Брана Димитријевић
Балканска метода: Живот и дело проф. др Атанасија Пуље
(радио-драма)
Други програм Радио Београда: Звездани часови, премијерно емитованo октобра 1997.
ЛИЦА:
- АТАНАСИЈЕ ПУЉО
- ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ Српског лекарског друштва
- СРПСКИ ОФИЦИР
- Др СВИЊАРЕВ
- Др СУББОТИЋ – МЛАЂИ
- ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ
- КЕЛНЕР
- ДОКТОРКА ЛУКИЋ
- ЈЕША, вратар
- ПРВИ (ПАРТИЗАНСКИ) ОФИЦИР
- ДРУГИ ОФИЦИР
- ЉУБОМИР ЂОКОВИЋ
(Невелика сала Српског лекарског друштва. Лак жагор.)
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Даме и господо, уважени чланови Српског лекарског друштва, гост нашег вечерашњег скупа, петнаестог фебруара , ове, 1914. године, је доктор Атанасије Пуљо, зубни лекар из Земуна... (Лак, учтив пљесак.) који ће нам прочитати свој оригинални рад, а под насловом „Костоломи вилице у српско-турском и српско-бугарском рату“. Овај рад, као што му наслов вели, настао је у нашој победничкој и славној, мада крвавој недавној прошлости, у Балканским ослободилачким ратовима Србије 1912-те и 1913-те године. Није се, отуда, чудити занимању свеколике наше лекарске јавности, јер се уверисмо да костоломи вилица тада, као што се можда очекивало, не беху реткост. Али, дозволите ми да представим нашег високо цењеног госта, драгог нашег саплеменика... (Лак пљесак.) Господин доктор Атанасије Пуљо... (Глас постепено ишчезава, и – пљесак.)
(Ретроспекција. Београд. Октобар 1912.)
СРПСКИ ОФИЦИР: Име и презиме господина.
А. ПУЉО: Атанасије доктор Пуљо.
СРПСКИ ОФИЦИР: Држављанин?
А. ПУЉО: Аустроугарске.
СРПСКИ ОФИЦИР: Настањен?
А. ПУЉО: У Земуну.
СРПСКИ ОФИЦИР: Вероисповест?
А. ПУЉО: Православна.
СРПСКИ ОФИЦИР: Господин је по занимању?
А. ПУЉО: Доктор опште медицине, специјалиста зубни лекар. Рођен сам у Земуну 1878. године, дипломирао на Медицинском факултету у Грацу, специјализовао зубно лекарство у Паризу...
СРПСКИ ОФИЦИР: Разлог вашег обраћања Српском Црвеном крсту?
А. ПУЉО: Да помогнем браћи. Претпостављам да ће Краљевини Србији у овом праведном, дуго жељеном рату лекари бити од знатне потребе...
СРПСКИ ОФИЦИР: Ех.. ех... (А, мило му је) Откуда вам „дуго жељеном рату“?... Господине докторе Пуљо?
А. ПУЉО: Јер сам видео српске војнике од како су се прилике на Балкану заоштриле. У Топчидеру војнички воз. Дугачак. Пун. Препун војника. Певали су, клицали, смејали се, ликовали. У отвореним вагонима играли... као да не иду на бојиште где се гине већ у сватове или како весеље. Исти дан видео сам у Београду о једно одељење војника с митраљезима. И они су били весели и расположени. На свачијем лицу видело се да је сретан што полази у бој... док му је душа мирна и задовољна, јер се испуњава света жеља и давнашњи сан. Довикивали су војници: „Збогом браћо, збогом сестре, збогом остајте...“ А народ отпоздрављао: „Збогом јунаци, срећан Вам пут...“
СРПСКИ ОФИЦИР: (Љубазно прекидајући саговорника.) Значи, господине докторе Атанасије Пуљо, да се ви сасвим добровољно стављате на располагање Српском Црвеном крсту?
А. ПУЉО: Да! Свим својим знањем, умењем и – срцем!
СРПСКИ ОФИЦИР: Лепо... Лепо... зубни лекар доктор Атанасије Пуљо.
А. ПУЉО: Нешто није у реду?
СРПСКИ ОФИЦИР: А... не, не... Баш напротив...
А. ПУЉО: Само?
СРПСКИ ОФИЦИР: Ама, не велим ја, гунђаће већ господа, госпође из Српског Црвеног крта... Уредније би било да сте прави доктор. Хирург или лекар за унутрашње болести, интерниста... (Ублажава.) Тако ће они...
А. ПУЉО: Варате се и ви и многи други да зубно лекарство неће имати посла у овом рату!
СРПСКИ ОФИЦИР: Ама, господине, не кажем ја... Мени бисте лично још и затребали. Од београдске ове воде зуб ми се један прошупљио, баш овај горњи, кутњи...
Али, извините. Полазимо. Има једна ново удешена болница код Саборне цркве – Пета резервна. Изволите, после вас, само после вас, господине докторе....
(Крај ретроспекције.)
(Сала СЛД.)
А. ПУЉО: Господине председавајући, уважене колеге чланови Српског лекарског друштва... Када је у јесен 1912. године букнуо рат између савезних Балканских држава и Турске, прешао сам у Београд. Баш у згодан час. Први рањеници са Куманова стизали су то вече. Ново удешена болница код Саборне цркве, начињена од једне обичне основне школе, још није имала лекара. А баш то вече – био је 13. октобар – примљено је 157 рањеника. До болнице су довожени фијакерима а тешко рањени на носилима. Дочекивао сам их у топлом, добро загрејаном предворју, и наређивао болничарима у које просторије да их сместе...
Долазили су с бојишта прашњави и прљави, али у свакој соби су их дочекивале госпође и госпођице из најбољих кругова београдских. Помагали им, скидали одело, изувале их, умовале им лица, руке, прале ноге. Сваки рањеник је добио чисто рубље и легао у меку и добру постељу...
(Ретроспекција. Ноћ у болници. Глуво доба.)
Др СУББОТИЋ – МЛАЂИ: Жестоко. (Хукне). Већ је ево, три по поноћи... Већ 14-ти октобар!
А. ПУЉО: Али, завршисмо. Слажете ли се , колега Свињарев?
Др. СВИЊАРЕВ: (Лалински) Слажем се, слажем...
Др СУББОТИЋ – МЛАЂИ: Него на починак, господо. Па сутра, то јест, данас, с Божјом помоћи, да почнемо у осам.
Др. СВИЊАРЕВ: Та ви сте управник, колега Субботићу, заповедите.
Др СУББОТИЋ – МЛАЂИ: Доктор Субботић млађи! (Оно „млађи“ му се баш не допада) Сутра, то јест, данас стиже нам доктор Етинген из Берлина... А спрема нам се у походе и професор доктор Виљемс, хирург из Гана, из Белгије. Колега Пуљо, колега Пуљо, ви задремасте?
А. ПУЉО: Ах, не... не... не, колега Субботићу - млађи. Сабирам утиске. Примећујете 157 рањеника а нигде јаука... Ослушните само овај спокој, ову тишину...
Др СУББОТИЋ – МЛАЂИ: У праву сте... нигде јаука. У сваком случају, заповедам, као што рече колега Свињарев, да се малчице одморимо... И да нам све лепо и глатко тече као данас... Лаку ноћ, господо...
А. ПУЉО И СВИЊАРЕВ: Лаку ноћ....
(Крај ретроспекције)
(Сала СЛД)
А. ПУЉО: Описао сам, уважене колеге, анатомски карактер костолома доње вилице, па, прелазим на лечење. Само, пре тога, морам да се осврнем на речи господина доктора Хашимота. Он у свом раду „О протетичком лечењу озледа доње вилице у руско-јапанском рату“ – а свежијег искуства до ових наших балканских ратова немамо – он, дакле, пише: „Нарочито је важно да се реши питање на који начин треба да лечимо доњу вилицу пошто је...“ – пошто је, подвлачим – „рана од зрна зацелила.“ Он, тиме, саветује чекање. Да мека ткива оздраве, па тек после ћемо да видимо шта са виличном кости!? Као да те две ствари нису повезане. Ја, међутим, држим да не треба чекати док рана од зрна зарасте, већ да одмах треба – одмах, господо – од почетка намештати поломљене делове. Згодно их удлагама спајати, а зуби су нам ту најсигурнији путоказ, и задржати их у оном истом ранијем положају. Те зато сматрам да сви случајеви озледа на вилицама спадају у делокруг – зубног лекарства.
(Жагор. Понеки узвик „Тако је!“, али и узвици негодовања и сумње.)
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: (Стишава жагор.) Мир, уважене колеге... мир...
А. ПУЉО.: И најтежи случајеви спадају на зубног лекара! То је поље где се зубно лекарство и хирургија додирују, и ја сам дубоко уверен да долази време када ће само по себи бити разумљиво да сви такви случајеви спадају на зубног лекара, који је уједно и – хируршки изображен.
ПОВИК ИЗ ПУБЛИКЕ: Па то је, колега – нова специјалност!
А. ПУЉО: Слажем се, нека је и тако...
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: Мир... мир... господо... колега Пуљо, наставите...
А. ПУЉО: Да је зубни лекар неопходан и у рату, слутио сам и раније, али сам се нарочито уверио када сам после битака прве случајеве не лечење добио. Међу првим рањеницима из српско-турског рата, који су стигли у Пету резервну болницу, било је седам случајевима са костоломима вилице, а из српско-бугарског идуће године, тридесет и четири...
(Ретроспекција. Пета резервна болница.)
А. ПУЉО: (Диктира.) Пишите, госпођице... Живан Пауновић. Редов, 23 године, снажан, лепо развијен. Доња вилица размрскана на два места. Озлеђен куршумом са даљине од 400 метара.
Турски војник, заробљеник. Куршум му избио зубе, доле, па две тачке, па арапским бројевима 5,6 и 7... Онда, једна усправна црта испред петице. Па водоравна црта изнад свих тих бројева. Браво! То вам, иначе, значи доле лево... Настављам: са комадом виличне кости. У горњој вилици размрскан предео, такође бројевима: 4,5,6... Па усправна црта пре петице, па водоравно испод свих бројева... Тако, тако, хвала...
Редов Драгутин Васиљевић, рањен са даљине од 150 метара зрном...
Ђорђе Иванчев, бугарски војник, заробљен на Брегалници... Живко Новаковић, рањен у борби на Кривом Виру... Миодраг Радичевић, рањен са даљине од 300 метара у борби на брду Дреновцу...
Димитрије Јовић рањен у бици код Кочана. Пушчано зрно са даљине од 800 метара ударило га у леви образ, па, потом...
(Крај ретроспекције.)
(Сала СЛД.)
А. ПУЉО: ... Сада приказ последњег случаја. Сава Ракић. Редов. 28 година стар, висок 185 сантиметара, хармонично развијен, снажан. Дошао, из једне друге болнице на штакама, ослањајући се само на једну ногу, завијене потколенице и главе и доњег дела лица. Завој испод брадног предела био је сав мокар, како се убрзо показало од пљувачке. Човек је имао само делове доње вилице, фалио је отприлике средњи комад, са девет зуба. Доцније сам сазнао да је овај рањеник у тако јадном стању донесен у болницу у Скопље, да се нико није надао да ће жив да остане. Кад сам први пут Саву видео беше сасвим апатичан и утучен. Фотографисали смо га. И на слици се види да му је поглед тада био очајан, управо мученички. Упитах га како је озлеђен? Испричао ми је полагано, испрекидано, једва разумљиво. Било је то, вели код Штипа. Морали смо да одступамо. А он, Сава, рањен у ногу. Бугари наступају, кад ти један од њих пита: братко, имаш ли новаца. Имам, кажем ја... 4 динара. Дај! Вели Бугарин. Почех да се раскопчавам, да му их дам, али кад он виде где су новци, зграби ме обема рукама, па их сам узе. А, сада, вели кад их је у свој џеп турио, да видиш како Бугарин пуца! Те гру, гру, гру... И ја се онесвестих. Дуго сам, онда у Скопљу у болници био, па сам донет у Београд, у Прву резервну, па, онда ка вама у Пету. Три пута сам већ оперисан и опијан...
Почех да га тешим. Како је главно преболео, и да ћу му вилицу удесити каква је била.
Узео сам одмах отисак од горње и од доње вилице. Начиних му шину из челичне жице дебеле два милиметра, коју ослоних на преосталих седам зуба. Три месеца је, напомињем, од озледа прошло: вуку мишићи, вуку ожиљци. Кад сам му ту шину метнуо у уста и прстење превукао преко зуба поче она услед експанзивне своје снаге да размиче оба преостала дела и да их враћа на своја ранија места враћа. Али је посао био тежак и захтевао је много стрпљења. Форсирати се није смело да се преостали зуби не расклате. Но, после два и по месеца успео сам да оне преостале фрагменте вилице на места своја повратим.
(Жагор дивљења и одобравања.)
Да допуним и овим. Од првог дана кад је пацијент, Сава Ракић, видео да се око његове вилице ради, и кад је видео и чуо од осталих рањеника за успехе код других са озледама на вилици, сав се променуо. Што је посао боље напредовао, био је све веселији, задовољнији, сретнији. А кад сам му направио и протезу беше сав блажен.
И да закључим. Зубарска наука корача дивовским корацима напред. На пољу лечења преломљених вилица учињен је такође велики корак напред. Ми, зубни лекари, као људи не смемо допустити да наша браћа остану богаљи целог века, када им можемо помоћи.
Осим осталог, у болници за поломљене вилице апсолутно је потребан Рендгенов апарат. Без њега се не да радити. У болници у Београду смо га имали и био је од велике користи.
И фотографски апарат треба да има зубни лекар на таквом положају. Да ухвати, да забележи све оне моменте који су интересантни и који доцније могу другима служити за поуку. За ову прилику ја сам многе фотографије случајева са собом донео, и можемо да их разгледамо на миру после завршеног овог предавања.
Најзад, наглашујем још једаред да је зубни лекар у рату исто толико потребан као и хирург и интерниста. Хвала лепо.
(Пљесак. Повици: „Браво! Честитамо!“ Пљесак се затим преображава у грмљавину артиљерије, па фијук мећаве...)
(Онда, Француска, Ница, 1919. године. Лепршава француска шансона. Стан и ординација др Атанасија Пуље. Огласи се старинско звонце на улазу.)
А. ПУЉО: Добар дан... Професоре Лагранж. Каква част... Чему имам да захвалим..?
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: (Љубазан, расположен.) ...Лепом времену, уважени докторе Пуљо. Пролећу. Медитерану. Лаком ветрићу с пучине... Добар дан. Добар дан, драги мој пријатељу.
А. ПУЉО: Али, ја сам... видите... овде...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: ... такорећи спаковани! Спремни да отпутујете! Фотеље, намештај, ваши зубарски апарати уредно прекривени навлакама... Не женирајте се, драги пријатељу, прошетаћемо. Разуме се, ако можете да ми посветите само мало, мало времена.
А. ПУЉО: О, да... врло радо... Јер ја, знате...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: И, огрните се, ево овим вашим огртачем, драги пријатељу, неће бити на одмет. Шетња по оваквом времену поред мора није баш сасвим безазлена... Али, шта ја то причам!? Мон Дје! Вама који сте по цичи зими препешачили арбанашке гудуре, који изнесте живу главу из оноликих мећава... Вама који сте...
(Глас се постепено удаљава. Затим шум мора, и иста музика.)
Гле, гле, ветрић као да је мало ослабио. Него, признаћу вам, драги пријатељу, ова моја посета је последица предумишљаја. Ја, осим свих својих мана, патим и од неизлечивог галског патриотизма. И не допуштам, у овом случају, да се моја дична Француска – без имало отпора – лиши једног од својих најбољих ђака.
А. ПУЉО: Молим вас, професоре...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Намрштили сте се на оно моје „без отпора“!? Знам, нису то пријатне речи после једног оваквог рата. Срећом Велики рат је завршен, а учесници и сведоци били смо, нажалост и ми. Па, помислите само – рат у Европи! На почетку двадесетог века!? Безумно! Апсолутно неприхватљиво! Никада се ништа слично неће и не сме поновити! У то сам уверен. (Врло кратка пауза) Прелазим на ствар. Ви сте на наше писмо из Лиона у којем вам нудимо место редовног професора на нашем славном универзитету одговорили одлучним, љубазним – не!?
А. ПУЉО: У Београд се враћам, можда у Земун... професоре...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ:
Онда дозволите да вам честитам на вашем патриотизму. Ипак, дајте ми још само ову прилику да вам изнесем наше, Лионске, аргументе.
А. ПУЉО: Свакако, изволите...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Па, ево... Француска вам је дала специјалност, али вас је та иста Француска открила и заволела 1916-те. Париз! Међусавезнички зубарски конгрес, новембар 1916-те ... А сада смо тек у 1919-тој... Памтите. Ваша искуства у лечењу костолома вилица, у сва три рата који је водила ваша славна и храбра војска, ваша излагања која нису могла а да не задиве... И од тада се ваша метода лечења застарелих прелома горње вилице назива – Балканском!
А. ПУЉО: Али са моје стране то беше предлог, покушај... Импровизација у нужди, а услед релативно дугог времена протеклог од часа повређивања па до почетка лечења...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: И ви то називате – импровизацијом! Један такав метод! Срећом по нас, француској ратној хирургији припала је част да баш ту вашу методу назове – Балканском.
А. ПУЉО: Али, молим вас... Обичан тег и мало јачи канап преко котура. Па, нешто слично већ постоји код лечења прелома бутне кости! Ја сам само...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Драги мој пријатељу, и онда сте се у Паризу, а у сред рата, пред препуном салом која је пљескала вашем изуму, понашали исто овако скромно до сметености. Још од Рене Ле Фора који је установио класификацију прелома горње вилице, па и пре њега, добро се знало какву муку могу да нам причине баш такви релативно застарели преломи! Друга је ствар што је по вас лепа реч балкански и балканска нарушена једном сличном, такође новијег датума, речју балканизација, а ова значи компликовање, замешатељство, хаос. Нажалост, драги пријатељу. На Балкану сте лепо почели 1912-те, сви заједно против Турске. То је још јасно било, но, потом сте се закрвили и међу собом... Па, ником живом не беше ништа јасно. И од злобника вам ето нове речи преко ноћи. Пустимо сад то.
Када сам вам оно у Паризу пришао и честитао, па смо разговарали дуго потом, рекосте да постоји још један старији ваш рад, баш из тих балканских ратова, заснован на 244 случајева костолома доње и горње вилице...
А. ПУЉО: Сјајно памћење.
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: С разлогом. Уверићете се... Тај рад сте штампали... ?
А. ПУЉО: У Марту 1914-те...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Пре избијања Великог рата! У часопису вашег Српског лекарског друштва...
А. ПУЉО: ... „Српски Архив“.
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: И, разуме се, на српском језику! Штета, штета...
А. ПУЉО: Пардон?
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Штета за Савезнике, а и за нас, Французе. Па и за наше противнике Немце! Да објависте тај свој рад на француском или немачком језику. Чак и на енглеском, који је мало ређи. Многи би задрти ум у Европи брже дошао до отрежњења. Кунем вам се! Благовремено, чак; а све у корист оноликих рањеника, са којима у почетку и не знадосмо честито шта да чинимо! Са ратним повредама лица и вилица. Ни ко треба да их лечи, ни када, ни како... Скоро до половине Великог рата, до пред крај, безмало уочи наше велике победе. Казанјиан, Валдије, Гилис... сви они долазе после вас. Истина, сасвим независно!
А. ПУЉО: Немојте, молим вас...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: А, не...не... господине Пуљо. Наслутили сте пре њих нову специјалност – хирургију лица и вилица... Специјалност која ће бити створена током Великог рата...
А. ПУЉО: (С уздахом, више за себе.) Балкан... Шта се ту може. Били смо – колевка Европе.
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Опростите, нисам вас добро чуо...
А. ПУЉО: Ништа, ништа...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Хм... да... Прелазим на ствар. Допутовах из Лиона да вас још једном замолим, убедим, „присилим“... да останете у овој дивној, победничкој Француској, која поштује ваша дела. Не, не и не... молим вас. Не допуштам вам ни једну једину реч. И сами сте се уверили у величину вашег угледа. А исто тако знате и за углед нас, Лионеза. Познато вам је какви горостаси беху управо лионски хирурзи Олије, Левиетан, још у прошлом веку; и разуме се, чудесни Клод Мартен, „чича Мартен“, непревазиђени протетичар од 1908-ме члан Француске Медицинске Академије. А ви сте нашем „чича Мартену“ толико слични. По душевности, скромности, знањима и вештинама. По стваралаштву. С вама је, господине Пуљо, милина сарађивати.
А. ПУЉО: Господине професоре...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Господине Пуљо. Останите. Преклињем вас. Ви и не слутите каква је величанствена, универзитетска каријера пред вама. Овде, у најмоћнијој држави света.
А. ПУЉО: Жао ми је... Веома сам поласкан...И као што написах...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: (Покинувши га.) Разлог! Најјачи разлог! Господине Пуљо.
А. ПУЉО: Међу рањеницима из оног првог српско-турског рата беше и један фабрички радник из Осека, у Славонији, ондашњој Аустроугарској. Живео је у том граду већ 15 година, оженио се, троје деце. Али је остао српски поданик. Када је мобилизација објављена сматрао је за свету дужност да се врати у Србију и пријави се власти...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: (Импресиониран) Боже мој...
А. ПУЉО: У тој истој болници сретох другог, у руку лако рањеног војника. Пекарски калфа из Будимпеште, који је још пре 18 година из Србије отишао... а таквих примера било је и било...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Али и ви сте, попут тих дивних људи својевремено прешли у Београд, мада сте за разлику од њих били аустроугарски поданик... Па сте у сва три рата учествовали. Ви сте свој дуг одужили и те како...
А. ПУЉО: Ни из далека, уважени професоре, ни из далека...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Али, молим вас...
А. ПУЉО: Малена, и како рекосте, храбра Србија изгубила је у протекла три рата сваку четврту мушку главу. Шта је тек школованих изгинуло. Србија је опет пуста земља. Образованих просвећених је мало... И у Београду, сада престоници једне много веће државе. Какав бих ја човек био да сада похитам за нечим што је нема сумње привлачно, и боље по мене лично, али не користи мојој отаџбини. Захваљујем вам, али – путујем...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Схватам, драги пријатељу... И, дивим Вам се... И честитам вам на вашем балканском патриотизму. Понадао сам се будући да нисте одмах похитали у отаџбину да се ипак на неки начин предомишљате; но, уверих се сада да из ваших речи стоји чврста и племенита одлука. Претпостављам да ће вам ваше министарство понудити нешто барем слично овоме што вам и даље нуди победничка Француска...
А. ПУЉО: Већ сам прихватио место управника Зубне Поликлинике у Београду, у оквиру Опште државне болнице. Мој задатак биће образовање специјалиста зубног лекарства...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Хоћете ли моћи да се бавите и приватном лекарском праксом?
А. ПУЉО: Разуме се, у поподневним часовима. Има, признаћу вам једна згодна понуда за куповину невелике куће на тргу београдском, на Славији. Згодно место, далеко од поликлинике није. Имам и поодмакао рукопис једне књиге...
ПРОФЕСОР ЛАГРАНЖ: Планови, планови, драги пријатељу, пространи, племенити. Само нека нас здравље служи. Одбили сте ме, али и дирнули до суза. Предлажем ено онај кафе, да се окрепимо и опростимо. Ја ћу за својом галском, ви за својом балканском судбином која ми се чини чак узбудљивијом.
(Звучна пауза.)
(Београд 1938. године. Улица испред поликлинике.)
А. ПУЉО: Колега Ђоковићу!
Љ. ЂОКОВИЋ: Професоре...
А. ПУЉО: У коме ћете правцу?
Љ. ЂОКОВИЋ: Ка Теразијама...
А. ПУЉО: Журите?
Љ. ЂОКОВИЋ: Првог пацијента имам око пола пет...
А. ПУЉО: Лепо, баш лепо господине докторе Ђоковићу... Трезвен сте. Лепе ствари о вама чујем. Звиждућете и певушите док пацијенту оправљате зуб... А када се он маши за џеп, би га благо упутите вашој секретарици. С њом то видите... Тарифа је таква каква јесте.... (Уздахне.) Какав пријатан октобарски дан... Само у Београду уме да буде такав. Да поседимо мало уз кафу...
Љ. ЂОКОВИЋ: Велика је то част за мене, господине професоре Пуљо...
А. ПУЉО: И заслужена... Октобар је, иначе, мој судбоносни месец. И, како године пролазе осећам се у октобру некако и филозофски и разнежен... Ено, онамо, да знате, справљају добру кафу...
(Кафана, у позадини музика.)
КЕЛНЕР: Господине професоре, изволите... Клањам се, шта је по вољи?
А. ПУЉО: Две кафе.
КЕЛНЕР: Слађе, горче?
А. ПУЉО: Мени слађу.
КЕЛНЕР: Млади господин?
Љ. ЂОКОВИЋ: Средњу, молим...
КЕЛНЕР: Молим лепо.
Љ. ЂОКОВИЋ: Доиста, пријатан кутак...
А. ПУЉО: Ех... Ђоковићу... Београд, Београд... Миран, господски град... Само – докле? Стрепим, господине докторе Ђоковићу, стрепим... Видите и сами шта се у Немачкој збива. Народ онакве културе а ко им је на власти. Олош! Олош, Ђоковићу. И у Русији. Оноликој Русији. И тамо – олош. Тешко Европи. А ви и даље ведри... Рачунате, прошли смо албанску Голготу – доста је мука и патњи за један људски век...
Љ. ЂОКОВИЋ: Прођох... ђаче сељаче из Прилика...
А. ПУЉО: А сада господин доктор Љубомир Ђоковић!
Љ. ЂОКОВИЋ: Асистент господина професора доктора Атанасија Пуље...
А. ПУЉО: ... Школован у Бостону у Сједињеним Америчким Државама – зубарска школа... а потом у Београду – Медицински факултет.
А. ПУЉО: По вашем наговору, да не кажем – наредби.
КЕЛНЕР: Кафе... слађа за господина професора... за младог господина ни слатка ни горка... Изволите...
Љ. ЂОКОВИЋ: Рекох себи: Послушај Љубо шефа... Загреј столицу, и тако, случајно , пође ми за руком...
А. ПУЉО: (Кроз смех.) Јер „све зависи од случаја“... Ваша омиљена реченица... Све зависи од случаја и у медицини, и у зубарији, и у животу...
Љ. ЂОКОВИЋ: Стојимо ми, ђаци у строју, а, каплар чита: Љубомир Ђоковић из Прилика – Бостон. Драгољуб Живановић из Прислонице – Париз. На школовање о трошку Владе. Ја у зубаре Драгољуб у земљомере. А да је било обрнуто, сада би са вама пио кафу Драгољуб...
А. ПУЉО: (Смејући се.) Ђоковићу... Ђоковићу... јесте да у свеколикој медицини, па и у зубном лекарству много што шта зависи и од самог болесника... Сваки је помало и за себе. Отуда оно ваше да „све зависи од случаја“ није без основа. Али, али...Знање, умење, наука, вештина, напредак ту су да све то коликогод је могуће изравњају. Да се случају и случајностима што мање простора остави... Тежимо томе и ви и ја, не губећи из вида посебност сваког људског бића... Него (Уздахне.) пролетеше године. Шездесета ми је, време да размислим о свом наследнику. Али не онако чиновнички, кога да министарство постави после мене, већ по старински – коме да предам све своје стечено знање и умење, ту врсту имовине, а да тај кадар буде да је унапреди...
Љ. ЂОКОВИЋ: Лепу сте баштину за собом оставили... Осим оригиналних ваших радова, на српском, на француском, ту је и ваша књига „Нега зуба“...
А. ПУЉО: Штампана још 1923-ће! Али, када смо већ код тога, шта ви мислите, Ђоковићу, које поглавље у тој књизи остаје као најтрајније?
Љ. ЂОКОВИЋ: Држим оно о терминима, о језику...
А. ПУЉО: Да!! Јер било која стручна, научна дисциплина а која из дана у дан јача, лако може да се натруни и исквари туђим речима. Како именовати ову, како ону болест, овај или онај инструмент. Неко се у брзини, или из лењости послужи француским, неко немачким већ готовим речима... Трећи чује па изговори погрешно. И, ето збрке и изумирања матерњег језика. Не важи то само за нас мале... Ни Французима, верујте ми, није лако.
Него, скренусмо докторе Ђоковићу. Одскора припадамо и Медицинском факултету. Добисмо семестра. Изводимо редовну наставу на предмету „Одонтостоматологија“....
Љ. ЂОКОВИЋ: Што није мала ствар, господине професоре...
А. ПУЉО: Мала није, а је ли довољна? За оног који долази после мене. За вас, докторе Ђоковићу. Јер, не оклевају други, широм света. Планове кују...
Љ. ЂОКОВИЋ: Факултет? Посебан зубно лекарски факултет?
А. ПУЉО: Дабогме, Ђоковићу... зубно лекарски, Стоматолошки факултет. Е, то бих био рад вама у аманет да оставим, оснивање једног таквог факултета...
Љ. ЂОКОВИЋ: (Донекле затечен оволиким поверењем.) Господине професоре Пуљо...
А. ПУЉО: Све брже живимо! Мене су у Француској упоређивали с њиховим Клодом Мартеном. А знате и сами ко је он био. Почео шегртовањем. Јер зубарство тада изучавало као занат. О свом трошку је после завршио и Медицински факултет... По свету данас постоје зубарске школе, али ни то није решење, сами знате... А, опет ово шти ми тражимо, да се прво заврши Медицински факултет, па после специјализује зубно лекарство предуго је. А сама специјализација зубног лекарства опет кратка. И, тако долазимо до питања сразмера. Колико медицине, колико зубарије на том будућем факултету. Колико општег, колико посебног, а нарочито извођачког знања. Да размислимо?
Љ. ЂОКОВИЋ: Лепо рекосте, професоре, нема се куд. Само што ја рачунам да ће се та ствар још за вашег професионалног живота покренути...
А. ПУЉО: А ја се опет на вас ослањам, докторе Ђоковићу. Бољег не видим, нити тражим... Него да кренемо, време нам је...
А, ако ме питате: како? До те замисли, до тог циља, онда само и само угледом. Угледом, докторе Ђоковићу, само угледом...
(Глас се постепено удаљава.)
(Промена звучне атмосфере. Београд. Средина октобра 1944. године. Немачке војне команде. Жагор евакуације. )
А. ПУЉО: (Тихо.) Колега Ђоковићу...
Љ. ЂОКОВИЋ: Изволите...
А. ПУЉО: Ходите часком у мој кабинет.
Љ. ЂОКОВИЋ: А и ја пођох к вама да вас известим о пријему једног болесника. Оток са леве стране лица, све до ува... Грозница, температура...
А. ПУЉО: Апсцес. Но, примајте га сместа, места имамо. Вермахт евакуише своје рањенике са овог нашег невеликог одељења... Стиже баћушка. Руси. Наша браћа. И Титови су партизани с њима... У прошлом рату, када је наша храбра војска улазила у Београд боравио сам у Француској. Да се вратим журили ми се није. Не волим таква, нервозна времена. Те ко је сарађивао, а ко није, ко се обогатио, а ко је гладовао... ко је кога потказао или спасао... Али, шта је ту је. Октобар је...
Љ. ЂОКОВИЋ: Ваш судбоносни месец.
А. ПУЉО: Јесте, Ђоковићу, и да знате... Сада је октобар 1944-те, пре тачно тридесет и две године пређох у Београд да помогнем браћи... И – остадох. Него, чух да су вам пре неки дан, изјутра, долазили?
Љ. ЂОКОВИЋ: Јесу, двојица...
А. ПУЉО: Недићевци, Љотићевци, полиција, Гестапо...
Љ. ЂОКОВИЋ: Ђаво ће их знати... Неки из шуме, али у цивилним оделима. Звррррр... доктор Ђоковић. Изволите, одговарам им огрнут, у папучама...
А. ПУЉО: Ццццццццццццццц....
Љ. ЂОКОВИЋ: Обуците се, пођите с нама... А куда то, молим...
А. ПУЉО: Питате...
Љ. ЂОКОВИЋ: Питам. А, онај други поче. Те како они не би мене у Недељу потезали, овако рано... Али, спустили су се под Авалу савезнички падобранци... Наводно британски официри. Помамио се народ, збор спремају, та ће двојица, тројица да говоре...
А. ПУЉО: (Огорчено.) Боже мој, милостиви... Од Васкрса нас бомбардују наши Савезници... Као да смо Берлин или Дрезден. Што Немци нису порушили 1941-ве, сада тамане „савезници“. Сва су околна села пуна, препуна Београђана. И још нам шаљу падобранце, да нам говоре држе и народ подбуњују. Али, извините, прекидох вас у пола речи... Шта су, за име бога, од вас хтели?
Љ. ЂОКОВИЋ: Да им преводим... Говор тих падобранаца, савезника, официра... Знамо ми, докторе Ђоковићу, да сте у Америци студирали, и да енглески језик добро говорите...
А. ПУЉО: Ух, ух, ух...ух...
Љ. ЂОКОВИЋ: Тачно је, кажем им ја, да сам у Америци студирао, али Јужној, а тамо говоре – шпански.
А. ПУЉО: Насмејасте ме, Ђоковићу од све муке. А они на то...
Љ. ЂОКОВИЋ: Окретоше се и одоше. Јутрос чух да је под Авалом одиста зборовања неког било... И да су у сред тога наишли партизани... И пуцњаве је било, свега...
А. ПУЉО: Ух, ух... Ђоковићу... Главу спасосте...
Љ. ЂОКОВИЋ: Овога пута...
А. ПУЉО: И моја на раменима још стоји. Кућу му бомбе не срушише, ни швапске, ни савезничке. А, можда ни то не ваља, Ђоковићу... Него... Наша часна сестра Ил Дефонза... Милим вас, лично сам је одредио да се она, и само она, стара око рањеника Вермахта. Овде је у мом столу писмено моје наређење, да знате, за случај да ми се нешто деси...
Љ. ЂОКОВИЋ: Професоре!
А. ПУЉО: Балкан је ово, Ђоковићу... Балкан... (Хукне) И сами знате...
(Звучна пауза. Пуцњава. У позадини корачница Црвене Армије, и један глас: А је ли ово зубно!?)
ЈЕША: Зубно је, зубно, улази...
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: (Вриштећи уплашено.) У помоћ! У помоћ!... Господине професоре Пуљо. Ђоковићу! У помоооћ!...
ЦРВЕНОАРМЕЈАЦ: Ни, ми вас асвобадили, а ви так самноју!!!
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: Спасавајте ме, Ђоковићу...
ЦРВЕНОАРМЕЈАЦ: ... Ми вас асвобадили...
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: Машинку на мене уперио, овај геак!
Љ. ЂОКОВИЋ: Харашо, Серјожа... Вања.. Ладно... Спакојно... Докторка Лукић у чему је ствар?
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: Хоће да му на предњи зуб ставим металну навлаку!
Љ. ЂОКОВИЋ: Па, ставите му је...
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: Али зуб је потпуно здрав, а то се коси...
Љ. ЂОКОВИЋ: Ставите му је сместа! Ладно, Серојожа, будет, будет...
ЈЕША: Осим тога треба помоћи борцима непобедиве Црвене Армије. Да живи друг Стаљин! Да живи маршал Тито!!!
Љ. ЂОКОВИЋ: Шта ћеш ти овде, Јешо? Зар ниси код улаза?
ЈЕША: Вас тражим, докторе... Чекају вас горе, у кабинету професора, двојица наших... Официри... Одвео сам их и сместио. Пожурите.
(Кратка звучна пауза.)
Љ. ЂОКОВИЋ: Добар дан.
ПРВИ ОФИЦИР: Љубомир Ђоковић?
Љ. ЂОКОВИЋ: Доктор Љубомир Ђоковић, да. С ким имам част?
ДРУГИ ОФИЦИР: Где је управник ове... ове болнице?
Љ. ЂОКОВИЋ: Господин професор доктор Атанасије Пуљо још није стигао...
ПРВИ ОФИЦИР: Неће ни стићи, друже Ђоковићу, неће ни стићи...
Љ. ЂОКОВИЋ: Како, молим?
ДРУГИ ОФИЦИР: Настрадао је...
ПРВИ ОФИЦИР: Погинуо је испред своје куће на Славији. Прегазио га црвеноармејски камион.
Љ. ЂОКОВИЋ: Боже мој, милостиви...
ПРВИ ОФИЦИР: Сада ви преузимате управу над овом болницом. Писмена наредба стиже. Јесмо ли се разумели?
Љ. ЂОКОВИЋ: Да...
ДРУГИ ОФИЦИР: За рад и понашање персонала лично сте одговорни. Јасно!?
Љ. ЂОКОВИЋ: Јасно...
ПРВИ ОФИЦИР: Смрт фашизму – слобода народу!
ДРУГИ ОФИЦИР: Шта имате да нам кажете о издајничком држању једне од ваших „часних“ сестара, Ил Дефонзе?
Љ. ЂОКОВИЋ: Била је одређена писменом наредбом од стране нашег покојног професора за рад на одељењу с рањеницима „Вермахта“.
ПРВИ ОФИЦИР: Имамо поуздана обавештења да је растурала „Донау Цајтунг“ и осталу фашистичку штампу.
Љ. ЂОКОВИЋ: Изволите, документ: писмена наредба...
ДРУГИ ОФИЦИР: Испитаћемо...
ПРВИ ОФИЦИР: И, припазите на понашање особља. Рат још траје. Збогом...
(Звучна пауза.)
ЈЕША: Друже управниче, друже управниче... прикупио сам све чланове нашег колектива... (Жагор)... Ајде, ајде, улазите, друг управник неће дуго... Смрт фашизму – слобода народу! (Жагор се утишава.)
Љ. ЂОКОВИЋ: Даме и господо, малочас ми је саопштено да сам постављен за управника ове наше значајне установе. Досадашњи управник професор доктор Атанасије Пуљо јутрос је трагично преминуо.
(Жагор чуђења.)
ДОКТОРКА ЛУКИЋ: Где? Када? Како?
Љ. ЂОКОВИЋ: Сазнаћемо... Молим вас, молим вас... (Жагор се утиша.) Ars longa – vita brevis. Речено је. Живот је кратак а вештина је бесконачна. Знамо ко је био наш преминули професор. И, шта је за собом оставио. Неки већ помишљају: али, како... како то да сви они који у историји ратне хирургије долазе после нашег професора, како то да су сви они живи и здрави и на безбедном? И Американац Казанјиан, и Француз Валдије, и Енглез Гилис... Сер Херолд Гилис! Али, не заборавимо, ово је – Балкан. Знао је то и наш професор доктор Атанасије Пуљо. Нека му је лака земља...
(Завршница)
СПИКЕР: 28. јуна 1948. године у Београду је основан Стоматолошки факултет, први на Балкану. За првог Декана изабран је, после трогодишњег оклевања, доцент доктор Љубомир Ђоковић.
Крај
Датум последње измене: 2008-02-09 15:14:36
