Брана Димитријевић
Чудотворац Западног фронта (Живот и дело др Варазтада Ованеса Казанјиана)
(радио-драма)
Други програм Радио Београда: Звездани часови
ЛИЦА:
- ВАРАЗТАД ОВАНЕС КАЗАНЈИАН
- ИВАН САНДРОФ, новинар
- Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ, декан
- Др ЏОНС
- Др ХЕРОЛД ГИЛИС
- БРИТАНСКИ ОДЕЉЕЊСКИ ЛЕКАР
- ПУКОВНИК ВОКЕР
- ЖЕНСКИ ГЛАС С НЕМАЧКИМ АКЦЕНТИМА
(Банкет у Ворчестеру – или Вустеру – држава Масачусес, САД, у хотелу „Банкрофт“. Весео жагор. )
ИВАН САНДРОФ: Професоре Казанјиан, професоре Казанјиан (Извињава се неком другом.) Опростите, пардон, опростите... Професоре Казанјиан смем ли да седнем покрај вас, на трен...
КАЗАНЈИАН: Изволите...
ИВАН САНДРОФ: Зовем се Иван Сандроф, новинар „Ворчестер Телеграфа“. Професоре Казанјиан, уопште не знам како да вас ословим... Јер Ви сте, у овом трену, јануара 1958. године члан: Америчког хируршког колегијума, америчког зубно лекарског колегијума, Америчке Академије за очне болести и болести ува носа и грла, Америчког удружења хирурга пластичара... И све то у наше доба, када се васколика медицина махнито дели на све уже и уже специјалности! Затим, америчког удружења за реконструктивну и пластичну хирургију, Америчког удружења за оралну хирургију, бостонског хируршког друштва, Интернационалног удружења хирурга... Да нисам изоставио штогод? Носиоца више од десет награда, повеља, признања, међу којима бих, с вашим допуштењем истакао два највиша одличја британске круне: ордене Светог Михајла и Светог Ђорђа. До сада су Вас називали: оцем модерне пластичне хирургије, најславнијим хирургом пластичарем света, суптилним генијем, Чудотворцем Западног фронта!!! Да, да... „Чудотворац Западног фронта“ – тако ће да гласи наслов чланка. Јер напослетку, Вустер је, у неку руку, ваш родни град... Одавде сте потекли... Мада знам, рођени сте 1879. године у (једва изговори ту реч) Ерзингану, у Турској...
КАЗАНЈИАН: У Ерзинђану... То је околина језера Ван.
ИВАН САНДРОФ: Чудно то изговарате... Но, по очевој линији ваши су се у Турској бавили израдом казана. Отуда и ваше мало необично презиме: Ка-зан-јиан...
КАЗАНЈИАН: Казанђан...
ИВАН САНДРОФ: Хм, да... Оставши удовац са три неодрасла сина, Ваш господин отац Ованес жени се Аном Сиронијан, вашом будућом мајком, такође удовом са троје деце... А Ви сте, пак, најстарији од наредних троје. Величанствено, обожавам такве, велике породице... У Вашој четрнаестој остајете без оца који је умро изненада, па одлазите свом полубрату у Самсун, а то је лука на Црном Мору. Запошљавате се у пошти... И ту, хм, постајете припадник једне тајне јерменске организације, која се бави увозом и растурањем књига, часописа, памфлета на јерменском језику. Група бива откривена од стране власти. Запретила вам је смртна казна... Мало је необично за наше, америчке појмове, то можемо и да прескочимо...
КАЗАНЈИАН: Нема потребе и то се зна. Ми нисмо били терористичка организација. Турска је гушила јерменски језик, писмо, културу, веру ... што беше увод за оно касније.
ИВАН САНДРОФ: Тек, принуђени сте да бежите, да спасавате живу главу... па, доспевате овде у Вустер, држава Масачусес... То јест, прво у Њујорк... Ту излазите из потпалубља једног француског пароброда, заједно са многим својим сународницима тужна изгледа, избеглицама, без докумената... Октобар 1885. године. Доспевате у Ворчестер, постајете Американац...
(Ретроспекција. Соба Декана др Јуџина Ханс Смита на Харварду.)
Др ЏОНС: Зачуђен сам, господине декане, жестоким вашим залагањем за извесног „малог, паметног Јерменина“, како се оно зваше...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Варазтад Ованес Казанјиан...
Др ЏОНС: (Не без цинизма.) Не мешам се и не кварим... Али, од како је нама добро познати канадски професор и лекар сер Вилијем Ослер, почетком ове несретне 1915-те године, упутио апел свим америчким универзитетима за пружање стручне, медицинске помоћи Британском експедиционом корпусу који, као што сви знамо, трпи стравичне губитке тамо, у Европи, на континенту, у Француској, на Западном фронту...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: ... У Европи се води ужасан, ужасан рат... Апокалипса...
Др ЏОНС: ... Одзив је био преко очекивања. Најугледнији су похитали да се прикључе. Што опет може да значи да ће и Сједињене Америчке Државе кад тад загазити у тај одвратни рат...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: ...Не бих се бавио политичко историјском комбинаториком... Формирали смо, надам се успешно Прву Харвардску болницу. Списак је закључен.
Др ЏОНС: Под условом да су одабрани најспособнији!
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: А, ако желите моје образложење, поштовани докторе Џонс, поводом доктора зубног лекарства, малочас поменутог Варазтада Ованеса Казанјиана, оно је врло кратко. Кандидата знам од уписа на Харвардски универзитет, од пријемног испита... Тачније, упознао сам га нешто пре тога, када је дошао да се распита. Имао је већ 23 године, течно је говорио енглески, а сам Бог зна како је успео да се, поврх тога поткује свим оним неопходним предзнањима – а ми смо ту врло захтевни и врло строги – мада је диринчио и по 10 сати дневно у тамо некаквој фабрици жица и федера у Ворчестеру...
Уписао је факултет и дипломирао о року, за свега три године.
Др ЏОНС: ... и отворио приватну зубарску ординацију у Бостону која је – пропала.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Ваш тон ми се не допад. Пропала – није, мада ни процветала. На његову велику жалост, а на нашу велику срећу, морао је да прихвати место асистента на одсеку за зубно-лекарску протетику, са половином радног времена и за невелик новац.
Др ЏОНС: (Саркастично.) И да се, између осталог, бакће и с којекаквим барабама и сумњивцима повређеним у тучњавама и међусобном обрачунима голим песницама и којечим... И тек, тек повремено нешто финијим светом, повређеним у аутомобилским несрећама...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Бактао се, хоћете да кажете, и костоломима вилица. Е, баш то га препоручује у мојим очима, драги докторе Џонс. Прихватио је изазов. Честито обављао свој посао... Поједноставио је лечење прелома вилица...
Др ЏОНС: Разуме се... Увео је жице и федере...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: ...Уместо гломазних удлага!
Др ЏОНС: ... Тугујући за својим родним Вустером, о оном фабричицом...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Баш тон ми се не допада, докторе Џонс. Једноставније не значи слабије, мање вредно. Осим тога, бавио се и поприлично необичним протезама...
Др ЏОНС: О, да...задивио је чак и Риплија. „Веровали или не“ – „Човек који жваће обрвама“. Фасцинантно! Хахахахаха...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: С тиме, ипак, не бих збијао шалу, не барем на овом месту. Том несрећном морнару беше сасвим смрскана гоња вилица, и Варазтад му је неуобичајеном конструкцијом протезе омогућио да нормално жваће, гута, говори, задививши осим Риплија и стручњаке.
Али, оставимо се сада тога. И овај ужасни рат срушиће многе и многе данас важеће медицинске доктрине; претвориће их у заблуде.
Та, помислите само, у болницама Британског санитетског корпуса не постоје, понављам не постоје посебна одељења за рањенике који су имали ту несрећу да буду погођену лице. За оне са смрсканим вилицама. А таквих је неочекивано много у овом проклетом рату. Кажу – неочекивано! Као да лице није део тела!
Др ЏОНС: Стога се и распитујем. Ето, баш због те луде околности. Мене лично збунило је сазнање да од почетка сукоба у Европи тај славни Британски санитетски корпус у свом саставу – формацијски – нема ни једног зубног лекара!? И шта се десило, молим... (Уз смех) Онда је известан британски генерал у аутомобилској несрећи сломио доњу вилицу. И – одједном, схвате, уоче, отрезне се, да нема ко да га лечи.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Није ми позната баш та верзија анегдоте...
Др ЏОНС: Те су са својим генералом морали у Париз, својим драгим и милим савезницима – Французима. Горди Британци! Леле и куку, помагајте. А Французи се као чудом чуде, што не поведосте барем једног зубног лекара?
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Нисам баш сасвим сигуран у све то. Знам само да је за ту врсту рањеника, од недавно, значи ипак са закашњењем, одређен известан доктор Херолд Гилис... Нисам уопште сигуран шта је по специјалности, неки веле оториноларинголог. Али, не држите ме за реч. Тек основали су посебан центар негде у близини Лондона. Е, видите, зато ће Харвардска болница да буде много ближе фронту. А она са комплетним својим особљем креће за који дан, паробродом „Нордам“. А у свом саставу осим 23 лекара и хирурга, и 75 медицинских сестара, има још и тројицу зубних лекара. Тројицу! А први међу њима је Варазтад Ованес Казанјиан, за кога лично јамчим!
(Звучна пауза. Ретроспекција. Енглеска. Специјализована болница у Олдершоту.)
БРИТАНСКИ ОДЕЉЕЊСКИ ЛЕКАР: Капетане Гилис! Капетане Гилис! Стиже... Стигао је транспорт британских рањеника из Француске – „вилице“.
Др ГИЛИС: Упозорио сам вас, млади човече, да ту врсту рањеника не називате – „вилицама“! Не бар толико гласно! Извршићемо преглед и тријажу. Нека их уносе једног по једног али са комплетном њиховом, траљавом документацијом.
БРИТАНСКИ ОДЕЉЕЊСКИ ЛЕКАР: Ра-а-зумем, капетане!
Др ГИЛИС: (За себе) Сигурно су по обичају необрађени...запуштени. Превијање и терај даље. Терај „вилице“ преко Ламанша у ову селендру Олдершот! И јеси и ниси близу Лондона. Француским рањеницима је барем Париз под носом. Само што је и тамо ова иста отрцана, глупа прича...
Ах, ево првог... Полако само, полако... Охо, овај баш и не изгледа лоше. Пази, пази, обрађен је. Гле, гле... Ране само што нису зарасле. Време да се уклоне конци. Браво, браво...
(Гласно.) Документацију, молим!
БРИТАНСКИ ОДЕЉЕЊСКИ ЛЕКАР: Изволите...
Др ГИЛИС: (Чита.)
Прострелна рана доњег дела лица, куршумом, вишеструки прелом доње вилице – шта би друго! – губитак дела доње усне... Види, види... (За себе.)
А доња усна као цела!? Невероватно. Ах, да... режањ одавде, јасно... Духовито. Потпис, потпис: доктор Ва-раз-тад Ка-за-нји-ан! Језик да сломијеш, али – геније! Прва Харвардска болница, САД. Охо. Ти дивљаци са оне стране Атлантика за сада држе лекцију гордом Албиону и хистеричним Французима. За сада, надам се, за сада... (Срдито) Даље! Шта сте стали! Читајте, одвијајте!
БРИТАНСКИ ОДЕЉЕЊСКИ ЛЕКАР: (Чита, малчице преплашено.) Експлозивна рана. Гелер. Губитак дела доње вилице, губитак дела горње вилице са леве стране, губици меких ткива лица и то...
Др ГИЛИС: Какви губици!!! Где ви ту видите – губитке! Све је на своме месту. Лице је колико видим цело. Огледалце, пинцету, брже... (За себе.) Ех, лукав ли је. Све је подупро – протезама. Опа! (Гласно.) Папире. Документацију. (За себе.) Потпис, потпис... Ва-раз-тад Ка-за-нји-ан... Геније, нема сумње. Геније. Скоро да назирем прост његов, једноставан принцип, од унутра пут споља. Прво учврсти, обнови скелет, па, тек потом обрађуј мека ткива: образе, усне, очне капке... А, ако скелета довољно нема, подупири протезама. Све једноставно, кристално јасно, чисто... (Гласно) Следећег, молим....
(Звучна пауза. Ретроспекција. Жагор коктела.)
Др ГИЛИС: Пуковниче Вокер, господине пуковниче, дозволите....
КАЗАНЈИАН: (Шапатом.) Ох... не... немојте...
ВОКЕР: Оооооо... капетан Херолд Гилис, наш фаворит. Видим уживате са вашим ћутљивим пријатељем... Величанствен пријем за наше и савезничке ратне хирурге.... А ко се не варам се биће једнога дана сер Херолд Гилис. А не варам се. Овај нос никад не омањује! Хехехехехе....
Др ГИЛИС: Ваш уводни говор, пуковниче Вокер....
ВОКЕР: Да, да... а...а
Др ГИЛИС: Ваш надахнути говор... Био је за многе овде потресан, до суза...
ВОКЕР: (Осокољен.) Рекао сам и тврдим, догодине је рат готов, и без мешања Американаца, који се, по обичају – скањерају. И, разуме се, победа савезника!
Др ГИЛИС: Али сте у том свом, доиста надахнутом говору указали на поразну чињеницу да је у извесној болници на фронту – а реч је, знам поуздано, о Првој Харвардској – лечење ратних повреда вилица поверено извесном „америчком зубару“.
ВОКЕР: Разуме се. Како тај уопште може да познаје – хирургију!?
Др ГИЛИС: Можда је – геније! Чудотворац?
Уосталом, и он је ту. Дозволите да вас упознам: пуковник Вокер, и мој пријатељ и узор „амерички зубар“ доктор Варазтад Ованес Казанјиан.
КАЗАНЈИАН: (Тихо) Није требало...
Др ГИЛИС: Позеленео је, па шта! Де, де, не будите тако скромни. Највећа имена предратне хирургије падају на испитном питању овог рата које гласи: када и како лечити повреде лица и вилица. Грешили су и греше најшколованији поступајући са лицем, вилицама као да је у питању било који део људског тела. Да ли разумете, Варазтаде, у чему је била ваша предност – нисте имали предрасуда.
КАЗАНЈИАН: Претерујете... Претерујете докторе Гилис.
Др ГИЛИС: Ни говора! Можда ћу кад оћураним као онај надувени пуковник Вокер, када ме сустигну године и сасвим напусти памет, причати уоколо како сам све ово што сада знамо, мал' не сам измислио! Али у овом трену, ја вам се искрено, искрено дивим, Варазтаде...
(Звучна пауза. Крај рата. Весеље. Америка.)
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Аааааа.... ево и нашег малог Јерменина! Мајор доктор Варазтад Ованес Казанјиан. Приђи да те загрлим, сине мој. Добро дошао кући, у Америку.
Већ почетком 1916. године британски ратни извештачи назвали су те – чудотворцем западног фронта. Права, права реч за све оно што си учинио за све те младе и храбре људе, за борце, за рањенике.
Лично сам присуствовао годишњој скупштини Америчког удружења зубних лекара када је пројектован слајд – доктор Казанјиан у униформи мајора! Преко 6.000 присутних устало је и снажно, од срца пљескало више од пола часа. А рањеници, треба ли и то да кажем, који су те обожавали... Више од 3.000 обрађених твојом драгоценом руком. Унакажени до тог трена. Самоникли наш Варазтад – отац модерне пластичне хирургије.
(Застаје да смири узбуђење.) Ех, Варазтаде, чак и ја схватам: од унутра ка споља, прво обнови, учврсти скелет, зубе искористи ако их има, подупри ако треба и протезама, па потом обрађуј мека ткива лица, образе, усне, очне капке... Еј, Варазтаде, Варазтаде доказао си и показао да је лице – љуска. Али важна и те како важна љуска. За тили час се поквари, па човек више није човек. Али се за час и оправи, ако си ти ту.
Али, оставимо се сада рата и хвале. Рат је завршен... Грозни овај рат, најкрвавији од најкрвавијих. Враћамо се миру, мирнодопским рутинама, петљавинама, правилима и – законима. Ех, да... Самоникле подносе само у ратовима. А по папирима, Варазтаде, ти си само и само зубни лекар.
КАЗАНЈИАН: Знам то.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Знаш... Знаш... И, као такав немаш права да се бавиш хирургијом лица и вилица, баш оном чији си ти оснивач. Ето – немаш права.
КАЗАНЈИАН: Знам то...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Немаш по закону права да практикујем оне хируршке методе које широм планете већ носе твоје име.
КАЗАНЈИАН: Закон је закон, шта се ту може...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Може се, може, Варазтаде. И те како! За прво време, постараћу се да ти се додели катедра. Да, да... Катедра и звање редовног професора на Харварду, а предмет ће се звати Ратна орална хирургија. То је, некако, најближе зубном лекарству. Остало мораш сам. Мораш, Варазтаде, да упишеш и завршиш Медицински факултет. Знам да си превалио четрдесету, али мораш, обећај ми, Варазтаде...
КАЗАНЈИАН: Обећавам... Обећавам...
(Крај ретроспекције. Атмосфера банкета у Ворчестеру.)
ИВАН САНДРОФ: .... и онда., ако се слажете, убацујем у чланак и онај фантастичан догађај, када је славни доктор Кушинг стигао на Харвард, са још два британска санитетска официра, из светом славног Британског санитетског корпуса, да нашим америчким студентима, у операционој сали, прикаже једну од најновијих метода, која је носила Ваше име! Пацијент успаван. Таман да почну, кад примете Вас!!! Препознају. Ви, главом – међу студентима!
КАЗАНЈИАН: Тада и јесам био студент. Студент медицине.
ИВАН САНДРОФ: Али они! Они! Нису могли да дођу к себи.
Све се разјаснило, и данас нам је све јасно,,, али, тада, тада...
(Глас и жагор се удаљавају.)
(Ретроспекција. Берлин 1931 године.)
ЖЕНСКИ ГЛАС С НЕМАЧКИМ АКЦЕНТИМА: Професор Казан-јан... Професор Казан-јан...
КАЗАНЈАН: Изволите...
ЖЕНСКИ ГЛАС С НЕМАЧКИМ АКЦЕНТИМА: Професоре Казан-јан. Телефон! Телефон! Америка зофе... Америка. Прсо, прсо...
КАЗАНЈИАН: Хало, чујем вас, изволите, овде доктор Казанјиан...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Овде доктор Јуџин Смит... Ваш бивши декан... Чујете ли ме, Варазтаде. Како је у Берлину? Како протиче зубно лекарски конгрес? Чујете ли ме Варазтаде...
КАЗАНЈИАН: Чујем... Чујем...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Претпостављам да знате разлог мог јављања... Реч је о професору доктору Сигмунду Фројду...
КАЗАНЈИАН: И Вас су упетљали...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Замољен сам, Варазтаде, од неких чланова Врховног суда Сједињених Америчких Држава, да разговарам с вама. Морате, Варазтаде, преклињем вас у – Беч.
КАЗАНЈИАН: Непотребно. Прекјуче ме је из Беча звао доктор Ханс Пихлер... А, потом, лично Сигмунд Фројд. А јуче известан господин који је у вези с Врховним судом...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Преклињем те, Варазтаде, путуј у Беч Фројду.
КАЗАНЈИАН: Сувишно је. Ханс Пихлер није макар ко. Он је угледан бечки хирург и зубни лекар. Њему и само њему, Хансу Пихлеру, професор Сигмунд Фројд може да захвали што је још жив.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Преклињем те, Варазтаде!
КАЗАНЈИАН: Случај ми је довољно познат. Доктор Ханс Пихлер оперисао је професора Фројда још давне 1923-ће године а ми смо у 1931-ој...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Али, Беч ти је успут, Варазтаде! У Европи си! У Берлину!
КАЗАНЈИАН: Професор Сигмунд Фројд је имао рак на горњој вилици. Од десног очњака па ка меком непцу...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Знам, Варазтаде, знам...
КАЗАНЈИАН: Доктор Ханс Пихлер му је врло педантно уклонио тумор, и подвиличну лимфну жлезду са исте стране. Пре осам година! Не знам ни једног колегу, од америчких посебно, који може, када је у питању таква болест, да се похвали таквим резултатом. Срећом. Рак је ретка, врло ретка болест, али се несрећом, о тој болести врло мало зна. Било како било, професор Фројд је жив, ево већ осам година...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Ма, није спорно, Варазтаде! Јер о болести и није реч, већ о протези
КАЗАНЈИАН: Долазим и до тога. Одмах по уклањању тумора, истог часа, Ханс Пихлер му је преко оперативне ране ставио протезу. То је класика, метод познат још из прошлог века, а болеснику много значи...
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Али, ту протезу је професор Фројд назвао – „чудовиштем“!
КАЗАНЈИАН: ... и све остале које му је потом правио Пихлер. Ни једна се професору не допада. Свака му смета. Свакој налази хиљаду мана. А без протезе не може да се храни како треба, ни да говори!
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Па у томе и јесте ствар! Професор Фројд тврди да му је говор, баш говор знатно оштећен, а он је, разумећете, психијатар, који без разумљивог говора...
КАЗАНЈИАН: Не бих се сложио... Са њим сам разговарао телефонски. Уз сва могућа уважавања. Не, молим вас, ви мене саслушајте. Не сумњам да је професор Сигмунд Фројд геније. Да је његов допринос нашој цивилизацији немерљив. Да се распростире и преко уских граница психијатрије и медицине... да задире у философију, књижевност и тако даље... Али, ако пацијент он претерује!
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: ... Беч ти сада није далеко...
КАЗАНЈИАН: На стотине младих људи, рањеника из прошлог рата, носи сличне, чак и много пространије протезе... А од почетка су их прихватали без роптања. Прихватали су их као спас, јер то и јесте био спас за све њих.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Па у томе и јесте ствар, Варазтаде! Читав свет то зна! И да си ненадмашан. Због тога и јеси позван да помогнеш професору Фројду. Твоје искуство, Варазтаде...
КАЗАНЈИАН: А ја вам кажем да проблем није у протезама него у Фројду!
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Па и да јесте – отиди. Беч ти није далеко. Овде се, то морам, ето да ти кажем, рашчуло то твоје, за многе неразумљиво одбијање... а има злобника који говоре да Казанјиан Јерменин, не жели да помогне Фројду Јеврејину, још кажу Чифутину. Наводно, Јермени не трпе Јевреје и обрнуто.
КАЗАНЈИАН: Одвратна, морбидна оптужба. Моји разлози су медицинске и психолошке природе.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Знам, Варазтаде... Али неук свет мисли да један Сигмунд Фројд барем са сопственом психом проблема нема.
КАЗАНЈИАН: Осим тога, по Немачкој се шири антисемитизам... Атмосфера је, повремено, одвратна... Али – Америка!
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: А, ти онда – путуј! Путуј у Беч. Варазтаде. Ханс Пихлер је толико предусретљив...
КАЗАНИЈАН: Изузетно! Даје ми на располагање, ординацију, лабораторију, материјале. Прави господин, и велики, велики стручњак.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: Обећај мени старцу да ћеш отпутовати.
КАЗАНЈИАН: Обећавам... и молим да се још једном предочи професору Фројду да та моја услуга кошта 6.000 америчких долара.
Др ЈУЏИН ХАНС СМИТ: У реду је... У реду је... 6.000 америчких долара . Не поставља се питање новца... Договорено, Варазтаде. Путуј у Беч! Путуј... Путуј...
(Звучна пауза. Ретроспекција и интроспекција.)
КАЗАНЈИАН: Авр. Коначно – Атлантик. Тај размажени, несретни Фројд. Дао је 6.000 $, у цент, не трепнувши. Дан један носио је протезу коју сам му ја направио, и вратио се старој, Пихлеровој, с неким, чак, неочекиваним, победоносним изразом лица. Вратио се – „чудовишту“.
Ах, колико мало и много знам.
Само је намучен истински намучен... Рекох Хансу Пихлеру коме је чак било непријатно после свега, да је по мом мишљењу ово можда посебна врста пацијената, различита од рањеника. Фројда су зрачили рендгеном, морало се, али му је услед тога сва слузокожа усне дупље црвена и нездрава. Осим тога, Пихлер му из предострожности узима исечке ткива повремено, шаље на микроскопски преглед. А то – узнемирава. Не, не, рањеници су нешто сасвим друго. То је трен. Повреда. Силан страх, уз неизвесност, како ћу да изгледам, да се храним, говорим, али потом – у добрим рукама све то јењава постепено. Потом је обнова, колико се и како најбоље може... И све је мање неизвесности. Али код Фројда и њему сличних пацијената баш тога нема. Тог постепеног опадања. За Фројда је та протеза поклопац Пандорине кутије. Није уопште важно што је испод тог поклопца јама, већ што у јами чучи – болест. И то – рак; који је, истина, данас реткост, но, шта ће бити сутра и прекосутра... И час га има час га нема, у оној јами. Никада ниси сигуран шта се збива. Али, и то се сврши.
Оставимо се сада и професора Фројда и Европе у којој се, опет, нешто кува... Ево, француске луке Авр. Кући, Варазтаде, кући... света си се нагледао, и зла, и патње. И шта је, Варазтаде, сине Ованесов, твоја вештина? Кап. Малена кап доброчинства у урлајућем мору зла.
Али, увек умањујте, не повећавајте сопствени проблем. Нисам, ето. прећутао ни тај свој савет, дадох га Сигмунду Фројду... као и сваком пацијенту. Увек умањујте не повећавајте, у мислима, свој проблем, па ма о чему да је реч...
ИВАН САНДРОФ: (Скоро шапатом, као да Казанјиана буди из сна.)
Професоре Казанјиан... Професоре Казанјиан... (Нешто гласније)
Професоре Казанјиан... ви се читаво ово вече, у овом нашем раскошном хотелу „Банкрофт“ само смешкате, али не одговарате... Уделите ми, преклињем Вас једну једину не испричану још анегдоту о Вама...
Узгред, Ваш некадашњи обожавалац и такмац, и ексцентрик некадашњи капетан Гилис, постао је, недавно указом британске круне – сер Херолд Гилис, уз Вас једна од легенди овог века. Један од отаца модерне пластичне хирургије.
Често, веле, игра голф, и кажу да је дао да му се изради специјално оно постоље за лоптицу, за добар педаљ више од стандардног. То је, причају, његово схватање голфа.
(Глас се постепено губи.)
КАЗАНЈИАН: (Интроспекција)
У Ерзинђану Јермена више нема. Ни око бистрих вода језера Ван. У Трапезунду их нема... У Самсуну... У Константинопољу... У Смирни.
Дванаест несталих вилајета, дванаест збрисаних јерменских провинција у Отоманској Турској... Покољ. Страшан покољ. У трену када се пароброд „Нордам“ приближава обалама Француске, када сви ми, из Прве харвардске болнице стрепимо од непријатељских подморница... Једна посрћућа империја, коју придржавају као истинског болесника, у којој нешта не функционише како ваља, стиже, ипак да истреби с невероватном, модерном прецизношћу сав мој род. Да се једном заувек, отараси сопствених својих поданика – Јермена. А што не стигоше да побију, што им претече испод ножа и огња, потераше ка Сиријској пустињи, да тамо помру, да нестану... На стотину хиљада стараца, жена, деце... И све, све функционисаше као часовник у том распадајућем царству: и војска и полиција и башибозлук... У трену када Прва харвардска болница разапињаше своје шаторе... Када ишчекујемо, када нам доносе рањенике, младиће лица унакажених све моћнијим и моћнијим оружјима. И тада, већ тада широм Отоманске империје Јермена више нема... Ни књига јерменских, ни буквара, ни цркава, ни манастира и школа, ни гробова...
Али, ко то овде да схвати, да се осврне, да разуме. У врлом Новом Свету. За њих ја сам успешан, сређен и срећан Американац, отац породице, члан и понос толиких лекарских академија и удружења
И, доживотно чудотворац – некадашњег – Западног фронта.
(Крај драме, звучна завршница)
СПИКЕР: Др Варазтад Ованес Казанјиан престао је да оперише по некима у својој осамдесетој, по другима, пак, у својој осамдесет и шестој.
Умро је октобра 1974. године, у својој деведесетој...
Крај
Датум последње измене: 2008-02-05 18:14:27
