др Богдан Л. Дабић

Српска двоазбучност и судбина ћирилице у данашњим славенским земљама

Излагање са симпозијума „Данашњи положај писма српског језика и како (са)чувати ћирилицу у српском народу и његовом језику“, Удружење „Ћирилица“, Нови Сад, јун 2005.

Мото:

Ово није ништа до несрећа
И грехови неки сустигнули,
Те је преврат доша и овоме –
Ка све српско што се превратило!
Његош

Бавећи се (страним) језицима у једном дужем периоду, лингвиста је у прилици да сагледа и неке општије регуларности, успркос разликама међу појединим језицима света (чак и сродним). Стога се и у модерној лингвистици говори о језичким универзалијама/константама. У овој прилици успутно ћемо указати и на неке од њих.

Све то само у циљу да са подесне стране приступимо излагању наше теме – онако како је она формулисана у наслову реферата.

Не може се тачно установити колико данас има“националних“ језика на планети Земљи, тј на њеном насељеном делу илити екумени. Да то и није баш лак посао, а можда није ни прави научни, показала су и недавна збивања са сх језиком.

Исправно рече један од наших лингвиста, иначе неслависта, - да су ту од једног лингвистичког језика зготовљена три политичка! У лингвистичким прорачунима барата се са крупнијим цифрама о броју живих језика у свету. Углавном се оне крећу у размаку од 1.000 до 2.000. Ми ћемо прихватити ову мању цифру, јер нам се она чини лакшом и округлијом. У томе броју највише су распрострањени језици тзв. индоевропске скупине, а међу њима енглески језик – тај живи есперанто наше епохе.

У свему томе карактеристично је да у тој великој цифри од 1000 језика има врло мало тзв. великих језика, а тзв. малих језика веома много. За ову прилику ја ћу средње језике сврстати у мале, и то по моделу: што год није велико, малено је. Великих језика на нашој планети могло би се избројати једва два-три десетка. А оних што их обично зовемо светским, по њиховој комуникацијској и информацијској снази, нашло би се (и) 19! И не бисмо можда погрешили ако њихов број омеђимо на свега једно туце.

Овамо би несумњиво спадали (и) следећи језици: кинески, хинду, арапски, руски, немачки, шпански, француски... И, разуме се, енглески! Друга се универзалија испољава у томе што сви језици морају имати и своје различне дијалекте. Несумњиво је да нема ниједног језика без дијалеката. А друга је ствар што је њих у неким језицима врло мало, нпр. у руском свега два, на огромном животном простору (плус прелазна зона, московска), а у словеначком језику има 7-8 типова дијалеката, и то на врло малој и тесној територији.

Трећа је универзалија садржана у томе што сваки језик, како литерарни тако и пучки, мора имати и тзв. страних речи у своме лексичком саставу. А друга је ствар што су неки литерарни језици (тачније, њихови носиоци) нетрпељиви према страним речима, док су други врло толерантни према њима. У славенском свету међуР и Срби.

Разуме се да ово нема никакве везе с оним што се зове национални карактер, него се ту ради о политичкој и културној историји наведених народа.

Као четврту универзалију могли бисмо узети број алфабета /азбука за тако велику цифру различитих језика у нашој екумени. Ово и јесте права тема нашег реферата, схваћена у нешто ширем обиму. У питању је нумерички однос између броја алфабета (боље шрифтова) и броја језика! Сваки лингвистички образова човек лако ће опазити, већ на први поглед, ону велику несразмеру између тих двеју цифара. Наиме, на 1000 језика у свету једва да би се могло набројити стотињак различитих алфабета / шрифтова. Разуме се, ми у овом рачунању одузимамо / одбијамо онај број шрифтова неалфабетске природе (какви су кинески, јапански и њима слични).

* * *

На европском тлу, цивилизацијском и културном, употребљавају се свега три алфабета, а у самој Србији чак два од њих! То нам казује да је код нас најсложенија графијска ситуација у Европи. Три групно поменута алфабета јесу следећи: 1) грчки алфабет, 2) романска / латинска абецеда и 3) словенско писмо или ћирилица. Овде нам се ваља присетити да је код (јужних) Славена двоазбучност присутна скоро од самих почетака наше писмености: најпре је била глагољица, па је њу доцније заменила ћирилица. Ћирилица ће победити доцније код свих православних Словена, изузев код Срба. Иначе сви западни Словени пишу искључиво латиницом која се реализује у два различита типа. Први је од њих удешен по систему дијакритичких / надредних знакова и зове се чешки, други је уређен по систему сложених слова и зове се пољски. Ваља знати да чешки тип преовлађује. И Бугари су закратко прошли кроз двоазбучност (глагољица и ћирилица), а Хрвати чак и кроз период троазбучности (глагољица, ћирилица и латиница).

Коначно је, и то врло рано, код Бугара превладала ћирилица, а код Хрвата – релативно касно – латиница. Само је на Србима остао благослов или можда проклетство двоазбучности. Дошло је време да се ова наша двоазбучност изнова уреди. При томе ми нисмо против двоазбучности, јер је и она дубоко усађена код Срба. Грчки алфабет данас функционише на врло ограниченој територији и можемо га сматрати националним. Успут напомињемо да је у нашој екумени врло мало националних алфабета. Осим грчког овамо се може убројити и јеврејски алфабет за иврит, затим још дбва алфабета код кавкаских хришћана – јерменски и грузински, итд. За арапски алфабет ово би се могло рећи условно, тј. ако прихватимо да су (сви) Арапи једна једина нација.

На простору дојучерашњега сх језика званично су се употребљавала два писма: западноевропска латиница (чешког типа) и славенска ћирилица (српског типа). Ово у потпуности важи само за Србе са Црногорцима, док је код Хрвата и Муслимана ћирилица већ одавно ослабила – нарочито у периоду од 1948. до Дејтонског диктата / мира. Оба ова писма, западноевропска латиница и славенска ћирилица (руског типа) одавно су већ распрострањена на огромном простору Европе, Америке, Азије и другде. А нарочито је распрострањена латиница (неки је зову латинско -енглеском. Она је већ постала и планетарно писмо, да тако кажемо. Онако као што је (и) енглески језик на добром путу да постане живи есперанто на целом просвећеном / школованом свету.

Међутим, ни славенска ћирилица није баш мачји кашаљ. Па ипак ћемо скромно признати да она не достиже латиницу – у својој светској графијској функцији.

Но, ту сад има нешто друго што треба имати на уму: постоје, наиме, културни и цивилизацијски ареали за велике језике и велике алфабете / писма. Могли бисмо то назвати и њиховом дистрибуцијом, па тако кинески језик и његово писмо има свој ареал, арапски има свој, руски има свој, шпански има свој... итд. Заступљеност латинице у целом нашем окружењу, и њена присутност у светским језицима Европе и Америке, утиче посредно чак и на статус славенскога писма у Србији. Уврежило се већ одавно мишљење у редовима наше омладине: све што нам стиже са Запада и из НАТО пакта мора унапред бити добро! Па чак и за бомбардовање Београда (мале руске цркве и ТВ) нису криви починиоци: М. Олбрајт, Клинтон, Кларк..., већ је кривцем за то проглашен извесни господин Милошевић. Итд. Итд.

С овога места ми као српски слависти морамо упутити нашој јавности јасну поруку о томе ко смо, шта смо и шта нам значи ћирилица. Наш одговор је врло одређен и прецизан: Ми смо Балканци, Славени и православци! Чак и Србин атеиста је корисник и носилац православне културе византијског типа. То да смо Балканци нико нам (и) не оспорава, напротив сви то истичу и признају, али нам још преостаје да још негујемо своје славенство, своје православље и своју ћирилицу! Нема никаквог разлога да се ми одричемо свог балканства као ни осталих својих димензија. Балканац је био и Св. Сава, цар Душан, Доситеј Обрадовић, В. Караџић, па чак и сам Ј. Скерлић! Свака утемељена кућа има своја четири зида, па тако и ми Срби имамо наведене четири компоненте нашег идентитета. А Балкан је вазда био кутак Европе, и то оне праве, тј. грчко-римске. Данашња Европа је постала милитарни појам, то је немачко -америчка Европа. Дакле, појам милитарни, а не географски и културни. По томе су Европа и Турци Азијати, јер су чланови „Одбрамбеног“ НАТО пакта! А Румуни, Бугари и Срби нису још Европљани – докле год о томе не одлучи, наново, НАТО пакт. Белоруси и Руси више нису Европа, али Украјина то већ јесте итд. Не треба имати никакав комплекс пред натовском Европом нити НАТО пакт треба признати за тзв. међународну заједницу! Наши суседи неславени препознају нас и идентификују по ћирилици и по византијско-славенској култури! Све и да се ми (не дај, Боже) одрекнемо Славенства – нас ће и даље сматрати Славенима и Србима.

Историја нас је сврстала у источне Европљане, овај тип цивилизације и културе, па се ту ништа битно не да променити.(1) У томе смислу ми смо остали културни рођаци са Грцима и Румунима, са Бугарима и руским Славенима.

Па ипак у редовима наше престоничке интелигенције, али и провинцијске, већ одавно се испољава (и) једна чудна и неприродна тенденција: да се ми престројимо из нашег европског и цивилизацијског круга у туђи круг, тј. у онај западни – римско - немачки! Ова је тенденција израсла и однегована у ономе отегнутом периоду Брозове владавине (1948-1980). Њен политички / идеолошки израз јесу и они престонички мундијалисти што о српском народу пишу само у 3. лицу (једнине или множине). Они би да нас преко ноћи пребаце на натовску траку! Актуелну судбину српске ћирилице ваља стога сагледати и у контексту ове (полу)окупације од стране НАТО пакта, јер је Србија већ на доброме путу – да буде (и) културна колонија тога“одбрамбеног „ пакта. Уза све то судбина ћирилице остаје и даље у рукама нашим, а не туђим! Тачније, она је у рукама домаћих политичких власти, а то није баш исто. За позицију ћирилице у Србији нису нам одиста криви они други, дојучерашњи корисници заједничког језика. Дакле ни Хрвати ни БХ Муслимани, већ искључиво ми сами: Срби сви и свуда, нарочито у матичној земљи Србији! Растварајући се / утапајући се у 1. и 2. Југославији, ми смо (били) занемарили све што је српско, па тиме и своју ћирилицу.

Овде ћемо сад експлицитно указати и на историјску употребу славенског писма. Мало упрошћено, можемо рећи да су се у току времена профилисала и два (донекле) различита вида ћирилице: 1) старославенска ћирилица или црквена, 2) гражданка или цивилна ћирилица. Данас се још увек јасно оцртавају и два различита типа гражданке: 1) руски тип и 2) српски тип. Првим од њих служе се и данас – остали руски Славени (Белоруси и Украјинци), а од балканских Славена само Бугари. Другим типом (сцил. српским) служе се Срби (са Црногорцима) и Македонци. То је уствари Вукова ћирилица, утврђена у периоду 1818-1847. Још нам ваља напоменути овде и следеће: и Румуни, као православни народ латинског рода, служили су се старословенским језиком и ћирилицом. Латиницу су усвојили тек почетком друге половине 19. века. Славенско писмо ћирилицу широко су распростирали царска Русија и доцније Совјетски Савез. Њу су преузели Монголи, већина турских и финских народа итд. Међутим, балтички народи (Естонци, Летонци и Литванци) задржали су своју латиницу! Такође и два хришћанска народа на Кавказу – задржали су своје старо, национално писмо. То су Јермени и Грузини.

Вукова реформа азбуке удаљила нас је од руске ћирилице, скоро да можемо рећи и ампутирала! До те мере – да се и не можемо послужити руском писаћом машином.

На њој недостаје чак 6 наших сугласничких слова: Ј, Љ, Њ, Џ, Ћ. А поготову Руси не би могли да се послуже српском ћириличном машином! Из културног и политичког брака са Србима, Хрватима је остао у наслеђе фонетски правопис, а нама је остала латиница – као друго писмо. Не бих овде процењивао – ко је више вајдисао из тога суживота: препуштам то млађим српским славистима! Тако смо ето ми постали, и остали, двоазбучни и бићемо још дуго, дуго. Није у надлежности лингвистике одговор докле ће то тако ићи. У ћирилици је наш културни, национални и верски континуитет; а латиница је као наше друго писмо – релативно млађа. И то за цео један миленијум! Латиница се у последњим деценијама оцртава као дешњак јармовне запреге. С једним волом не може се орати, па тако ни нама нема повратка на старо стање.

Судбину ћирилице ваља решавати у оквиру већ афирмисане двоазбучности. Потиснути ћирилицу значило би насилно пресећи српски културни континуитет, осим других „колатералних“ штета.

Двазбучност је као неки двосекли мач: она је и извесно културно обогаћење, али исто тако и додатно оптерећење за наше прваке ђаке, у прва два разреда основне школе. Свођење наше двоазбучности на латиницу ми нећемо допустити, али ни одустајање од латинице – више није могућно. Да то није исувише озбиљно, подсећало би на ону Кочићеву ситуацију где се Ићинђи пење уз лестве на власт, а Биринђи се полако спушта / силази с ње – по тим истим лествама! Нек се врши воља Божја, али све ће то дуго потрајати! А резултат је незахвално прогнозирати и било би то неозбиљно. Тако је опстанак наше ћирилице сад постао елеменат двоазбучности. Она и јесте најреалнији оквир у којему треба ојачати функционалност нашега главног и првог писма.

Старији нараштаји југославенских Срба умели су боље од нас да се послуже насталом двоазбучношћу. Они су то радили природно и спонтано. Знало се где шта доликује! На пример, никоме није на ум падало да стави латинички натпис на гробни белег свог оца или деде. Нити је ико написао своме ћаћи писмо из војске латиницом, па ма он служио војску у Љубљани или Загребу.

Па шта је онда довело нашу ћирилицу у овај садашњи шкрипац? Одговор звучи помало парадоксално, али је углавном тачан: довели смо ми сами себе у ту позицију! Можда би још тачније било да кажемо: учиниле су то југо -српске власти народне и ненародне – подједнако! Да се само мало подсетимо на недавну прошлост: Броз као вођа остварио је скоро сав свој програм уз активно учешће Срба. Ми сами, и још више наше институције, довели смо у шкрипац ћирилицу још онда, само што се о томе није смело говорити. На један дужи рок од 33 године Срби се су добровољно изопштили из славенске православне заједнице, политички и културно. Онда се већ заборавило да се славенска ћирилица у Кенигсбергу дотиче са западноевропском латиницом, а на Далеком истоку – избија на Тихи океан. Тамо се додирује са кинеским и јапанским светим хијероглифима! У том периоду од 33 године латиница је и на српском културном простору постала, да тако кажем, незванично службено писмо. Довољан аргуменат таквој тврдњи јесте непостојање ћириличних писаћих машина у нашим канцеларијама. Осим тога, латиница је била писмо наше Партије, писмо наше Армије и писмо јавних натписа. У најновије време она је и пословно писмо, да тако кажемо. А да је латиница скоро искључиво писмо рекламе, то зна и елементарно писмен Србин. Све то, заједно узето, и довело нас је у ову (културну) позицију.

Шта би сад требало предузети? Одговор је јасан и једноставан: ваља радити баш оно што радите ви овде, у Новом Саду! Ми као неовлашћена српска интелигенција морамо барем указати унутрашњим властима на недозвољив и неподношљив статус ћирилице. Да јој и оне пруже неки стварни импулс и додају мало културне инфузије. У томе целом послу ваља се клонити празних прокламација! А њих има напретек, јер су скоро све оне наслеђене из оне најтрулије фазе тзв. самоуправљања.

Ми се у томе патриотском послу не смемо и нећемо срдити ни на кога, до ли на себе и на наше унутрашње власти. Држимо се оне Масарикове мисли:“Љубав према својој домовини и своме народу не захтева од нас да мрзимо друге земље и народе!“ Као лингвиста и филолог ја немам овлашћења за црне слутње, нити је то посао наше науке.

Футуристичке идеје препустићемо надлежним дисциплинама. Па ипак морамо своје излагање завршити и неким закључним разматрањима, која произилазе из досадашње разраде овог реферата.

(1) Не ваља ударати по латиници, она је ту и нека је. Међутим, ћирилица мора имати свој одређени домен употребе – шири неголи је био досад.

(2) Ћирилица треба просто да (про)функционише. Без лажних и празни фраза. Прогласи нису подржали никакву културну делатност, него се мора делати.

(3) Завирите ви само у наше трафике и погледајте српску штампу: шта ће тамо наћи наша омладина? Све саме шаре и порнографије! Нумерички однос наших двају писама тамо изгледа приближно овако: међу 23 листа штампана латиницом стидљиво вире она два -три штампана ћирилицом. Изузев Политике, њих је тешко и уочити / пронаћи, јер су заслоњени латиничким новинама, листовима и часописима. За нашу омладину ћирилица све више постаје нека егзотика. Нешто као Немцима готица или пак млађим славистима глагољица. И тако по нашим трафикама странац не би могао осетити ни препознати да се налази у Србији.

(4) И разни службени формулари / обрасци скоро искључиво се штампају латиницом. Наш човек комуницира са својом администрацијом на латиници, па стога радикалнији ћириличари доживљавају ово писмо као службено. Ћирилица тиме постаје све више обредно / црквено писмо и приватно писмо. Она се потискује у црквено двориште и у претинац кућних белешки. На нама је да је спасемо од евентуалног потискивања у гробље, да се тако фигуративно изразим.

(5) Двоазбучне јавне натписе ја разумем овако: нек они буду обавезни, а ако већ нема новаца за то, онда имају бити само ћирилицом. Досад је то било обрнуто: ако већ нису двоазбучни, јавни натписи су били само латиницом. Требало би да су двоазбучни натписи уређени овако: у двореднима горњи ред припада ћирилици, а доњи латиници. Ако је пак натпис једноредан, онда лева страна припада ћирилици, а десна латиници. Тиме ће се графијски уочљиво истаћи – да је ћирилица наше прво писмо. Без тога ова дефиниција остаје и даље празном прокламацијом! У нашим већим градовима све је то урађено / уређено мало другачије! Натписи се најчешће исписују двапут латиницом, тј. и лева и десна страна, а богами кадшто и трипут латиницом: на фасадном зиду једанпут, и на оба бочна зида по једанпут! Ако већ натпис није двоазбучан, онда ће он зацело бити латиничан. А само случајно биће и ћириличан! Неки наши школовани Срби могли би лепо и без ћирилице, они одиста имају свако право на латиницу. Међутим, ћирилица не може опстати без писмених Срба! Та неће ваљда сада и униформисани службеници НАТО пакта штитити и неговати српску ћирилицу?! Стога ми морамо бити начисто с тиме: ХОЋЕМО ли ћирилицу или нећемо? Треба ли нама она или, можда, не треба? Тек после тога ваља предузети све остале мере да јој се даде достојно место у нашој култури. Наше главно и прво писмо врло је просто и доста (у)савршено. Осим тога подесно је и као културни међаш, у смислу – докле сеже српска њива и српска култура. Међутим, као политички међаш она не треба да буде.

Занемаривањем и потискивањем ћирилице ми бисмо сами себи причинили најмање две ненадокнадиве штете:

1) Остали бисмо без старе славенске / српске књижевности, коју је успешно утемељио Св. Сава. У средњем веку та стара наша књижевност беше, добрим делом, и заједничка (бугарска / српска / руска). Најбоље то потврђује случај Г. Цамблака, којег и данас својатају Бугари, Срби и Руси (с подједнаким правом).

2) Ми бисмо се културно одломили од руских Славена, а они су нам тако блиски.

О том се једном изјаснио и наш велики западњак Ј. Скерлић. Он написа овако:“Има у руској литератури нечега што ће школовани Србин увек осетити и препознати као своје!“ А ми смо сад, хвала Богу, сви школовани.

Нашој ћирилици ваља омогућити да нормално функционише као наше главно и прво писмо. Разуме се, на своме историјском и културном простору. И то би било све.

„Мало слов , а горя реченька бездонная прилици“, како рече један руски песник у другачијој прилици.

Има још нешто да се укаже у овоме излагању. Наиме, у последње време латиница је постала и пословно писмо. Већ у самој Шумадији, па и у ЦГ, пишу се претежно латиницом – чак и рукописни огласи: за продају брава, свиња, јунади, старих аутомобила и старих кућа... Ко не верује лако може проверити! Човек би очекивао да у овој ситуацији ћирилица задобије макар свечану улогу, али нема ни тога. Ево вам чињеница, па ти сад види! – штоно реко наш геџа. Дакле, латиница је већ задобила предност и код наших сељака, о интелигенцији да и не говоримо. до тога је дошло имитирањем варошана и

64 трговаца. свему томе додаћу још једну констатацију. Узмицању и потискивању ћирилице добро служе два различна типа нашега снобизма:

1) престонички / београдски и

2) провинцијски / чаршијски. ево како: у Београду је сад пожељно да све буде онако како је то у тврђавама НАТО пакта (Бечу, Берлину, Вашингтону), а у провинцији је пожељно - да све буде онако како је у Београду.

Ако се ми Срби не приберемо и не организујемо културно, онда нам се лако може десити, и то већ у наредној НАТО петољетци, следеће: да се српска ћирилица редуцира на свега шест слова у јавној употреби. Дозвољена ће бити само она слова што су јој заједничка с латиницом: четири сугласника (Ј, М, Т, К) и два вокала (А, Е)! Њих је већ сад дозволио (и) губернатор НАТО пакта у МХ Федерацији и у Републици Српској. Засад је то одобрено само при регистрацији возила, али се нигде не прецизира: да ли се ова слова смеју употребљавати и у другим областима живота? Nomina sunt odiosa, па ви сад погодите: који је од двојице досадашњих губернатора одобрио овај комад ћирилице.

Наша ће ћирилица ипак потрајати онолико колико је Срби осећају својом и тиме јој удахну живота, онако као што чините ви у Новом Саду. Двоазбучност не захтева од нас да мрзимо латиницу и, не дај Боже, народе који се њоме служе – у нашем окружењу. Ми само тражимо да профункционише оно што је досад било само лажно прокламовано!