај и откривање Бога у себи, обећавајући својим следбеницима на земљи голготски крст, а на небу блаженство, Јевреји су се, од пре две хиљаде година, још страсније окренули земаљској историји, тражећи начине како би небеско царство ипак могло да буде једном остварено и на земљи. Отуд и очекивање хиљадугодишњег царства Божијег на земљи, исказано на драматичан начин у Јовановом Откривењу, могло је бити тако приказано само од једног страсног јеврејског визионара, сасвим налик на старе јеврејске пророке, као што је то био писац Откривења, Јован.

Вера хришћана да су све религије света пре Христа, као њихове митологије (мит о смрти и васкресењу бога, мит о безгрешном зачећу девице, о спаситељу света који доноси људима благу вест правде, о последњим временима земље и човека, итд.) само предзнак и „предукус“ стварног доласка у свет Богочовека Исуса Христа од једне и једине стварне Девице Марије, води хришћанина оном могућем и прихватљивом закључку до кога је стигао савремени православни теолог, Александар Шмеман, проучавајући светоотачко Предање, и то речима: „Хришћанство је у најдубљем смислу речи крај сваке религије... Христос је дао нови живот, а не нову религију... Хришћанство није ни философија, ни морал, ни ритуал, него – дар новога живота у Христу... ‘Модерни човек’ излази из ‘овог века’, као ужасно озбиљно, сазрело биће, свесно свога страдања и отуђења, али не и радости, свесно секса, али не и љубави, науке, али не и тајне... Свест просто очајнички чезне за Светом тајном и Богојављењем, а хришћани прихватају празне и луцкасте утопије овог света“.

Обратимо сада пажњу на кризу хришћанске цркве као институције, на оправдане и неоправдане критике хришћана и нехришћана који нису увек могли, али ни хтели да разликују цркву од Цркве, Христово Тело од „људске, одвећ људске“ институције Христове Цркве.

Сетимо се да је хришћанство изникло из два скоро подједнако снажна корена: јудаистичке религије и грчке философије платонско-неоплатонског обележја. И док су здрави сокови чврсте монотеистичке вере у једнога Бога из јудаистичког корена природно напајали ново зелено дрво хришћанства, сложена, апстрактна мисао великих философа Старе Грчке послужила је углавном контемплативној метафизици, делимично и контемплативној мистици хришћанства. Не желим да негирам подједнако вредан удео у настанку лепоте хришћанске религије и њеног раскошног богатства, како од стране јудаизма, тако и од јелинске философије и културе, указујем само на сложеност задатка који су имали пред собом хришћански теолози да у оквиру ране Цркве покушају да остваре, на изглед неостварљив задатак:

1. да миленијумима стару паганску душу, многобожачку и незнабожачку, до сржи прожету магијско-анимистичким погледом на свет, постепено или убрзано преобрази у хришћанску;

2. да задрже оне јудаистичке одлике монотеизма (страсна вера и нада) који се на најприроднији начин уливају у хришћански монотеизам обогаћен Христом, али и да унесу битно нова начела, непозната, чак и туђа јудаизму: замењивање крвне, родовске везе, према обрасцу: ја и Аврам једно смо, за једну универзалнију и трајнију везу: ја и Христос једно смо; апсолутно ново било је и Христово бирање ученика међу простим рибарима; Христово прање ногу ученицима, уместо прања руку уобичајеног код Јевреја за време Пасхе (када се оцу као тренутном „краљу“ разрешеног египатског ропства, греха, перу руке); Христов однос према женама (нарочито опраштање блудници „јер је много љубави имала“), опраштање непријатељу и, најважније, што је јакој јеврејској вери и нади у Бога, Христос приложио љубав, образујући тако, за сва будућа времена непоновљиво хришћанско тројство: вера, нада, љубав;

3. хришћанска Црква и њене најплеменитије главе имали су вековима задатак да се одбране и суптилним теолошким доказима савладају бројне јереси које су се веома рано, већ у првом веку хришћанске ере (практично све до данас) појављивале, шириле и угрожавале чистоту Христовог учења;

4. да разумно и смирено доводе у склад, увек запаљиве односе Цркве и Државе, кроз векове хришћанске историје, и на Западу и на Истоку, да усагласе односе религије и науке која се на Западу учвршћивала и директно се својим открићима супротстављала хришћанским догмама. Када узмемо све ово у обзир постаје јасније зашто је јединствена и непоновљива Христова Црква неизбежно доживљавала као институција, практично од почетка свога постојања до данас, бројна, мање значајна и значајнија изопачења, скретања и поразе. Вероватно да се другачији исход није могао очекивати од сталне борбе између природног човека и његове природне религије која је у њему трајала много хиљада година пре појаве Мојсија и Исуса Христа, (и још увек у његовом архајском бићу траје) и једне потпуно нове, антинатуралне религије која захтева од човека све оно што се противи његовој биолошкој природи: одрицање од освете све до праштања противнику, љубав уместо мржње, моногамију уместо полигамије, непрестану борбу са жељом за владањем над другим итд.

У другом делу овог есеја који се до сада бавио прошлошћу хришћанства и хришћанске Цркве (и цркве као институције), биће више речи о изгледима хришћанства у наредном, XXI веку, наравно онако како хришћанство ја сагледавам или замишљам.

Мада може да изгледа нејасно раздвајање појмова унутар дефиниције хришћанске Цркве на „мистичко тело Христово“ и „институцију цркве“, јер се и мистика евхаристије обавља у храму одређене хришћанске цркве, у одређеном времену, на одређеном месту и на одређени начин, стичем утисак, у прилог поменутог раздвајања да ће у хришћанству и међу хришћанима у XXI веку (говорим о све три вероисповести хришћанске религије) настати све приметнија разлика (запажена већ у другој половини XX века), у понашању људи који себе називају хришћанима. Разлика, наиме, између оног понашања људи које се вековима називало „традиционално хришћанско“, и онога које би се, условно, могло назвати „доживљајно хришћанско“. Под „традиционалним хришћанством“ у православљу, подразумевамо поштовање одређених обичаја који су се вековима били усталили у српским православним кућама, као што су: слава, празновање Божића, Ускрса и других већих хришћанских празника, праћено вековима негованим обредима који су представљали срећну мешавину паганског и хришћанског начела; затим, посећивање црквене службе у одређеним данима у години; повремено, релативно ретко причешћивање у цркви (са или без претходне исповести), доследно или мање доследно придржавање светих хришћанских тајни, у првом реду крштења и брака. Рекло би се, једном речи, да традиционално хришћанство (не само у православљу) задовољава „религиозне потребе“ верника, за које се често чини да нису далеко од задовољавања анимистичко-магијског дела човековог паганског бића, свакако много старијег од његовог хришћанског бића.

Доживљена хришћанска Истина ношена Оним који за Себе каже да је Он Истина и једина врата за улазак у царство небеско, тражи да преобрази наш живот и представља други пол хришћанске вере.

Свестан сам многих опасности и замки у које може упасти онај хришћанин који за себе тврди да је „доживљајни хришћанин“. Моје психијатријско искуство учинило ме је опрезним према свакој субјективној тврдњи о „једино тачном и једино истинитом“ откривењу Христа неком „изабранику“. И хришћанским духовницима и психијатрима добро је познато да кроз хришћански свет маршира безброј псеудомистичара, лажних харизматских вођа, свесних превараната, душевно болесних људи који се дуго не могу препознати да су болесни. Сваки од ових људи смело, дрско и убеђено тврди да му се Бог открио и наредио да та открића мора да саопшти људима. Зато је неопходно разликовати „пшеницу од кукоља“, колико год ово разликовање било тешко, скоро и немогуће, јер су код многих људи, и пшеница и кукољ, тако срасли, да се може десити, како нас је и Исус Христос у Матејевом Јеванђељу упозоравао, да чупајући кукољ ишчупамо и пшеницу; отуд и Његов савет да оставимо до последњег Суда да расту кукољ и пшеница заједно. Овакав Божији савет ипак не значи да не треба у току живота да изоштравамо унутарње духовно чуло које ће нам бити од користи у разликовању пшенице од кукоља код других људи, наравно и код себе, остављајући их Божијем, а не сопственом суду шта са пшеницом и кукољем ваља чинити.

Како замишљам ове хришћане будућности? Никако другачије него онакве какви су истински хришћани одувек били; неке сам у своме дугом животу лично сретао у манастирима и ван манастира, међу калуђерима, свештеницима и обичним људима, а друге, бројније, налазио сам у књигама светитеља хришћанских и у књигама о њиховим животима. Зашто онда треба да замишљам какав треба да буде хришћанин у XXI веку? Највише зато, чини ми се, што подсећајући себе и друге на ликове Христових ученика кроз векове, желим да се угледам на њих, ослобађајући се тако, и у себи и око себе, ликова лажних хришћана. Да ли ће таквих у будућности бивати све више?

„Ако се може утврдити неки прогрес у историји човечије свести, онда је то само изоштравање свести“, пише Николај Берђајев „као резултат унутрашњег открића трагичне противречности у човечијем бићу“. Управо ми је жеља да говорим о даљем „изоштравању свести“, најпре хришћанина, а и осталих људи који то нису, како би једни (хришћани) одржали и испунили хришћански завет и у XXI веку, а други (нехришћани) стигли до оне ивице испред провалије , до „граничне ситуације“ пред којом следује или „скок у егзистенцију“, повратак блудног (европског) сина Богу (о чему је дивно писао Сергеј Булгаков,[1] али и Николај Берђајев[2]), или самоубилачки скок у амбис непостојања.

Време које ће наговестити Други долазак Христов биће време све оштрије и свесније поделе људи на христоносце и антихристе. Једни ће све више личити на прве апостоле Христове и биће као и они страдалници и мученици; други ће све више бити налик на онога коме ће они претходити, а који ће се на крају појавити као крунисани и видљиви „кнез овога света“. Христово стадо биће малобројно, али ни адова ватра која уништава, а не чисти, неће им наудити. Једна легенда вели да ће последњи дванаест Христових ученика бити опет Јевреји, наравно преобраћени Јевреји; апостол Павле слично поручује са ведријим назначењем већине у хришћанство преобраћених Јевреја. Свим срцем и умом желим да верујем да ће та последња Христова Црква бити православна Црква, или у визији Владимира Соловјова, биће то опет једна и јединствена Црква коју ће чинити најбољи представници све три хришћанске цркве. А ако још буде времена за ново и последње мисионарење међу народима друге расе (мислим првенствено на велике и старе азијске народе и њихове културе), а можда и последње мисионарење међу још увек Бога гладних и жедних народа беле расе, онда, верујем, да би такво успешно, а друкчије него све досадашње мисионарење, могло потећи од православних мисионара које је Христос чувао и сачувао за ово могуће, последње проповедање Христове Речи.

Хришћанска свест последњих мисионара биће оштра као најоштрији духовни бријач, јер су је хришћани изоштрили на искушењима и саблазнима историје, научивши од ње да неуспех хришћанства да оствари на земљи Христове идеале представља доказ неостварљивости ових идеала у границама историјског времена, а да је ово историјско време дато људима да донесу слободну одлуку за Христа овде и тамо, очекујући ово остварење изван граница историје, у еонима еона будућег оностраног „времена“.[3] Овакво очекивање не представља пораз хришћанства, већ истинско разумевање Христове поруке људима хришћанима, да ће на земљи доживети свакојака искушења и саблазни, да им могу одолети једино вером, надом и љубављу у васкрслог Господа, улазећи у Христово царство на мала, узана врата, препуштајући пометеним и заведеним да улазе кроз широка врата „која у пропаст воде“.

Шта ће се очекивати или и захтевати од истинских хришћана у будућности, како замишљам овакве хришћане у XXI веку?

Питали монаси великога Аву Исхириона (IV век): Шта смо ми урадили? – Ми смо испуњавали заповести Божије, одговори Исхирион. А шта ће радити они што после нас дођу? – Они ће радити ово што ми радимо, но у пола мање. А они после њих? – Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божијем већим од нас и од отаца наших.

Ова поучна прича коју сам пре много година прочитао у „Охридском прологу“ владике Николаја Велимировића веома ми се допала, била ми је и утеха, али не да бих се опустио и постао лењ у раду на упознавању самога себе, а онда, и важније, у раду на поправљању себе, већ ми је помогла да мало боље разумем ток хришћанске историје, развој хришћанске цивилизације и културе, али и све страшне ратове који су исцрпљивали људе и народе, а ипак били подстрек хришћанској Цркви, да иако све малобројнија, зготови густ и квалитетан мед из безбројних саћа, мед сачињен на крају времена од најбољих пчела и њихове божанске хране, мед за оне за које Христос каже да ће прећи из овог у онај свет „без суда“.

Враћам се на крају на онај најважнији услов од кога зависи да ли ће хришћански човек остати до краја молитвен, трудољубив и трпељив (према себи и према другим трпељив). Вера је тај најважнији услов, због тога морамо себи стално постављати одлучна питања: верујеш ли у оно што говориш? Верујеш ли да је Исус Христос Божији син и „син човечији“ (како је самог себе често називао), рођен од Девице Марије, једном и никад више чудом партеногенезе зачет, какво су чудо наговештавали митови старих народа, а непосредно предсказао јеврејски пророк Исаија? Верујеш ли у речи које је Исус Христос изговорио док је био на земљи од којих су најважније записане у четири Јеванђеља? Верујеш ли да је Христос истински, као човек, а не привидно страдао и умро на крсту и после три дана васкрсао, једном и никад пре или после у историји, као што су ово чудо наговештавали митови старих народа?

Ако у све ове хришћанске истине истински верујеш и Бог ти је дао дар и способност да о њима другима говориш, онда говори, увек пазећи да твоја реч не буде оштра и наметљива, вређајући и осуђујући, фанатична, што значи без спремности да чујеш и другачије мишљење и да будеш трпељив према свакоме. Уколико ниси у стању да у ове истине до краја поверујеш, уздржи се од проповедања, ћути и јачај веру уз помоћ људи који имају јачу веру од тебе и уз помоћ оних књига које ће ти помоћи да веру утврдиш.

Али није све завршено ни када си могао искрено и целим својим бићем да поверујеш у истине које Христова Црква упорно и верно преноси две хиљаде година. Потребно је да пружиш себи и другима искрени одговор, не мање тежак од оног првог: да ли живиш то у шта верујеш? Да ли су ти дела у складу са вером, јер само тако, живећи оно у шта верујеш, може и твоја проповед да буде жива и делатна. Ако још ниси ускладио веру са делима, буди опрезан и уздржљив када другима говориш о вери, или говори само оно и онолико о вери колико си сигуран да си је спровео у део сопственог живота.

Мислим да је најтеже од свега доследно стајати целим својим бићем иза онога у шта верујемо и шта говоримо. Зашто? Савремена психологија потврдила је наслућивања великих стваралаца кроз векове да је човек чудно биће расцепљеног ума који, и не знајући, једно говори, друго мисли, треће осећа, а четврто ради. Једино је религија одувек била позив човеку на уцеловљавање, повезивање и спајање разнородних, један другом супротстављених делова сложеног људског бића. Бог је она моћна сила која нас позива да откривајући Га, постепено или одједном у себи, пођемо путем обожења, јер је ово једини пут који нам обећава мирење, попуњавање, уједињавање свега што нас у нама самима цепа, растрже и одводи од јединог задатка и циља: тражити Бога и сјединити се са Њим („тако не живим више ја него Христос живи у мени“, пише апостол Павле у Посланици Галатима; дубоко у себи проживевши оно што пише).[4] Отуд стваран мир, смиреност, хармонију[5] и ведрину постижу само они којима „ум у срцу почива“, код којих су на најбољи могући начин усклађени мисао, осећање и воља, јер: „Како је говорио, тако је и творио“, пише Теодосије за Светог Саву, сталног узора свима православним Србима.

[1] “Епоха хуманизма, свесветско удаљење блудног сина из очева дома у току које човечанство испитује своје силе и чини очајан покушај да се уреди и да живи без Бога, има свој смисао и своју неопходност... зато је хуманистички, ванрелигијски, штавише и антирелигијски период историјског стваралаштва неопходан за богочовечанско дело” (С. Булгаков).

[2] “Човек је био дужан да прође кроз хуманистичко самоутврђивање и кроз хуманистички принцип: довољан сам себи. Он је морао у слободи да открије своје силе и да на искуству провери шта значи и чему води такав хуманизам” (Н. Берђајев).

[3] Руски религиозни филозоф Максим Тарајев пише: “Историја је неутрална сфера, она је море у кога Јеванђеље баца удицу и лови живе душе. Јеванђеље дела у историји, али не за историју. Егзистенција је под знаком религиозног искушења”.

[4] Већ је код Платона Ерос нагонска тежња свега нижег ка вишем и Највишем; али и код Аристотела, Бог “као вољени”, као универзално делатна управљачка снага, помаже човековој тежњи да се онтички приближи Првом.

[5] Треба да је од Конфуција или његовог унука Цецеа остала ова мисао: “Наша средишња бит или морално биће је велика основа постојања, а хармонија или морални поредак је универзални закон у свету”.