Брана Димитријевић
Улица Мандељштама
(радио-драма)
ЛИЦА
- МАНДЕЉШТАМ, ОСИП ЕМИЉЕВИЧ
- НАДЕЖДА ЈАКОВЉЕВНА, његова жена
- НИКОЛАЈ ХРИСТИФОРОВИЧ ШИВАРОВ, иследник
- ПОРУЧНИК ШИЛКИН, иследник
- ПАСТЕРНАК, БОРИС ЛЕОНОВИЧ
- ПАВЛЕНКО, романсијер
- АЛЕКСАНДАР ЕМИЉЕВИЧ МАНДЕЉШТАМ, брат Осипа Емиљевича
- СТАВСКИ, генерални секретар Савеза совјетских писаца
- БУХАРИН
- ЈЕЖОВ
- СЕКРЕТАРИЦА
- ЈУРИЈ МОЈСЈЕНКО, добровољни сведок
(Предигра)
МАНДЕЉШТАМ: (Младалачки. Рецитује иронично.)
Која ли је то улица?
Улица Мандељштама?
Нека то име носи ђаво!
Окренеш ли га, како хоћеш
Криво звучи а не право.
(Почетак драме. Звучна завеса. Затвор. Љубјанка.)
МАНДЕЉШТАМ: (За себе.) Е.. ех, Надежда Јаковљевна, моја ствар се никада неће завршити...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Име, презиме, очево име...
МАНДЕЉШТАМ: Осип... Мандељштам... Емиљевич... Рођен 1891... Песник, руски песник јеврејског порекла...
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Меко.) Били сте у иностранству?
МАНДЕЉШТАМ: Да... Године 1908. провео сам у Паризу неколико месеци. Циљ путовања проучавање француске поезије. Други пут, 1910. године боравио сам у Хајделбергу. Студирао на универзитету, један семестар. Трећи пут... да... 1911-та година, Берлин, Швајцарска...
И, то би било све.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Од када се бавите литературом?
МАНДЕЉШТАМ: Дилетантски од малих ногу. Први професионални, успешни, покушај био је 1909. године, часопис „Аполон“... Иначе ме сматрају оцем акмеизма.
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Ледено.) Шта мислите, зашто смо вас ухапсили?
МАНДЕЉШТАМ: Не знам. Претпостављам да... али, није, није важно. Нека забуна, могуће. Или што сам у Лењинграду, недавно, опалио шамар Алексеју Толстоју. А овај отишао да се жали Горком. Препричава се, али није доказано, да је Горки потом узвикнуо: „Показаћемо ми њему шта је то – руски писац!“
Па и ја сам, ако изволите, руски писац. Моје јеврејско порекло... Али, уствари... Не знам, не знам...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Ах, па ја се нисам ни представио. Николај Христифорович Шиваров... „Христифорович из Лубјанке.“ („Зацени се“ од громогласног, претећег смеха.) Прпа! А! Машта вас интелигената начинила је од мене – чудовиште!
А ја, видите, Осипе Емиљевичу, то нисам. И сами видите да – нисам. Хвалите се да сте пореклом Чифутин. Ја сам пореклом Бугарин. Али, класна свест је једно, а тричава припадност овом или оном национу нешто споредно, друго...
МАНДЕЉШТАМ: (У себи, претурајући халуцинантну помисао.) Гроф Александар Христифорович Бекендорф, шеф жандармерије из времена великог Пушкина. Тај што је пре сто година откривао политичке злочинце, револуционаре у ондашњој, царској Русији...
Христифорович и тада и сада...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Ви не чујете шта вас питам!!! Грађанине!!! Друже Осипе Емиљевичу!!!
Чији су ово стихови, питам!? Чији, чији?
МАНДЕЉШТАМ: Стихови? Пардон... Чији су, питали сте... који?
ХРИСТИФОРОВИЧ: Ево како почиње та нечувена пасквила, то пљување без премца! (Чита.) „За громку одважност будућих векова, за ... за високо људско племе моје... лишен сам пехара на пиру очева... Ииии... весеља...
МАНДЕЉШТАМ: (Завршава.) „Па и части своје...“
Да, то је моја песма.
ХРИСТОФОРОВИЧ: Не поричете!?
МАНДЕЉШТАМ: Не поричем.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Знате ли је напамет?
МАНДЕЉШТАМ: Свакако...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Онда, изволите...
МАНДЕЉШТАМ: Опростите – шта?
ХРИСТИФОРОВИЧ: Рецитујте. Само не брзо... Почните, сад!
МАНДЕЉШТАМ: На плећа моја се век-вучјак бацио,
Но у мени нимало вучје крви нема,
Можеш да ме гурнеш к'о капу у рукав
Топле бунде твоје из сибирских степа.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Стани!
Станите, Осипе Емиљевичу, морамо од почетка...
МАНДЕЉШТАМ: Али, оно смо већ чули...
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Загрми) Од почетка!!!
(Тише.) И, не толико брзо.
МАНДЕЉШТАМ: „За громку одважност будућих векова,
За високо људско племе моје,
Лишен сам пехара на пиру векова,
И весеља, па и части своје...
На плећа мој се бук-вучјак бацио,
Но, у мени ни мало вучје крви нема...
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Понајвљајући за њим, јер пише.) Вучје крви нема... Какав провокатор...Отпадничко, буржујско, контрареволуционарно ђубре!
МАНДЕЉШТАМ: Можеш да ме гурнеш к'о капу у рукав
Топле бунде своје из сибирских степа...
(Застане.)
ХРИСТИФОРОВИЧ: Из си-бир-ских степа... Тамо ти је и место, есеру...
Даље, шта си стао!!!
МАНДЕЉШТАМ: „А зидови проклети веома високи,
И већ нема куда да се бежи...
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Кроз саркастичан смех.) Довољно, довољно... Славни песниче. Ех, уморих се... Отпадоше ми прсти...
А ово? Требало би да је и ово ваша песма?
МАНДЕЉШТАМ: Да, моја је...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Па, изволите, рецитујте...
МАНДЕЉШТАМ: (Одлучно.)
По собом не осећамо земљу своју,
Наш говор се не чује ни десет корака,
И гдегод да неки разговор поведеш
Ту се одмах сете кремаљског горштака.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Чек'...Чек'...Праштај. Извините, али код мене је мало друкчије...
„Ту се одмах сете убојице и мужикоборца...“
Како ја то разуме: онога који је сатирао руског сељака.
МАНДЕЉШТАМ: То је прве верзија. Когод да вам је пренео...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Грађанине Мандељштам! Осећате ли се кривим због писања пасквила контрареволуционарног карактера?!
МАНДЕЉШТАМ: (После извесне паузе.) Да. Ја сам писац песме контрареволуционарног карактера у којој блатим Јосифа Висарионовича Стаљина.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Поновићете је да бисмо сравнили текстове.
МАНДЕЉШТАМ: „Не осећамо под собом земљу своју,
Наш говор се не чује ни десет корака,
И гдегод неки разговор поведеш
Ту се одмах сете кремаљског горштака
Његови су прсти као црви масни
А речи његове к'о тегови тешке,
Очи, кад се смеје, на инсекте личе
Влада сјај у њима од чизама сара
Око њега багра такозваних вођа
Све за њега чине ови полуљуди;
Звижде, цмиздре они, неки мјауче,
Он једини грми, удара и туче.
Као потковице тај указе дели,
Неком у слабину, у чело, у око
Свака смртна казна за њег' је милина –
Широке, ах јесу, груди Осетина.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Разлог настанка поменуте „песме“?
МАНДЕЉШТАМ: Мрзим – фашизам.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Потпишите то... Овде... Тааако... И овде... То је записник.
Реците сада, да ли се уопште сумњали да вас неће стрељати – народ! – ако сазна за ову песму!?!
МАНДЕЉШТАМ: Не знам.
ХРИСТОФОРОВИЧ: И да такође неће бити пострељани сви, али дословце сви они којима сте ви, Осипе Емиљевичу, изволели да то изрецитујете.
Имена!!! Хоћу имена свих, свих... Свих оних који су пробали од те ваше отровне биљке!
(Христифоровичев глас се претвара у халуцинацију... измешан са женским плачем.)
(Редакција листа „Известија“)
СЕКРЕТАРИЦА: Изволите.
ПАСТЕРНАК: Ми бисмо другу Бухарину.
СЕКРЕТАРИЦА: Заказани?
ПАСТЕРНАК: Да. Грађанка Надежда Јаковљевич Мандељштам и Борис Леонидович Пастернак.
СЕКРЕТАРИЦА: Сачекајте.
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: (Шапатом.) Јавила ми је Ахматова. Успела је да је приме у Кремљ! Разговарала је лично с народним комесаром Еникидзеом, он је веома, веома близак Стаљину...
ПАСТЕРНАК: (Такође шапатом.) Тише, само тише... И, опрезно, врло опрезно. Морам да вам кажем да се Лидија Николајевна Сјефулина обавестила од неколицине утицајних чекиста да је са Осипом ствар озбиљна. Врло озбиљна. Савет је – не мешати се, не мешати...
СЕКРЕТАРИЦА: Грађани, изволите, друг Бухарин вас чека.
БУХАРИН: Надежда Јаковљевна, драга наша Надежда Јаковљевна... Аааа... ту је и – сањар. Борис Леонидович... Изволите.
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: Вест је кратка и невероватна, Осип Емиљевич, мој муж, песник Осип Мандељштам ухапшен је у ноћи између 16. и 17. маја ове, 1934. године.
Пре тога је извршена преметачина. Конфискована су писма, белешке с телефонима и адресама; рукописи на посебним листовима, има их укупно 48...
БУХАРИН: Да није ваш муж, Надежда Јаковљевна, написао нешто што баш, баш, не би требало? Онако, не размишљајући?
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: Не..е... Ништа нарочито, ништа страшније од онога што вам већ није познато.
БУХАРИН: У реду... У реду. Ако је забуна – исправићемо. Надежда Јаковљевна, обавезно ми се јавите ових дана. Телефонски. Не морате да долазите...
(На улици.)
ПАСТЕРНАК: Нисте баш рекли праву истину...
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: Павленко! Ух, ух, тај гад... долази нам у сусрет.
ПАВЛЕНКО: Оооооо... Уважени Борисе Леонидовичу... Оооо... Пардон, пардон уважена Надежда Јаковљевна... Мој наклон. Мада ми не чини задовољство, јер ваш муж, Надежда Јаковљевна, је, барем, мене – разочарао. Морам то да вам признам. Остарио је, спарушио се некако, панталоне му сваки час спадају, лупета којекакве глупости, а пред истрагом се држи – бедно. Нажалост – бедно. Мало је рећи – бедно!
ПАСТЕРНАК: (Тихо.) Уздржите се, Надежда Јаковљевна, тако вам Бога. Све су то приче, измишљотине.
(Одлучно, гласно.) Опростите журимо, много се журимо, грађанине Павленко.
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: Та гњида. Тај прозаик. Лажни романсијер. Стаљинов апологета...
ПАСТЕРНАК: Уздржите се, Надежда Јаковљевна...
ПАВЛЕНКО: (Из даљине.) У орману сам био сакривен, за време истраге, у Лубјанки! У орману код Христифоровича! Нисам издржао. Излетео сам: срамота Мандељштаме! Како вас није срамота.
(Промена звучне атмосфере. Затвор. Ислеђење.)
ХРИСТИФОРОВИЧ: Анализу ваше „песме“ апсолвирали смо јуче...
МАНДЕЉШТАМ: Јутрос...
ХРИСТИФОРОВИЧ: П, да... јутрос. Разјаснили смо шта значи реч ОСЕТИН. Из Осетије. Дакле, друг Јосиф Висарионович Стаљин није Рус, он је – Осетин.
Не-рус, као ви и ја... У реду, у реду... Реците, како су се формирала и развијала ваша политичка гледишта?
МАНДЕЉШТАМ: Године 1907. радио сам у есеровском радничком кружоку, на радничким лецима. Пропагандист. Наредне, 1908. године одушевљавао сам се – анархизмом. У Париз сам отпутовао те године с намером да се повежем с анархорадикалима. Но, у Паризу, моја љубав према уметности...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Како сте доживели Октобарску Револуцију?
МАНДЕЉШТАМ: Октобарски преврат и сада доживљавам негативно. На совјетску владу гледам као на владу освајача, и то је нашло израза у мојој песми „Керенски“. Ја неувијено идеализујем Керенског а Владимира Илича Лењина називам диктатором,,,,
ХРИСТИФОРОВИЧ: Не поричете своје симпатије према троцкизму?
МАНДЕЉШТАМ: Не поричем. Нарочито 1928. године. Потом, 1930-те у мојој свести...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Вашој политичкој свести...
МАНДЕЉШТАМ: Мојој политичкој свести... и...?
ХРИСТИФОРОВИЧ: ... и социјалном субјективном осећању...
МАНДЕЉШТАМ: ... и социјалном субјективном осећању долази до велике депресије.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Која је то година?
МАНДЕЉШТАМ: Рекао сам, 1930-та...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Шта је узрок те ваше „велике политичко и социјално субјективне депресије“?
МАНДЕЉШТАМ: Социјална позадина тога је ликвидација кулаштва, и – колективизација, уништавање села. Моје гледање на тај процес изражено је у песми „Хладно пролеће“.
ХРИСТИФОРОВИЧ: То је ова песма?
МАНДЕЉШТАМ: Да. Писана је у лето 1932. године када сам се вратио с Крима.
ХРИСТИФОРОВИЧ: Прочитајте је, па потпишите.
МАНДЕЉШТАМ: „Пролеће је хладно и бесхлебан је Крим,
Као за Врангела, исто тако крив.
Грудвица на земљи, на дроњку закрпа,
Исти накисели, што уједа дим,
Иста она добра, раштркана даљ,
Дрвеће с пупољком једва набубрелим,
Стоји, к'о дошљаци. Изазива жал...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Доста! Потпишите!!!
МАНДЕЉШТАМ: „Сенка Украјине и Кубана, глува...
А на пустој земљи сељак прегладнели...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Непотребно је даље. Не-по-треб-но! Само је ваше пакосно око видело – глад. А не вековима чекано, па дочекано коначно ослобођење руског сељака од израбљивања!!! (Хукне.) Одговорите како је Ана Ахматова, та театрална белогардејска удова реаговала на вашу контрареволуционарну пасквилу против вође совјетске државе.
МАНДЕЉШТАМ: Не с много речи. Лаконски. Са њом својственом поетском проницљивошћу.
„Монументално-народски исклесан карактер“... Ту је и социјални отров велике снаге, политичка мржња, чак презир према приказаном, уз истовремено признање његове огромне моћи.
ХРИСТИФОРОВИЧ: И јесте та моћ огромна! И – јесте. А, каква би по теби, шкрабало, она требало да буде!? И јесте – усрани троцкисто! И јесте! Јесте! Јесте!!!
(Глас Христифоровичев наставља да халуцинантно одјекује.)
ЈЕЖОВ: Иследник Шиваров? Христифорович Николај?
ХРИСТИФОРОВИЧ: (Мањи од маковог зрна.) Да...
ЈЕЖОВ: Изоловати, али сачувати...
ХРИСТИФОРОВИЧ: Разумем, изоловати али сачувати. Кога, друже Јежов?
ЈЕЖОВ: Осипа Мандељштама, иследниче Шиваров!
(Звук слободне телефонске линије, претаче се ускоро у кошмар гласова.)
ХРИСТИФОРОВИЧ: Та умирите га, Надежда Јаковљевна, за песме стрељају само у буржујским државама.
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: Мили мој, Бухарин је писао Стаљину. Нагласио је: Песници су увек у праву, уз њих је историја. И Пастернак се много брине...
МАНДЕЉШТАМ: (На ивици нервног слома.) Опет сте помицали сказаљке... а они долазе у шест. Знам поуздано... А теби, теби... Теби су робијашки твоји нокти увек чисти. И увек после ислеђења миришеш на лук. Ти... ти који се кунеш да је Николај Христифорович Шиваров – наша мајка! Јаоој, светло, светло...
(Звуци ишчезавају.)
АЛЕКСАНДАР ЕМИЉЕВИЧ МАНДЕЉШТАМ: (Чита.) Органима ОГПУ. Молба. Мој брат Осип Емиљевич је 28. маја, на основу пресуде ОГПУ прогнан на три године у Чердињу. Моја снаја, Надежда Јаковљевна, телеграфисала ми је да је мој брат душевно оболео. Бунца, халуцинира, скочио је са првог спрата. А у Чердињи је медицинска помоћ слаба, јер се целокупни локални персонал састоји само од младог терапеута и акушера...
ЈЕЖОВ: (Из даљине, халуцинантно, али разговетно и строго.) Изоловати и сачувати, иследниче Шиваров! Изоловати и сачувати!
ХРИСТИФОРОВИЧ: (За себе.) Идиоти!!! Написао сам: осим московске и лењинградске области. Каква сад – Чердиња. У Вороњеж. Пребацити га у – Вороњеж!!!
(Звук воза у покрету. Из даљине хармоника.)
МАНДЕЉШТАМ: (У себи.) ... И, у праву су они што су ме осудили. У свему има, разуме се да има, и неког историјског смисла. Сада сам то што јесам. Физички обогаљен, у положају бесног пса. Обраћати се Савезу писаца – нема вајде. Сви перу руке. Сви до једног!
(Промена звучне атмосфере.)
СЕКРЕТАРИЦА: Осип Емиљевич Мандељштам, изволите код генералног...
СТАВСКИ: И ви кажете, Осипе Емиљевичу да од Савеза писаца нема фајде. Таман посла, колега, таман посла...Ја, Владимир Ставски, чврсто стојим иза сваке своје речи. Изволите. Од Литерарног фонда, упут за одмаралиште недалеко од Москве! Зашто дрхтите? Заслужили сте? Зар нисте заслужили! Надежда Јаковљевна, ви и ја знамо колико је Осип Емиљевич то заслужио. Мада он у мени, опростите, види само подлог полицијског денунцијанта. Као да сам, шта више, орган власти а не обичан генерални секретар Савеза писаца. Е, па, нека је и од власти – наздравље вам. Приђите да се изљубимо.
(Звучна пауза. Потом, диктира.)
Строго поверљиво. Савез совјетских писаца. Управа. Март 1938. године. Народном комесару унутрашњих послова другу Јежову.
Поштовани Николај Ивановичу,
Осип Мандељштам је, пре три, четири године, због својих бестидних, клеветничких песама, био прогнан у Вороњеж. Но, како је рок прогонства истекао он често борави у Москви, код својих пријатеља, махом писаца. А они га помажу, скупљају новац, а од њега, Осипа Емиљевича праве „мученика“, „генијалног песника, кога нико не признаје и не штампа.
Тачка.
У циљу побољшања ситуације управо му је указана помоћ од стране Литерарног фонда, овог Савеза; али то не решава његов случај. Те Бам се обраћам, Николај Ивановичу, с молбом за помоћ.
Нови ред: прилог.
Мандељштам је у последње време написао низ песама, али какве су оне видећете то из рецензије друга Павленка, коју Вам шаљем у прилогу.
ПАВЛЕНКО: Читајући раније Мандељштамове песме сматрао сам још и тада да он и није песник, већ стихоклепац; хладни интелектуални састављач римованих творевина. Песме су то већином хладне, мртве; у њима нема оног главног – нема темперамента, вере у властити стих. Има... Има добрих редова у „Песми о Стаљину“, најновијој, с којом се, веле, мучио последњих неколико година. Но, у целини песма је лошија од појединих њених строга. Много је ту замуцкивања, нејасноћа. Што је, најблаже речено, неумесно када је реч о другу – Стаљину.
А када би се мени поставило питање: треба ли те песме штампати? Мој одговор би био – не!!!
Не и не. Не треба. Нипошто
У потпису: Петар Павленко, књижевник, романсијер.
(Промена атмосфере. Затвор. Лубјанка.)
ПОРУЧНИК ШИЛКИН: (Али глас му је веома сличан Христифоровичевом, што на Мандељштама делује збуњујуће и халуцинантно. Најбоље да обе улоге игра исти глумац.)
Грађанине Мандељштам, ухапшени сте због антисовјетске делатности. Сматрате ли се кривим?
МАНДЕЉШТАМ: (Уморно.) Не, овога пута, друже Христифоровичу... Не осећам се кривим.
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: Моје име је Шилкин, потпоручник Шилкин. Одговорите: зашто сте били хапшени 1934. године?
МАНДЕЉШТАМ: (Уморно.) Због антисовјетске делатности. Песме „Керенски“, „Пролеће“, „Касандра“...
Прогнан у Вороњеж, на три године.
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: Како објашњавате тако благу казну?
МАНДЕЉШТАМ: (Мало живље.) Не знам. Многи су се заузимали за мене. Пастернак Борис Леонидович, на пример... А, спремао се Први конгрес совјетских писаца, па антифашистички конгрес у Паризу. Моје име није баш сасвим...
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: (Прекида га.) Познато вам је да је Бухаринова банда раскринкана! Бухарину је суђено, и осуђен је.
МАНДЕЉШТАМ: (Уморно.) Познато ми је, познато...
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: А, вама је после прогонства било забрањено да живите у Москви. Ипак, навраћали сте.
МАНДЕЉШТАМ: (Уморно.) Навраћао сам... Навраћао... (У себи, али кошмарно.) Клопка, Надежда Јаковљевна, нисам узалуд говорио. Тај летњиковац поред Москве. Узаптили су све, све моје папире. А мужика је уништио кремаљски горштак. Сељака, Надежда Јаковљевна, хранитеља Русије. Сада је на нас ред. На писце. На свест и савест Русије. Требе нас. Бићемо истребљени, Надежда Јаковљевна, сви до једног. А, при томе, лепо кажете Надежда Јаковљевна, да... лепо, лепо сте рекли: „А при томе, писци у својој подивљалости и своме паду превазилазе све, све друге...“ Онај прозаист Павленко, па онај што се љубио самном, генерални секретар Савеза писаца... А потом...
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: Мандељштаме!!! Грађанине Мандељштам!!! Молим вас да говорите јасније. Не бунцајте. Не мрсите себи у браду!
МАНДЕЉШТАМ: Молим, молим...
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: Нисте одговорили на питање: шта имате да нам кажете о карактеру ваших састанака с познатим троцкистом и народним непријатељем Кибаљичем!?
МАНДЕЉШТАМ: (Уморно и расејано.) С Кибаљичем..? Искључиво пословно. Први пут 1924, па 1925. године... Тај други пут код њега у стану... Преводилачки послови, од којих сам тада живео. Трећи пут... Трећи пут 1932. године.... (Његов глас се постепено удаљава.)
ЈЕЖОВ: (Из дубине.) Изоловати... не сачувати... Изоловати ... не сачувати
ПОТПОРУЧНИК ШИЛКИН: (Из дубине.) Другог августа 1938. године Ванредно веће НКВД-а, а на основу параграфа 5, тачка 10 – антисовјетска агитација – осуђује трговачког сина, бившег есера и окорелог троцкисту Осипа Емиљевича Мандељштама, на прогонство у Сибир, у логор, на Колиму, на пет година...
МАНДЕЉШТАМ: (У себи.) Крај...
Пет година, па то је вечност. И, због чега? Због каквог то злочина? Не, не!
Ништа ту не стоји, ништа ту није како треба. Све наопачке... Све преврнуто... О, не... не... моја ствар се никада неће завршити, никада...
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: (У себи.) Осја, рођени мој...
Далеки мој пријатељу. Мили мој. Не постоје речи за ово писмо које, можда, нећеш ни прочитати. Пишем га у простор, Осјушка... Мој дечји живот са Тобом – каква је то срећа била! Наше свађе, наша препирка, наша игра, наша љубав... Наше просјачке гозбе. Сећаш ли се како је укусан хлеб кад је добијен неким чудом, и када се једе удвоје. Срећна наша оскудица и наше песме. Благосиљам сваки дан, сваки час нашег горког живота, пријатељу мој, пратиоче, вођо слепи...
Нисам стигла да ти кажем колико те волим, Осјушка, Осја... То сам ја, Нађа, твоја Надежда Јаковљевна, а где си ти?..
МАНДЕЉШТАМ: (У себи. У позадини „штеповање“ шина. Транспорт за Сибир, за Колиму.) Наопачке... Све наопачке... Не може. Не, никада се моја ствар неће и не може завршити... (Његов глас се постепено губи.)
ЈУРИЈ МОЈСЕЈЕНКО: Зовем се Јуриј Мојсејенко. Овом сведочењу приступам добровољно .
У логору, на Колими, Осипа Емиљевича Мандељштама звали смо просто – Песник...
Да, ћутао сам, више од педесет година. Знам и то да је давне 1956. године почета, али је пропала, рехабилитација Песника, Осипа Емиљевича... Да.
Песника су на Колими сматрали полуделим, али кротким. У децембру 1938. године личио је наживи леш. Са лежаја се није дизао.
Је ли жив!? „Шалила се“ послуга приносећи храну. Еј, ћале, подигни мало главу. И, песник би се придизао, и с муком узимао своју порцију.
А, поред нас су свакога јутра проносили умрле. Косио је пегави тифус...
Негде пред Нову Годину на тихоокеанску обалу сручио се ужасан циклон. Захладнело је нељудски. Дуваше ледени ветар. Нас затворенике из бараке број 11 потераше у парно купатило.
Свукосмо се. Обесисмо о куке наше рите. Уђосмо. И у купатилу хладно као на улици. Тресемо се од зиме, а код Песника кости лепо лупкају једна о другу. Живи скелет. Кожа на њему смежурана. Вичемо: „Брже, брже, смрзли смо се...“Бадава. Чекамо тако, може бити, једно четрдесетак минута. Онда они повичу: „Облачите се!“ Тада нам је у нос ударио мирис сумпора. Наједном је постало загушљиво. Сумпор нас је штипао до суза. Песник је тада закорачио, и дигао је главу некако гордо, високо, поносито. Дугачко је и дубоко удахнуо и – сручио се на под. Неко је одмах рекао: „Готов је... готов...“ Стиже и докторица с коферчетом, и развика се: „Носила! Шта бленете!“
Но, већ сутрадан био је мртав: 26. децембра 1938. године. Ко то не би упамтио.
Не знам шта пише по енциклопедијама, ни шта је нађено у документима, записницима, јер то је било тада. Његов леш просто је истресен у заједничку гробницу, тог истог дана.
МАНДЕЉШТАМ: (Млад, ироничан, смео.) Тешко да ће се, Нађа, кажем ти, на овој несретној кугли земаљској икада и једна улица назвати именом Осипа Мандељштама... Тешко, кажем ти, тешко, мила моја. (Рецитује.)
Која ли је то улица?
Улица Мандељштама?
Нека то име носи ђаво!
Окренеш ли га, како хоћеш
Криво звучи а не право.
НАДЕЖДА МАНДЕЉШТАМ: (Смејући се.) Осја, осја...
(Завршница. Пауза.)
СПИКЕР: Улица Мандељштама данас постоји у Паризу, у Латинском кварту.
Крај
Датум последње измене: 2008-02-09 15:14:44
