Владета Јеротић

Душевна хигијена и значај вере за човека

Можемо наћи град без бедема, владара, цивилизације, књижевности и позоришта, али никада човек није видео град без богомоље и са становницима који се не баве богослужењем.
Плутарх (грчки историчар, 45 —125).

Увод

Живимо у времену великих противречности и несумњиве кризе у многим областима јавног живота. Налазим умесним поређење једног угледног савременог немачког лекара који је данашњу ситуацију душевног и телесног здравља човека на Западу поредио са стањем болесног организма у коме се поједини делови организма понашају као ћелије рака: покушавају да што више извуку за себе из околине, неконтролисано растући, и не помишљајући да тиме доводе у питање здравље читавог организма. Овакво болесно стање организма човека и човечанства од данас најраспрострањеније болести, рака, добро је исказало једно лице у роману Острво Олдоса Хакслија, речима: „Знаш ли шта је рак? То је оно што се догађа када један део тебе заборави на све остале твоје делове и почне се понашати онако како се понашају људи када полуде — само бесни и бесни као да на читавом свету не постоји нико други“.

У данашњој медицини, а рекао бих да је тако и у духовном подручју, теку две моћне струје реке које се све више једна од друге удаљују, разилазећи се радикално. Један ток животне реке зна или слути где јој је био извор, самим тим није јој непознато ни ушће. Конкретно, у медицини, оваква, назовимо је, спиритуална тежња заступљена је у оном тумачењу болести које у њима види јединство душе и тела, сматрајући да ниједна болест, од грипа до рака, није настала без већег или мањег удела психичког чиниоца, под којим се разумеју наши свесни или несвесни конфликти, хришћанским језиком изречено — и наши греси. Овакво гледање на човека као јединствено биће сачињено од тела, душе и духа, захтева у терапији, и од лекара и од његовог штићеника одговорност самосвесног бића, слободног у одлукама и онда када је ово биће болесно.

Друга, данас преовлађујућа струја у медицини, посматра човека као „телесну машину“ или као „биомашину“, зачуђујуће слично како је започео да посматра човека Рене Декарт, а како су га огољено сагледавали француски материјалистички филозофи уочи француске револуције. Под утицајем оваквог материјалистичко-механичко-атеистичког посматрања човека није чудно да се и болестан човек осећа непунолетан, онда и неодговоран за побољшање или излечење своје болести, доносећи своју болест лекару као што се доноси мајстору на оправку неки покварени апарат. Данашњи лекари као да све чешће заборављају опомену хуманистичких лекара кроз све векове: У односу лекар-пацијент увек је на првом месту РЕЧ, ако је потребно и медикамент, а када је неопходно, и нож.

Свима је позната пригодна пословица: Боље је спречити него лечити! Она грана медицине која се бави спречавањем разних душевних поремећаја и обољења, зове се душевна или ментална хигијена и у ствари представља само део опште хигијене, која треба да се брине о здрављу човека уопште. Шта је, међутим, здравље уопште, и постоји ли задовољавајућа дефиниција појма здравља у медицини?

Светска здравствена организација има једну овакву дефиницију, која се налази на првој страни Устава ове Организације, а која гласи: „Здравље је стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања“. У овој дефиницији здравља падају нам у очи две ствари: најпре, идеално замишљено стање човеково какво је постојало, рекли бисмо, као хришћани, пре човековог пада у грех. Друга ствар која пада у очи јесте позитивна дефиниција здравља која, значи, не подразумева само одсуство симптома болести, већ хармонични склад између човековог тела, његове душе и његове социјалне околине, дакле друштва у коме он као јединка живи.

Сама дефиниција крије у себи двоструки вид људске стварности, па се може осматрати и њена вредност процењивати са два различита угла гледања на човека. Један од тих углова је материјални, а полазиште је изразито материјалистичко. По оваквом схватању, свакако се овај појам здравља односи на неког човека будућности у којој треба да буду решени, пре свега, материјални проблеми човековог опстанка, ублажена разлика у класама и, уз помоћ науке, остварено социјално благостање сваког појединца. Тек са овако оствареним социјалним благостањем може да се очекује складност у функционисању човековог и телесног и душевног живота. Ако је овакво једно схватање било одлучујуће у настајању раније поменуте дефиниције здравља (а видећемо касније да се у ово може посумњати), онда би оваквој дефиницији морали ставити озбиљне примедбе и изразити не мале сумње у њену исправност.

Стварање неког рајског стања на земљи, јер друкчије не можемо назвати стање човеково у коме је његово здравље израз потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, не само да тешко можемо и претпоставити на основу досадашњег тока човекове историје на земљи, препуне међусобних ратова, мржње и истребљења, већ бисмо у том случају морали претпоставити и прихватање Христове науке од свих људи на земљи, за које прихватање не само да немамо још убедљивих наговештаја, него се у поменутој дефиницији ништа не каже о улози и помоћи хришћанске Цркве или хришћанства уопште у остваривању неког будућег идеалног друштва, у коме би човек поседовао скоро апсолутно здравље.

Утопија о срећном друштву у некој будућој срећној држави било је увек кроз историју; овакве утопије су биле писане најчешће од добронамерних, честитих, па и побожних људи. Такав је био велики хуманиста Томас Мор у 16. веку и његово дело Утопија, или италијански физичар и доминиканац Томазо Кампанела у 17. веку и његова књига Сунчана држава. Никад до сада, међутим, идеална светска заједница није могла бити остварена Јер се човекова природа увек изнова супротстављала оваквим жељама. Могло би да се каже да је наука она моћна полуга која је први пут у историји човечанства створила реалну подлогу на којој би се могло изградити друштво у коме би сваки појединац нашао своје место. Заиста, откриће атомске енергије, изванредан прогрес техничких наука, велики успеси медицине, могли би да послуже као убедљиви докази да смо на прагу још много већих успеха и достигнућа на материјалном пољу живота. Данас, међутим, и најпростији човек зна и осећа да је та иста наука, која је открила унутар атома силне моћи, мач са две оштрице и да само од човека који том снагом располаже зависи у шта ће бити ова силна енергија употребљена. Неминовно, дакле, долазимо на много озбиљнија и дубља питања, која се тичу моралног лика човека, његове унутарње етике и његовог философско-религиозног погледа на свет и живот.

Читали смо и слушали колико је генијални физичар и математичар Алберт Ајнштајн, прави творац модерне науке о атомима, био не само велики научник него и морална личност, у крајњој линији, и добар човек. Познате су и навођене његове мисли, као што су: „Питати за смисао живота значи бити религиозан“, или „Ми физичари само вучемо линије које је претходно Бог нацртао“, „Није проблем атомска бомба него срце човека“.

На улазу у Бечку академију медицинских наука стоје већ вековима златним словима уклесане речи: Само добар човек може бити добар лекар! Ово исто златно правило морало би да важи и за сваког научника, па и за сваког савесног државника коме је благостање народа права и једина брига. Да ли је овакав захтев, међутим, реалан у данашњем друштву? Тако, видимо, да се наука још није, ни из далека, приближила остварењу једног идеалног друштва у коме би могла не само успешно да замени Цркву, што је многим атеистички оријентисаним научницима циљ, него и да приволи обичног човека одрицању и стрпљењу, без којих врлина не може да се оствари ни једна здрава породична заједница, поготово не државна или светска заједница.

Постоји још један разлог који у нама изазива сумњу у погледу остваривања идеалног човековог здравља само на основу његовог социјалног, односно материјалног благостања. Овај разлог налази се управо у добрим делом оствареном материјалном благостању, у оном што се популарно назива висок стандард живота, у многим западним земљама, не само у Америци. У овим земљама, дакле, иако је остварен сасвим пристојан, за наше појмове чак и врло висок стандард живота, и то за већину, стање физичког и душевног здравља не само да није задовољавајуће, већ је некад и лошије него у земљама са нижим стандардом. Ово нарочито важи за душевно здравље ових људи, које је тешко поремећено низом душевних болести, неуроза и психоза, како их ми у психијатрији називамо; поремећено је, даље, великим бројем депресија и самоубистава, чији је процент из године у годину све већи.

Време је сада да се окренемо другој могућој страни сагледавања и објашњења дефиниције здравља, оној која нам је, као хришћанима, ближа и прихватљивија. Ми данас сви знамо да човек није здраво биће. Њему непрестано прете болести и смрт, он је у сталној оштрици између тренутно присутног здравља и могућности да већ у идућем тренутку постане болестан, свеједно да ли мало болестан или на смрт болестан. Човек се непрестано троши, растаче, смрт му је стално за петама. На болест и смрт човек не само да не може да не мисли, већ га оне и опомињу на његову безначајност, слабост и немоћ. Ову опомену управо хоће да забораве људи који су остварили материјалну моћ, положај и власт. Неким људима је данас несхватљиво да, упркос фантастичним остварењима науке, човек није у стању да збрише болести са лица Земљиног, или да постане господар смрти. Ови људи иду тако далеко у негирању болести и смрти да се управо из свих снага опиру било којој болести, постају слепи на њу, и тако падају у ону болест коју је један немачки савремени научник назвао „болест не моћи бити болестан“.

Пре него што бих се још једном вратио на позитивну страну дефиниције о здрављу, занимљиво је погледати како се на болест гледало кроз векове. Болест је увек била човеку загонетка, и он је непрекидно кроз историју покушавао да јој открије смисао. Чак и онда када је прихватао болест као последицу пада у грех, тражио је њен дубљи смисао и покушавао да одреди свој став према њој. У најстарија времена, до хомеровске Грчке, болест је сматрана као казна. Стари Асирци су употребљавали реч „шерту“, која би требало да значи: љутину богова, грех. И личне болести сваког појединог човека, као и епидемије које су косиле читаве народе, схватане су као Божја казна за неки учињен грех, који је наљутио богове. Људима у оно време је, дакле, умногоме владао страх, потчињеност и осећање грешности. Већ у старој Грчкој, међутим, примећује се реакција на поменуте идеје о болести, и у њој преовлађује сада мисао да је болест — и случај и нужност. За наступање неке болести нису одговорне ни сопствена кривица, нити одлука неког разљућеног божанства, већ је њено настајање последица „нужности“ природе. Грчке речи које означавају ову нужност преводе се и као судбина, случај, зао удес. Иако је већ у дивној причи о праведном Јову из Старог завета истакнута могућност да и праведан човек може да страда, Грци су још више истицали страдање невиног и праведног као доказ њихове теорије о болестима као нужностима и случајностима природе. Њихова фина философска психа ишла је и даље, па је разликовала болести као плод случајности и друге болести, као последица нужности природе. Пошто на ове друге нису могли да утичу, утолико су се више трудили, и то са успехом, да лече и излече оне прве, за које су мислили да су плод случајности. У оваквом лечењу ових болести ми данас сагледавамо почетак развоја медицине уопште, па грчким лекарима, са Хипократом, оцем медицине, на челу, одајемо дужну захвалност за читав каснији развој.

Ако само летимично пређемо преко средњег века, у коме је медицина једно време била у застоју, а у којем веку су поново преовладавала некадашња схватања о болести као казни, углавном под утицајем строгих принципа Цркве, која се, парадоксално, више ослањала на Стари него на Нови завет, па доспемо до новог века и данашњег схватања о болестима, онда можемо рећи да данас медицином владају два супротна мишљења о болестима. Једно је изразито негативно мишљење, које сам већ раније споменуо, по коме су болести ту просто као нека несавршеност људске природе, али се треба надати да ће ускоро доћи време када ће наука пронаћи узроке свим болестима, односно имаће на располагању лекове да болести одмах на почетку отклони и да човека учини идеално здравим и природним бићем. Видели смо већ због чега овакво мишљење сматрамо недовољним и нетачним.

Друго мишљење, које многи лекари прихватају, јесте да су болести нека врста испита, опомене. Сваки човек који је нападнут од неке болести, нарочито хроничне, која га годинама мучи, а има храбрости да се упита откуд та болест да нападне управо њега, мора да се сусретне са два могућа одговора. Или ће негирати било какав смисао његове болести и сматрати је просто апсурдном, што онда врло често повлачи за собом предавање очајању, па и самоубиству, или ће своју болест схватити као испит, Божју опомену и изазов. Он ће се запитати: шта ова болест, која ме мучи већ годинама, хоће, заправо, од мене? Одговор може да дође, у једном тренутку, сам од себе. Ова болест тражи од мене да одговорим какав смисао има уопште моје живљење на земљи, шта сам до сада учинио од свог живота, за самог себе и за друге. Нема ли можда и неке моје кривице у овој болести? Нисам ли учинио неки крупнији преступ, огрешио се у свог ближњег, урадио нешто против сопствене савести, и то упркос гласа ове савести да треба да учиним супротно? Хипократ је једном написао: „Болест не долази одједном, као из ведрог неба, него је то последица дугог низа малих незнатних грешака против здравља, које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника“. Ако се овако приступи болести, не ретко, доживљава се унутрашњи преображај, човек је схватио да је болест ту зато да би га учинила стрпљивим, самим тим јачим, зрелијим, да је она учитељица живота која га исправља у његовом до тадашње мишљењу и понашању, да она постаје чак извор снаге и ведрине. Овако се, ево, стварају легије безимених хероја који из своје болесничке постеље, везани често за њу дуготрајном и тешком болешћу, постају утеха околини која и сама добија нове снаге посматрајући овакву ведру патњу; они су силна помоћ лекару који их лечи, јер лекар није свемоћан и за сваки успех дугује, колико својој вештини у лечењу, толико и стрпљењу и жељи болесника да се лечи. Тако се, ето, болести претварају у своју супротност, а философско и религиозно размишљање о болестима постаје директан узрок лечењу и излечењу. Зато је и могао један религиозно оријентисани психијатар из Беча, Виктор Франкл, да напише мисао, која је била плод његовог личног мучног искуства из концентрационог логора у Другом светском рату, мисао која је управо обратна од оне свакидашње и баналне: Живи, остави се философирања! — а која гласи: Прво је философирати, па онда живети! Ову формулацију, која је обишла цео свет, можемо мирно да проширимо у праву хришћанску: Прво је размишљати о Богу и смислу свог живота, тачније, веровати у Бога, па онда живети са Богом и овим смислом! Још је велики Парацелзус знао да каже о болести и здрављу праву реч: „Болести потичу од краљевства природе, а оздрављење долази од краљевства духа“, или, нешто другојачије (Лекар лечи, Бог оздрављује).

Ако смо, дакле, на овај начин сагледали смисао болести, ни она ранија дефиниција здравља, иако још увек идеална, не мора да буде и неприступачна. Она сада може да обухвати и стање болести, која више није нешто неприродно, чега се треба стидети. Јер, као што нам несрећа васпитава интелигенцију, а патња оплемењује душу, тако нам и болест служи не само да више ценимо здравље, које би иначе могли схватити као нешто природно, што нам по заслузи припада, него да кроз болести постанемо здравији, а то значи пре свега моралнији и јачи.

Да погледамо још једном шта значи бити потпуно здрав, физички, психички и социјално. Већ смо рекли да је оваква дефиниција идеална дефиниција. Човек није готово никад, или је то само на тренутке, на овакав начин здрав. Постоје, међутим, у стварности све могуће комбинације оваквог здравља. Човек може, на пример, да буде физички здрав, а душевно незадовољан, несрећан, па и болестан. Или обратно. Постоје стања физичке болести, већ сам поменуо разне хроничне болести, при којима је човек у души ведар, спокојан и миран. Најзад, могуће је да човек буде и физички и психички здрав, а да живи у таквој социјалној беди да му ова онемогућава доживљавање пуног здравља. Али да се упитамо још једном. Није ли можда могуће остварити онакво здравље какво нам дефиниција Здравствене организације пружа?

Ако овога пута не одбацимо ову дефиницију као апстрактну, неизводљиву, утопистичку, па и натприродну, померену на неку далеку могућност остваривања у непредвидљивој будућности, већ погледамо у саму њену суштину, она нам постаје, као православним хришћанима, одједном реална, остварива и могућа. Не тражи ли и Исус Христос од нас исто што и непознати састављач и предлагач оне дефиниције, и то онда када нам поручује нешто на изглед немогуће: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески! Када нам ово Христос каже, а не било ко други, ма колико био велики и мудар, Христос који је знао боље него ико колико је човек слаб, порочан и поводљив, онда овакву његову поруку морамо схватити не само као могућност, већ и као дужност. Следовањем Христа ми савлађујемо нашу људску природу, ми је трансцендирамо и постајемо слични Њему, а то у исто време значи Оцу небеском. Оваквим следовањем већ је остварено чудо на земљи, то су светитељи хришћанске Цркве, испосници, подвижници, аскете у свим вековима од постанка хришћанства.

Овако нас учи Православље, а да видимо како нас учи савремена медицина, односно душевна хигијена. Шта она сматра за неопходно у човеку да би се такав човек могао прогласити здравим? Шта она сматра да човек треба да чини да би остао здрав, коме делу човека придаје најважнију улогу, и шта сматра његовом највећом вредношћу? Његово тело, душу, или његову социјалну организацију, односно друштво коме припада?

Најпре, мада не потцењује ни телесно здравље човеково, поготово његову социјалну улогу у друштву, душевна хигијена главни акценат ставља на душевно здравље човеково, или како стоји у дефиницији, његово психичко благостање. Стручњацима који се баве менталном хигијеном постало је, дакле, јасно да без душевног здравља, душевног мира и психичког задовољства нема ни правог телесног ни социјалног здравља. Изучавајући још једну грану медицине, која се у новије време јаче развила, а која је у тесној вези са менталном хигијеном, тзв. психосоматска медицина. Ови стручњаци су отишли један корак даље, и дошли до једног општег принципа по ком ниједна болест није искључиво органска или искључиво психогена, него су то истовремено и једно и друго. Шта ово стварно значи?

Откад је почела да се развија модерна медицина, па све до скоро, важило је опште прихваћено мишљење, које је било у складу са све јачим развојем позитивистичко-материјалистичке науке, да све болести, оне душевне, као и оне телесне, потичу од неког физичког узрочника, неке бактерије, неког отрова, једном речи, од неког видљивог, иако не увек доказаног спољашњег чиниоца. По оваквом схватању, само је тело могло да утиче на душу, никако не и обратно, па је, према томе, сваки душевни поремећај био, или директна последица неког присутног или доказаног телесног обољења, или се овако телесно обољење као примарно није могло доказати, али се свакако претпостављало. Па ипак, упркос, оваквом званичном ставу медицине, кроз цео XIX век, па и део XX века, многи добри лекари, па и лаици, знали су да многе болести тела потичу од разних психичких или душевних узрока, или бар да стоје у тесној вези са овима.

Када се, на пример, неко изненада због нечег јако уплаши, онда не само што му се свест сужава, афекат страха преовлађује над размишљањем, воља му се паралише, а пажња поремети, већ се појављују, у овакве особе, и низ телесних реакција, као што су: проширење зеница, повећање крвног притиска, убрзање срчаног рада, промена боје коже итд. Ако сада замислимо неког човека кога месецима и годинама мучи нека душевна патња, било да је бол за неким рођаком, накупљен гнев према неком блиском човеку, према коме не може, из разних разлога, да тај гнев испољи, нека мржња према претпостављеном коме из страха не може овакво своје осећање да покаже, или просто да не успева, упркос свих својих покушаја, да неки конфликт задовољавајуће разреши, онда нам неће бити тешко да схватимо откуд то да се овакав човек једнога дана и телесно разболи. Свеједно да ли ће он оболети од гризлице (чира) у стомаку, хроничног запаљења црева са честим проливима или затвором, високог крвног притиска, астме или неког другог обољења плућа, срца или неког другог органа. Медицина данас познаје и путеве у телу којима се један онакав душевни бол, патња или мржња преноси са душевног, осећајног живота, директно на тело.

Сада нам је лакше да увидимо какав огроман значај има хармоничан или нехармоничан душевни живот за телесно здравље човека. Отуд се данас, сасвим оправдано, преокренула стара грчко-римска пословица, која каже: У здравом телу здрав је и дух! — у једну, вероватно још старију, давно заборављену, али данас опет чудесно откривену и обновљену, сигурно истинитију и дубљу од оне претходне, а гласи: У здравом духу, здраво је и тело! У Јеванђељима можемо наћи на десетине примера који ово схватање потврђују.1

Рекао сам да ћу описати каквог то човека душевна хигијена износи као пример здравља и шта она управо сматра за душевно здравље или, како се још каже, зрелу личност. Закључићете онда и сами колико се оваква зрела личност поклапа са идеалом који хришћанска Црква поставља пред своје вернике. Да се подсетимо, најпре, основних човекових потреба:

1. за укорењеношћу (преко религије и хомо религиозус)

2. за припадањем (својој вери и свом народу)

3. за идентитетом (оснажити Ја , постати личност)

4. за оријентацијом (професија, искуствени живот, потреба да човек води пун и осмишљен живот).

Зрела личност, за душевну хигијену, описује се као личност која је пре свега постојана, а која улаже максимум својих способности у рад који врши. Она поседује способност да у раду истраје и да се у процесу рада бори са тешкоћама, све док не постигне циљ који је поставила. То значи да зрела личност не напушта своје циљеве чим се појаве прве, веће или мање тешкоће, јер то карактерише незрелу личност. Зрелост значи, дакле, способност издржати тешкоће или, како би хришћани рекли, издржати разна искушења, неугодности најразличитије врсте, способност да се на том путу претрпе и порази и неуспеси. Ову способност истрајности и постојаности врло је важно имати пред очима, поготово што се нашем народу, па и словенским народима уопште, често с правом пребацивало и у прошлости и данас, и од странаца и од наших људи, да смо брзи у акцијама, али и неистрајни, да нам воља брзо малакше, да напуштамо свој циљ на пола пута, да се брзо деморалишемо и постајемо пасивни, лењи, паралисане воље. Отуда су значајне речи Јована Цвијића: „Са порастом степена културе једне нације расте и њена издржљивост у раду“. Друга значајна особина зреле личности јесте да је толерантна, стрпљива, да поштује мишљење других особа, да има разумевање за туђе слабости и мане. Ова особина је од неоцењивог значаја за сваког човека. Пргав, нетолерантан човек, вечити бунџија, себичан је и неразуман човек који не жели да се уживи у другог човека, у његове проблеме и тешкоће, па да тек онда просуди правилно његове поступке, односно да заузме став према њему. Ова толерантност према другим не искључује, међутим, сопствено мишљење зреле личности о стварима и појавама, напротив. Само она личност која је постала на известан начин независна, која уме самостално да мисли, може да правилно просуђује поступке и мишљења других људи. Када се у душевној хигијени говори да је зрела личност спретна и способна на прилагођавање, онда то не треба схватити да се оваква личност повија према страни на коју ветар дува, и да је прилагођавање свакој заједници и друштву неопходно и корисно. Зрела личност није ни опортунистичка, ни саображљива личност, већ је њено прилагођавање израз зрелог сагледавања реалних услова у којима живи; ово прилагођавање доноси стварне, пре свега моралне користи личности која се прилагођава, као и њеној ужој и широј околини. Оваква зрела способност прилагођавања претпоставља, наравно, сарадњу са другим особама, и то у најразличитијим облицима организованог друштвеног рада, где испољава дисциплинованост и способност рада.

У вези са предњим захтевима који се постављају пред зрелу личност, постоји још један, то је способност вољења и неке друге особе, па и људи уопште, а не вољење само себе самог. Може нека личност да тачно извршава све прописе и законе, да је истрајна у својим циљевима, довољно самостална, па и толерантна према другим, а да при свему томе није способна да воли. Ево, сада видимо како и ментална хигијена, као хришћанска вера, тражи као једно од најзначајнијих мерила зреле личности — љубав.

Тако смо стигли на крај предавања, које је требало да покаже како савремена медицинска наука, специјално душевна или ментална хигијена посматра човека. Из тог предавања могли смо уочити бројне паралеле које постоје између ове науке и онога чему нас учи хришћанска Црква. Чули смо какав се велики значај придаје души човековој, његовом складном и хармоничном душевном животу, који је најбоља залога и за телесно и за социјално благостање сваког појединца. У самом центру оваквог благостања налази се љубав, без које се не може замислити никакав напредак ни срећа, како појединца тако и целог друштва. А ово златно правило дато нам је у најдубљој и најистинитијој мисли Библије, која гласи: Воли ближњега свога као самог себе!

1 Наш познати књижевник, књижевни преводилац (нарочито Шекспира) и лекар Светислав Стефановић (1874-1944), у једном чланку, објављеном поводом Трећег свесловенског лекарског конгреса у Сплиту, под насловом „Положај лекара у Југославији и о психохигијени“ (штампан 1931. године), пише: „Стара вековна изрека о здравом духу у здравом телу добија једну нову значајну формулу да од здравог духа зависи и здраво тело. У медицинској науци довело је то до нових радикалних схватања и дало медицини нову оријентацију.“ — Мада осенчене дуалистичким погледом, занимљиве су и ове Платонове речи из његове Државе: „Мени се чини да тело, каква год била његова врлина, не чини душу добром; обратно, добра душа је та која својом врлином даје телу сву савршеност за коју је оно способно“.