Др Иван Чарота

Актуелност ћирилометодијског наслеђа у Белорусији

Објективан поглед на историјски пут белоруског народа и особености његове идентификације дају све основе да се сматра: ћирилометодско наслеђе, одигравши пресудну улогу у претходној историји утврђивања белорускости, не може да не остане њен главни ослонац и сада, и у перспективи.

Међутим, једнозначност овакве позиције довођена је с времена на време у питање, а нарочито је одлучно оспоравана у нечувено презасићеним колизијама у 20. веку, чији је крај протекао у знаку наредног преуређења с мноштвом противуречности и с чак дубоко драматичним конфликтима.

Дај нам Боже да се задовољимо теоретским споровима и дођемо до сагласности коју је неопходно тражити у свему, а нарочито у позицијама у односу према вредностима духовног наслеђа и баштини у традицијама.

Наравно, не треба се превише фиксирати на противуречности, ипак и претварати се да их нема, тешко да је разумно. На крају крајева, а изложена горе теза о важности

87 ћирилометодског наслеђа могло би се помислити да је аксиоматична – прилично често замењује се супротном и поменути појмови потпуно се другачије интерпретирају.

Стога, да би се избегла збрка, треба се појмовно одредити. Ћирилометодско наслеђе за нас је: сама азбука прихваћена код више од 70 процената Словенства; источна хришћанска традиција; језик Православне цркве у словенским земљама од времена крштења; језик просвећивања, продуховљености, књижевности и културе наших предака током периода дужег од века; изузетно богат фонд преведене и оригиналне књижевности разних врста, жанрова, функција, сфера употребе (у белоруским земљама само у 16-19. веку било је издато више од 7.000 књига на ћириличком писму); а такође, слоге, братства, идеја словенског заједништва и узајамности.

Нажалост, сви могући прилази (историјско-филолошки, културулошки, духовно-морални и чак теолошки) споменутом сада су се поново, као и тужно познатим бољшевичким временима, нашли под притиском актуелно -политичких фактора. Носиоци проверених, а најважније – непристрасних у односу на актуелну политику, погледа од тога су се, вероватно, једноставно смели, постепено давши позиције публицистима – који, по правилу, не разумеју суштину проблема, зато су увек спремни, да праве ред и суде у складу с конјунктуром, да неодговорно стимулишу „прогрес“, чије ће се последице (ако уопште буде могуће) скупо исправити.

Погледајмо пажљиво те „камене спотицања „ који су се код нас разоткрили почетком 1990-их година и истичу се до данас.

Први од њих је позив на одрицање од ћириличког писма у корист латиничког. И, колико год било чудно, масовну свест су малтене већ били припремили посредством примитивних аргумената: тобоже, латиница више одговара белоруском језику; она се већ користила, при том у етапи националног препорода и утврђивања; нашој деци ће бити лакше да изучавају германске и романске језике, а најважније, то ће, тобоже, убрзати интеграцију с Европом...

Дискусије поводом веће подесности треба прекратити једноставно самим указивањем на то колико знакова треба народима који користе латиницу за преношење шуштавих гласова. О томе да је својевремено латиницу користио део Белоруса требало би детаљније попричати. Али покушајмо да се послужимо констатацијом: то су радили делатници антируске оријентације, васпитани у средини пољске, латинске културе; слично се у парадоксалном облику може запазити у Пољској и сада, када православни, етнички Белоруси и Украјинци користе молитвеник, штампан латиничким писмом. Али то значи да већ у другој генерацији они сматрају да им је недоступан и непотребан цео фонд ћириличке писмености. Према томе, без било какве инквизиције, па и без ватре, на тај се начин нашим потомцима може одузети све наслеђе, добијено од предака.

Па шта, ни политичке факторе не треба одбацивати како у ретроспективи, тако и перспективи, али тим пре не треба исконске и по одређењу вечите вредности потчињавати циљевима текуће политике, за које се напослетку често испостави да су ништа друго до фикција.

Још је горе када се фикције стварају и шире с предумишљајем – на пример, уверавају нас да је латински језик имао позитивно одређујућу улогу за развој белоруске културе у раније време. Аргументација у овом случају је таква: латински језик, отуђен од свог етничког корена, у великој је мери био лишен асимилационе снаге, својствене многим новим и политички доминантним језицима (као, на пример, пољски, а касније руски у Белорусији). Ова особеност чинила је латински језик „најприхватљивијом ’одећом душе ’ за нове националне организме“.

(1) Овде је присутно игнорисање елементарне типологије свој = црквенословенски језик није био само у извесној мери „лишен асимилативне потенције“, већ је настао као резултат заштитне, антиасимилативне, уз то он се није калемио на туђем корену, већ је израстао на свом (тада, разумљиво, праетничком или суперетничком). Осим тога, у наведеној тврдњи као да се примећује, али уједно игнорише потпуно другачија улога латинског језика – политичко -конфесионална. А она је уверљиво илустрована чињеницом, која је веома типична како за осмишљавање белоруске ситуације, тако и за озбиљну типолошку анализу: када се средином 19. века разматрала перспектива споразума о јединственом за Србе и Хрвате књижевном језику, хрватски епископи -католици заступали су овакву позицију: – А ко може да зна какве ће с временом настати околности? (...) Зато се не може прекидати та веза, која људе истог исповедања међу собом уједињује. А да је латински језик једна од најважнијих таквих веза, томе нас свакодневно искуство одлично учи.

(2) А није случајно што су се у то време, ради наметања уније, а такође за већ преобраћено у унију насеље јужнословенских земаља и католичке богослужбене књиге штампале ћирилицом, штавише, на њима изданим у Венецији, на пример, стављали су ознаке да су тобоже одштампане у Москви.

(3) Онај, који схвата предност учења на туђем искуству, може навести туце доказа да непромишљено стремљење да се достигне „виши цивилизовани „ свет европски (или амерички) даје снажне реакције, а затим се обично враћа на своје. То је на општем плану.

Што се тиче конкретно дотакнутог питања, оно у великој мери – и друга су овде неумесна – писмо отелотворује родословне особености етноса, његов дух, карактер и генетско сећање, историјску постојаност, очување духовно -културне баштине, а такође перспективу пуновредног развитка.

Зар је неопходно говорљиво доказивати, да се одричући се ћириличке азбуке, ми самим тим одричемо најстаријих и према томе, најважнијих за утемељење белоруске културе споменика писмености, рецимо, натписа „гороукша „ на посуди, ископаној у Гнездовским курганима (хумкама), натписа на чувеном крсту свете Еуфросиније, игуманије Полоцке и на жигу кнеза Изјаслава, списа проповедника светитеља Кирила Туровског, а такође летописа, статута, средњовековних преведених дела... напослетку и Библије Руске у преводу Франциска (Георгије) Скорине? Скренућемо још пажњу на општепознате чињенице које потврђују да су сви светски народи, не искључујући наше претке, писму придавали посебан значај. Рецимо, зар се случајно у јеврејској митологији сачувала идеја стварања света од слова? А сетимо се „ћитапа“, који су створили Татари на белоруској територији: они су баш захваљујући арапском писму означавали своје етно-конфесионалне групе и чували их. Исто то ако се анализира, увек је било и остаје суштинско за било коју дијаспору, нарочито за становништво делова етничких територија, одвојених као резултат гео-политичких прерасподела. Разумљиво је, јер је и Франциск (Георгије) Скорина у Прагу о мањем трошку могао остварити штампање Библије латиничким или немачко -готичким писмом, али је то било, судећи по свему, супротно његовим убеђењима. Значај писма и језика као елемената наслеђа, а такође етничке идентификације, убедљиво је разоткривен у чувеним стиховима Јана Казимира Пашкевича, који су, узгред, написани у противуречном за утврђивање (бело)рускости 17. веку:

Полска квитнет лацино ю,
Литва квитнет рус ч изно ю.
Без то й в Полсце не пребудзељ,
Без се й в Литве блазнем будзељ.
<...> Весели ж се т ы, Русине,
Тва слава никгд ы не згине.(4)

(Слободан превод:
У пољској цвета латинштина,
У Литванији цвета русинштина,
Без тога у Пољској не можеш опстати,
Без оног у Литванији бићеш миран,
Весели се ти, Русине,
Твоја слава никада неће нестати.)(4)

И не случајно у Белосточину (на белоруској етничкој територији, која је после Другог светског рата припојена Пољској и где су сада веома приметни резултати полонизације – И. Ч.) од староседелаца се могло чути: „Све је пријатније, када је православним словима споменик потписан“.(5) А да ли је допустиво игнорисати ћирилометодско наслеђе као фактор вероисповедног јединства православних Словена у простору и времену, постајући зависан од пролазних тенденција и заборављајући многовековне тенденције? Наравно, није.

Читава историја белоруског народа сведочи да покушај увођења латинице уместо ћирилице, чак и као једна од двеју азбука, није успешно завршен. Неоспорно, имало је значај то што је замена писма плашила као средство латинизације у широком смислу. И не без основа одавно се укоренила будност, која је каткад провоцирала сувише категоричка мишљења, чак и код образованих и одговорних мислилаца као што је Максим Богданович.

Позовимо се, на пример, на његов чланак „Белоруски препород“, у коме се категорично каже:“...Испоставило се да је латински језик погодан само за научне радове; што се тиче уметничког стваралаштва, то овде током читавих векова никакве истинске вредности нису настале.(6)

Претпоставимо да је на овај закључак утицао такозваних глас крви, завет предака. Али није мање симптоматична и значајна за нас позиција другог белоруског препородиоца с почетка 20. века, Љавона Гмирака (Мечислава Бобровича) који је, истичући „иако сам ја с в м католик и васпитаван у пољском духу...“, одлучно тврдио: „Мени је необично и веома, веома тужно, што још постоје људи који имају такву оригиналну љубав према латиничком писму. Јер они се, јавно, одричу традиције прошлости своје отаџбине (...) А то је једно од наших најдрагоценијих богатстава, које су нам наши очеви оставили заједно с матерњим језиком и које смо у обавези да чувамо и ценимо.(7) Између осталог, тада, као и сада, у својству најважнијег, сугерисано је „зближавање „ с „културним народима“, излаз у „велики свет“. И све ово проверили су на себи наши претходници – сународњаци у првој четвртини 20. века када се у западној Белорусији (припојеној Пољској), латиница користила. Не мање, наравно, искуство појавило се код сродног нам српског народа у последњој четвртини овог века. Узгред, пре два столећа власти Аустро -Угарске издавале су указе да српско становништво пређе на латиницу и народни језик у школе; ипак свештенство заједно с национално освешћеном интелигенцијом је устало против тога и очувало ћирилицу, а такође „славјано-сербски „ језик у својству официјалног за њих. „Тако је, - према закључку чувеног српског филолога – језик, који није народни, позван био да заштити српску народност!(8) А уопштено, еволуција односа Срба према ћирилици - тема је необично садржајна и поучна. Враћајући се на белоруску ситуацију, никако се не може мимоићи још једна околност, а то је управо категорички захтев од стране одређених снага, да Црква што је пре могуће пређе на савремени језик. Они који то захтевају именују узвишен и племенит циљ: ради консолидације нације. Логике у томе, као да има. Али, идеја националне идентификације непрекидна је црвена нит, која повезује све етапе и облике делотворног присуства ћирилометодског наслеђа и ако затегнемо омчу, из ње се не може извући посебан део који је сам себи довољан. А то значи да смо дужни да стално памтимо њен значај и просторност.

Као прво, азбука коју су створила (позајмила, прерадила... – небитно, којој од концепција настанка ћириличког писма у даном случају се даје предност) и увела у употребу солунска браћа је прво и одређујуће средство идентификације словенства, а значи и основа (пра)белорускости.

Следећи корак у истом смеру је разрада језика богослужења и књижевности, захваљујући коме су Словени почели да се утврђују као Богу представљен посебан народ.

Не сме се заборавити да је народ – „језик“.

Тада се десило нешто необично важно. Парафразирајући један древни текст, овај догађај се може одредити на следећи начин: када су мудраци узели нове речи и просејали их кроз Дух, као брашно кроз сито, народ многобројни је спознао себе у јединству, чији се благословени знак вековима чувао у тим речима.

Нарочито заслужују да се овде издвоје Дух и јединство – појмови, које смо, авај, скоро заборавили у данашњој гунгули, збрци.

Збрку стварамо сами. Рецимо више -мање коректну одредницу: „старословенски – црквенословенски – древноруски – старобелоруски... језик „ код нас не користи нико осим професора – лингвиста на предавањима и њихових студената на испитима. Уопштено, они се изврћу како ко жели да би се угодило привременим интересима. Тако се од „човековог испразног размишљања“, јако политизованог, код нас шири убеђење, да је црквенословенски језик од искона мртав, вештачки по својој природи и нама туђ! При том се потпуно игнорише то да ми као Словени од давнина имамо своју азбуку, писменост, богослужбени и књижевни језик, док се већина народа света служила туђим, подвргавајући се асимилацији. Веома је занимљиво нашем разматрању придодати примедбу једног католичког свештеника – Белоруса о другом: „Вероватно се, некаквим атавизмима далеке белоруске прошлости, која чува у себи зрна источне културе, објашњава и та необична чињеница (...) да молитве словенске, с којима практично нема ништа заједничко, он осећа боље и живље, него латинске, с којима има посла свакодневно“.(9) Општеприхваћено је мишљење да је црквенословенски језик несхватљив, тешко доступан. Приклонивши се полемичком расположењу, могло би се доказивати да је он много разумљивији од „новојезика „ који утврђује лексикон туђина: „спикер, рокер, брокер, дилер, килер, трилер, менаџер, пејџер, ваучер, имиџ, електорат...“ Али могуће је и сложити се, да проблем ипак постоји. Друго је питање, како се према њему односити.

Почетком 20. века, не заборавимо, углавном је преовладавало одрицање од исконског у корист новог. И чак М. Богданович тада је о црквенословенском језику говорио као о „надгробној плочи“.(10) Како било, национални препород је поставио конкретне задатке, у вези с којима су се неминовно поједностављивале опште идеје. Али процес је кренуо тако, да су се убрзо појавили озбиљни разлози да се то приговори белоруским препородиоцима, зато што они „не црпу снагу из општеруског извора древне књижевности“, „овај извор су превидели због погрешног мишљења, да је језик овај – туђ Белорусу „(11) И сада смо дужни да одолимо инерцији негативног искуства претходника, сами, избегавајући при том извитопереност свести, коју је проузроковало већ наше време.

Наравно, задаци националне идентификације сада имају друкчији садржај од оног из епохе Ћирила и Методија. И, према томе, захтевају решење, условљено новим реалијама.

Ипак апсолутизовати ново, савремено, тешко да је потребно. За мене је сасвим значајна – као испољавање народне мудрости у односу на ћирилометодско наслеђе и на Цркву, која се схвата не у својству културног споменика, који држава чува или руши – реакција мушкараца – сељака на питање, не желе ли они да у њиховој парохији богослужење буде на савременом језику: „Не – не! И то истим речима, којима вичемо на стоку, грдимо жене, свађамо се с комшијама...“ Некоме ће, могуће је, оваква позиција изгледати сувише „простодушна“. Али исто то је, на пример, у периоду док је спроводио реформе почетком 20. века исказивао један од јерарха Руске православне цркве: „Замена словенског језика у богослужењу руским спустиће језик молитве на степен вулгарног говора, језика кухиње и пијаце, који нас одводе својим звуцима из храма на трг. Ова замена неће бити ништа друго до профанација молитве. Словенски језик има само духовну књижевност; све што чујемо или читамо на словенском језику има религиозно -морални садржај, зато је словенски језик далеко способнији да својим гласовима изражава истине богословља и молитвеног струјања, него свакодневни говор, који чујемо свуда, укључујући улично мекетање, јавне срамотне речи и псовке“.

(12) Истина, с те стране такође постоји опасност од упрошћавања проблема у целости и конкретно те језичке ситуације, која је настала у Белорусији у последње време. Али то је посебна тема.

Литература

1. А. Жлутка, Латинска књижевност, као феномен белоруске културе //Спадчина. 1993, Но 12, стр. 20.

2. Цит. по.: М. Екмечић, Србија између средњ е Европе и Европе. - Београд, 1992, стр. 13.

3. Гл.: Православље (СПЦ). 15-30.09.1994, стр. 11.

4. Антологија белоруске поезије. Т. 1. - Мн., 1993, стр. 73.

5. Види: Г. Кандрацук, Празник умрлих у Беластоку// Њива.15.11. 1998, стр. 8.

6. М. Багданович, Сабрана дела у три Т. Т. 2. – Мн., 1993, стр. 257.

7. Л. Гмирак, Дела. – Мн., 1992, стр. 140-143.

8. А. Белић, Друштвени утицај на развитак српскохрватског књижевног језика // Наш језик. књ. 7 (нова серија). св. 1-2. 1955, стр. 2.

9. Ј. Шутович, На пређеном путу (25.годишњица свештенства и стваралачке белоруске националне делатности католичког свештеника Адама Станкевича)//Свештеник Адам Станкевич: 25. годишњица свештенства и белоруске националне делатности (10. јануар 1915 – 10. јануар 1940). Приредио и издао магистар Јан Шутови ч. – Вилнус, 1940, стр. 15.

10. Види: М. Богданович, Сабрана дела у три т.. Т 2, стр. 203 11. Цитат: А. Кавка, Ту је моја породица. - Мн., 1989. с. 74-75.

12. Богослужбени језик Руске цркве: Историја. Покушај реформације. – М., 1999, стр. 113.