др Свјетлана Рзјанова

О проблему међусобног односа културе, религије и језика

Излагања са симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“, Удружење „Ћирилица“, Нови Сад, јун 2005.

Др Свјетлана РЗЈАНОВА је Виши научни сарадник, Пермска филијала Института философије и права Уралскога одељења Руске академије наука Перм, Руска Федерација. Излагање је превела Божана Грбић-Дражић.

Проблем постојања и самоидентификације националне културе сигурно је један од основних проблема у условима врло распрострањеног процеса глобализације. Призната, још од времена великих географских открића, културна разноликост у данашње време сасвим је под реалном претњом редукције. Последња од њих није толико резултат воље вођа светске политике, колико је последица свеопште индустријске, а понегде и постиндустријске распрострањености културе. Социолози културе, на пример Б. С.

Јерасов, више су пута истакли да је свеопшта унификација културног живота једна од неоспорних карактеристика социокултурног простора индустријског друштва.

Поникавши као законодавна етапа развоја западног социума, тај културни тип почео се геометријском прогресијом ширити практично посвуда.

Научно-техничка револуција ставила је Запад у позицију вође. Њен утицај, интензивни процеси миграције, развој средстава информисања и комуникације, масовни туризам начинили су интернационализацију живота у корист Запада. У односу на друге земље, у данашње време остварује се процес преноса технологије у материјално-физичком аспекту и елемената менталитета на духовном плану. Томе су допринели и доприносе штампа, аудио и видео продукција, мода, усмена пропаганда, хемијско-фармацеутске методе деловања (лекови, наркотици, „подижући“ напици), привремени боравак на Западу ( Развој источних друштава; Синтеза традиционалног и савременог, М. 1984, стр. 431.). Све то, имало је и има за циљ одушевљење незападних култура њима извором несвојственим начином и стилом живљења. Западна култура, у том случају, постаје циљ развоја, модел за подражавање.

Међутим, сам темељ западне културе постаје нам такође веома дискутабилан, попут постулата, који захтева додатне доказе. Ова тврдња, у првом реду, ослања се на чињеницу да унутар социо-културног простора Запада све време делују неки механизми који условљавају наличје низа кризних појава. Још је талас иступања младих из шездесетих година поставио западно друштво пред проблем верификације свог начина живота. Аналогно по својој природи, показатељ је постало нагло ширење тзв. нових религија, које увек, сасвим успешно истискују традиционалне конфесије. По нашем мишљењу, разлог је баш у тој оријентацији на апсолутну слободу која се култивисала у западној култури, почевши од епохе препорода и ренесансе. Идеја таквог развоја требало би да буде човек који би био принуђен да све одговоре о властитом животу „добије својеручно“ (А. Ками, Мит о Сизифу/ А. Ками, Бунтовник, М. 1990, стр. 73.). Дакако, мало људи би издржало притисак који су описали класици егзистенцијализма Ками и Сартр: „Човек се суочава с ирационалношћу света. Он осећа да жели срећу и разборитост. Апсурд се рађа у том сударању мисије човека и неразумног ћутања света“ (А. Ками, стр. 38.).

„У незаборавној јадиковци Ван Гога чује се очај и гордост свих уметника: „Ја се могу у животу, па и у уметности снаћи без господа, али моје страдајуће ’ја’ не може без тог нечег које превисује то ’ја’, без онога што јесте мој живот, моја способност стварања“ (А. Ками, Бунтовник, М. 1990, стр. 319.).

„Ја сам осећао сву условљеност веза, које сам упорно покушавао да сачувам, да бих спречио пропаст људског света - они су се сада …. (?)“ ( Ж. П. Сартр, Мука/Сартр, Зид, Одабрана дела, М. 1992, стр. 131.).

„Био сам сувишан одувек.“ (Исто, стр. 132.).

„Док живиш, нема никаквих дешавања... Мења се декор, људи долазе и одлазе. И то је све! Никада никаквог почетка! Дани се нижу један за другим, без икаквог смисла, бесконачно и једнолично... и краја такође нема... а затим је све опет слично. То значи живети...“ (Исто, стр. 51.)

„Дошао сам на свет случајно, постојао сам као камен, као жбун, као микроб. Мој живот је текао стихијски у најразличитијим правцима. Понекад ми је слао нејасне сигнале, а понекад сам слушао случајни звук који ништа не значи“. (Исто, стр. 91.)

„Ја мислим... да сви ми, какви год да смо, једемо и пијемо да бисмо очували своје драгоцено постојање, а међутим постојање нема ама баш никаквог смисла...“ . (Исто, стр. 16.)

Овај наведени низ цитата дат је с циљем да покаже како човек који претендује властито, није увек способан да реализује ту могућност и у случају неуспеха „утапа се у хаос“ (Зимељ) (Г. Зимељ, Криза културе/Зимељ, Одабрано, Т. 1. Филозофија културе, М. 296, стр. 493.)

Другим речима, човек је дужан да овлада даром да би био носилац људске културе, у противном - рађа се духовна пустош.( К. Хјубнер, Истина мита, М. 1996, стр. 3.)

Готово свака индивидуа може постојати унутар цивилизације која, по речима Малроа - „може покорити целу земљу, али није кадра да открије ни своје цркве, ни своје гробове“. (А. М. Руткјевич, Увод/ А. Ками, Бунтовник, М. 1190, стр. 12)

Проблем се по мишљењу низа западних истраживача састоји у томе што западни човек већ не осећа себе делом велике целине, пред њим увек стоји питање одабира начина социјалног живота. (А. Ками, Мит о Сизифу, стр. 51; Е. Фром, Револуција наде/ Е. Фром, Психоанализа и етика, М. 1993, стр. 254.)

Ерик Фром овако описује процес осећања света таквог човека: „На њему је да бира, а то значи да у одговарајућим случајевима, он ризикује живот, ако је живот погрешан.

Човек, обузет сумњама када мора да донесе одлуку, често брзо, бива болесно напрегнут или подвргнут озбиљном испиту, нарочито његова способност за брзо одлучивање. Као последица, код човека се јавља дубока потреба за уверењем, он жели да верује да нема места сумњи у његов начин доношења одлуке. То је један од психолошких разлога због којег се верује у идоле и политичке лидере. (Е. Фром, Указ, стр. 255.)

Стављајући ове тврдње на метафизички план може се са сигурношћу тврдити да света човек ствара на основу архетипске везе са одређеним спољашњим центром који постаје одређени критеријум истинитости и испољава се на социјалном плану у идеалном и ритуалном облику.( К. Г. Јунг, Проблем и душе нашег времена, М. 1996, стр. 298.)

То стање је нормално и само неке личности могу да издрже притисак бунда. За већину је неопходан сакрализован свет у ком су одговори већ дати.( А. Ками, Бунтовник, стр. 133.)

По речима Алберта Камија „веродостојност бога који даје смисао животу је куд и камо прихватљивија него веродостојност некажњене власти злодела“.( А. Ками, Мит о Сизифу, стр. 60.)

Мора се напоменути и да се односи са спољним центром на социјалном плану необавезно формирају у виду религиозне праксе. Основна одлика таквог центра је природа његовог деловања као социјалне детерминанте која одређује понашање човека у већини сфера живота. У току живота такав центар може да се мења или чува, али сама чињеница његовог постојања мора остати непромењива.

Управо та, насушна потреба се одражава на догађајима 20. века, када се прибегавало религиозним учењима других култура, ако нису функционисале друге социјалне одреднице. Нарочито јасно се одразила потреба за социјалном детерминантом у данашње време у западном друштву, када су се не само представници друштава тзв.

капиталистичке оријентације суочили с проблемом одабира начина социјалног живота, него су и социјалистички социоми осетили кризу својих идеала. Велики део западне цивилизације нашао се пред проблемом избора своје будућности. Западна спознаја, на масовном нивоу, показала се неспособном да постоји у спрези многобројних идеја у условима властитог избора. Она се нашла пред проблемом потраге за спољним оријентиром који би допустио ојачавање културе у развоју и у простору и у времену. У том смислу, друге културе су потребне Западу као саговорници, како би се створила могућност да још једанпут спозна себе у односу на „друге“. Западњачки начин живота и систем вредности захтевају додатну верификацију која се лакше потврђује поређењем, и уз то за западно сазнање је сасвим допустива позајмица низа елемената из источне културе са њиховом адекватном адаптацијом и трагањем за аналогијом у властитој традицији. Све до сада речено говори о томе да западна културна традиција није за друге цивилизације апсолутни актуелни образац. И више од тога - религиозни препород савремености и поновно обнављање у нове религије архаичних образаца поимања света, који су један од битних аргумената у корист очувања (у постојећим културама) неких традиционалних основа.

Један од таквих је језик, као једна од детерминанти културног простора. Модерна филозофија прошлог века се више пута освртала на проблем језика као некакве основе функционисања културе, иако је ова тврдња сама по себи много старија од феноменолошких и херменеутичких теорија.

У оквирима митологијског погледа на свет, реч као основна јединица језика иступа у својству инструмента, уз чију помоћ се твори универзум. Као допуна датој функцији, вербални утицај на свет није само адекватан духовном, менталном (на нивоу митологема та сазнања се не само не супротстављају, него се и не издвајају у самом језику!) него се понекад чини и значајнијим. Отелотворен у пиктограмима и хијероглифима језик се испољава као својеврсна и суштинска гаранција одговарајућих понашања човека у сасвим крхком Космосу. Обраћање традицији Светих књига у већини традиционалних култура показује да је језичка стварност фиксирана на нивоу светих текстова и иступа у својству основне културе својине, често се не спуштајући ни до писаног фиксирања информације, стављања у тај текст. Спонтано настали и оформљени митологеми у језику постају базичне координате за оцртавање културног простора у целини. Сваки од митолошких начина ствара карактеристике вишезначности, али истовремено и универзалности. Другим речима, настали појам се користи по принципу сличности, пошто се односи на наизглед различите ствари и појаве. У култури која се базира на таквој основи - а тај механизам се практично разликује у свим традиционалним социумима - језичка стварност је апсолутно идентична материјално-физичком окружењу човека и друштва. При том се подразумева да сви феномени за које постоји реч у језику, обавезно постоје у социо-културном простору, ван кога не постоји ништа што може бити изражено уз помоћ тог језика. Традиционална култура је космоцентрична и митоконструирана и тај спецификум се распростире на све њене компоненте.

Језик, као носилац митологема, ствара се апсолутном светошћу која изазива његову отпорност на стране иновације и извртања (језичка). Тим се карактеристикама одликује и писменост, такође божанска по свом пореклу. Пошто је створена од персонификованих светих ликова и апстрактног сакралног принципа, она има моћ да управља човековим понашањем, потчињавајући га космичким законитостима, скривеним у себи.

Управо такве изворе показује кинеско писмо - „вењ“. Основно значење тог хијероглифа је „образац“.

Под тим значењем подразумевају се сви типови модела и синтагми учења (астрономија - „тјањ вењ“). Тај појмовни ореол указује на истоветност људских писмена са природним, космичким обрасцима, а истовремено садржи и идеју о њиховој хармоничности.( М. Кравцова, Историја културе Кине, СПБ. 1999, стр. 129.). Претпоставља се да је знак „вењ“ потекао од пиктограма који представља човека с нацртаним трупом у тренутку обављања неког ритуалног обреда. Под „вењ“ се такође може сматрати и космичко свепрожимајуће начело које стоји насупрот војној сили y (као што светски поредак стоји насупрот уништењу). Света природа писма подразумева његову вредност, чини писани текст једном од највећих културних вредности. Неприхватање од уобичајеног система писане речи имплицитно - а понекад и јавно - представља сламање традиционално културног уређења. Тај механизам реализује своје последице не само у традиционалним, модернизацијом нетакнутим културама, него и у менталитету индустријских, па чак и нових постиндустријских друштава. Основни разлог томе има корен у архетиповима несвесног, које је описао Јунг. Њихова активизација је могућа подједнако на било ком стадијуму постојања културе. Одређујући принципе рушења митолошке слике света, архетипови са тај начин учвршћују на нивоу менталитета, друштва и индивидуалне свести. При том, културни простор се узима као принципијелно затворен, и у тој свој затворености, конституисан језиком и писмом као материјалном пројекцијом овог последњег. Оштра трансформација језика и писма, чак и у најсавременијем социјуму може се узети као карактеристика антологијског карактера.

Наравно, овде треба узети у обзир да није случај да се у свим традиционалним културама писменост формира на основу митолошког погледа на свет. Особеност развоја словенског етноса је у томе да су писмо, као општеприхваћена форма, узајамно деловање и стварност дошли заједно с хришћанством. Овде обавезно треба истаћи да је код већине Словена превладао религиозни облик као што је православље византијског типа. Не умањујући ни мало допринос католицизма на културу словенских народа, који је био такође прихваћен, приметићемо да је и у једном и у другом случају културно наслеђе у пуној мери дотакло и систем писма. Мецгер примећује да је „мало таквих историјских догађаја који су толико дубоко утицали на културни развој тако много народа, као што је византијско-хришћанска мисија на Моравију. У самој Моравији, мисија је доживела неуспех, али је зато имала неочекиван успех међу Бугарима, Србима, Хрватима и источним Словенима, поставивши темеље древне хришћанске словенске културе.( Б. Мецгер, Рани преводи Новог завета, њихови извори, преношење, ограничења, М. 2002. стр. 423.)

Опште је познато да је ширење писмености у Словена повезано с деловањем Константина (замонашеног Ћирила) и Методија. Управо је Константин превео део литургијских књига с грчког на словенски језик и започео припрему словенског свештенства.

Баш је литургија на словенском језику постала камен-темељац међу црквеним лицима. Противници Константина су из теолошких разлога истицали да су само грчки, латински и старојеврејски имали право бити литургијски језици. „Ствар није била у томе да ли је јерес у служби користити неки други језик, већ је било очито да немачко свештенство непријатељски гледа на ово кретање, јер би се тиме Словени отели немачкој црквеној контроли, примећује енглески истраживач.( Исто, стр. 427.)

Очито да се у најранијим културним етапама језик сматрао (а то се не коси с његовом првобитном митолошком природом!) гаранцијом његове целовитости и максималне независности од спољних фактора.

Лингвистички фактор у таквој ситуацији чува своју онтолошку и социоконструкциону функцију. Без обзира на све интриге, двојица папа - Адријан Први и Јован Осми сложили су се да се богослужење одвија на словенском језику. Такође, обојица су поставили један услов! Недељно богослужење се мора прво читати на латинском, а затим у словенском преводу. (Исто.)

Ћирило је разрадио алфабет за словенски језик и почео с превођењем Јеванђеља. У трактату „О писменима“ научника-монаха Храброг је показано да је Ћирилов алфабет одговорио на потребе словенског језика, као што је грчки одговорио грчком језику. (Исто, стр. 430.)

Непосредно после смрти браће, под притиском немачког свештенства 885. године ученици Методија су били прогнани насилно из Моравије, а неки су чак продати у бело робље, што је довело до преношење словенског хришћанства на земље Бугарске, Македоније. У Бугарској, за време цара Симеона (893-927. године) почела је да се формира средњовековна словенска књижевност Православне цркве. Надаље, та културна традиција, захваљујући деловању кнеза Владимира Црвено Сунце, прелази у Русију. Ово говори о томе да у оквирима религиозне традиције језик наставља да испуњава део тих функција које су биле с њим у вези у оквирима митолошког погледа на свет. И данас је он тесно повезан с писаном традицијом, иако изворно елитистичком, непредодређеном за опште коришћење, а такође се испољава и као транслатор религиозног начина односа према свету.

Православље, и сви аспекти културе који иду уз њега, у тим смислу језик, много пута су иступали у својству инструмента националне консолидације. Тако, у Србији 18. века управо локална Православна црква је формирала код изворног становништва став о Русији, као правоверној држави, заједно с њиховом, које стоје насупрот османлијској Турској. Православље овде већ не иступа само као обједињујући фактор, већ и у својству врха националне основе, чинећи у таквој ситуацији своје носиоце учесницима вишег циља. Језик у таквој ситуацији иступа као основа за подршку и ширење ове идеје, потпуно искључујући своје истискивање и појаву туђих лингвистичких форми. Ћирилица која је донела православље, овде постаје као какав материјални супстрат православне идеје.

Каснији радници српског просветитељства су управо на језик пренели акценат националне консолидације. Доситеј Обрадовић, вођа просветитељства, је први изразио ново поимање извора и садржаја српског јединства, начинивши језик његовим основним критеријумом.

Религија и вера се могу променити, а порекло и језик никада.( И. И. Лешиловска., Словенство у општем сазнању Срба у 18. веку/Словенска идеја: Историја и савремено доба, М. 1998, стр. 8-9.)

Управо се словенски језик, по његовом мишљењу, јавља с основом сродности народа, што имплицитно подразумева и важност очувања ћирилице као најадекватнијег његовог израза. Ту су позицију подржавали и други српски просветитељи. Интуитивно осећање значаја одређених форми језика и писма је постало један од основних мотива свих праваца у глобалу. Изложена мишљења никако не претендују на извор теме, више се јављају као асоцијативне идеје чија је појава повезана с модерном темом (у неким религијама и државама) принципијелне смене типа писмености. Надајмо се да предложене реформе неће нимало дотаћи то традиционално начело које је основ културе, ма на каквом степену модернизације се она налазила.