Брана Димитријевић

Под петом

(радио-драма)

Трећи програм Радио Београда

ЛИЦА:

• БУЛГАКОВ, Михаил Афанасијевич
• ЉУБАША, Љубов Јевгенија Булгакова, његова друга жена
• ЈЕЛЕНА, Сергејевна Булгакова, његова трећа жена
• СЛАВКИН, поручник ОГПУ –а (*)
• „СТАЉИН“
• „ЈАГОДА“
• „ВОРОШИЛОВ“
• „КАГАНОВИЧ“
• „МОЛОТОВ“
• ФАДЕЈЕВ, Александар Александрович, председник Савеза Совјетских писаца.
• ГЛАС, из Стаљиновог секретаријата.

(*) ОГПУ – Обједињена државно-политичка управа, касније НКВД, па КГБ.

---

(Стан Булгакових.)

БУЛГАКОВ: А...ах... Љубаша, имамо госте...

СЛАВКИН: Поручник Славкин, грађанине Булгаков. Налог за претрес стана. Мој помоћник... Присутни грађанин...

БУЛГАКОВ: Нема шта – по закону. Па, изволите... (Усиљено се смеје) Па, Љубаша, ако ти пострељају фотеље...не одговарам.

ЉУБАША: (Придружује се, ипак, усиљеном смеху.)

СЛАВКИН: А, ово вам је, грађанине?

БУЛГАКОВ: Приповетка „Псеће срце“...

СЛАВКИН: (Бележи.) ...се..ће срце примерака један... А, ово?

БУЛГАКОВ: Дневник.

СЛАВКИН: Који?

БУЛГАКОВ: Интимни... Интимни дневник. Није за објављивање... нити би ми пало на ум.

СЛАВКИН: Има и наслов... Гласи: „Под петом“. Је ли тако? „Под петом“?

БУЛГАКОВ: Тачно... Да... то је дневник... мој интимни, сасвим интимни дневник...

СЛАВКИН: (Бележи.) Дневник „Под петом“ примерака један, два, три... Или - свезака? Шта је тачно?

БУЛГАКОВ: То су – свеске. Није, кажем, за објављивање.

СЛАВКИН: Потпишите овде, Михаило Афанасијевичу... Само читко, молим вас...

(Врло кратка звучна пауза.)

---

ЉУБАША: Њушкала!

БУЛГАКОВ: Одузеше. Дођоше – одузеше!

ЉУБАША: Хапсили нису. Буди срећан. Макочка, буди срећан.

БУЛГАКОВ: Мотрили – јесу! Разуме се да су мотрили. Шта се друго и ради у овој буђавој, совјетској, стварности!?!

ЉУБАША: Тише, молим те, тише!

БУЛГАКОВ: Знао сам да ме прате! Једном, тако, враћајући се преко Црвеног трга, после поноћи... Али, чему!? Чему! Чему! Љубаша!!! Мила моја! Какви беспосличари. Углавном – однеше. Покупише.

ЉУБАША: Нешто ми говори – вратиће.

БУЛГАКОВ: Вратиће! Вратиће! А коме су било шта – вратили!? Нарочито дневник! Компромитујући дневник. Корпус деликти. Мој дневник! Љубаша! Мој дневник!

Али... Поноћ је прошла. Мани се посла. Јутро је паметније од вечери.

ЉУБАША: Тако је. Тако је... 'ајде, 'ајде ти само, сад ћу ја. Распреми се и лези....

---

(Кратка пауза.)

БУЛГАКОВ: (Чита написано.) Председнику совјета народних комесара, другу Рикову... Хуљи. Седмог маја ове – 1926. – године, представници... Можеш мислити – представници! ОГПУ-а извршили су код мене, у овом ћумезу...

ЉУБАША: (Побуни се мрмљањем.)

БУЛГАКОВ: Добро, добро, Љубаша није, није...али је некако, видиш, тесно... преметачину – писмени налог број 2.287, предмет 45... То да се друг Риков снађе. Којом приликом су ми одузели...

ЉУБАША: (Побуни се на реч „одузели“.)

БУЛГАКОВ: Но, но, Љубаша – морам. Морам. А, одузели јесу. И... тако даље и тако даље... Реверс, остало. Те усрдно молим да ми се све то врати.

Ето, Љубаша: усрдно молим! Да ми се моји необјављени рукописи врате. Учтиво, мирно, чак покорно.

ЉУБАША: Макочка! За њих је већ само твоје обраћање – дрскост! Добро, Макочка, добро – није. Ти мораш, знам... А он?

БУЛГАКОВ: Он!?! Мила моја. А ко је то, допустићете – он!?

ЉУБАША: Истражни судија. Ко би био!? Ишли сте к њему, данас, ваљда!?

Данас сте морали тамо! Та, ваљда сте се одазвали позиву. Макочка!?! Ваљда нисте?...

БУЛГАКОВ: Јесам, јесам... Позиву сам се одазвао. И, тамо био. Наравно да сам био. По други пут... Лепо, уредно: куц-куц... Ја бих позив да предам. Ја сам се, увиђате, одазвао.

ЉУБАША: И...?...И...? И...?

БУЛГАКОВ: И – исто, мајчице. Исто као прошлог пута. Питају, бележе, питају. Све тако, неповезано. Те зашто ово, зашто оно. А рукописе не враћају. Нису надлежни, кажу. Па, ко је надлежан, питам. Зна се – друг Риков. Лепо... онда ћемо Рикову писмо.

ЉУБАША: И... Горком! Горком! Максиму Горком! Још боље преко његове жене Јекатерине Павловне Пјешкове, мили мој. Она руководи Политичким Црвеним Крстом!

БУЛГАКОВ: И, још, и још!!! Коме – још!?

ЉУБАША: Па... Ако вам је до рукописа стало... Покорите се, Mихаило Афанасијевичу, или се стрпите. Можда у вашем дневнику постоји, ипак, нешто веома важно... Па, „Псеће срце“су вам вратили.

БУЛГАКОВ: Један примерак!

ЉУБАША: А... А, „Дневник“ вам је опширнији. Ту су, рекосте сами, и многа ваша расположења у прошлим годинама, ваше мисли. Многа гледишта. Писац сте. Млади писац!

БУЛГАКОВ: Баш лепо, млади писац. Млади писац коме још није изишла ни једна књига. Али који је свестан свог талента! „Услед моје меланхолије... и туге за прошлошћу, у апсурдној ситуацији привремене стешњености, у овој одвратној соби (Што је пропраћено Љубашиним протестима.) ове одвратне куће, у мени долази до експлозије сигурности. Снаге! Чујем како се уздиже моја мисао. И – сигурно је да сам као писац неизмерно јачи од свих оних које познајемо! (Пауза-предах.) „2. Септембар 1923. године.“ Из мог узапћеног дневника, по сећању.

А лист? Листић? Часопис? Онај „У освит“. Фељтони, приче... Па потом онај други – „Сирена“. Герасим Павлович Хаав! Ф. С-ав. Маг. Михаил. Зм-ма! Б.! Ол-Ра-Ит! Маскица до маскице. Псеудоним до псеудонимчића. То ли, дакле, ради наш млади писац!? (Смешка се с Љубашом. А, онда, с уздахом.)

Литература вам је данас тежак посао. Мени, с мојим погледима тешко је да барем нешто штампам и живим.

(Кратка звучна пауза.)

ЉУБАША: Макочка...

БУЛГАКОВ: А... Саслушање к'о саслушање. Никако да питају праву ствар. Никако да им одговорим: ја ништа друго не могу да будем него – писац. Ви бисте волели – сужањ. Молим, пресудите.

ЉУБАША: А, јеси ли се распитивао за...

БУЛГАКОВ: Био сам... И тамо сам био. Одбили су нас, мајчице. Пасоше – не дају. Барем двомесечно путовање, цвилим ја. Ц! Јок! Седите код куће.

ЉУБАША: Дакле, одбили...

БУЛГАКОВ: Одбили...

ЉУБАША: А, ви онда, Михаило Афанасијевичу, пропустите барем мало, мало оптимизма у ваша књижевна дела. Јесте, Макочка, јесте. Будућност Русије. Има ли је, уопште код вас?

БУЛГАКОВ: Код Тургењева је било, барем, разговора о будућности Русије. Разглабања или само напомена да јунаци причају, причају о – будућности Русије. И, ево, дођосмо и до тога. Сад смо у – будућности!

Тралалала-лала-ла! Где вам је, грађанине, и друже пишче, пијетет према вођама Револуције. Велико „Р“! Дадох им као на тањиру „печене чињенице“! И себе самог са јабуком у устима.

ЉУБАША: Али вам зато „Кобна јаја“ имају типичан, отаџбински, руски расплет. Џиновске тропске змијурине, џиновски тропски алигатори, крокодили и свакојака неман којима ни митраљеска одељења ни наша славна Црвена коњица не могоше ништа, једноставно поцркаше од – руске зиме.

БУЛГАКОВ: Нетачно! Нетачно! Ево... ево пише дословце; „Мраз. Деус екс махина...!“ Нетачно сте рекли – руска зима. Мраз! Руски мраз, у сред лета, спасава Москву! Јер ми и јесмо у неком вечном мразу и у сред лета. Не примећујете?

ЉУБАША: Јесте, Макочка, јесте... Прсти су вам и данас хладни.

БУЛГАКОВ: Сећам се вечери код Никитине...

ЉУБАША: (Љубоморно се тргне.) Је л'?

БУЛГАКОВ: Де... де... Не поскакуј! Историчарка књижевности, та Никитина. Састанци писаца у њеном стану, као пре револуције. И, у почетку, када сам с рукописом „Кобних јаја“ ишао тамо – детиња жеља да се истакнем. Да забљеснем... А, потом, враћајући се – помешана осећања. Шта ли сам тамо читао? Фељтон? Дрскост? Нахерену научну фантастику? Беше око тридесетак људи. Ни један писац. Ни један од њих, опкладио бих се и не зна шта је руска литература. Али, засели, слушају, памте...

ЉУБАША: Слушају... А ви се после питате: како вам рукописе не враћају... Како пасоше неће да дају.

БУЛГАКОВ: И зашто су ротквице скупе, чак и у сезони, под условом да их има. И оно најважније: како да твој мантил претворим у бунду. Како да јесен дочекамо, а тек зиму...

(Звучна пауза.)

---

БУЛГАКОВ: Молим те, скраси се! Ако сам мртав, грађански мртав, мртав и као писац... онда дозволите ово... ово није ни фељтон, ни памфлет... ово извире из саме моје душе. Сетите се шта је било у Мајерхољдовом театру! Де, сетите се! Дискусија о мом комаду „Дани Турбина“. Референт Орлински. Само се тога сетите. Како ли ме је тај тек испљувао. Мене и мој комад. Није вредело што сам стрмоглавце изишао на сцену, узбуђен, нервозан, вероватно.

„Драго ми је што вас коначно видим, Орлински! Коначно! Стрпљиво сам саслушао ваше измишљотине. И то се говори хиљадама људи. А ја? Треба ли да ћутим!? Да се не браним! Мени се не даје реч! Је ли ово суд? И, како ово може бити суд. Имам гледаоце! То су моје судије! А, не би! Али ви мени, ипак, судите. И, пишете, пишете по целој земљи совјетској, а моју представу гледају само у Москви, у једном једином позоришту. А ви о том комаду пишете неистину. Изокрећете моје мисли. Видео сам вас, Орлински; барем како изгледате. И – хвала вам на томе. Најпонизније се клањам, благодарим!

Ни једног пљеска, Љубаша. Ни узвика! Некаква чудна тишина. Мук који траје... И није само један Орлински!

Е, па, не може... Не може се више тако, Љубаша, краљице моја. Више се не може. Или – или! Смири се и слушај...

Написати „комунистички позоришни комад“, и обратити се влади СССР-а изјавом да се одричем својих ранијих погледа и да ћу од сада да радим и стварам као писац симпатизер, да бих се спасао прогона, материјалне беде, и неизбежно болести и смрти – тај савет нисам послушао.

Мој циљ је озбиљнији!

Доказујем да је цела штампа СССР-а, а с њом и све установе којима је поверена контрола репертоара...

ЉУБАША: Макочка!

БУЛГАКОВ: Заповедам ти, седи! ... током свих година мог књижевног рада, једнодушно и с необичном жестином доказивала да дела Михаила Булгакова не могу да опстану у СССР-у! Изјављујем да је штампа СССР-а потпуно у праву!

ЉУБАША: Лаву у чељуст идеш, Макочка, мили мој... Курјаку грло своје подмећеш!

БУЛГАКОВ: Борба против цензуре, каква год та цензура била, и каква год власт постојала, представља мој списатељски дуг, као и поклич за слободу штампе. Ватрени сам поклоник баш те слободе и сматрам да сваки писац који се латио да доказује како му та слобода није потребна лични на рибу која би јавно тврдила да јој није потребна вода...

ЉУБАША: Макочка, мили мој!

БУЛГАКОВ: Да ли је Булгаков могућ у Совјетском Савезу!?!

ЉУБАША: Доћи ће... Ухапсићете... мили мој...

БУЛГАКОВ: Молим да се има у виду да је немогућност писања за мене исто као да су ме живог сахранили.

Молим владу СССР-а да ми нареди, да у одређеном року напустим границе СССР-а у пратњи моје жене Љубов Јевгеније Булгакове. Позивам на хуманост совјетске власти и молим да ме као писца који не може бити од користи код куће у отаџбини, великодушно пусти да одем. Ако, пак, будем осуђен на доживотно ћутање, молим совјетску владу да ме негде запосли...

Нудим отаџбини савршено поштеног специјалисту – редитеља и глумца, лишеног сваке помисли на саботерство...

ЉУБАША: Доста, Макочка, доста! Преклињем те поцепај то... Заборави.

БУЛГАКОВ: Али, ово је копија... Копија, Љубаша, мила моја. Писмо је отпослано.

ЉУБАША: Коме! Коме?!?

БУЛГАКОВ: Коме и јесте насловљено: влади, другу Стаљину!

ЉУБАША: Господе Исусе, сине Божји, смилуј се мени грешној...

БУЛГАКОВ: ...и спремног да савесно на сцену поставља сваки позоришни комад, почев од Шекспирових.

ЉУБАША: Зашто – Стаљину!? Зашто – Стаљину!?

БУЛГАКОВ: Што да не! Два пута је био на представи мог комада „Зојкин стан“. Не заборави, мајчице, два пута. И, рекао је: „Добар комад. Не схватам, никако не разумем зашто тај комад час пуштају, час забрањују. Добар је то комад. Ничег штетног не видим ја у њему.

ЉУБАША: Глумац! Од свих је највећи глумац!

БУЛГАКОВ: А ти би, чини ми се, до – Љубјанке!

ЉУБАША: Глумац! Непревазиђени глумац! Може те згњечити, Макочка, овако... овако – петом. Као сићушног црва!

БУЛГАКОВ: А ти, онда, упамти... Упамти да су сва моја дела забрањена. За-бра-ње-на!

ЉУБАША: Зашто вичемо, Макочка... Зашто вичемо...О, Боже, Боже...

БУЛГАКОВ: Љубаша, мила моја...

ЉУБАША: Мили мој... Чиме ли ће се ово завршити!? Чиме! Чиме?...

---

(Звучна пауза.)

„СТАЉИН“: Аха... Пише позоришне комаде... Аха... И, нико их, каже, не приказује, још мање штампа. Папира, бајаги, нестало. Еј, саботери. С поштовањем Ваш Трам-па-злин...Шта је сад ово? Не разумем. Трам-па-злин... („Зазвони“ пастирском звонцем – клепетушом.) Јагоду овамо!!!

Јагода! Шта је сад ово? Неки наш писац а потписује се са Трам-па-злин. Никад чуо.

„ЈАГОДА“: (Врда.) Па ни ја... овај...не знам...

„СТАЉИН“: Шта значи... Шта значи то – не знам!? Како се усуђујеш! Ти! Ти који си дужан, упамти дужан, да видиш шта се и три аршина испод земље дешава! Марш, марш, марш, марш... 'Ајде, напоље, марш! Марш!

„ЈАГОДА“: Величанство, врло просто... Трампазлин је друг Михаило Афанасијевич Булгаков.

„СТАЉИН“: Онда, добро, на шта ово личи! Ово, ово... Писмо. Сместа да дође овамо! Сместа. Мој писац да се понижава. Мој писац... Еј, ви...

„ЈАГОДА“: Разумем, ваше величанство, разумем...

„СТАЉИН“: Шта је сад ово? Мој писац а – бос.

БУЛГАКОВ: Чизама немам, ето... А, напољу је, ето...

„СТАЉИН“: Свињарија... Јао... Јагода!!!

„ЈАГОДА“: Изволите!

„СТАЉИН“: Изувај се, шта чекаш. Дај писцу чизме.

„ЈАГОДА“: Изволите...

БУЛГАКОВ: Хм... Мале су, бадава...

„СТАЉИН“: Какве то егаве ноге имаш, Јагода. Хајде ти, Ворошилове.

„ВОРОШИЛОВ“: Ево, изволите...

БУЛГАКОВ: Не одговарају...

„СТАЉИН“: Кагановичу...

БУЛГАКОВ: Исти резултат...

„МОЛОТОВ“: Пробајте моје...

БУЛГАКОВ: Оооо..х... До неба хвала, друже Молотов. До неба хвала... Као саливене.

„СТАЉИН“: Ех, најзад... Јагода, Ворошилов, Каганович и Молотов нек' се удаље. Хајде, приђи, приђи, Миша... А сад ми реци шта је то с тобом?

БУЛГАКОВ: Па, ето... Пишем позоришне комаде а резултата нема. Не пуштају. Стисли.

„СТАЉИН“: Мог писца стисли. Тренутак, само тренутак... (Врло гласно се чује како окреће бројеве на телефону.) Художествени театар? Овде Стаљин. Позовите ми одмах Константина Сергијевича. Како – кога? Константина Сергијевича Станиславског. (Пауза.) Шта!? Умро? Кад? Малочас? Замисли – умро. Чекај ти тамо. Дај ми, дај ми Немировича Данченка. Шта? Умро!? И он – малочас!? Зовите онда неког живог! И, доста саботаже... Ко је, ко сада. Јегоров? Па, добро друже Јегорове, код вас се, чујем, у позоришту кисели комад мог омиљеног писца Мише Булгакова. Шта!? Шта! Гласније, молим... Аха. И ваше је мишљење да је комад добар. И, спремни сте да га прикажете. Сјајно! Сјајно, да, да... А, кад мислите?(Булгакову, скоро шапатом.) Кад желиш, Миша?

БУЛГАКОВ: (Спетљано.) Пааа... За једно три године...

„СТАЉИН“: Не волим да се мешам у ваше позоришне послове, друже Јегорове, али могли бисте комад припремити за једно три месеца... Три недеље!? Сјајно! Сјајно. А – хонорар? (Булгакову скоро шапатом.) Колико?

БУЛГАКОВ: Паа... једно пет стотина рубаља... ако то није...

„СТАЉИН“: Нисам, нисам, друже Јегорове, нисам баш стручњак за финансије... Али тај комад вреди брат брату педесет хиљада. Шта? Шездесет! Шездесет хиљада рубаља. Договорено! Договорено. Толико и платите!

(Булгакову.) Ето, а ти ту причаш...

(Пауза.)

ЉУБАША: Шта је било у Управи?

БУЛГАКОВ: Што се наше беде тиче – одложено. Барем за сада. Нашег опстанка, Љубаша, како хоћеш.

Управа за питања уметности. (Хукне) Шта је учињено са нашим дивним, руским језиком.

А друг Ф. Кон... Акакије Акакијевич је, барем, имао душу, барем смо га сажаљевали... Ех! Гогољ је Љубаша, Гогољ је...

ЉУБАША: (Нестрпљиво.) Причај, Макочка, причај...

БУЛГАКОВ: Па, то и радим... (Подражавајући Ф. Кона.) Шта је уствари, Михаило Афанасијевичу. Шта је уствари? Може ли бити баш онако како ви желите?

(Као он сам.) Не желим превише, друже Кон. Далеко било. Да ме пустите, молим, да одем у иностранство...

ЉУБАША: („Подсећа га.“) У пратњи...

БУЛГАКОВ: ... у пратњи моје жене Љубов Јевгеније Булгакове...

ЉУБАША: (Пљеска.) Тако је, Миша, тако је...

БУЛГАКОВ: (Као Ф. Кон.) Ма, ни говора. Шта вам то пада на ум, друже Булгакове. Па, ми вас ценимо. Ми знамо ваше вредности, друже Булгакове. „Белешке младог лекара“, „Кобна јаја“, „Зојкин стан“... и, ко да наброји. У напону сте снаге, стваралаштва...

(Као он сам.) Онда ми дајте могућности да радим, живим... Плаћам рачуне. Порез! Запослите ме.

(Као Ф. Кон.) Врло радо, врло радо. Шта бисте желели? Шта бисте могли да радите?

(Као он сам.) Па... Било шта. Писар у канцеларији. Млађи манипулант...

ЉУБАША: Побогу, Миша!

БУЛГАКОВ: Хтедох рећи, као што и сами знате, можда... Писац сам. Редитељ. Може и као глумиц. (Као Ф.Кон.) А у ком позоришту? (Као он сам.) Па, најблискији ми је Художествени театар.

ЉУБАША: (Запљеска.) Браво, Миша! Браво...

БУЛГАКОВ: (Као Ф. Кон) Добро... добро... Размислићемо. Хвала вам што сте дошли, друже Булгаков.

Хвала, хвала... Хвала...

Е, па, Љубаша, као што видиш... можда је упалило сасвим. Можда тек нешто мало. Али што се болести, беде тиче – одложено...Одложено.

ЉУБАША: А, сада Миша, Миша ... да гледаш своје снове.

А, после свега, уважена публико, као што је и ред почиње – будућност! Друг Стаљин просто не може да живи без Мише. Увек су заједно. Тепају један другом... Осмехују се. Али, долази једном Миша и каже: ех-ех... Требало би да тркнем до Кијева. То је, знате, мој родни град. На једно две три недеље. На то ће друг Стаљин: Ето какав си ми ти пријатељ! А ја? Шта ћу ја, не тиче те се...ич! Ни оволицко.

Нема се куд. И, Миша одлази. Стаљин тугује, усамљен... Отпутовао.

Нема мог Мише. Шта да радим. Ужас један. Да ли да одем у позориште?... Ах, каква досада. Каква досада. Завеса. Крај.

А „пљесак“? Камо, Макочка, пљесак...

БУЛГАКОВ:(Млако аплаудира.) Ледена је то милост. Леден је то загрљај. То грло је отворен гроб. И, све је у Русији прекројено по тој мери. Мало ко у Русији има сад пријатеља.

А, ви сте, Љубаша – чаробни. Ваш таленат је непорецив...

ЉУБАША: А, уз вас је, Михаило Афанасијевичу све театар... И, онако... непорециво позориште.

БУЛГАКОВ: ...а ти се Љубаша само надај...надај. Гест: „покрет за зближавање“ – тако то они зову на Кавказу. Добро прорачунати корак: „Хало, Миша...

ЉУБАША: О коме причаш, Макочка?

БУЛГАКОВ: О њему. О њему, Љубаша, о другу Стаљину. Сазидао је дворац, бајку, легенду о ненадмашном, праведном вођи – о самом себи. Олош прогони Булгакова. Олош! На хајци против Булгакова многи ниткови каријере изградише! Сада им, погледајте, друг Стаљин дао по носу. Лично је телефонирао Булгакову. К себи, море, руке, шљаме!

И већ се помаља, помаља, помаља Љубаша: Стаљин је велики човек. И, замислите – једноставан. Заборављају Мајаковског, и куршумом просвирану његову лобању! Булгакова је, чули сте, лично звао!!!

Људима је, бедним људима, тако лакше... А и нама, Љубаша, биће да је и нама...

ЉУБАША: А ви се, онда, не хрвите с неманима, анакондама, крокодилима из „Кобних јаја“... Па ни са вођом. Покорите се, Михаило Афанасијевичу, о слободи штампе не бунцајте, већ руку пољубите која вас је хлебом даровала.

Нећете? Како – нећете!?

Онда прионите, мили мој. Прионите. Не оклевајте. Већ вам је четрдесета. Старост иде. Пера се латите. На вођу не мислите; ни да ли јесте, ни да ли није мудар. Једном, касније, Макочка, биће то само страшна, малецка авет... Малецка, оволицка спрам ваше речи...

Хајде, хајдее, сада, уморне своје ноге испружите. Доста су оне по Москви гацале. Самовар ћу да приставим... Ето, ето тако, да се окрепимо. Само ви мисао своју усправите! На пету не мислите. Нека је, нека стоји... Нека се њише... То ионако није наше небо.

(Нешто дужа музичка пауза.)

ЈЕЛЕНА: Водица с лимуном... за Мишу...

БУЛГАКОВ: А... Мандељштама – нема, Јелена Сергејевна. Где је Осип Емиљевич? Нестао...

У Тбилисију се здружисмо, Љусја, у Тбилисију, још давне 1920-те...

И Правдукина – нема... Ухапсили? Не кажу. Само – одвели. Не враћају.

А Бабељ, мила моја. Исак Емануилович?

ЈЕЛЕНА: Гуцните малко... док набрајате...

БУЛГАКОВ: Писац „Црвене коњице“! ....Кисело, Љусја... Бррр... Оног Авербаха Леполда Леополдовича, не жалим. Нема га. Па шта! Савез совјетских писаца ради и без њега. И тај Савез је гадост. Истурено одељење, испостава ОГПУ-а, и Љубјанке.

ЈЕЛЕНА: Чини вам се, Михаило Афанасијевичу....

БУЛГАКОВ: Не чини ми се, знам!

ЈЕЛЕНА: Пијте, само молим вас, гутљајчић по гутљајчић...

Ето, кад већ набрајате, ни злогласног Хајнриха Јагоде више нема. А он, видите, није писац. Још, још један гутљајчић, па одмор. Ето, рекох ни њега нема.

БУЛГАКОВ: Слаба утеха, Љусја и лажна. Кажете Хајнриха Грегоријевича – нема; тог кривоногог! Али је, зато, друг Јежов ускочио. Пун је џелата, пун, бескрајни, наш, моћни Сојуз...

ЈЕЛЕНА: Ни њега нема, мили мој, заборављате, ни друга Јежова... Берија је сад...

БУЛГАКОВ: Знам да је Берија! Али ја за Мајерхољда питам. И за Пиљнака. А где је Преблудни Иван Јаков Петрович? Песници где су, писци. Нико не зна. Па ни Максима Горког нема више.

ЈЕЛЕНА: Лекари су га убили – то бар знамо!

БУЛГАКОВ: Лекари не убијају!

ЈЕЛЕНА: Судили су им. Новине су о томе писале, Миша!

БУЛГАКОВ: А ти им, онда, веруј совјетским судијама, совјетској штампи... И свему оном што је бљувано против мене!

ЈЕЛЕНА: Гутљајчић. Последњи... Тааако. Неваљали сте, данас, Миша. Баш се подмлађујете. А и коса вам некако лепше пада. А, Горки вас је ценио – изузетно. „Бекство“ од М. Булгакова, то је изврсна комедија, читао сам је три пута! Та, сећате се!

БУЛГАКОВ: На стотине је писаца нестало. Нема их; просто – нема. А, Миша – живи. Не дирају га. Заобилазе. У мишју га рупу сатерали. Бадава. Бадава чекате да и по Мишу дођу. Тужно.

Хтео би, можда, тај, тај твој Лаврентије Берија, да га ћапи. Њему, канда, још није јасно. Замисли Лаврентије Павлович код Стаљина. (Опонаша Лаврентија Павловича Берију) Баћушка, мили, а када ћемо... А када ћемо Михаила Афаниасијевича. А, када ћете допусти да њега... Тај је тек, кажу. нађубрио. (Опонаша Стаљина.) За Булгакова, питаш? Тамплазина? Где ти је памет, Лаврентије Павловичу. Гори си ми и од Јагоде и од Јежова! Ех, ти!

(Као Берија.) Како? Зашто? Баћушка мили... Не разумем? (Као Стаљин.)

Сам ће да сконча Миша. Пустимо га, Лаврентије Павловичу. Стрпимо се. Нека се Миша осврће, нека стрепи. Нека се круни, круни, до распадања...

(Закикоће се.)

ЈЕЛЕНА: Ма, не причајте...

БУЛГАКОВ: А то ће да буде, уверићете се Јелена Сергејевна, такорећи за који дан.

(Као Стаљин.) Један сам му живот поклонио, па, сад нека одживи онај свој првобитни, прави, ако може.

ЈЕЛЕНА: Ма, шта то причате, Миша... За који дан, ускоро, такорећи... Ма, не слутите. Не ваља се.

БУЛГАКОВ: Ја и не слутим, констатујем. Био сам лекар, Јелена Сергејевна, заборављате. Дуго ја себе пратим, дуго, дуго...

ЈЕЛЕНА: Ви јесте били лекар, али вођа, љубљени наш друг Стаљин, колико ми је познато – није. Па и не може да процењује ваше здравље.

БУЛГАКОВ: Надате се? Вођа и јесте вођа да у све проникне, да све предвиди, да одлучује. Овога на стрељање, онога у окове. А Мишу не дирајте... Сам ће он.

ЈЕЛЕНА: Како?

БУЛГАКОВ: Како!? И Берија се исто пита. И Берија би да научи. (Подражава Стаљина.)

А, сад ми реци, Лаврентије Павловичу ко је био Мишин отац? (Подражава Берију.) Хм, да... Мишин отац? Булгакови су, знамо, порекла племићког. Стриц Мишин, Сергеј Булгаков, предаје теологију у Паризу. Онда... (Подражава Стаљина.) Не замуцкуј... Их, какав си ми; ти, ти... Реци: од чега је умро Мишин отац? Не знаш... Ето, не знаш... Приђи, приђи овамо, кучкин сине. Умро је у својој четрдесет и осмој од истог оног од чега ће ускоро и Миша! Зато се стрпи... А, сад – бришиии...

(Уздахне.)

Леночка. Љусја...

ЈЕЛЕНА: Ту сам, мили мој... ту сам... Лешкари, одмарај се.

БУЛГАКОВ: Нећу да лешкарим. Хоћу да седнем и да те – гледам.

Љусја! Ако ти живот не успе, имај на уму да ће ти успети – смрт! То је, замисли, рекао Ниче у „Заратустри“... Каква надмена глупост. А шта ако је смрт наставак живота? Питам те: шта ће са тобом бити после смрти ако ти живот није успео? Мммм... Будала је био тај Фридрих Ниче.

ЈЕЛЕНА: Теби је живот успео, Миша, не брини се.

БУЛГАКОВ: Врага успео...

ЈЕЛЕНА: Теби, Мајстору јесте... Свет још и не сања какво га ненадмашно дело чека! „Мајстор и Маргарита“.

БУЛГАКОВ: Не ласкајте ми, Јелена Сергејевна, не ласкајте ми узалудно...

ЈЕЛЕНА: Само да бих вас подсетила да сте живели. Да још живите, мили мој...

БУЛГАКОВ: ...и да сам уморан, Јелена Сергејевна, баш од тог свог ненадмашног дела.

Да ли је завршено? Хм... Мила моја. Цео свет ваља да се неписменим учини...

ЈЕЛЕНА: Претерујете, Михаило Афанасијевичу. Неписменост је, данас, немогућа...

БУЛГАКОВ: Молим рукопис. Прву главу, од оне реченице, када Берлиоз поносито изговара: „Да! Ми не верујемо у Бога...“ Он у најмањем, и песник Бездомни. Напослетку, остављам баш такво име – Бездомни. Нашли сте...

ЈЕЛЕНА: Јесам. (Чита.)

— Да, ми не верујемо у Бога... Странац се завали на наслон клупе, готово цикнувши од радозналости.

— Ви сте атеиста!?!

— Да. – одговори осмехнувши се Берлиоз. А Бездомни је помислио: „Шта ли се залепио, инострани гусан.“

— О, какве ли дивоте! – Узвикну чудновати странац.

БУЛГАКОВ: (Прекинувши је.) — Допустите да се од срца захвалим. – То је добро, Јелена Сергејевна, то је добро. А, сада мало ниже. Берлиоз: „...јер морате признати, у области разума не може постојати никакав доказ о постојању Бога.“

ЈЕЛЕНА: (Наставља да чита рукопис.)

— Браво! – Узвикну странац. –Браво! У потпуности сте поновили мисао неспокојног старца Имануела о том питању. Он је до краја оборио свих пет доказа о постојању Бога, а онда је, као да се сам себи руга, створио сопствени – шести доказ.

— Ни Кантов доказ... – дискретно се осмехнувши, одврати образовани уредник...

БУЛГАКОВ: Берлиоз?

ЈЕЛЕНА: Берлиоз, Миша, јасно је Берлиоз... (Наставља да чита.) ... није убедљив.

- Тог Канта би, па још за такве доказе, требало бацити у Соловке на једно три године – изненада је завапио Иван Николајевич Бездомни. (Прекине читање.) А и ви сте, Михаило Афанасијевичу, помало од тог татарско ханског кова. Одмах за бич! Зар на Соловјецка острва, у ону пустош – филозофа Имануела Канта!

БУЛГАКОВ: Само ви не прескачите, Јелена Сергејевна....

ЈЕЛЕНА: Пре неки дан сте захтевали тако.

БУЛГАКОВ: Даље, даље... Даље...

ЈЕЛАНА: (Чита.)

— Делим ваше мишљење – потврдио је незнанац севнувши оком – али ме узнемирава нешто друго: ако већ Бога нема ко то управља животом људским, и уопште поретком на земљи?

— Човек сам управља – похита да одговори Берлиоз.

БУЛГАКОВ: (Неочекивано снажним гласом) Нека је проклет онај ко верује у човека!

ЈЕЛЕНА: Тога нема... Дописујемо, Миша?

БУЛГАКОВ: Не дописујемо! Само сам изговорио речи пророка Јеремије. Ништа, баш ништа човечанство није научило! Баш ништа.

Наставите.

ЈЕЛЕНА: Извините – то, сада Воланд – да би се управљало треба имати тачан план за известан колико толико пристојан период времена. Допустите да вас упитам: како човек може да управља, ако је не само лишен могућности да направи неки план, макар и за тако смешан период, од рецимо, једно хиљаду година, а себи не може зајемчити да ће дочекати сутрашњи дан.

БУЛГАКОВ: А онај луди Хитлер, дични наш савезник говори о хиљадугодишњем Рајху! И Немци верују. А тек ми, Јелена Сергејевна, овде у Сојузу, у какве све ми глупости верујемо... И још ми пуните уши, ви, ви, Јелена Сергејевна , о некаквој мојој бесмртности. Или, барем, о бесмртности моје литературе. Хрпу папира држите у рукама, Јелена Сергејевна, хрпу папира. Ето вам ваше и моје бесмртности, Маргарита Николајевна... (Застење од болова.)

ЈЕЛЕНА: Испружите се, мили мој, испружите се... Тако је удобније... Тако, баш тако, мили мој...

БУЛГАКОВ: И, замрачите. Завесе навуците, сасвим, сасвим...

ЈЕЛЕНА: Одмах... Одмах...

БУЛГАКОВ: Нека буде довољно мрачно, како и треба... (Уз стењање.) Љусја... Љусја... Неко се шуња... Неко је у нашем стану...

ЈЕЛЕНА: Сањали сте... Ружно сте сањали, мили мој... Нема, никог нема.

БУЛГАКОВ: Има! Има! Ту су... ту су... Чак двојица!

ЈЕЛЕНА: Никога нема...

БУЛГАКОВ: Лопови... лопови... Моје рукописе товаре... Краду!

ЈЕЛЕНА: Нема, никога нема... Непотребно је, мили мој...

БУЛГАКОВ: Они би рукописе, моје рукописе, пасји синови!

ЈЕЛЕНА: Уверили сте се. Никога нема. Баш – никог.

БУЛГАКОВ: И боље, и боље што их нема, беспосличари.

ЈЕЛЕНА: Рукописи су вам нетакнути. Ево, Миша... „Мајстор и Маргарита“... Хајде, Миша, идемо... Идемо у постељу ...

(Врло кратка пауза.)

---

БУЛГАКОВ: Око чега смо се спорили јуче? Вама изврсно, мени још није... Молим вас, дајте рукопис...

ЈЕЛЕНА: Ево, ево...Ево... (Чита) „Са најближег стуба чула се бесмислена песмица коју је певао промукли глас. Обешени Хестас је на истеку трећег сата мучења полудео од уједа обада и сунца и сада је тихо певао о грожђу... Десмас је на другом стубу патио више од друге двојице; није могао да утекне у полусан; вртео је главом учестану, нервозно, час лево, чак десно, како би се ухом ударио по рамену....

БУЛГАКОВ: Баш тако вам је на Голготи... Када сте разапети... на крсту.

ЈЕЛЕНА: (Чита.) „Најсрећнији је био Јешуа. Већ током првог сата почео је да губи свест, а затим је потонуо у полусан, оклембесивши главу у одмотаној чалми. Стога су га обади просто облепили тако да му је лице нестало под црном маском која се помицала. У препонама, на трбуху, под пазухом засели су дебели обади и сисали су жуто, голо, тело...“

БУЛГАКОВ: Окрени четири, пет страна... Како тамо стоји? „Сунце залази ...“

ЈЕЛЕНА: (Чита.) „Сунце залази а смрти још нема...“

БУЛГАКОВ: А, даље, даље, у следећем реду?

ЈЕЛЕНА: „Боже! Зашто се љутиш на њега. Пошаљи му смрт.“

БУЛГАКОВ: А, над ограђеном ледином где се некада у Москви налазио Храм Христа Спаситеља, горе, пресијавају се фењери... Храм су динамитом разнели, и сада ледина – градилиште. Сазидаће се „Дом Совјета“...

Једном ми рекосте, Љусја, а, зашто, Миша, у вашем роману, „Мајстору и Маргарити“ Москва поново гори? Да не претерате?

Љусја, Љусја... Нико Русији ништа не може, осим ње саме. Себи пожаре припремамо, звали сатану па дозивали...

(Ослушне грмљавину.) Шта је то!? Непогода!? У ово доба. Март је. (Ослушне.) Или ја лудим као Гогољ. Упропашћавам последње наше часове. Није сва Москва изгорела. Нисам дао. То тек долази.

ЈЕЛЕНА: Непогода, доиста, а зимско доба....

БУЛГАКОВ: (Уз смех.) Кадгод су ми нешто забрањивали – непогода. И свађа са Станиславским, сећате се... Кадгод би се примицала каква несрећа увек би почињала непогода; било да је јесен, зима... Тек да објави: праштај, Миша, сад ће те мало преко њушке. Мало ће пета сад да се спусти, тек само, само да боље видиш њене клинце. Чујеш ли како шкрипи. Како јауче таваница.

ЈЕЛЕНА: То неко куца, Миша. Неко куца....

БУЛГАКОВ: Реци да не примамо! Радим...

ЈЕЛЕНА: Непогода је. Не можемо, Миша...

ФАДЕЈЕВ: Фадејев, Александар Александрович, из Савеза Совјетских писаца, ако допуштате. Чули смо да је друг Булгаков...

ЈЕЛЕНА: Изволите, само изволите... Баш се сручило.

ФАДЕЈЕВ: Одједанпут... Као да смо у августу...

ЈЕЛЕНА: Изволите, само изволите, Миша ће се обрадовати...

ФАДЕЈЕВ: Михаило Афанасијевичу, добар дан. Па шта је то, чујем с вама?

БУЛГАКОВ: Седите, само седите, друже Фадејев... Љусја, вотку на сто.

ФАДЕЈЕВ: Књиге, књиге, књиге... Право гнездашце совјетског писца.

Занимљива библиотека, Михаило Афанасијевичу...

БУЛГАКОВ: Алатке, драги мој Александре Александровичу, алатке...

Ја вам и нисам писац већ – трудбеник.

ФАДЕЈЕВ: (Прсне у смех.) Лепо речено. Баш, баш...

БУЛГАКОВ: Под старе дане пишем либрета за опере, драматизујем туђе новеле, приче...

ФАДЕЈЕВ: 'Ајде, 'ајде... 'ајде... шта ви ту – под старе дане. Ни педесету нисте напунили... Па, не причајте...

БУЛГАКОВ: Па, добро, онда ... Као већ сасвим зрео писац драматизујем оно што је неко други већ написао одавно; да бих преживео. Комаде су ми забрањивали, али – не жалим се, не, не... Само објашњавам зашто ми библиотека није још и већа.. Ето, да сам чувао и сачувао све оне гадости, оне измишљотине које је о мени писала наша штампа, требало би, можда, да ми се додели још једна соба. „У једном од следећих бројева часописа биће објављен чланак који ће демаскирати реакционарни пут таквог типичног ситнобуржоаског писца какав је Булгаков. Мораћемо, нажалост, да се вратимо озлоглашеном аутору „Дана Турбина“... И тако даље, и тако даље...

И тако даље... И, тако даље... Писано пре, биће, дванаест година. Тако некако, Љусја. „Дизали смо узбуну над прошлошћу ЕМХАТА и поново – Булгаков. Бекство. Позоришни комад. То неће проћи!“ Па, служите се, Александре Александровичу, пијмо... у здравље, добро дошли. Ја ћу са овом мојом закисељеном водицом, не замерите.

ФАДЕЈЕВ: Сјајно вас памћење служи, Михаило Афанасијевичу... А онамо се прича – тешко болестан. Милу супругу имате. Михаило Афанасијевичу, одану, милу... То се већ на први поглед види.

БУЛГАКОВ: (Поверљиво.) Прави писац мора да се ожени барем три пута. (Гласније.) Ствар и јесте само у женама, Александре Александровичу. Треба их се бојати само у једном случају – ако су глупе. Тад спаса нема. Пропао си.

ФАДЕЈЕВ: (Кроз смех.) Јесте, јесте... а код нас у Савезу, знате и сами, увек исто. Поваздан молбе, жалбе, интервенције, шапутања... Писци к'о писци, и сами знате...

БУЛГАКОВ: А и нестају... Кажем, а и нестају. Понеког тек одједном – нема.

ФАДЕЈЕВ: Ретко... Не кажем... И сами знате... Али, ако је казано: за Револуцију. И, шта захтева пролетаријат... и сами онда знате шта се може а шта не може. Шта нам је потребно, а шта, да извинете, може да попричека. Утећи неће. Шта је па књижевности икад побегло. Знамо, трудбеник од уста одваја... (Драмска пауза.) Ето, колега наш, Волођа Глазопаткин, добар човек, вредан. Као писац и тако и тако... Занимљив особито није, али – гура. Молбе подноси и – не жали се. Никада не би преко реда. А могао би већ сутра да ми ускочи у Савез и да подвикне: штампали су ме, хоћу – Јалту! Али он скроман, пише, објављује, гура...

БУЛГАКОВ: Станите! Па тај Волођа је обично ништавило. Ох, можда вам је пријатељ, опростите. У сваком случају дужан сам да вас упозорим. Никада га нисам видео, али га познајем скроз на скроз. А ви га, можда, виђате сваког дана, али га не познајете. То што он пише, што објављује – вредности нема. Још је и мучно. Али, ви сте функционер. Нека је он, само, на броју. Жив. Догодине ће на Јалту. То је сва ваша мука. Зашто бисте га, онда, познавали.

Волођи цензура прија. Она најстрашнија, унутрашња, друже Фадејев, немилосрдна, гвоздена. Мртав писац – не омета.

ФАДЕЈЕВ: Да, да... Ужасно је то што говорите, Михаило Афанасијевичу. Ужасно због тога што је истина. Све може да се опрости писцу осим самоиздаје.

И, шта да се ради? Шта ви мислите?

БУЛГАКОВ: Прекасно је да вам ма о чему причам... Прекасно... Још мало воткице, Александре Александровичу?

ФАДЕЈЕВ: Не, хвала... Благодарим. Не треба. Благодарим...

Нисам вас познавао, Михаило Афанасијевићу, ето, ето – нисам. А права нисам имао да вас не познајем. Одморите се. Уморни сте. Не бих да злоупотребим.

(Музичка пауза.)

---

БУЛГАКОВ: (Весело.) Љусја! Да ти испричам шта ће се десити када умрем.

ЈЕЛЕНА: Бог с вама, Миша, прекрстите се, не слутите...

БУЛГАКОВ: Дакле, када једном умрем, убрзо ће почети да ме објављују. Часописи ће се свађати. Позоришта отимати о моје комаде. А тебе... Тебе ће почети да позивају да износиш своја сећања. И тада, изаћи ћеш на сцену у црној, сомотској хаљини с лепим изрезом на грудима. Кршићеш руке и рећи: „Одлетео је мој анђео...“

ЈЕЛЕНА: (Прихватајући весео тон.) Вама није до мене, Миша! Вама је до женских суза у публици! Јесте, јесте... Дивно, непоновљиво, романтично... Ти, заводниче! Све нека цмиздре!

БУЛГАКОВ: Добро, добро... узмите сад моју мору – рукопис. Читајте ми... Читај ми, Маргарито, онај део...

ЈЕЛЕНА: (Чита, у позадини тихо Булгаковљево стењање, повремено.)

„... уморили су се и чаробни црни коњи и носили су своје коњанике лагано, и неизбежна ноћ је почела да их сустиже и да прекрива црном марамом шуме и ливаде; ноћ је палила негде далеко сада већ непостојеће туђе светлости...“

БУЛГАКОВ: Упамти, Љусја, умире се пред зору. А, сада тек што је прошло подне... Прескочи, па од оног: „Маргарита Николајевна...“

ЈЕЛЕНА: И... „...ту се Воланд окрену Маргарити: Маргарита Николајевна! Тешко је не видети да сте се постарали да за Мајстора смислите најбољу будућност. Али, одиста, оно што вам ја нудим, и оно што је за вас молио Јешуа – још је и боље. (Булгаков умире; стењање му је све малаксалије, а Јелена Сергејевна чита скоро кроз сузе.)

Оставите их удвоје да не сметамо – и...и ту је Воланд махнуо према Јерушалаиму, и... и он се угасио...

О, три пута романтични Мајсторе, зар не желите да се са својом пријатељицом шетате преко дана под вишњама у свету, а увече слушате Шубертову музику... Зар вам не би било пријатно да пишете гушчијим пером а при светлости свећа... Тамо... Тамо... Тамо вас чека кућа... Овим путем, Мајсторе, овим... (Зајеца.) О, праштај, мили мој Миша, праштај... Праштај...

(ТЕЛЕФОН. Непријатан, продоран звук.)

ЈЕЛЕНА: Да, ја сам Јелена Сергејевна Булгакова...

ГЛАС: Овде секретаријат друга Стаљина. Да ли је тачно да је умро друг Булгаков?

ЈЕЛЕНА: Тачно је. Данас, десетог Марта 1940-те, у 16 часова...

(Слушалица се спушта са оне стране жице. Неко време звук слободне линије. Музичка завршница. Корачница „Црвене коњице“, хор Александрова.)

Крај