Владета Јеротић

Зашто се православни Срби ретко исповедају

У православном свету треба да је добро познато да је исповест једна од седам светих тајни. Већ је много пута писано, говорено и истицано - у теологији, психологији, педагогији - да је потреба за исповедањем једна од основних потреба човековог душевног и духовног живота.

Ова потреба извире из суштине људског бића (а и сваког живог бића у природи) да општи са другим истим или сличним живим бићем. Тако је природно да новорођено дете до годину дана буде у тзв. симбиотској вези са мајком, мада се показало да и присуство оца у овом периоду живота детета, не само да не смета, већ и помаже правилном развоју детета. Овај рани користан троугао плод је опет природне тежње детета да се идентификује са оба родитеља, као представника два пола, мушког и женског. Рани почетак овакве идентификације малог детета са оба родитеља, ублажава негативне последице прејаке, предуге и претерано интимне везе мајке са дететом, нарочито мушким. Реч је о нормалној породици у којој владају добри односи између мужа и жене. У случајевима раног прекида брака после рођења детета, или у случајевима сталног неслагања мужа и жене, није могуће избећи једнострану идентификацију малог детета са једним, или првенствено једним родитељем.

Вратимо се на исповест. Може се некоме учинити да је овај појам једино ваљан за религију, конкретно за црквену праксу у православној српској цркви, што би представљао нетачан закључак. Под исповешћу треба једноставно разумети потребу за причом, казивањем, говором једног човека (већ рано је ова потреба видљиво присутна код детета) другом човеку који хоће, уме и зна да слуша. Ову природну потребу детета најпре испуњавају пажљиви, разумни родитељи, који, наравно, воле своје дете. Када оно рано, већ у предшколском добу стекне искуствено, у родитељској кући, прихватање од другог вољеног бића, овакво срећно дете развијаће, у току целог живота, урођену клицу праповерења, са којом се (клицом), према значајном психологу у XX веку Ерику Ериксону, свако дете рађа. Даљи и доживотни ток развоја клице праповерења, води у повољан развој „индивидуационог процеса“ (према К. Г. Јунгу, односно даље и духовније, према обожењу или, у хришћанству, према охристовљењу човека). Овај пут је, у исто време доживотан пут развоја, од индивидуе према Л(л)ичности. Као што је хришћанима познато, Бог је за њих Личност, јер је сам за себе изговорио Мојсију на Синају, до тада нечувене речи било у којој религији света: „Ја сам онај који јесам“. Ове речи биле су од тог значајног синајског откривења Бога човеку, сталан путоказ шта човек треба да постане: Личност, обоготворени човек, мали бог, управо зато да то постане, јер је Бог постао човек (свети Атанасије Велики).

Непрекидан подстицај хришћанском човеку на дугом, доживотно дугом путу индивидуације и/или обожења, представља исповест: управо зато је она и унета у седам светих хришћанских тајни. Да подсетим, да је исповест увод и предуслов, још једне свете тајне у Цркви - тајне Причешћа, при чему, из практичних разлога (ваља опет подсетити), исповест није неопходна истог дана када се верник причешћује, већ је боље и садржајније (и за свештеника и за исповедајућег парохијана) када се исповест обави, на миру и довољно дуго, у неки дан пре дана причешћивања.

Зашто се „наш свет“, православан, српски, ретко исповеда? Многобројни су разлози, поменућу овде најчешће или и најважније:

1 Не зна да треба да се исповеда - последица је непросвећености српског, православног народа („Уби нас незнање“, говорио је владика Николај Велимировић);

2 Не зна када и колико пута годишње треба да се исповеда - последица је недовољне или и нетачне обавештености парохијана, било од стране надлежног пароха (од кога би најпре требало да сазна нешто ближе о исповести уопште), или од неког успутног лица које наметљиво пружа „тачна“ објашњења неукој пастви;

3 Зна да треба да се исповеда, али „нема времена, некада истина, збиља притиснут свакодневном бригом око буквалног преживљавања у некој вишечланој породици - изговор изгледа убедљив, али са православног гледишта неоправдан;

4 Не зна шта треба да исповеди, а при том, најчешће (што је најболније!) не познаје своје грехе, јер не зна шта је грех. Већ давно упокојени великосхимник Гаврило из манастира Ралетинца, умножавао је текст, на два густо исписана листа, шта све треба да исповеди православан човек када долази у цркву на исповест и причест, и он је сам те листове свакоме посебно уручивао да прочитају пре него што уђу у цркву да се код њега исповеде;

5 Зашто да се исповедам, размишља, можда не мали број српских православаца, када ћу сутрадан, или можда истог дана, да поновим грех који сам управо исповедио (свађа са брачним другом, батине деци или жени, примање мита, блуд, алкохол, дрога, пушење);

6 Гордост, махом школованих Срба који себе сматрају православним (већином национално православним) која их спречава да оду неком „полушколованом свештенику или нешколованом калуђеру у манастир“ који „неће разумети шта и зашто се исповедам“ - колико ми је познато и православни патријарси и римске папе обично су имали просте, али дубоко верујуће и честите, провинцијске свештенике или калуђере којима су се годинама исповедали;

7 Стид и срамота исповедати се пред познатим и цењеним калуђером или свештеником (нарочито у мањим местима), да се не би изгубило „на угледу“ при исповедању, и овај изговор православног Србина да се не исповеда, своди се такође на гордост - можда, заједно са завишћу, најраспрострањенији и „најприроднији“ људски грех. Борба са сопственом гордошћу некад траје целог живота, али управо зато што траје, не може бити узалудна и од Бога не примљена;

8 Зашто бих ишао исповеднику, када се могу сам да исповедам пред Богом? - ово је раширени тип „исповести“ у Европи и у Америци и припада типу тзв. приватне религиозности која на Западу преовлађује над атеизмом или равнодушношћу према религији; првенствено је распрострањен у протестантском хришћанском свету у коме исповест није света тајна. Већ је давно један римокатолички француски теолог (Маграси) одбацио овакав начин исповедања као пробабилизам, поредећи једино исправан начин исповедања пред духовником, као „трзање рибе на суву“, при чему се само тако може победити људска гордост и лажни срам;

9 Одбијање или избегавање исповести пред духовником, уз бројне рационализације као „механизме одбране“ води, можда најгорој могућој последици неисповедања - уверености грешника да му ни сам Бог не може или неће да опрости грехе. Ишчезнуће љубави код оваквог „хришћанина“, доводи до страшне немоћи опраштања, било коме човеку, али у првом реду неопраштање самом себи. Исход оваквог тока живота неког човека, који и даље сматра себе „православним Србином“ - често је очајање, депресија и суицид. Света Марија Руска (убијена 1934. године) оставила је записано: „Депресија је одговор човеку на његово одбијање исповести“. Свети Јован Златоуст разликује слободу воље код човека, на коју Бог никада не присиљава, од хтења на које се утиче (позитивно или негативно);

10 Коме да се исповедам, свештенику у мојој цркви (увек истом, од мене изабраном, или на кога случајно наиђем у дане исповедања) или калуђеру у манастиру? Пошто не могу да се одлучим (а „савети“ околине су противречни), онда и не одлазим на исповест. Уосталом, да ли могу да будем потпуно сигуран, нарочито када живим у провинцији да ће моја исповест свештенику остати заувек „света тајна“, оправдава себе, још и овако, српски православац.

Чуо сам једном, код нас, једну овакву препоруку у вези исповедања. Пошто није могуће увек, када је нужна потреба присутна, трчати код духовника да би му се исповедао, у добром православном браку, нека се повремено муж и жена исповедају узајамно. Можда овај савет и није рђав, под претпоставком да се не избегне исповест у цркви као света тајна, и, под претпоставком, да су и муж и жена искрени један према другом (!).

Завршићу овај непотпуни преглед исповедања као свете тајне једном кратком, садржајном и сваком доступном препоруком коју је изговорио наш угледни свештеник из Чикага, Милош Весин, венчавајући у Београду један млади брачни пар. Он им је препоручио да свако вече кажу један другом: Волим те - Опрости ми - Хвала!

(Православље, Београд, бр. 978)