др Предраг Пипер

Симболичка вредност српске ћирилице и савремено стање српске културе

Излагање са симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“, Удружење „Ћирилица“, Нови Сад, јун 2005.

За ово саопштење с намером је изабран широк предмет јер верујем да поред решавања појединих конкретних питања могу бити корисни покушаји да се слика проблема сагледа и на општијем плану, пошто се тако могу боље видети стварне размере тешкоћа пред којима се данас налази и српска култура уопште и српска ћирилица посебно.

Али такав предмет изискује или опширност у излагању, или говор сведен на тезе. Научни скуп допушта само ову другу могућност па је ово излагање прилагођено тој околности.

Намера ми је, дакле, да покушам да искушења пред којима се српска ћирилица поставља од 1918. године, а посебно последњих пет година, покушам да видим у њиховом ширем историјском и културном контексту. При томе ће се посебна пажња усмерити на чињеницу да стање у којем је српска култура данас има своје узроке, као и облике који су до овога довели, и циљ којем теже они који тим процесима управљају, што треба, колико се може, именовати, и у општим цртама, а затим и подробно, да би се знало шта је то што треба превладати. Што је слика о томе јаснија, лакше је припремати и остваривати програма очувања и развоја и српске ћирилице и српске културе у целини.

СТАЊЕ. – Стање у српској култури већ годинама је лоше, и, гледано у целини, све је горе, уз неке изузетке и углавном појединачне напоре да буде боље, али ти похвални напори изречену оцену о целини стања у српској култури битније не мењају. Доста би места узело набрајање свега што је у новије време уништено и свега што није учињено да се уништавање спречи или умањи иако је морало бити учињено. Континуитет тог процеса ствара утисак о смишљеном уништавању српске материјалне и духовне културе, којим се ставља у исту раван, поред друге немерљиве штете, бомбардовање Народне библиотеке Србије у Другом светском рату и уништавање српских материјалних и духовних добара у овом последњем рату (да се само на томе задржимо). Говорећи сасвим сведено, ко изгуби рат (ма чија била кривица), цену пораза плаћа не само материјалним него и духовним добрима, а крајња цена може бити делимично или потпуно губљење не само суверенитета него и идентитета, тј. не само слободе него и душе.

Посматрано шире, то је део планетарног процеса у којем технолошки напредак најмоћнијих држава иде под руку са све ефикаснијом и разноврснијом технологијом масовног убијања и уништавања, са све отворенијим политичким цинизмом и толико раширеном моралном изопаченошћу, при којој нормалност изгледа као изузетак и „девијација“. Све су огољенија испољавања злочиначких нагона, похлепе и властољубивости у планетарним размерама. Они који то препознају и именују, оптужују се да су параноични, а они који се томе успротиве, извргавају се порузи и кажњавају.

Безгрешних народа, наравно, нема, али оклеветаних народа има, а данас су то Срби. Зато се светско јавно мњење углавном не узбуђује када се уништава српска материјална културна баштина, а још мање што се поткопава српска духовна културна баштина, зато се европски хришћани, колико то заиста јесу, углавном не узбуђују што се пале и руше српски православни храмови, зато се упркос разглашеној бризи европских званичника за мултикултуралност и вишејезичност Европе тобоже не примећују споља изазвани дегенеративни процеси на словенским културама и језицима, и на српском језику посебно, а све теже је, чак и међу славистима, поготову када су они из латиничког културног круга, наћи веће разумевање за напоре да се очува српска ћирилица.

УЗРОК. – Укратко, стање је, у целини гледано, лоше, а узрок му је метафизичко зло које покреће сваковрсну незајажљивост оних који духовне вредности и самосвест других народа виде пре свега као сметњу да неки слабији народ преваре и похарају. Ти наопаки процеси ипак не теку сасвим глатко, а у оном сегменту у којем се односе на српску културу испречила им се, поред осталог, српска ћирилица као важан део српског националног идентитета и један од симбола његове посебности међу другим народима.

Зато се ћирилица систематски подрива, потискује и исмева, а у тај посао укључени су многи стручњаци различитих профила, од политике и трговине до лингвистике, неки вероватно у нади да ће од оних који о томе одлучују добити оцену „нарочито се истиче“ ако негде јавно омаловаже и српску ћирилицу и оне Србе који је се не стиде него је, напротив, сматрају важним делом свог духовног бића.

ЦИЉ. – Процес о којем је реч део је општег циља да се од слабијих народа, поготову када немају довољно јаког савезника, отме што се може отети, а они сами да се, обезличени, упрегну у службу даљег отимања од других у име лажних идеја измишљених ради умиривања савести оних који још нису постали бескрупулозно цинични. Да би се таквим народом могло управљати, сматра се, треба му уклонити самосвест, сломити духовну кичму, укинути и уништити духовне вредности до којих му је стало и довести га до тога да милом или силом прихвати туђе као боље. Ако се изабрана жртва томе противи, треба је сурово казнити како би се упозориле и застрашиле друге жртве да ништа слично не покушају. Таквом народу треба променити назив државе, а још боље укинути је или обогаљити, исмевати њену химну и валуту, клеветати његову историју и културу, убедити га да је рођени злочинац и да ће најбоље учини ако се сам себе одрекне. Ако такав народ има своје писмо, поготову вишевековног трајања, то несумњиво раздражује насилника, нарочито ако он сам има краће културно трајање, и учиниће све да то писмо маргинализује и замени туђим, па се то данас дешава и са српском ћирилицом.

НАЧИН. – Иако је широм света, изгледа, све више талентованих за зло чињење, у процесу о којем је реч стратешке ствари не препуштају се случају, иако се на тактичком плану дозвољава већи степен импровизације прилагођене конкретним околностима. Иако се, када су препознати у ономе што чине, обично бране повиком да им се приписује „завера“, нико не може порећи да многе земље, поготову највеће, теже да се шире на рачун других, мањих и слабијих земаља, да се то ширење остварује не само путем економског, политичког, технолошког, медијског и војног утицаја, него пре свега путем културног утицаја, које делује најмирољубивије; нити ће ико разуман порицати да се тежња великих држава ка ширењу свог утицаја не остварује стихијски него организовано и плански. Њу воде тимови посебно пробраних и школованих стручњака, где као и у бизнису постоје дугорочни и краткорочни циљеви, стратегија и тактика културне као и сваке друге финансијски и кадровски добро подупрте експанзије и смишљени планови како разорити и уклонити оно што им је на путу. Њихови програми, и они сами, по правилу нису превише познати јавности, а да ли ће се то звати (полу)тајне активности, дискреција, конспирација или завера, ствар је избора термина према конкретним околностима.

Као што је разумно претпоставити да велике и јаке државе теже проширивању свог културног и сваког другог утицаја, и да за то имају и средства и кадрове, једнако је разумно претпоставити да се акултурацији и културној асимилацији једног народа приступа комплексно, промишљено и стручно, и да се нико неће отворено легитимисати као противник неке културе, чак и када то заправо јесте. Предрадници на терену биће најбоље маскирани ако се за тај посао ангажују управо представници народа чију културу треба ослабити, који се на то дају приволети на разне начине, а ради умиривања савести, тамо где је још има, и идејом да је то што чине урушавајући културну баштину свог народа – модерно, прогресивно, на општу корист, раскид с „мрачном“ прошлошћу итд.

Такви „независни“, „експерти“ налазе се или се постављају у политици, у медијима, у култури и крупном бизнису, тј. на местима с којих могу што више да утичу на ток ствари.

Зато није чудо што су скоро све медијске куће у Србији у страном већинском власништву, и што су српски медији већином латинички.

Српска ћирилица има своју функционалну вредност као писмо које у врло великој мери одговара српском фонолошком систему (иако се о српској ћирилици понекад говори с претеривањем као о идеалном писму) 1. Али у културним неприликама какве су сада српске, врло је важна симболичка вредност српске ћирилице као знака српског духовног идентитета. Зато потискивање српске ћирилице, започето 1918, појачано 1945, а до врхунца доведено после 2000. године, иде у исти ред са урушавањем књижевнојезичке норме и говорне културе у сфери јавне употребе српског језика, с разградњом образовног система (коју често спроводе представници државне власти под изговором да га модернизују), уништавањем дипломатије и војске (такође одозго, из државног врха, опет под изговором да је то у ствари модернизација), учесталим инсинуирањима против Српске православне цркве, или распродајом у бесцење српских фабрика, по правилу страном или мешовитом капиталу.

Настојања да се у свести српског народа промени систем вредности, како би са одобравањем примао то што се чини на његову штету, имају и облик подсмевања свему традиционалном, поготову добром, као превазиђеном; имају облик гушења врлина и величања порока као истинских врлина; величање нескромности, похлепе, властољубља и бесрамности као водећих и модерних облика понашања; урушавања традиционалних ауторитета (нпр. породица, школовани људи, учитељи итд.). Оштрица таквих настојања уперена је и према ћирилици, која се отворено или алузивно представља као остатак прошлих времена, од којих се треба дистанцирати, као фолклорно писмо, или писмо Српске православне цркве, према којој они којима ћирилица смета немају много поштовања.

Настојање да се српска култура изнутра разруши такође се одвијају у облику хетерогенизације и државне територије и народа. Подстичу се разноврсни алтернативни начини живота, а уситњене друштвене групе узајамно се конфронтирају медијском подршком одабраној страни. Путем вештачки наглашене бриге о правима човека подстиче се административно уситњавање власти које погодује сецесионистичким жељама подупртим споља, а помоћу великог броја невладиних организација, које имају финансијску подршку не само страних извора (наводно приватних) него и државе у којој делују, учврстио се систем одлучивања који је често ефикаснији од државног, као нека врста паралелне власти, док државна власт у Србији и иначе функционише у некој врсти полупротектората, који се не зове тако само да би се за наивнији део јавности сачувала каква-таква фасада суверености итд.

СРПСКА ЋИРИЛИЦА КАО ПИСМО СРПСКОГА ЈЕЗИКА. – Писмо српскога језика је српска ћирилица. Уз дужно поштовање према Вуку Караџићу сувишни су алтернативни називи, нпр. Вукова ћирилица, вуковска ћирилица и сл. Треба имати званичан назив писма и њега се држати. Уосталом, од 30 слова српске ћирилице Вук је 24 слова преузео из руске ћирилице, која је тада била и писмо славеносрпског језика, а осталих шест слова преузео је из других извора.

2 Рад на неговању српске ћирилице може бити успешан само као део настојања да се српска култура развија у складном односу најбољег у традицији с најбољим у данашњици, најбољег у националним вредностима с најбољим у вредностима других националних култура, самосвесно али без само самопрецењивања и самопотцењивања. То је рад о којем морају постојати и трајни, и дугорочни, и краткорочни задаци стратегије развоја српске културе. Али ти циљеви, колико ми је познато, још нису институционално утврђени, јер још не постоји институционално утврђена трајна или дугорочна стратегија развоја српске културе ни места ћирилице у њој. Ако држава из неког разлога одлаже да је донесе, обавеза је најугледнијих српских културних установа да то учине, као што је, уопште, дужност професионално најпозванијих да учине оно што се мора учинити како би се добила глобална слика стања и предложио правац којим треба ићи.

Ћирилица се мора штитити и институционалним и индивидуалним напорима.

Свако коме су на срцу интереси српске културе, треба себе да пита да ли чини највише што може, у оквиру своје уже струке, и шире, да се српска ћирилица уважава и афирмише.

Треба истрајно подстицати акције „одозго“, делатност државних органа, нпр. у области језичког законодавства, али истовремено ширити масовност локалне и појединачне иницијативе за српску ћирилицу и српску културу уопште.

Треба учити на грешкама, али и на добрим примерима па и на примерима како други народи чувају своје писмо и своју културу, на пример, Грци, Руси, Бугари, Јермени, Грузини, Словенци, Јевреји, Арапи, Јапанци, Кинези, Корејци и други. Њихова искуства треба стално критички пратити, анализирати и предочавати српској јавности.

Послови на заштити и афирмацији српске ћирилице обухватају и краткорочне и дугорочне и трајне задатке, који не би требало да буду само брига друштва „Ћирилица“ и појединих славистичких друштава него задатак и сваког појединца, у мери у којој му је стало до очувања и развоја српске културе као културе његових предака, савременика и потомака, и њега лично, што не искључује допринос који српској култури могу дати представници других култура. У околностима када држава Србија не може или неће да чини у пуној мери оно што би се од ње у нормалним приликама очекивало, остаје важна могућност личне иницијативе, која је до сада била премало искоришћена.

Такав рад подразумева не само настојања да се остваре што повољнија законска решења него и одбрану сваког места где се испољи покушај потискивања ћирилице и њена замена латиницом, тј. поред залагања за системска решења нужан је и напор да се свако појединачно питање реши на најбољи начин. Где год се утврди да постоји намера да се ћирилица замени латиницом, или где је то већ учињено (нпр. у некој фирми), треба на то појединачним и институционалним ангажовањем усмерити медијску пажњу, која ће ту организацију приказати српској културној и укупној јавности у одговарајућем светлу. Тиме ће та организација, трговинска кућа и сл. бити позвана на јавни дијалог у којем би морала да изнесе разлоге због којих се одриче српске ћирилице и прелази на латиницу..

Због чега, на пример, једна велика трговинска организација као „Пекабета“ изненада напушта ћирилицу и обраћа се купцима у Србији само на латиници. Та одлука није случајна него је њу неко сасвим свесно донео, али је није образложио српској јавности јер би тешко могао наћи убедљиве аргументе против чињенице да то није у интересу српске ћирилице и српске културе. А у нечијем интересу свакако јесте. Неколико година раније слично је поступило уредништво једног књижевног часописа. Могло би се наћи још доста примера графијских и културних конвертита, који су негде, настојећи да то учине без буке (као што се чине све рђаве ствари), уклонили ћирилицу, а њено место дали латиници. Затим ћуте као да се ништа није десило, остављајући да време учини своје и да се народ навикне на чињеницу да је ћирилица тихо изгубила још једну позицију.

Треба неговати у школама и изван школа лепо писање српском ћирилицом, учити разне њене варијанте, организовати курсеве, изложбе и такмичења, треба стварати здрави однос поштовања српске ћирилице којом би се свако ко припада српској култури могао поносити као традиционалним, националним, лепим, функционалним и симболички пуновредним писмом, што наравно није сметња да се уче и, примерено околностима, користе и писма других језика.

Требало би имати сталну стручну службу културолога, социолога и социолингвиста који би меродавно пратили процесе у савременој српској култури и који би, у мери у којој је то актуелно, јавно и аргументовано идентификовали узроке, облике и циљеве угрожавања српске културе уопште и ћирилице посебно.

У околностима када су у свету (али и у земљи) снимљене десетине филмова у којима је улога негативних јунака додељена Србима, када се објављене многе изјаве страних званичника увредљиве по Србе, када се медијска антисрпска кампања пренела из иностранства у Србију и Црну Гору па се (полу)алузивно праве поређења Срба с народима нацистичке прошлости, када се о Српској православној цркви говори на ружан начин, када се Његош проглашава геноцидним писцем итд., Срби би морали да имају организацију која би регистровала антисрпске изјаве и испаде (јер се садашња власт углавном прави да их не види), која би их предочавала јавности и тражила објашњење. Друштво „Ћирилица“ оствариваће свој главни циљ онолико успешно колико се буде бавило не само српском ћирилицом него и њеним богатим културним залеђем, без којег она не може да постоји, па и везама са сродним културама (нпр. руском) на које се српска ћирилица наслања. И више од тога - „Ћирилица“ ће остваривати свој главни циљ онолико успешно, колико то буде и друштво за заштиту српске културе од антисрпских изјава и поступака.3

Програм заштите и неговања ћирилице биће, дакле, утолико успешнији уколико буде део програма заштите и неговања српске културе у целини. Држави треба упућивати захтеве да чини оно што је дужна, али ако она не може или неће да учини више, нису мале ни могућности грађанских организација сличних „Ћирилици“, а и „Ћирилица“ би морала налазити начина да укључи у свој рад што више људи који не прихватају да је постојеће стање у српској култури добро. Свако рушење или скрнављење надгробног споменика с ћириличким натписом атак је и на ћирилицу, чин је антисрбизма, а сваки такав чин треба забележити – и због садашњости (да неко не каже да није био обавештен), и због будућности (да сутра не кажу да се то није ни десило).

Времена су таква да данас, много више него у неким бољим приликама, опредељење свакога појединца да учини оно што може за српску културу, и посебно за српску ћирилицу, подразумева спремност на различита одрицања, на трпљење порицања, етикетирања и сл., као личну жртву с којом се мора рачунати. Добар део тих непријатности може изостати ако се избегава дилетантизам у стручним питањима и екстремизам било које врсте као и везивање за дневну политику и било коју политичку странку.

Осврт не данашње стање српске ћирилице био би непотпун без осврта на њен статус у односу на хрватску, односно српскохрватску латиницу у Србији.4

Јасно је да су српска ћирилица и (српско)хрватска латиница - увек биле у конкурентском односу и да би успостављање њихове законске равноправности само био начин да латиница добије и законско покриће да може свуда заменити ћирилицу. Пошто је у стварности (српско)хрватска латиница тренутно преовлађујуће писмо у Србији, то би била фактички легализација онога што је урађено углавном бесправно. С друге стране, покушај укидања латинице у садашњим приликама пре би поделио јавност и одбио умерене присталице ћирилице него што би имао изгледа да стварно успе, а и удаљио би од савремене српске културе све оно што припада њеној ближој прошлости, а објављено је на латиници.

Најреалније је још истрајније се залагати за то да српска ћирилица и у будућем уставу остане једино службено писмо у Србији и да се то доследно спроводи у пракси (што сада није случај, па је проблем више у непоштовању закона него у непостојању закона). У том случају српска ћирилица је писмо комплетне државне управе и администрације, школства и судства у Србији. Сваки правни субјекат у Србији у том случају мора свој назив пријавити на службеном писму и мора га користити како га је пријавио, с тим да иза или испод тог назива има могућност да у јавној употреби користи и неко друго писмо, логотипе и сл. па и латиницу. Медији који желе да излазе на (српско)хрватској латиници могу се законски обавезати да то не може обухватити више од половине укупног текста у броју, а медији који објављују на ћирилици могу се додатно стимулисати и пореским олакшицама. Ако би се та одлука доследно спроводила, што доста зависи и од јавног мњења, укључујући активност удружења „Ћирилица“, положај српске ћирилице био би стабилнији, а (српско)хрватска латиница би без прогањања добило реално место секундарног писма у Србији – као писмо које се не користи за службену употребу, али које се може користити за законски ограничену јавну употребу, или за слободну приватну употребу.

Ипак, судбина српске ћирилице, као уосталом и српске културе у целини, највише зависи од тога колико ће се постићи висока и чврста сагласност мишљења меродавних стручњака, тзв. консензус, о вођењу културне и, уже, језичке политике у Републици Србији и на читавом српском културном простору.

(1) Уп. нпр. код Бранислава Брборића (О језичком расколу: социолингвистички огледи 1, Београд: ЦПЛ - Нови Сад: Прометеј, 2000): „Да је 'савршеност' била у првом плану, Вук би се одлучио и на писање прозодијских елемената (акцената и дужина), чија је дистинктивна функција често једнака фонемској. На голему рационалност те одлуке упозорио је поодавно академик Павле Ивић у својој студији О Вуковом рјечнику из 1818. г. (Ивић П. 1966: 29-32), жалећи уздржано што у писању 'јата' Вук није одступио од досљеднога фонетског (тј. фонолошког) начела, јер би то било на линији правописне рационализације и 'опћене правилности' одабранога језичко-говорног модела.“ (стр. 314).
В. Павле Ивић, О Вуковом рјечнику из 1818. У: Сабрана дела Вука Караџића. Књ. друга. Српски рјечник (1818). Београд, 1966, стр. 19-188.

(2) Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице: палеографско-филолошки прилози. – Београд: Завод за издавање уџбеника, 1971, стр. 200.

(3) О активностима друштва „Ћирилица“ највише се може наћи на једном месту у књизи председника тога друштва Драгољуба Збиљића Српски језик под окупацијом латинице. – Нови Сад: Ћирилица, 2004. Знатан део посла на регистровању различитих јавних реаговања о статусу ћирилице на српском говорном простору обављен је захваљујући периодичном објављивању Списа Одбора за стандардизацију српског језика (1998-) трудом, пре свега, Б. Брборића, Ј. Вуксановића и Р. Гачевића.

(4) О различитим аспектима контаката између ћирилице и латинице на српском говорном простору, в. у: П. Пипер, Писма у контакту (прилог типологији проблема) // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику: Посвећено професору Александру Младеновићу поводом 65-годишњице живота, 1990, XXXIII, стр. 391-398 (објављено и у књизи: П. Пипер, Српски између великих и малих језика. - Друго издање. - Београд: Београдска књига, 2004).