Брана Димитријевић
Руски Леонардо
(радио-драма)
Други програм Радио Београда: Звездани часови
ЛИЦА:
- ФЛОРЕНСКИ ПАВЛЕ АЛЕКСАНДРОВИЧ
- ЂАКОН
- А. ЉАС, писац чланка
- ИСЛЕДНИК
- ОФИЦИР
- ДИРЕКТОР, електричне централе
- ЛАВ ТРОЦКИ
- ПРВИ НАУЧНИК
- ДРУГИ НАУЧНИК
- ШУПЕЈКО, иследник
- БРАНЦЈЕВ, логораш
- ЛИТВИНОВ, „
- ХОПАНИН, „
- ПОЛИКАРПОВ, поручник Државне безбедности
(Црквена звона. Руско црквено појање, молитве.)
ФЛОРЕНСКИ: Тројицко-Сергијевска Лавра – духовна тврђава Православља... Срце Русије. Овде се стварала Руска историја. Ту је свети подвижник, духовни вођа нације, преподобни Сергеј Радоњешки благословио кнеза Димитрија Донског уочи Куликовске битке за спас од мрског монголско-татарског јарма. У Лаври су људске очи угледале „Тројицу“ Андреја Рубљова. Услед раздора, међусобних трвења, свеопштег дивљања и татарских најезди, услед грозног, дубоког немира који обешчашћаваше древну Русију – „Тројица“... откри се људском, духовном оку бескрајан, непоколебљив, ненарушив мир...
Дај Боже да и остатак мог грешног живота буде за Лавру нераскидиво везан. Опрости Господе и смилуј се...
Ту сам на Духовној академији студирао, а после предавао. Постао свештеник. Служио у цркви. Ту ми је кућица брвнара, поред Лавре. И, боље место за себе, за своју породицу, нити замишљам, нити тражим...
Ништа осим непрекидног, преданог рада. А ако и замишљам... Замишљам Лавру као руску Атину, живи музеј Русије, у којем се истражује, ствара... Где се у мирној сарадњи, у племенитом супарништву остварује високи циљ – нова Јелада. Више од тога: сусрет културе и цркве, Атине и Јерусалима...
Упркос смутном добу...
ЂАКОН: Оче Павле...
ФЛОРЕНСКИ: Да...
ЂАКОН: Чланак. „Радничке новине“... Нови чланак...
ФЛОРЕНСКИ: Да видимо... Дванаести мај 1928. године...
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
ФЛОРЕНСКИ: (Чита) „У такозваној Тројицко-Сергијејевској Лаври свили су себи гнездашце – бивши. Од свакојаке феле: кнезови, дворске даме, попови калуђери. Убрзо су после велике Октобарске револуције манастири – та гнезда готована и паразита – били разјурени. Међутим, ево, снашли се калуђери. Раније су попови били под заштитом кнежева, данас кнежеви, гле, под заштитом попова. Такво стање више се не може толерисати. Гнезда тих црностотинаша морају се разорити. Совјетски органи безбедности... И тако даље и тако даље... Потпис: А. Љас.
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
А. ЉАС: (Његов глас грми из даљине.) Ти древни зидови бивше Тројицко-Сергијевске Лавре ћутљиви су сведоци седе старине. Шта би тек могли да испричају о гадостима које су се ту дешавале! И, које се дешавају! Јуриш Револуције готово их није ни такнуо. На западној страни феудалног зида појавила се фирма: „Сергијевски државни музеј“! Спасоносна легитимација. Те се најугледнији мужеви ту и сместише, на себе узевши улогу двоногих пацова, да старе драгоцености развуку, ђубре ту скривајући и још ширећи отровни смрад!!!
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
А. ЉАС: Неки „научници“ под фирмом државне, совјетске, научне институције, баш ту у Лаври, штампају религиозне књиге намењене, коме би другом, најширим народним масама. То су наводне збирке светих икона, којекаквих распећа и сличног ђубрета... А ево и једног од „научних“ текстова, позамашног, биће, рада двојице учених сарадника музеја – П. А Флоренског и Ј. А. Олсуфјева – издатог на десетогодишњицу велике Октобарске револуције – каква дрскост – у једном од државних издавачких предузећа. Наслов: Амброзиј Тројицки, гравер из XV века. И шта аутори те књиге објашњавају народним масама: „Од девет тамних слика осам се стварно односе на догађаје из живота Исуса Христа, а девета је Усековање главе Јована Крститеља!!!“ Треба доиста бити безочан преварант да би се под капом „научне књиге“ натурала таква бесмислица совјетском радном човеку; када је већ сваком пиониру добро познато да прича о постојању Христа није друго до подмукла, поповска измишљотина...
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
ФЛОРЕНСКИ: Руска Атина – реакционарно подземље.
Руска Јелада – расадник поповштине.
Какав речник! Који постепено али сигурно раствара памћење.
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
А. ЉАС: (Ликујућа грмљавина његовог гласа.) Најзад!!!
Ових дана је, због прашине коју су у вези са Сергијевским манастиром подигле новине, тамо стигла комисија Главне управе за научна питања и запечатила архиву!
ЂАКОН: Смилуј се Господе нама грешнима...
А. ЉАС: ... И, сада – проверите! Покушајте да нађете кривца! Када је главном чувару архиве, који је, кажу, од кнежевског рода, некаквом бившем „пресветлом“ оцу Серафимовичу, већ сутрадан пало наум да – умре!!!
Али, не брините, похватана је и похапшена велика група верника – служитеља Цркве и световњака...
(Затвор. Љубјанка.)
ИСЛЕДНИК: Флоренски Павле Александрович, Рус, стар 46 година, из племићке породице, син инжењера?
ФЛОРЕНСКИ: Да...
ИСЛЕДНИК: Рођен у градићу Јавлах, Азербејџан... Завршио Московски Универзитет и Духовну академију?
ФЛОРЕНСКИ: Да...
ИСЛЕДНИК: Породица: жена, три сина и две кћери. Професија – научни радник. Место запослења: управник Одељења за материјале Државног електротехничког института, уредник „Техничке енциклопедије“? бивши професор Богословије... Тачно?
ФЛОРЕНСКИ: Да...
ИСЛЕДНИК: Да ли сте до сада судски одговарали?
ФЛОРЕНСКИ: Јесам. Године 1906-те због пропаганде против погубљења поручника Шмита, који је устао против цара.
ИСЛЕДНИК: Занимљиво... баш – занимљиво.
ФЛОРЕНСКИ: Био је то чисто морални чин, с моје стране. Никако заштита Шмитове политичке доктрине, већ Шмитове људске личности.
ИСЛЕДНИК: Тако... Тако... А ова фотографија? Пронађена код вас приликом претреса? Царева фотографија. Зашто је чувате? Како да то протумачимо?
ФЛОРЕНСКИ: Успомена на епископа Антонија, мог личног исповедника... који је...
ИСЛЕДНИК: Ваш однос према цару!?!
ФЛОРЕНСКИ: Жао ми је човека који је, кад се узму у обзир сви његови планови, био бољи од других; но, који је за свог царовања, доживео трагичну судбину.
ИСЛЕДНИК: Ваш однос према совјетској власти?
ФЛОРЕНСКИ: Добар.
ИСЛЕДНИК: То ви тврдите.
ФЛОРЕНСКИ: Водим истраживачке радове у једној војној установи, поверљивог су карактера. Добровољно сам прихватио и предложио грану посла. Совјетска власт је једна реална снага... Са неким њеним мерама се не слажем, али сам против било какве интервенције у војном или економском погледу.
ИСЛЕДНИК: С киме сте све разговарали о тим вашим „неслагањима“...
ФЛОРЕНСКИ: Ни са ким, просто...
ИСЛЕДНИК: Врдате, Флоренски, врдате... „Свака власт је од Бога“... „Совјетска власт не дира мене, не дирам ни ја њу!“... Причам ти причу. Као, на прилику, Софија Тучкова, по оцу бивша грофица Татишчева, сада вајна милосрдна сестра. Ево, ево њене изјаве: „Никада и нигде нисам говорила против совјетске власти... Скрнављење храмова од стране совјетске власти нисам, исто тако, нигде коментарисала. Гледам на то као на природни историјски догађај...“ Трте-мрте. Што не грмнете као игуман Ларин: „Од служења цркви, докле год живим, нећу одустати!“ То је истински класни непријатељ. Милина! Или, или, као на прилику ваша пријатељица Александра Мамонтова, сликарка, бивша наследница имања Абрамцево. „Присталица совјетске власти нисам због прогањања религије и верника“. Шљис!
Је ли ово ваше писмо, Флоренски, тој тој Мамонтовој?
ФЛОРЕНСКИ: Да... Писано је 1917-те...
ИСЛЕДНИК: Читајте! На глас! Одавде!
ФЛОРЕНСКИ: (Чита) „Све што се дешава око нас наравно да нам тешко пада. Али верујем и надам се да ће нихилизам, исцрпевши себе, показати своју ништавност; свима ће досадити, мржњу ће изазвати против себе. И, тада ће се после краха свих тих гнусоба, срца и умови, не више као раније млако и с опрезом, већ изгладнели окренути ка руској идеји... Јер убеђен сам да је најгоре тек пред нама, а не иза нас...“
ИСЛЕДНИК: Нихилизам – то је ваша тајна шифра за совјетску власт...
ФЛОРЕНСКИ: У време писања тог писма револуција је тек...
ИСЛЕДНИК: Што не признате да вам као бившем монаху ни најмање није симпатичан совјетски поредак. Ви сте, Флоренски, само сметња! Које се ово друштво мора отарасити! Да је до мене, сада бих вам пресудио, лично, овога трена!
(Звучна пауза.)
ФЛОРЕНСКИ: (Сам са собом.) Прогонство...“Ослободити га страже, лишити права да живи у Москви, Лењинграду, Харкову, Кијеву, Одеси, Ростову на Дону. Спречити му могућност да слободно лута градом... Хајде, град онда одабери? Нижњи Новгород, рецимо. Какав великодушан дар – прогонство. На истеку велике антирелигијске кампање. Дај Боже да се у Нижњем може радити. Не баш спокојно, пространо као у Лаври, али ипак, ипак, радити, радити...
(Звучна пауза.)
(Енергично, полицијско, куцање на вратима.)
ФЛОРЕНСКИ: Одмах... Одмах...
ОФИЦИР: Флоренски Павле Александрович?!
ФЛОРЕНСКИ: Ја сам...
ОФИЦИР: Одлука специјалног савета, изволите.... Ама, отвори. Читај. Слободно читај...
ФЛОРЕНСКИ: „Ослободити га казне пре рока, дозволити ми слободно кретање по земљи.“ Хвала ти, Свевишњи, хвала...
ОФИЦИР: Захвалите ви другарици Јекатерини Павловној Пјешковој, која је управница Политичког црвеног крста и бивша супруга нашег великог пролетерског писца Максима Горког! Још бих на вашем месту скинуо ту смешну, проклету, поповску мантију... Збогом!
(Звучна пауза. Потом жагор. Електрична централа.)
ДИРЕКТОР: А, доле, у сутурену ове наше електричне централе су нам лабораторије, друже Троцки.
ТРОЦКИ: А ко ли вам је онај... онај тамо у белој поповској мантији?
ДИРЕКТОР: У мантији? Ах, да... то је професор Флоренски... „Смесе за спајање кабловски муфова“, и слично...
ТРОЦКИ: Добро знам ко је професор Флоренски. Позовите га, молим, сместа.
ДИРЕКТОР: (Уз још неколико гласова.) Професоре Флоренски… Професоре Флоренски... Друг Троцки жели да разговара с вама!
ФЛОРЕНСКИ: Професор Флоренски, изволите.
ТРОЦКИ: (Леденим гласом.) Требало би, с обзиром на ваш углед и досадашње истраживачке радове, да обавезно учествујете у раду Конгреса инжењера...
ДИРЕКТОР: ... који је, ево, за који месец. У новембру друже Флоренски.
ТРОЦКИ: (Строго.) Само не тако одевени.
ФЛОРЕНСКИ: Нисам са себе скинуо свештенички чин. Другу одећу не могу облачити.
ТРОЦКИ: (Толерантније.) Да, да... не можете... не можете... Но, добро, добро, млада совјетска наука мора –код својих најбољих мужева – да уважава и настраности. Јер! Они који добро знају ко је Павел Александрович Флоренски не смеју замерити. Занимања Павела Александровича, научника, су разнообразна и дубока. Биосфера и пнеумосфера, анализирање простора и времена, теорија релативности, проблеми језика и народни живот, наука о музејима, грчки симболи, наука о материји, геологија ... И – електротехника!
(Удворички гласови одобравања.)
ДИРЕКТОР: Електрификација! Један од најпречих задатака младе...
ТРОЦКИ: (Прекине га.) Е-лек-тро-техника! (Мирније.) Електротехника је, другови, једна од најперспективнијих научних али и практичних дисциплина.
Професоре Флоренски, хоћу да на предстојећем Конгресу инжењера видим и чујем Флоренског практичара; што вам, разуме се, неће бити тешко.
А што се одеће тиче – ако другу не можете облачити – дођите тако.
(Звучна пауза, па Конгрес инжењера. Дуг аплауз.)
ПРВИ НАУЧНИК: (Шапатом.) Само гледајте оног „чивца“ Абрамовича како од срца пљеска попу.
ДРУГИ НАУЧНИК: (С уздахом.) Као и ми, уосталом, уважени колега... Имали сте у рукама најновију књигу тог професора... – „Привидности у геометрији“? Тај вам мантијаш, наравно, на свој затуцани начин тумачи Ајнштајнову теорију релативитета!!?
ПРВИ НАУЧНИК: (Још пакоснијим шапатом) На свој мимикријски начин! Повијен, скроман... Утонуо у ко зна какве мисли. А глас му нежан... Е-ееех... Читао сам и његов чланак „Физика у служби математике“, описује електроинтегратор; предвиђа врло лукаво неку врсту мислећих, рачунарских машина.
ДРУГИ НАУЧНИК: Заклети десни монархиста!
ПРВИ НАУЧНИК: Кроз прсте му се гледа. Непоправиви чудак. Поп-професор, који се разуме и у ликовне уметности, и у старо руске називе драгог камења... Сетите се само његовог рада „Филозофија култа“!
ДРУГИ НАУЧНИК: (Пакосно) Синтеза , уважени колега, синтеза!!! Наука се дели и дели на све уже и уже специјалности, и граби џиновским корацима... А он би попекања да то спречи. Бунца о сједињавању науке и религије, о кружном кретању духа.
ПРВИ НАУЧНИК: „Стуб и утврђивање истине“! Година издања 1906-та. То га је прославило. И оној Русији. Њега је у науку увела – теологија!!!
(Звучна пауза. Затвор. Љубјанка.)
ШУПЕЈКО: Моје име је Шупејко, опуномоћеник сам тајног политичког одељења ОГПУ-а московске области... На основу сведочења професора Гидуљанова и осталих. Били сте до хапшења у фебруару, идеолог национал фашистичког центра контрареволуционарне организације која се зове „Партија препорода Русије“...?
ФЛОРЕНСКИ: Бесмислица...
ШУПЕЈКО: Молим, молим... ево шта каже вас саборац професор Гидуљанов: (Чита) „Ступио сам у везу с професором Флоренским у Загорску, а преко њега са професорима Чаплигином и Лузином. Тако је створено најуже руководство. Председник – Чаплигин, секретар – Гидуљанов, идеолог Флоренски. Лузин – веза с иностранством.
То су, видите, факта.
ФЛОРЕНСКИ: (У себи.) То је purgatio vulgaris, касније, purgatio canonica. Већ опробано у средњем веку. Канонско очишћење. Онај ко подлеже сумњи не сматра се невиним чак и ако нема никаквих доказа о кривици, јер је дужан да своју невиност сам доказује, и то делима која отклањају сваку сумњу! До каквих се феудалних висина уздигло совјетско правосуђе.
ШУПЕЈКО: И даље стоји: „Партија националиста почеће своју злочиначку делатност одмах после пада, то јест, заузимања Москве и целе Русије, од стране Немаца. Темељ платформе је – Совјети без комуниста...
ФЛОРЕНСКИ: (У себи.)
Трнов венац. Мој трнов венац. Смилуј се, Бесмртни, мени грешноме...
Јер, бивало је... Бивало је праведника који су особито снажно зло и грех осећали; и нису се, у својој свести, држали по страни... И носили су с дубоком патњом у себи осећање одговорности за ближње. А то, у мом случају, сада, значи одрицање од беле, свештеничке одеће ако по њој већ капљу, падају капи невине, туђе крви... Јер шта је вера хришћанска ако не –одговорност. Безмерна одговорност за своје ближње
ШУПЕЈКО: Ваш ресор, Флоренски! „Совјети без комуниста“!? Одговорите! Шта је то требало да значи!?
ФЛОРЕНСКИ: (Спокојно.) ... да у темеље народног образовања треба да се уграде принципи децентрализације и дезунификације. Средње и високе школе морају се расејати, по могућности изван великих градова. Нарочита пажња треба да се обрати стварању литературе за најшире, народне, слојеве. Имам у виду приручнике, уџбенике, техничку пропаганду. Све то поверити најбољим умовима у земљи. Што се индустрије тиче: квалитет на првом месту. Беспоштедна борба против шкарта, ниске продукције...
ШУПЕЈКО: Имена!!! Занимају нас имена! Професоре Флоренски – имена!!!
ФЛОРЕНСКИ: Ево, приказаћу вам шему злочиначке организације...
ШУПЕЈКО: И то ће доћи на ред, професоре Флоренски! И то ће доћи. Сада нас интересују имена. И-ме-на!!!
ФЛОРЕНСКИ: Лудвиг Штајн... (У себи.)...Нека поверује у ову лаж. Господе Исусе, сине Божји, смилуј се мени грешноме... Нека записује... Само нека поверује у ово измишљено име.
ШУПЕЈКО: (Спорије изговара јер записује.) Лудвиг Штајн? Ко је тај.
ФЛОРЕНСКИ: Немац. Језуита. Папа га је лично послао да се састане самном ради закључења уније... (У себи.) Смилуј се, Господе, и опрости ми лажи које изговарам да бих заштитио недужне. Бележи, записује све моје речи.
(Гласно, али довољно споро да би Шупејко бележио.) Нажалост, тактичке мере Национал-фашистички злочиначки центар разрадио је врло лоше, што се може објаснити превеликим, чак пресудним утицајем нас научника, који – показало се – нисмо баш вични политици, а – увидело се – ни перфектни илегалци. Напротив...Схема организације, приказаћу је и цртежом, фактички се није реализовала; а о врбовању нових чланова не може бити ни речи.
ШУПЕЈКО: У реду, цртајте... Да видим вашу схему.
ФЛОРЕНСКИ: (У себи.) Верују у лаж. Хране се лажима. Лаж им је једино важна.
ШУПЕЈКО: Признајете ли да живите у огромном стану?!
ФЛОРЕНСКИ: Да...
ШУПЕЈКО: Стану од пет, чак шест соба, великих соба, укључујући... Цртајте, само ви цртајте вашу схему, не прекидајте... Укључујући и кабинет с огромном библиотеком...
ФЛОРЕНСКИ: Моја „огромна“ Библиотека не сачињава прост скуп књига, већ избор. Избор за унапред смишљене теме...
ШУПЕЈКО: За вашу антисовјетску делатност!!!
ФЛОРЕНСКИ: Наука не може да представља антисовјетску делатност!
ШУПЕЈКО: Доста!!! (Тихим гласом.) Цртамо или не цртамо? Сарађујемо или не сарађујемо, уважени професоре Флоренски?
ФЛОРЕНСКИ: Сарађујемо, разуме се да сарађујемо. (У себи.) У лажима... у измишљотинама... Смилуј се Господе мени грешном...
ШУПЕЈКО: Сарађујемо? У реду, попе. Дај то овамо. Цртеж. Ха! Није лоше, није лоше...
То ће у досије... Е, да. Рекосте Лудвиг Штејн. Лудвиг Штејн. А познајете ли Лудвига Карловича Мартенса?
ФЛОРЕНСКИ: Познајем.
ШУПЕЈКО: Ко је Лудвиг Карлович Мартенс?
ФЛОРЕНСКИ: Главни и одговорни уредник „Техничке енциклопедије“...
ШУПЕЈКО: Очито му недостајете. Као стари револуционар Лудвиг Карлович се обратио, ево, баш овим писмом, другу Миронову – шефу Економске управе ОГПУ-а. Слушајте: „У току суђења саботерима обраћао сам Вам се с молбом да посветите пажњу професору П. А. Флоренском, којега су органи ОГПУ-а ухапсили још у фебруару ове 1933-ће године...“ А сад је ево, скоро, па јуни... Дирљиво. „Професор Флоренски је један од највећих совјетских научника...“ Браво, попе! „чија је судбина од великог значаја за совјетску науку.... уопште, ако и за читав низ наших научних установа. Будући да сам убеђен,“ Као свака излапотина.“...да је његово хапшење последица неспоразума.“ Нема неспоразума, друже Мартенс, никаквих неспоразума нема. Већ је професор Флоренски био хапшен, и бивао је у прогонству.
А знаш ли... Теби, теби говорим, попе; ко је тада, за твоје прво хапшење потписао налог, својом, својом руком? Хенрих Јагода, лично! Шеф ОГПУ! Хапсио те је друг Жилин, и обавио преметачину у твојој кући. Тада ти рукописе није дирао. Тада...
Е, да... „последица неспоразума, те Вам се још једном обраћам с молбом да се лично заинтересујете за његов случај. Са комунистичким поздравом, и тако даље и тако даље... А ви се, професоре Флоренски, у међувремену, петљали са тим Штејном! И због чега се ми овде месецима петљамо... око... око вашег проклетог записника! Вашег признања, друже Флоренски!!! Када је за то време ОГПУ московске области већ открио и ликвидирао ту вашу контрареволуционарну национал-фашистичку организацију! Па, признали сте, професоре Флоренски или нисте? Или ћемо поново и поново, испочетка!!!
ФЛОРЕНСКИ: Да... признао сам.
ШУПЕЈКО: Шта сте признали. Читајте. Да обојица чујемо. Гласно! Гласно!
ФЛОРЕНСКИ: И... признајући своја злодела пред совјетском влашћу и партијом, изражавам искрено, дубоко кајање због свог злочиначког приступа...
... ја, Флоренски Павле Александрович, професор, специјалиста за електротехничке материјале, припадам, по својим политичким погледима, романтичарима средњовековља, приближно четрнаестог столећа...
ШУПЕЈКО:(Аплаудира.) Браво, браво... Само што твоје библиотеке, попе, више нема...
ФЛОРЕНСКИ: Како – нема?
ШУПЕЈКО: Тако – нема. Наређење управе. Одвезосмо. Библиотеку. Одвалили браву, провалили, однели. Лично сам, попе, руководио том акцијом. Лично! Лично!!!
ФЛОРЕНСКИ:(За себе.) Боже... свевишњи, смилуј ми се... Сам мој живот посвећен научним и философском раду. Сав мој живот... За одмор нисам знао, за разоноду, задовољства. На служење човечанству одлазили су не само моје време и снага, већ и добар део моје невелике зараде на куповину књига, књига...А то куповање беше избор. Избор за унапред смишљене теме. Радови већ упола готови чувани су у виду књижних билтена, за које сам кључ имао само ја... Сада је труд целог мог живота пропао. И то уништење за мене је кудикамо теже и од прогонства и од робије и од телесне смрти... Смилуј ми се, Бесмертни, смилуј... Смилуј се мени грешном...
(Глас Флоренског се постепено удаљава. Потом крици галебова, пучина.)
Бело Море... И, древни бели манастир. Сиви обруб зидова, торњева, од огромних неотесаних камених блокова издиже се попут привиђења из хладне морске пучине. Шуме језера, заливи увале... Једна огромна тамница. Оче Павле добро дошли у СЛОН, Соловецки логор посебне намене. Какав само језик! Житна њива родне речи све више почиње да личи на изгажено, јалово поље, затрпано старудијама, отпацима, сво у коров зарасло... Вкп(б), ВЦИК, ЦК и ЧК, Наркомпрос, Агитпроп, ликбез, куљтпросвет, Ревтрибунал, КИМ, колхоз, сељмаг... Нема, томе нема краја. Чак уместо широког, природног издаха : Русија, у језик се попут трна заболо – РСФСР! А, јарам није татарски. Ето – није.
Али, усправи се . Усправи, Павле Александровичу. Ниси ли увек сматрао да су несрећа и страдања неизбежни и да су дати за добро: да искушају и обликују човека.
(Звучна пауза. Радионица. Ковачница.)
БРЈАНЦЕВ: Оче Павле... Оче Павле. Моје име је Брјанцев, на Соловкама сам непуну годину. Говорило се да сте на Далеком Истоку?
ФЛОРЕНСКИ: Бејах, али као сужањ. Али се тамошња логорска управа смилова, неким чудом, па ме искористише као научника. Радио сам у граду Скороводино, у опитној станици за испитивање вечно замрзнутог тла...
БРАЈНЦЕВ: Као сужањ!?
ФЛОРЕНСКИ: Баш као сужањ. И постах, нескромно је да кажем, специјалиста у једној за мене сасвим новој области.
БРАЈНЦЕВ: Прича се да сте отуда, с Далеког Истока, слали чланке Академији наука...
ФЛОРЕНСКИ: Слао сам им редовно. А и књигу сам планирао о својим експериментима са замрзнутим тлом. Написао сам, ако је и то важно, једну лирску поему, и прикупио материјал за речник Ороча. То вам је један мали сасвим посебан народ који живи у Хабаровском крају. Мишљах педесет ми је лета. Без своје библиотеке, и без Лавре, да сам – мртав. Али, ето, с Божјом помоћу...
БРАЈНЦЕВ: Чујем да су вас приликом транспорта опљачкали до голе коже криминалци?
ФЛОРЕНСКИ: Оба пута. И према Сибиру, и отуд ка Соловкама.
БРАЈНЦЕВ: Грозно! Над нама, политичким, иживљавају се криминалци.
И сада? Шта сада, оче Павле.?
ФЛОРЕНСКИ: Постоји северна светлост о којој се још увек мало зна. Осим тога: северне птице. Чудна створења чији живот заслужује испитивање.
БРАЈНЦЕВ: Ви се шалите, оче Павле...
ФЛОРЕНСКИ: Зашто бих?... Та, осврните се само. Колико овде има алги и разноврсних морских трава.
БРАЈНЦЕВ: И, шта?
ФЛОРЕНСКИ: У њима су јод... агар-агар... желатински лепак, који има многобројне своје намене...
БРАЈНЦЕВ: И...? И....?
ФЛОРЕНСКИ: Разрадићемо технологију, конструисаћемо апаратуру...
БРЈАНЦЕВ:Овде? Овде!?
ФЛОРЕНСКИ: Овде.
БРАЈНЦЕВ: Ми!?! Непријатељи народа! Совјетске власти!?
ФЛОРЕНСКИ: С Божјом помоћи – ми.
(Звучна пауза.)
ЛИТВИНОВ: ... и, тако, оче Павле, перспектива не ниче у чистој уметности, и, изражава – ако памтим – по првобитном свом задатку, не живо уметничко опажање стварности, него је, пре би се рекло, област примењене уметности, још тачније: област театралне и театарске технике која у службу увлачи живопис и потчињава га својим задацима.
Моје име је Литвинов, оче Павле. Памтим ваше предавање о „Обрнутој перспективи“. Октобар 1920-те. Седница Византијске секције Московског института историјско-уметничких истраживања и музеологије при Руској академији материјалне културе Наркомпроса. Живо се сећам како се седница, потом, отегла. Дискутовали су:Муратов, Куфтин, Романов, Сидоров, Африканов, Шокотов, Ланге...
ФЛОРЕНСКИ: Нисам се тада припремао да изградим теорију обрнуте перспективе. Интересовао ме је само факт органске мисли. Јер се одсуство перспективе у делима ликовне уметности, па и у живописима и иконама, све чешће данас тумачи као „неписменост“ цртежа. Погрешно. Само сам поставио питање, до које мере су у самој стварности. Сликовитост и перспектива између себе нераскидиви? Зашто, на пример, стари Египћани, нису „знали“ за перспективу? Мада су већ овладали геометријским знањима и предусловима сликања перспективе. А нису је користили хиљадама година у својој уметности. Нису ни Китајци. И то, чини ми се, пре доказује зрелост, чак у неку руку старачку презрелост њихове уметности, пре него ли младалачко неискуство. Ослобађање од стега перспективе, као метода, као закона, непризнавање њене власти у корист религиозне објективности и надличне метафизичности, ето, шта вам је то.
У крајњој линији перспектива је била позната и у Јелади, у старој Грчкој, још у петом веку прте нове ере. Али, Грци једноставно нису хтели да је примењују.
ЛИТВИНОВ: Корен перспективе је – позориште? Илузионизам?
ФЛОРЕНСКИ: Тачно! Ево вам речи Лудвига Нипера директора Лајпцишке академије уметности, по сећању: „... сваки цртеж који претендује на перспективни утицај, односно на утисак перспективе, треба да на одређено место постави цртача или посматрача.“ Ште ћете боље! Једно једино место. Један хоризонт. Једна лествица. Плус – дресура!
Дресура посматрача. Читавих генерација! Нешто ту, дозволићете, није својствено човековој психофизиологији. Али се тврди да је „...историја византијског живописа, историја пада, запуштености, обамрлости...“ Јер нема једног јединог места посматрача или цртача, а има нарушавања јединства гледишта, јединствености хоризонта, јединствености скале. Има: одустајања од дресуре, од постварења и видљивог и невидљивог.
БРАНЦЈЕВ: Оче Павле...Оче Павле, кристали... Прорадило је.
ФЛОРЕНСКИ: Јод. Доиста – јод. Слава теби, Господе, слава теби...
А, ви се, Брјанцев, не радујете?
БРЈАНЦЕВ: А, чему да се радујемо? Још мало па ће читав СССР бити у логору!
ЛИТВИНОВ: Тише, тише...
БРЈАНЦЕВ: Довозе... Довозе... Само довозе... нове сужње. А ви се јоду, кристалима радујете, оче Павле. Сада ни у партији ситуација није боља. Мира немају ни партијци.
ФЛОРЕНСКИ: Биће да је већ тако. Много познатих, старих бољшевика седи у „изолаторима“. Ми, барем производимо...
БРЈАНЦЕВ: Пратим стање у Немачкој. Хитлерова политика је веома слична политици СССР-а.
ЛИТВИНОВ: Тише, тише, Брјанцев.
ФЛОРЕНСКИ: Најгоре јешто ће наш живот после логора бити изгужван. И, чим искрсне нешто ненормално у земљи нас ће прве у – затвор.
ЛИТВИНОВ: Самном је за време истраге у затвору био човек који је добио три године само зато што је, када се напио, пуцао у Калињинову слику!
ФЛОРЕНСКИ: Зар се Калињин тако високо котира!?
БРЈАНЦЕВ: Тише, оче Павле, тише! Преклињем вас. Зар не исписте пуну, препуну чашу горчине, примитивног деспотизма, издаје и свакојаких подлости. Ником, ником, ником овде у Соловкама не верујте, ни нама! Овде неукост надзире ученост, глупост – памет, злочинство –доброту, безверје – веру!
ФЛОРЕНСКИ: Као у читавој нашој мајчици Русији. Знате ли, господо, шта ми је иследник Шупејко једном рекао: „Знамо ми да нисте ни у каквој организацији, да агитацију не водите. Алииии... На вас се у случају нечега могу оријентисати наши непријатељи. И, ето, откуда толике осуде, робије и прогонства. Зове се: превентивна политика.
БРЈАНЦЕВ: Ви се шалите, оче Павле.
ФЛОРЕНСКИ: Нипошто! Не можемо, каза Шупејко, да поступамо као трула, царистичка влада. Прво изврши, па те хватамо и кажњавамо.... Не, не! Ми не чекамо да неко згреши!
БРЈАНЦЕВ: Што не одосте у иностранство, оче Павле. Могли сте. Тек тамо би вас чекала научна, светска слава. Знали сте шта вас чека, није могуће да нисте знали. Соловке или – Париз. Париз или – Соловке!?!
ФЛОРЕНСКИ: Да одем, нити сам могао, нити сам хтео. Па макар моја судбина представљала славу и величину Русије или њен највећи злочин.
ЛИТВИНОВ: (Накашљава се. Опомиње.)
БРЈАНЦЕВ: Разиђимо се. Стиже доушник – Хопанин.
ФЛОРЕНСКИ: Или – наставимо о обрнутој перспективи.
ЛИТВИНОВ: Албрехт Дирер је, оставимо ли за сада по страни Ђота, и светог Фрању Асишког, добар пример. Запутио се из Фиренце у Болоњу, пошто је не без мука прешао Алпе, да у Болоњи нешто сазна, о новој уметности која користи перспективу, и доби шта је добио – мућак!
ФЛОРЕНСКИ: „Дубокомислени Еуклид одавно је изложио основе геометрије,“ писаше Дирер, „и ономе који је већ упознат с тим основама све ово, овде писано, биће излишно...“ Тако почиње Дирер у „Упутству у методе мерења“, књизи која је изишла још 1525-те! Дирер ту без увијања, описујући своје приборе за учење перспективе, вели да је перспектива ствар било чега, али не и – гледања.
БРЈАНЦЕВ: Фантастично!
ФЛОРЕНСКИ: Било је потребно више од 500 година социјалнога васпитавања да се очи и руке привикну на перспективу. А, осим тога, Еуклидова геометрија је само једна од геометрија...
ЛИТВИНОВ: Помислите само да је чувена слика Паоло Веронезеа „Свадба у Кани“ по обавештењима специјалиста сачињена од седам тачака гледања и пет хоризоната. Шта би било када би неко покушао да „исправи“ ту слику, намећући јој правила перспективе!? Један једини хоризонт, једну једину тачку гледања?
Или узмите Рафаелову слику „Виђење Јаковљево“.
ФЛОРЕНСКИ: Они који говоре о римокатолицизму заборављају да је сасвим различита ствар Западна црква до ренесансе и Западна црква после ње. У ренесанси је Западна црква преболела тешку болест. Стекла је имунитет, али по цену изопачавања устројства духовног свог живота. Проналазак перспективе и проналазак оргуља. Не пада случајно процват у прављењу оргуља крајем седамнаестог и почетком осамнаестог века, а то је доба које највише изражава и открива суштину ренесансне културе. Све су то исходишта из једног метафизичког корена...
(Прекида га звук „цинге“)
ХОПАНИН: (Из даљине.) Ајмо у строј, у строј... Оче Павле.
(Промена звучне атмосфере. Мећава. Фијук ветра.)
ФЛОРЕНСКИ: (У себи. Пишући писмо.) Углавном је, мили моји, све отишло. Све и сви. Реорганизација. Последњих дана одређен сам да чувам „Индустрију јода“, и производе... Мере су пооштрене. Логор се више не зиве СЛОН, него СТОН. И нова управа је стигла. НКВД. Сви у дугачким, кожним капутима. То не писати. Прећутати. Слутим и да ће наша „Индустрија јода“ бити затворена.
Ни то не писати.
Мили моји, очајно је хладно у пустој фабрици. Голи зидови и завијање ветра кроз разбијена окна. И већ по рукопису видите колико ми је тешко да пишем од зиме укоченим прстима. Живот је сасвим замро. И више него икада осећамо се одсечени од копна. Већ је шест сати изјутра. На поток пада снег, а дивљи ветар прави снежне вихоре. Чују се крици узнемирених галебова. И, свим својим бићем, више него икада, осећам ништавност човека, његовог рада и настојања...
(Промена звучне атмосфере. Канцеларија управе логора.)
ПОЛИКАРПОВ: Нисам командовао: на месту вољно, Хопанине!
Да чујем!
ХОПАНИН: Говорили су о јоду, кристалима, агар-агару, обрнутој перспективи, Канту и Њутну... у „ковачком блоку“: Флоренски, Литвинов, и онај Брјанцев кога ће да дотуче скорбут.
ПОЛИКАРПОВ: Само о томе?
ХОПАНИН: И још су помињали Хитлера, па, аустријске законе о антидржавној делатности... Да, да и друга Калињина!
ПОЛИКАРПОВ: Само?
ХОПАНИН: И... И... И – Троцког. Поп је дословце рекао: „Претпоставка познатог стратега и идеолога Лава Троцког...
ПОЛИКАРПОВ: (Веома задовољан, за себе.) Тако, тако... Величао је Троцког.
(Хопанину.) А сад се торњај, ништаријо!
(За себе, али спорије, као да пише.) Предводи контрареволуционарну кампању, велича Троцког! Стрељати.
И нека плету легенду, пацови. Легенду о оцу Павлу. Како је на Соловкама многе Богу приближио, чак и оне који за религију нису марили, чак и окореле атеисте. Стрељати!
И нека замишљају његов ковчег пред којим клече и најокорелији криминалци. Али, ковчега, попе, неће бити.
Неће.
Стрељати!
Само ми ћемо знати тачан датум ваше смрти, само ми...
(Последња реченица: „Само ми ћемо знати тачан датум ваше смрти, само ми...“ понавља се халуцинантно, и удаљава.)
СПИКЕР: Флоренски Павле Александрович стрељан је 8. децембра 1937. године, како је непобитно утврђено, по отварању Архиве КГБ-а.
КРАЈ
Датум последње измене: 2008-02-05 18:14:22
