Брана Димитријевић

Под петом (позоришни комад)

ЛИЦА:

• БУЛГАКОВ, Михаил Афанасијевич
• ЉУБАША, Љубов Јевгенија Булгакова, његова друга жена
• ЈЕЛЕНА, Сергејевна Булгакова, његова трећа жена
• СЛАВКИН, поручник ОГПУ –а (*)
• ПОМОЋНИК, Славкина (ОГПУ)
• ПРИСУТНИ ГРАЂАНИН
• „СТАЉИН“
• „ЈАГОДА“
• „ВОРОШИЛОВ“
• „КАГАНОВИЧ“
• „МОЛОТОВ“
• НОВИНАР
• ФАДЕЈЕВ, Александар Александрович, председник Савеза Совјетских писаца.
• ГЛАС, из Стаљиновог секретаријата.
• ГЛАС СТАЉИНОВ

(*) ОГПУ – Обједињена државно-политичка управа, касније НКВД, па КГБ.

ПРВИ ЧИН

Слика 1.

(Стан Булгакових. И дневна и радна соба. Библиотека, фотеље, радни сто. Сцена се постепено осветљава. Стоје: Славкин, Помоћник и Присутни Грађанин наспрам Булгакова. Сви непомични неко време. Па се покрену.)

БУЛГАКОВ: Љубаша!!! Имамо госте...

СЛАВКИН: Поручник Славкин, грађанине Булгаков. Обједињена државно-политичка управа, ОГПУ. Налог за претрес стана. Мој помоћник... Присутни грађанин...

(Стиже Љубаша.)

БУЛГАКОВ: Нема шта – по закону. Па, изволите...

(Почиње претрес, немилосрдно, увежбано. Дугом иглом Помоћник буши фотеље.)

БУЛГАКОВ: (Усиљено се смеје)

 Па, Љубаша, ако ти пострељају фотеље...не одговарам.

ЉУБАША: (Придружује се својим усиљеним смехом.)

СЛАВКИН: А, ово вам је, грађанине?

БУЛГАКОВ: Приповетка „Псеће срце“...

СЛАВКИН: (Одваја папире у страну. Бележи.)

...се..ће срце примерака један... А, ово?

БУЛГАКОВ: Дневник. Мој иинтимни дневник. Није за објављивање... нити би ми пало на ум.

СЛАВКИН: Има и наслов... Гласи: „Под петом“. Је ли тако? „Под петом“?

БУЛГАКОВ: Тачно...Сасвим, то је радни наслов, а иначе је дневник... мој интимни, сасвим интимни дневник...

СЛАВКИН: (Бележи.)

Дневник „Под петом“ примерака један, два, три... Или – свезака? Шта је тачно?

БУЛГАКОВ: То су – свеске. Није, кажем, за објављивање.

(Претрес се ближи крају.)

СЛАВКИН: Потпишите овде, Михаило Афанасијевичу... Само читко, молим вас... Сада ви, присутни грађанине...

ПРИСУТАН ГРАЂАНИН: (Умиљато.)

Прође и поноћ. Следећег пута, друже поручниче, ако би могло – изјутра...

СЛАВКИН: Само читко, молим...

(Завршено. Излазе Славкин, Помоћник и Присутан Грађанин.)

Слика 2.

(Булгаков и Љубаша.)

ЉУБАША: (Доводећи кућу у ред.)

Њушкала!

БУЛГАКОВ: Дођоше – одузеше!

ЉУБАША: Хапсили нису. Буди срећан. Макочка, буди срећан.

БУЛГАКОВ: Мотрили – јесу! Разуме се да су мотрили. Шта се друго и ради у овој буђавој, совјетској, стварности!?!

ЉУБАША: Тише, молим те, тише!

БУЛГАКОВ: Знао сам да ме прате! Једном, тако, враћајући се преко Црвеног трга, после поноћи... Али, чему!? Чему! Чему! Љубаша!!! Мила моја! Какви беспосличари.

Однеше. Покупише.

ЉУБАША: Нешто ми говори – вратиће.

БУЛГАКОВ: Вратиће! Вратиће! А коме су било шта – вратили!?

Нарочито дневник! Компромитујући дневник. Корпус деликти. Мој дневник! Љубаша! Мој дневник!

Али... Поноћ је прошла. Мани се посла. Јутро је паметније од вечери.

ЉУБАША: 'Ајде, 'ајде ти само, сад ћу ја. Распреми се и лези...

 (Светлосна завеса.)

Слика 3.

(Булгаков и Љубаша.)

БУЛГАКОВ: (Чита написано.)

Председнику совјета народних комесара, другу Рикову... Хуљи. Седмог маја ове – 1926. – године, представници... Можеш мислити – представници! ОГПУ-а извршили су код мене, у овом ћумезу...

ЉУБАША: (Побуни се мрмљањем.)

БУЛГАКОВ: Добро, добро, Љубаша није, није...али је некако, видиш, тесно... преметачину – писмени налог број 2.287, предмет 45... То да се друг Риков снађе. Којом приликом су ми одузели...

ЉУБАША: (Побуни се на реч „одузели“.)

БУЛГАКОВ: Но, но, Љубаша – морам. Морам. А, одузели јесу. И... тако даље и тако даље... Реверс, остало. Те усрдно молим да ми се све то врати.

Ето, Љубаша: усрдно молим! Да ми се моји необјављени рукописи врате. Учтиво, мирно, чак покорно.

ЉУБАША: Макочка! За њих је већ само твоје обраћање – дрскост! Добро, Макочка, добро – није. Ти мораш, знам... А он?

БУЛГАКОВ: Он!?! Мила моја. А ко је то, допустићете – он!?

ЉУБАША: Истражни судија. Ко би био!? Ишли сте к њему, данас, ваљда!?

Данас сте морали тамо! Та, ваљда сте се одазвали позиву. Макочка!?! Ваљда нисте?...

БУЛГАКОВ: Јесам, јесам... Позиву сам се одазвао. И, тамо био. Наравно да сам био. По други пут... Лепо, уредно: куц-куц... Ја бих позив да предам. Ја сам се, увиђате, одазвао.

ЉУБАША: И...?...И...? И...?

БУЛГАКОВ: И – исто, мајчице. Исто као прошлог пута. Питају, бележе, питају. Све тако, неповезано. Те зашто ово, зашто оно. А рукописе не враћају. Нису надлежни, кажу. Па, ко је надлежан, питам. Зна се – друг Риков. Лепо... онда ћемо Рикову писмо.

ЉУБАША: И... Горком! Горком! Максиму Горком! Још боље преко његове жене Јекатерине Павловне Пјешкове, мили мој. Она руководи Политичким Црвеним Крстом!

БУЛГАКОВ: И, још, и још!!! Коме – још!?

ЉУБАША: Па... Ако вам је до рукописа стало... Покорите се, Mихаило Афанасијевичу, или се стрпите. Можда у вашем дневнику постоји, ипак, нешто веома важно... Па, „Псеће срце“су вам вратили.

БУЛГАКОВ: Један примерак!

ЉУБАША: А... А, „Дневник“ вам је опширнији. Ту су, рекосте сами, и многа ваша расположења у прошлим годинама, ваше мисли. Многа гледишта. Писац сте. Млади писац!

БУЛГАКОВ: (Изводећи неку врсту представе, час је „неко други“ час је „он сам“.)

( Као „неко други“.) Баш лепо, млади писац. Млади писац коме још није изишла ни једна књига. Хехехехе...

( Као он сам, енергично.) Али који је свестан свог талента! „Услед моје меланхолије... и туге за прошлошћу, у апсурдној ситуацији привремене стешњености, у овој одвратној соби (Што је пропраћено Љубашиним протестима.) ове одвратне куће, у мени долази до експлозије сигурности. Снаге! Чујем како се уздиже моја мисао. И – сигурно је да сам као писац неизмерно јачи од свих оних које познајемо! „2. Септембар 1923. године.“ Из мог узапћеног дневника, по сећању.

(Као „неко други“ ) А лист? Листић? Часопис? Кикикики... Онај „У освит“. Фељтони, приче... Па потом онај други – „Сирена“. Герасим Павлович Хаав! Ф. С-ав. Маг. Михаил. Зм-ма! Б.! Ол-Ра-Ит! Маскица до маскице. Псеудоним до псеудонимчића. То ли, дакле, ради наш млади писац!? Кикикикики....

(Као он сам.) Свечано изјављујем да се око листа „У освит“ који излази у Берлину, окупља друштво изузетних хуља. И могу себи да честитам што се налазим међу њима.

О, да, да, да... биће ми тешко касније када будем морао да стружем блато које се скорело око мог имена... И, већ ми је тешко, већ га стружем... Али! Гвоздена неопходност ме је натерала! Како би, иначе, „Белешке на манжетнама“ угледале светлост дана!

(Претура по свом радном столу.)

Ах, ево, ево... часопис „Сирена“...

... из плавог воза изишло је његово величанство господар император... (Љубаша почиње да се крсти. А Булгаков глуми цара.) 'Опа, кога то видим! Мој бивши поданик, а сада друг кондуктер Хвостов.

(Као Хвостов.) Го-отов сам... Про-опао... З-з-з-здравља вам желим ва-ва-ваше императорско велича-анство.

(Као цар.) Па, како ми живиш, драги мој Хвостове?

(Као Хвостов.) На-на-најпокорније се захваљујемо...

(Као цар.) Како ради каса узајамне помоћи? А, општи скупови, како протичу?

У партију се ниси уписао?

(Као Хвосов.) Са-са-сачувај боже, нисам, нисам...

(Као цар.)Али, зато си – симпатизер? Зар не, голубе?

(Као Хвостов.) На...на најмање што је могуће...

(Као цар.) Драго ми је... Хвостове, веома ми је драго. . А, има ли код вас мало јачег канапа, онога за пакете?

(Као Хвостов.) Канапа има, друже императоре.... А, а, због чега?

(Као цар – загрми.) Хватајте овог кучкиног сина. Сместа га обесите!

ЉУБАША: (Која све то прати с извесним страхом, напослетку као да одахне и прекрсти се.)

БУЛГАКОВ: (Тресне часопис о сто.)

Ово су моји, моји редови. Испливавају. Гвоздена неопходност! Ето ти гвоздене моје неопходности, Љубаша.

Блато, блато...

 (Светлосна завеса)

Слика 4.

(Булгаков и Љубаша, улазе у стан. Утисак је да су се ту, пред улазом срели. Булгаков, као, помаже Љубаши да унесе два спласнута цегера.)

БУЛГАКОВ: (Хукне.)

Литература вам је данас тежак посао. Мени, с мојим погледима тешко је да барем нешто штампам и живим. (Загледа се у Љубашу. ) Нешто из мог „Дневника“... по сећању.

ЉУБАША: (Енергично, „враћајући да у стварност“.)

Макочка!!! А – саслушање!?

БУЛГАКОВ: А... Саслушање к'о саслушање. Никако да питају праву ствар. Никако да им одговорим: ја ништа друго не могу да будем него – писац. Ви бисте волели – сужањ. Молим, пресудите.

ЉУБАША: А, јеси ли се распитивао за...

БУЛГАКОВ: Био сам... И тамо сам био. Одбили су нас, мајчице. Пасоше – не дају. Барем двомесечно путовање, цвилим ја. Ц! Јок! Седите код куће.

ЉУБАША: Одбили...?

БУЛГАКОВ: Одбили...

ЉУБАША: А, ви онда, Михаило Афанасијевичу, пропустите барем мало, мало оптимизма у ваша књижевна дела. Јесте, Макочка, јесте. Будућност Русије. Има ли је, уопште код вас?

БУЛГАКОВ: Код Тургењева је било, барем, разговора о будућности Русије. Разглабања или само напомена да јунаци причају, причају о – будућности Русије. И, ево, дођосмо и до тога. Сад смо у – будућности! Ех, Љубаша, Љубаша... због чега сте ми тако драги и слатки. „Све више се заљубљујем у своју жену“. Одломак из „Дневника“, а они никако да ми га врате... А кад смо већ код оптимизма, па, сетите се „Кобних јаја“... Шта тамо пише. Године 1928, а где је она тада била! Уваженом професору Владимиру Ипатијевићу Першикову ... 58 година, зоологија, ембриологија, ботаника, анатомија, географија... чита на четири језика, не рачунајући руски враћају три собе које су му одузели. Шта на то кажете, мила моја! Три собе одузете 1919. године, а ја 1923. године смело предвиђам, да ће оне професору бити враћене 1928!!?

(Загледа се у Љубашу.) Недовољно? Знам да је недовољно... Не да се сакрити моје право лице. „Прочитах да је у Калињинову кочију ударио гром. Кочијаш погинуо, а дични наш руководилац друг Калињин остао читав; само су му замењене каруце. Ох, Боже, Боже, шта ће у мом „Дневнику“ и друг Калињин и друг Троцки! Шта ће ми они? Тралалала-лала-ла! Где вам је, грађанине, и друже пишче, пијетет према вођама Револуције. Велико „Р“! Дадох им као на тањиру „печене чињенице“! И себе самог са јабуком у устима.

ЉУБАША: Али вам зато „Кобна јаја“ имају типичан, отаџбински, руски расплет. Џиновске тропске змијурине, џиновски тропски алигатори, крокодили и свакојака неман којима ни митраљеска одељења ни наша славна Црвена коњица не могоше ништа, једноставно поцркаше од – руске зиме.

БУЛГАКОВ: Нетачно! Нетачно! Ево... ево (Тражи часопис.) пише дословце; „Мраз. Деус екс махина...!“ Нетачно сте рекли – руска зима. Мраз! Руски мраз, али у сред лета, спасава Москву! Јер ми и јесмо у неком вечном мразу и у сред лета. Не примећујете?

ЉУБАША: Јесте, Макочка, јесте... Прсти су вам и данас хладни.

БУЛГАКОВ: Сећам се вечери код Никитине...

ЉУБАША: (Љубоморно се тргне.)

Је л'

БУЛГАКОВ: Де... де... Не поскакуј! Историчарка књижевности, та Никитина. Састанци писаца у њеном стану, као пре револуције. И, у почетку, када сам с рукописом „Кобних јаја“ ишао тамо – детиња жеља да се истакнем. Да забљеснем... А, потом, враћајући се – помешана осећања. Шта ли сам тамо читао? Фељтон? Дрскост? Нахерену научну фантастику? Беше око тридесетак људи. Ни један писац. Ни један од њих, опкладио бих се и не зна шта је руска литература. Али, засели, слушају, памте...

ЉУБАША: Слушају... А ви се после питате: како вам рукописе не враћају... Како пасоше неће да дају.

БУЛГАКОВ: И зашто су ротквице скупе, чак и у сезони, а под условом да их има. И оно најважније: како да твој мантил претворим у бунду. Како да јесен дочекамо, а тек зиму...

 (Светлосна завеса.)

Слика 5.

(Булгаков и Љубаша. Она узнемирено седи у фотељи. Булгаков стоји, чита писмо.)

БУЛГАКОВ: Молим те, скраси се! Ако сам мртав, грађански мртав, мртав и као писац... онда дозволите ово... ово (папир који држи у руци.) није ни фељтон, ни памфлет... ово извире из саме моје душе. Сетите се шта је било у Мајерхољдовом театру! Де, сетите се! Дискусија о мом комаду „Дани Турбина“. Референт Орлински. Само се тога сетите. Како ли ме је тај тек испљувао. Мене и мој комад. Није вредело што сам стрмоглавце изишао на сцену, узбуђен, нервозан, вероватно.

„Драго ми је што вас коначно видим, Орлински! Коначно! Стрпљиво сам саслушао ваше измишљотине. И то се говори хиљадама људи. А ја? Треба ли да ћутим!? Да се не браним! Мени се не даје реч! Је ли ово суд? И, како ово може бити суд. Имам гледаоце! То су моје судије! А, не би! Али ви мени, ипак, судите. И, пишете, пишете по целој земљи совјетској, а моју представу гледају само у Москви, у једном једином позоришту. А ви о том комаду пишете неистину. Изокрећете моје мисли. Видео сам вас, Орлински; барем како изгледате. И – хвала вам на томе. Најпонизније се клањам, благодарим!

Ни једног пљеска, Љубаша. Ни узвика! Некаква чудна тишина. Мук који траје... И није само један Орлински!

Е, па, не може... Не може се више тако, Љубаша, краљице моја. Више се не може. Или – или! Смири се и слушај...

(Чита.) Написати „комунистички позоришни комад“, и обратити се влади СССР-а изјавом да се одричем својих ранијих погледа и да ћу од сада да радим и стварам као писац симпатизер, да бих се спасао прогона, материјалне беде, и неизбежно болести и смрти – тај савет нисам послушао.

Мој циљ је озбиљнији!

Доказујем да је цела штампа СССР-а, а с њом и све установе којима је поверена контрола репертоара...

ЉУБАША: Макочка!

БУЛГАКОВ: Заповедам ти, седи! „... током свих година мог књижевног рада, једнодушно и с необичном жестином доказивала да дела Михаила Булгакова не могу да опстану у СССР-у! Изјављујем да је штампа СССР-а потпуно у праву!

ЉУБАША: Лаву у чељуст идеш, Макочка, мили мој... Курјаку грло своје подмећеш!

БУЛГАКОВ: Борба против цензуре, каква год та цензура била, и каква год власт постојала, представља мој списатељски дуг, као и поклич за слободу штампе. Ватрени сам поклоник баш те слободе и сматрам да сваки писац који се латио да доказује како му та слобода није потребна лични на рибу која би јавно тврдила да јој није потребна вода...

ЉУБАША: Макочка, мили мој!

БУЛГАКОВ: Да ли је Булгаков могућ у Совјетском Савезу!?!

ЉУБАША: Доћи ће... Ухапсићете... мили мој...

БУЛГАКОВ: Молим да се има у виду да је немогућност писања за мене исто као да су ме живог сахранили.

Молим владу СССР-а да ми нареди, да у одређеном року напустим границе СССР-а у пратњи моје жене Љубов Јевгеније Булгакове. Позивам на хуманост совјетске власти и молим да ме као писца који не може бити од користи код куће у отаџбини, великодушно пусти да одем. Ако, пак, будем осуђен на доживотно ћутање, молим совјетску владу да ме негде запосли...

Нудим отаџбини савршено поштеног специјалисту – редитеља и глумца, лишеног сваке помисли на саботерство...

ЉУБАША: Доста, Макочка, доста! Преклињем те поцепај то... Заборави.

БУЛГАКОВ: Али, ово је копија... Копија, Љубаша, мила моја. Писмо је отпослано.

ЉУБАША: Коме! Коме?!?

БУЛГАКОВ: Коме и јесте насловљено: влади, другу Стаљину!

ЉУБАША: Господе Исусе, сине Божји, смилуј се мени грешној...

БУЛГАКОВ: ...и спремног да савесно на сцену поставља сваки позоришни комад, почев од Шекспирових.

ЉУБАША: Зашто – Стаљину!? Зашто – Стаљину!?

БУЛГАКОВ: Што да не! Два пута је био на представи мог комада „Зојкин стан“. Не заборави, мајчице, два пута. И, рекао је: „Добар комад. Не схватам, никако не разумем зашто тај комад час пуштају, час забрањују. Добар је то комад. Ничег штетног не видим ја у њему.

ЉУБАША: Глумац! Од свих је највећи глумац!

БУЛГАКОВ: А ти би, чини ми се, до – Лубјанке!

ЉУБАША: Глумац! Непревазиђени глумац! Може те згњечити, Макочка, овако... овако – петом. Као сићушног црва!

БУЛГАКОВ: А ти, онда, упамти... Упамти да су сва моја дела забрањена. За-бра-ње-на!

ЉУБАША: Зашто вичемо, Макочка... Зашто вичемо...О, Боже, Боже...

(Огрће се капутом, истрчава из стана, залупивши вратима.)

БУЛГАКОВ: (Гледа неко време за њом. Одмахне руком. Приђе радном столу, и наставља гласно као да је Љубаша још увек ту.)

Али, зато су ми проклетињу, „Дневник“ јуче уредно вратили. Тај Славкин, лично. Е, па. Видећемо шта црвић може! (Почиње да кида и цепа листове, да их баца у пећ. С времена на време, застане, прочита који редак.) У бугарској унутрашњи немири. Борба с комунистима. Наши емигранти, Врангеловци, учествују. Бране владу. Те другоразредне словенске државице, исто толико дивље колико Русија, одлично су тло за комунизам. Ух, ух... 30. септембар 1923. свет се изгледа цепа на комунизам и фашизам. Куд ћеш црње и горе! Свет је пред окршајем између фашизма и комунизма! Фуј, фуј... Миша – пророк. Лав Давидович Троцки ослобађа се свих својих обавеза, због болести. Ни твојих обавеза више нема, Макочка – не-ма!

Плашим се да ме због свих ових подвига... Мммм... ах, да, то је после оне вечери код Никитине, и читања „Кобних јаја“... Плашим се да ме не тресну некуд у места далека... У – Недођију!!!

Ужасна ситуација, све више се заљубљујем у своју жену. Бранио сам се десет година. А сада се понижавам чак до лаке љубоморе!

А, она – хоп, сузе, па за кваку. И, сада, ко зна где је...

Шта је ово: 15. април 1924. године: У Москви многобројна хапшења... Бацај, Макочка, бацај! Отараси се. У граду Самари два трамваја. На једном пише: „Трг Револуције – Затвор“, на другом „Совјетски трг – Затвор“. Сви путеви воде у Рим. Лелееее... Чиме ће се све ово завршити. Чиме.

(Улази Љубаша. После извесне паузе полете једно другом у загрљај.)

БУЛГАКОВ: Љубаша, мила моја...

ЉУБАША: Мили мој... Чиме ли ће се ово завршити!? Чиме! Чиме?...

 (Светлосна завеса)

Слика 6.

(Љубаша и Булгаков, потом „Стаљин“, „Јагода“, „Ворошилов“ и „Каганович“. У почетку осветљени су само Љубаша и Булгаков.)

ЉУБАША: Не одговарају на ваше писмо.... Ћуте.

БУЛГАКОВ: (Расположен.)

И, неће још, кнегињице моја, Василисо Прекрасна, док растумаче. А, ево како ће ускоро бити.

(Осветљава се задњи део сцене. За радним столом Булгакова седи „Стаљин“, неко време је попут воштане фигуре, онда се покрене, збивање тече.)

„СТАЉИН“: (Чита Булгаковљево писмо и коментарише.)

Аха... Пише позоришне комаде... Аха... И, нико их, каже, не приказује, још мање штампа. Папира, бајаги, нестало. Еј, саботери. С поштовањем Ваш Трам-па-злин...Шта је сад ово? Не разумем. Трам-па-злин... („Зазвони“ пастирском звонцем – клепетушом.) Јагоду овамо!!! (Улази „Јагода“. Укипи се.) Јагода! Шта је сад ово? Неки наш писац а потписује се са Трам-па-злин. Никад чуо.

„ЈАГОДА“: (Врда.)

Па ни ја... овај...не знам...

„СТАЉИН“: Шта значи... Шта значи то – не знам!? Како се усуђујеш! Ти! Ти који си дужан, упамти дужан, да видиш шта се и три аршина испод земље дешава! Марш, марш, марш, марш... 'Ајде, напоље, марш! Марш!

( „ЈАГОДА“ излази „смлаћен“, али му прискаче у помоћ Булгаков који му гестовима објашњава да је он, главом – Трампазлин. Јагода живне, пољуби Булгакова. Утрчи код Стаљина.)

„ЈАГОДА“: Величанство, врло просто... Трампазлин је друг Михаило Афанасијевич Булгаков.

„СТАЉИН“: Онда, добро, на шта ово личи! Ово, ово... Писмо. Сместа да дође овамо! Сместа. Мој писац да се понижава. Мој писац... Еј, ви...

„ЈАГОДА“: Разумем, ваше величанство, разумем...

(Задњи део сцене се замрачи.)

БУЛГАКОВ: (Љубаши.)

То се сад збива, ето...

ЉУБАША: (Запљеска.)

Сјајно, Макочка, сјајно, мили мој. Али „Дневник“ сте, видим, спалили...

БУЛГАКОВ: (Весело.)

А дивљи ветар већ кида лист...Разведрите се, краљице моја, представа је тек почела... Одводе мене, љубљеног твог Макочку, где би у – Кремљ! Моменат, мила моја, само моменат да све поставим како ваља.

(Светлосна завеса. По њеном дизању око радног стола седе: „Стаљин“, „Ворошилов“, „Каганович“ и „Јагода“, Укочени су, а Булгаков се нервозно осврће.)

БУЛГАКОВ: Молотов... Молотов... Где је сад – Молотов.

(Љубаши, шапатом.) Дођи, седи ту док не стигне Молотов.

(Постави је да седне међу „Политбиро“.)

(Кратко спуштање, па дизање светлосне завесе.)

(На сцену улази Булгаков на мотоциклу. Ликови оживе.)

„СТАЉИН“: Шта је сад ово? Мој писац а – бос.

БУЛГАКОВ: Чизама немам, ето...

„СТАЉИН“: Свињарија... Јао... Јагода!!!

„ЈАГОДА“: Изволите!

„СТАЉИН“: Изувај се, шта чекаш. Дај писцу чизме.

„ЈАГОДА“: Изволите...

БУЛГАКОВ: Хм... Мале су, бадава...

„СТАЉИН“: Какве то егаве ноге имаш, Јагода. Хајде ти, Ворошилове.

„ВОРОШИЛОВ“: Ево, изволите...

БУЛГАКОВ: Не одговарају...

„СТАЉИН“: Кагановичу...

БУЛГАКОВ: Исти резултат...

„МОЛОТОВ“: (Уствари Љубаша.)

Пробајте моје...

БУЛГАКОВ: Оооо..х... До неба хвала, друже Молотов. До неба хвала... Као саливене.

„СТАЉИН“: Ех, најзад... Јагода, Ворошилов, Каганович и Молотов нек' се удаље. Хајде, приђи, приђи, Миша... А сад ми реци шта је то с тобом?

БУЛГАКОВ: Па, ето... Пишем позоришне комаде а резултата нема. Не пуштају. Стисли.

„СТАЉИН“: Мог писца стисли. Тренутак, само тренутак... (Врло гласно се чује како окреће бројеве на телефону.) Художествени театар? Овде Стаљин. Позовите ми одмах Константина Сергијевича. Како – кога? Константина Сергијевича Станиславског. (Пауза.) Шта!? Умро? Кад? Малочас? Замисли – умро. Чекај ти тамо. Дај ми, дај ми Немировича Данченка. Шта? Умро!? И он – малочас!? Зовите онда неког живог! И, доста саботаже... Ко је, ко сада? Јегоров? Па, добро друже Јегорове, код вас се, чујем, у позоришту кисели комад мог омиљеног писца Мише Булгакова. Шта!? Шта! Гласније, молим... Аха. И ваше је мишљење да је комад добар. И, спремни сте да га прикажете. Сјајно! Сјајно, да, да... А, кад мислите?(Булгакову, скоро шапатом.) Кад желиш, Миша?

БУЛГАКОВ: (Спетљано.)

Пааа... За једно три године...

„СТАЉИН“: Не волим да се мешам у ваше позоришне послове, друже Јегорове, али могли бисте комад припремити за једно три месеца... Три недеље!? Сјајно! Сјајно. А – хонорар? (Булгакову скоро шапатом.) Колико?

БУЛГАКОВ: Паа... једно пет стотина рубаља... ако то није...

„СТАЉИН“: Нисам, нисам, друже Јегорове, нисам баш стручњак за финансије... Али тај комад вреди брат брату педесет хиљада. Шта? Шездесет! Шездесет хиљада рубаља. Договорено! Договорено. Толико и платите!

(Булгакову.) Ето, а ти ту причаш...

(Светлосна завеса искључи тај део сцене, из кога стиже Булгаков, и сад, пошто је у своме стану, изува чизме.)

БУЛГАКОВ: Погледај, Љубаша – бушне.

ЉУБАША: (Прсне у смех.)

Твоја машта, о твоја луда машта... И те чизме су машта... све је код тебе – машта!

(Светлосна завеса.)

Слика 7.

(Љубаша распрема Булгаковљев радни сто. Ради то с великом пажњом.

Утрчава Булгаков. )

БУЛГАКОВ: Љубаша! Љубаша, мила моја! Мајаковски! Владимир Владимирович! Убио се!

ЉУБАША: Макочка! Шта то причаш... Шта...

(Прекрсти се.)

БУЛГАКОВ: Убио се! Убио... Себи је главу разнео. По Москви! По Русији још одјекује његов пуцањ.

(Прима Љубашу у загрљај која јеца. А онда је нежно одвоји од себе и стане на сред сцене.)

1918-та!!! Владимир Владимирович Мајаковски: „Мистерија Буфо“. Режија Мајерхољд. Хиљаде и хиљаде су на тој представи... Одјекује – „Интернационала“. Одјекују ови стихови:          „Заборави све под прошлости велом,

            Последњим ударом буржуј је савладан
            Сада ми владамо земљом целом,
            Војници армије рада.
            Овамо из фабрика и са испаша,
            И, из градова и сеоских боравишта,

            Земља је сада с краја на крај наша...

И тако даље, и тако даље...

Владимире Владимировичу, зашто сте то учинили, зашто, зашто?

Зашто, Љубаша! Зашто? Зашто!?!

Када смо у – обећаној земљи. У којој је интелектуалац – интелигент! Отирач за чизме. Крпа.

ЉУБАША: Тише, Макочка...

БУЛГАКОВ: Шта ће песници Русији!? Шта ће јој – писци!?!

А и питање наше пропасти, Љубаша, само је ствар времена...

ЉУБАША: (Безгласно јецајући пали кандило пред иконом, крсти се, изговара молитву.)

БУЛГАКОВ: (Наслони се на радни сто.)

Часопис „Безбожник“. Откуд та свињарија овде... Љубаша. (која ге „не чује“, а и он се присети.) Ах, да... купио, донео. Леп назив часописа. Очаравајући. Али, то је само спољашња страна. Суштина је у идеји, у пакленој замисли да Исуса Христа прикажу као ниткова, лупежа, варалицу. Такво кривично дело нема цене! Шта је још остало да се сруши!!! Шта! Шта!! Шта!!!

ЉУБАША: (Дотрчи до Булгакова, покушава да га стиша.)

Макочка, преклињем те!!!

БУЛГАКОВ: Нека бележе! Нека мотре!! Нека хапсе!!!

 (Јака, продорна звоњава телефона.)

ЉУБАША: Рекла сам ти!

БУЛГАКОВ: Хало...

ГЛАС из Стаљиновог секретаријата: (Продоран, леден, као да стиже са небеса.)

Јесте ли ви то, друже Булгаков?

БУЛГАКОВ: Ја сам... ја. Изволите.

ГЛАС из Стаљиновог секретаријата: Са вама ће сада да говори друг Стаљин.

БУЛГАКОВ: (Знацима Љубаши да узме помоћну слушалицу.)

ГЛАС СТАЉИНОВ: (Исто тако с таванице, са небеса.)

Извините, друже Булгаков, нисам одмах могао да одговорим на ваше писмо. Веома сам заузет. Али, писмо ме је заинтересовало. Хтео бих да с вама поразговарам и лично. Не знам сад када ћемо, али – известићу. У сваком случају нешто ћемо учинити за вас, постараћемо се...

(Звук да је веза прекинута, а линија слободна.)

БУЛГАКОВ: Он је, Љубаша, он је.

ЉУБАША: Да није груба, одвратна шала...

БУЛГАКОВ: Он је... он, Љубаша...

(Ипак, узрујано окреће бројчаник телефона.)

ЉУБАША: Ђавола си за реп повукао... Макочка... Ђавола си...

БУЛГАКОВ: (У слушалицу.)

Хало... Овде Михаил Афанасијевич Булгаков, да ли је то Кремљ? Опростите, малочас је неко телефонирао и представио се... А, тааако...Опростите. молим опростите, најлепше хвала...

(Спусти слушалицу. Сручи се у фотељу.) Потврђено. Друг Стаљин – лично!

ЉУБАША: (Прибије се уз њега.)

Макочка...

(Телефон. Исти јак продирући звук.)

БУЛГАКОВ: (Подигне слушалицу.)

Да, молим, јесте... Булгаков. Ааа, ви сте, друже Кон. Свакако, свакако, разуме се. Хитам. Управа за питања уметности. Може. Долазим.

(Ухвати Љубашу, скоро је одигне од пода.)

Љубаша, књегињо моја! Стисни песнице, стисни, стисни... Палчеве ми држи... Одох, одох....

 (Светлосна завеса)

Слика 8.

(Љубаша у стану, улази Булгаков. Она му помаже да скине капут.)

ЉУБАША: Шта је било у Управи?

БУЛГАКОВ: Што се наше беде тиче – одложено. Барем за сада. Нашег опстанка, Љубаша, како хоћеш.

Управа за питања уметности. (Хукне) Шта је учињено са нашим дивним, руским језиком.

А друг Ф. Кон... Тја. Акакије Акакијевич је, барем, имао душу, барем смо га сажаљевали... Ех! Гогољ је Љубаша, Гогољ је...

ЉУБАША: (Нестрпљиво.)

Причај, Макочка, причај...

БУЛГАКОВ: Па, то и радим... (Подражавајући Ф. Кона.) Шта је уствари, Михаило Афанасијевичу. Шта је уствари? Може ли бити баш онако како ви желите?

(Као он сам.) Не желим превише, друже Кон. Далеко било. Да ме пустите, молим, да одем у иностранство...

ЉУБАША: („Подсећа га.“)

У пратњи...

БУЛГАКОВ: ... у пратњи моје жене Љубов Јевгеније Булгакове...

ЉУБАША: (Пљеска.)

Тако је, Миша, тако је...

БУЛГАКОВ: (Као Ф. Кон.)

Ма, ни говора. Шта вам то пада на ум, друже Булгакове. Па, ми вас ценимо. Ми знамо ваше вредности, друже булгакове. „Белешке младог лекара“, „Кобна јаја“, „Зојкин стан“... и, ко да наброји. У напону сте снаге, стваралаштва...

(Као он сам.) Онда ми дајте могућности да радим, живим... Плаћам рачуне. Порез! Запослите ме.

(Као Ф. Кон.) Врло радо, врло радо. Шта бисте желели? Шта бисте могли да радите?

(Као он сам.) Па... Било шта. Писар у канцеларији. Млађи манипулант...

ЉУБАША: Побогу, Миша!

БУЛГАКОВ: Хтедох рећи, као што и сами знате, можда... Писац сам. Редитељ. Може и као глумац. (Као Ф.Кон.) А у ком позоришту? (Као он сам.) Па, најблискији ми је Художествени театар.

ЉУБАША: (Запљеска.)

Браво, Миша! Браво...

БУЛГАКОВ: (Као Ф. Кон)

Добро... добро... Размислићемо. Хвала вам што сте дошли, друже Булгаков.

Хвала, хвала... Хвала...

Е, па, Љубаша, као што видиш... можда је упалило сасвим. Можда тек нешто мало. Али што се болести, беде тиче – одложено...Одложено.

ЉУБАША: А, сада Миша, Миша ... да гледаш своје снове.

А, после свега, уважена публико, као што је и ред почиње – будућност! Друг Стаљин просто не може да живи без Мише. Увек су заједно. Тепају један другом... Осмехују се. Али, долази једном Миша и каже: ех-ех... Требало би да тркнем до Кијева. То је, знате, мој родни град. На једно две три недеље. На то ће друг Стаљин: Ето какав си ми ти пријатељ! А ја? Шта ћу ја, не тиче те се...ич! Ни оволицко.

Нема се куд. И, Миша одлази. Стаљин тугује, усамљен... Отпутовао.

Нема мог Мише. Шта да радим. Ужас један. Да ли да одем у позориште?... Ах, каква досада. Каква досада. Завеса. Крај.

А „пљесак“? Камо, Макочка, пљесак...

БУЛГАКОВ:(Млако аплаудира.)

Ледена је то милост. Леден је то загрљај. То грло је отворен гроб. И, све је у Русији прекројено по тој мери. Мало ко у Русији има сад пријатеља.

А, ви сте, Љубаша – чаробни. Ваш таленат је непорецив...

ЉУБАША: А, уз вас је, Михаило Афанасијевичу све театар... И, онако... непорециво позориште.

БУЛГАКОВ: ...а ти се Љубаша само надај...надај. Гест: „покрет за зближавање“ – тако то они зову на Кавказу. Добро прорачунати корак: „Хало, Миша...

ЉУБАША:    

О коме причаш, Макочка?

БУЛГАКОВ: О њему. О њему, Љубаша, о другу Стаљину. Сазидао је дворац, бајку, легенду о ненадмашном, праведном вођи – о самом себи. Олош прогони Булгакова. Олош! На хајци против Булгакова многи ниткови каријере изградише! Сада им, погледајте, друг Стаљин дао по носу. Лично је телефонирао Булгакову. К себи, море, руке, шљаме!

И већ се помаља, помаља, помаља Љубаша: Стаљин је велики човек. И, замислите – једноставан. Заборављају Мајаковског, и куршумом просвирану његову лобању! Булгакова је, чули сте, лично звао!!!

Људима је, бедним људима, тако лакше... А и нама, Љубаша, биће да је и нама...

ЉУБАША: А ви се, онда, не хрвите с неманима, анакондама, крокодилима из „Кобних јаја“... Па ни са вођом. Покорите се, Михаило Афанасијевичу, о слободи штампе не бунцајте, већ руку пољубите која вас је хлебом даровала.

Нећете? Како – нећете!?

Онда прионите, мили мој. Прионите. Не оклевајте. Већ вам је четрдесета. Старост иде. Пера се латите. На вођу не мислите; ни да ли јесте, ни да ли није мудар. Једном, касније, Макочка, биће то само страшна, малецка авет... Малецка, оволицка спрам ваше речи...

Хајде, хајдее, сада, уморне своје ноге испружите. Доста су оне по Москви гацале. Самовар ћу да приставим... Ето, ето тако, да се окрепимо. Само ви мисао своју усправите! На пету не мислите. Нека је, нека стоји... Нека се њише... То ионако није наше небо.

 КРАЈ ПРВОГ ЧИНА

ДРУГИ ЧИН

Слика 9.

(Стан Булгакових. Декор је нешто измењен, мада препознатљив. Булгаков је болестан. Крај му се ближи. Покрети удова ограничени су му због болова у мишићима. И смех га доводи до бола. Носи тамне наочари. Али му глас, а поготову мисао нису оронули. С њим је Јелена Сергејевна његова трећа жена. По њеном одевању, смеху, покретима, гласу запажа се да се својски труди да „све буде као да је Миша здрав“. Када се завеса подигне она носи чашу лимунаде, а Булгаков који је дотле лешкарио на канабету, усправља се и седа.)

ЈЕЛЕНА: Водица с лимуном... за Мишу...

БУЛГАКОВ: А... Мандељштама – нема, Јелена Сергејевна. Где је Осип Емиљевич? Нестао...

У Тбилисију се здружисмо, Љусја, у Тбилисију, још давне 1920-те...

И Правдукина – нема... Ухапсили? Не кажу. Само – одвели. Не враћају.

А Бабељ, мила моја. Исак Емануилович?

ЈЕЛЕНА: Гуцните малко... док набрајате...

БУЛГАКОВ: Писац „Црвене коњице“! (Отпије) ....Кисело, Љусја... Бррр... Оног Авербаха Леполда Леополдовича, не жалим. Нема га. Па шта! Савез совјетских писаца ради и без њега. И тај Савез је гадост. Истурено одељење, испустава ОГПУ-а, и Лубјанке.

ЈЕЛЕНА: Чини вам се, Михаило Афанасијевичу....

БУЛГАКОВ: Не чини ми се, знам!

ЈЕЛЕНА: Пијте, само молим вас, гутљајчић по гутљајчић...

Ето, кад већ набрајате, ни злогласног Хајнриха Јагоде више нема. А он, видите, није писац. Још, још један гутљајчић, па одмор. Ето, рекох ни њега нема.

БУЛГАКОВ: Слаба утеха, Љусја и лажна. Кажете Хајнриха Грегоријевича – нема; тог кривоногог! Али је, зато, друг Јежов ускочио. Пун је џелата, пун, бескрајни, наш, моћни Сојуз...

ЈЕЛЕНА: Ни њега нема, мили мој, заборављате, ни друга Јежова... Берија је сад...

БУЛГАКОВ: Знам да је Берија! Али ја за Мајерхољда питам. И за Пиљњака. А где је Преблудни Иван Јаков Петрович? Песници где су, писци. Нико не зна. Па ни Максима Горког нема више.

ЈЕЛЕНА: Лекари су га убили – то бар знамо!

БУЛГАКОВ: Лекари не убијају!

ЈЕЛЕНА: Судили су им. Новине су о томе писале, Миша!

БУЛГАКОВ: А ти им, онда, веруј совјетским судијама, совјетској штампи... И свему оном што је бљувано против мене!

ЈЕЛЕНА: Гутљајчић. Последњи... Тааако. Неваљали сте, данас, Миша. Баш се подмлађујете. А и коса вам некако лепше пада. А, Горки вас је ценио – изузетно. „Бекство“ од М. Булгакова, то је изврсна комедија, читао сам је три пута! Та, сећате се!

БУЛГАКОВ: На стотине је писаца нестало. Нема их; просто – нема. А, Миша – живи. Не дирају га. Заобилазе. У мишју га рупу сатерали. Бадава. Бадава чекате да и по Мишу дођу. Друга је судбина њему одређена.

А, хтео би... Можда би хтео тај, тај твој Лаврентије Берија, да га ћапи. Њему, канда, још није јасно. Замисли улази Лаврентије Павлович код Стаљина. (Опонаша Лаврентија Павловича Берију) Баћушка, мили, а када ћемо... А када ћемо Михаила Афанисијевича. А, када ћете допусти да њега... њега...Тај је тек, кажу. нађубрио. (Опонаша Стаљина.) За Булгакова, питаш? Тамплазина? Где ти је памет, Лаврентије Павловичу. Гори си ми и од Јагоде и од Јежова! Ех, ти!

(Као Берија.) Како? Зашто? Баћушка мили... Не разумем? (Као Стаљин.)

Сам ће да сконча Миша. Пустимо га, Лаврентије Павловичу. Стрпимо се. Нека се Миша осврће, нека стрепи. Нека се круни, круни, до распадања...

(Закикоће се.)

ЈЕЛЕНА: Ма, не причајте...

БУЛГАКОВ: Тако ће и да буде, уверићете се Јелена Сергејевна, такорећи за који дан.

(Као Стаљин.) Један сам му живот поклонио, па, сад нека одживи онај свој првобитни, прави, ако може.

ЈЕЛЕНА: Ма, шта то причате, Миша... За који дан, ускоро, такорећи... Ма, не слутите. Не ваља се.

БУЛГАКОВ: Ја и не слутим, констатујем. Био сам лекар, Јелена Сергејевна, заборављате. Дуго ја себе пратим, дуго, дуго...

ЈЕЛЕНА: Ви јесте били лекар, али вођа, љубљени наш друг Стаљин, колико ми је познато – није. Па и не може да процењује ваше здравље.

БУЛГАКОВ: Надате се? Вођа и јесте вођа да у све проникне, да све предвиди, да одлучује. Овога на стрељање, онога у окове. А Мишу не дирајте... Сам ће он.

ЈЕЛЕНА: Како?

БУЛГАКОВ: Како!? И Берија се исто пита. И Берија би да научи. (Подражава Стаљина.)

А, сад ми реци, Лаврентије Павловичу ко је био Мишин отац? (Подражава Берију.) Хм, да... Мишин отац? Булгакови су, знамо, порекла племићког. Стриц Мишин, Сергеј Булгаков, предаје теологију у Паризу. Онда... (Подражава Стаљина.) Не замуцкуј... Их, какав си ми; ти, ти... Реци: од чега је умро Мишин отац? Не знаш... Ето, не знаш... Приђи, приђи овамо, кучкин сине. Умро је у својој четрдесет и осмој од истог оног од чега ће ускоро и Миша! Зато се стрпи... А, сад – бришиии...

(Уздахне.)

ЈЕЛЕНА: Ових дана, баш, прелиставам ваше лекарске приче. За које кажете: младалачке. Колико у њима има непосредног, правог. Снажно сте тада веровали у – знање.

БУЛГАКОВ: А, у шта бих веровао, Љусја, као лекар, ако не у знање и умење? У – вештице.

ЈЕЛЕНА: (Весело)

И у вештице ће Миша да поверује, али касније... Тобоже, не памтите? А ја се, заводниче, свега сећам. Мај, 1929. Москва. Сумрак крај Патријаршијског рибњака, а Миша диже завесу над тек, тек замишљеним романом. „Замисли,“ кажеш ми тада, „седе, ето, баш као ми сада, на овој истој клупи два књижевника. Подне. Миришу липе. Прилази, и обраћа им се врло учтивим питањем необичан господин. Сиву беретку на уво нахерио, апод мишком му штап...

БУЛГАКОВ: Који је, испоставиће се познавао Понтија Пилата и неспокојног старца Имануела Канта... Само не могу да се сетим да ли сам га већ тада назвао Воланд – по старонемачком – сатана, ђаво...

ЈЕЛЕНА: А, не сећаш се твог страсног удварања том приликом?! Али ја памтим, тај странац се још тада звао Воланд... А, после си ме одвео у некакав чудноват стан, недалеко од парка.

БУЛГАКОВ: А и то беше, Маргарито Николајевна, прави подвиг; наћи у Москви чудноват стан.

ЈЕЛЕНА: Дочекао нас је старац огромне, седе браде, у огртачу и младић отприлике 25 година... Ах, како је то мени било тада узбудљиво. Сећаш ли се? Непрестано те питам: „Куда идемо? Куда идемо, Миша?“ А ти, приносиш прст уснама и одговараш „Псссссссст... Ни собу са камином не памтиш? Романтични мој Мајсторе!? Ни одсјај пламених језика по зидовима. А сто раскошан: риба, кавијар... Ех, умео си. Умео си да ме залудиш.

А потом онај исти, чудесни старац, дуге и седе браде прилази мени и пита: „Смем ли да вас пољубим?“ „Смете.“ Кажем. Пољубио ме је и погледао у очи: „Вештица!“ Рекао је.

БУЛГАКОВ: Са позитивном конотацијом! Тешко му било да погоди!

ЈЕЛЕНА: Реците ми већ једном: чији је тада то стан био? Ко су ти људи били?

БУЛГАКОВ:(Приноси прст уснама.)

Псссс...т

ЈЕЛЕНА: Не буди загонетан, заводниче, не мучи ме...

(Устаје да однесе испражњену чашу.)

 (Светлосна завеса)

Слика 10.

(Булгаков лежи на канабету. Мало потом улази Јелена Сергејевна, види се да је плакала, јер крадом брише сузе.)

БУЛГАКОВ: Леночка. Љусја.

ЈЕЛЕНА: Ту сам, мили мој... Лешкари, одмарај се...

БУЛГАКОВ: Нећу да лешкарим. Хоћу да седим и да те – гледам.

Одоше ли?

ЈЕЛЕНА: Одоше лекари. Мудри људи. Конзилијум.

БУЛГАКОВ: Врага – мудри. Ја им постављам дијагнозу. И у Лењинграду је тако било.

ЈЕЛЕНА: Јесте и они кажу...

БУЛГАКОВ: Јер не признају наслеђе, мила моја. Млада и бајна совјетска држава нема прошлост. Ето, нема. Стога је ни сваки њезин грађанин, Јелена Сергејевна, нема, нарочито у медицини. Генетика је, у нашем милом Сојузу про-го-ње-на! И како онда они могу да знају шта је самном!?! Тај – конзилијум!

ЈЕЛЕНА: Јесте, Миша, јесте... а и ја им рекох у брк, нешто слично. Зашто се толико чудите, па и дивите, Миши. Прочитајте Мишине „Звездасте оспе“, причицу, из „Бележака младог лекара“. Ту да видите како мисао тече. Како се прегледа пацијент, шта му се верује, а шта не, а онда стари лекарски протоколи, где пише, лепо пише од чега беху лечени њихови стари...

БУЛГАКОВ: Али тог „старог“ више нема. Ни амбулантних лекарских „старих“протокола. Спаљено, прокисло, пропало – нема.

Ех, Љусја, Љусја, какве ли су нас немани само узјахале! Немцима влада Хитлер. Нама, Русима – Стаљин! Засео олош. Влада. Пактове склапа. Један другоме здравицу држе.

Љусја! Ако ти живот не успе, имај на уму да ће ти успети – смрт! То је замисли рекао Ниче у „Заратустри“... Каква надмена глупост. А шта ако је смрт наставак живота? Питам те: шта ће са тобом бити после смрти ако ти живот није успео? Мммм... Будала је био тај Фридрих Ниче.

ЈЕЛЕНА: Теби је живот успео, Миша, не брини се.

БУЛГАКОВ: Врага успео...

ЈЕЛЕНА: Теби, Мајстору јесте... Свет још и не сања какво га ненадмашно дело чека! „Мајстор и Маргарита“.

БУЛГАКОВ: Не ласкајте ми, Јелена Сергејевна, не ласкајте ми узалудно...

ЈЕЛЕНА: Само да бих вас подсетила да сте живели. Да још живите, мили мој...

БУЛГАКОВ: ...и да сам уморан, Јелена Сергејевна, баш од тог свог ненадмашног дела.

Да ли је завршено? Хм... Мила моја. Одабран најбољи наслов? Боже мој, Боже мили, шта је све смишљала ова... ова луда глава. Те, може ово, не може оно. А – свет? Шта свет има да сања и не сања. Када у свету већ влада мржња према – речи!

ЈЕЛЕНА: Наслов је прави „Мајстор и Маргарита“. А роман – ненадмашан!

БУЛГАКОВ: Реч ће још више омрзнути. Љусја, мила моја! Планете на небесима и морални закон у мени. Имануел Кант. Потом и морал оде. Како оде? Тако – оде. Стој, не плачите! Ми наступамо – руски писци. Реч је остала, људи, људи... (У жару је.)

ЈЕЛЕНА: (Умирује га врло тактично.)

Барем седите, седите, Миша...

БУЛГАКОВ: Али, гле, ни речи, одједном, више нема. И још је – омрзнута. Цео свет ваља да се неписменим учини... (Разјарено.) Цео свет!!!

ЈЕЛЕНА: Претерујете, Михаило Афанасијевичу. Неписменост је, данас, немогућа...

БУЛГАКОВ: Не претерујем, Маргарито Николајевна, доживећете и увидети ... И – признаћете тада: Миша је опет био у праву. (Уздахне.) Пустимо то...Љусја, мила моја. (Љуби јој руке.) И, када сте ме већ начели, молим рукопис. Прву главу, од оне реченице, када Берлиоз поносито изговара: „Да! Ми не верујемо у Бога...“ Он и песник Бездомни. Напослетку, остављам баш такво име – Бездомни. Нашли сте...

ЈЕЛЕНА: Јесам. (Чита.)

-  Да, ми не верујемо у Бога... Странац се завали на наслон клупе, готово цикнувши од радозналости.

– Ви сте атеиста!?!

– Да. – одговори осмехнувши се Берлиоз. А Бездомни је помислио: „Шта ли се залепио, инострани гусан.“

– О, какве ли дивоте! – Узвикну чудновати странац.

БУЛГАКОВ: (Прекинувши је.)

– Допустите да се од срца захвалим. – То је добро, Јелена Сергејевна, то је добро. А, сада мало ниже. Берлиоз: „...јер морате признати, у области разума не може постојати никакав доказ о постојању Бога.“

ЈЕЛЕНА: (Наставља да чита рукопис.)

– Браво! – Узвикну странац. –Браво! У потпуности сте поновили мисао неспокојног старца Имануела о том питању. Он је до краја оборио свих пет доказа о постојању Бога, а онда је, као да се сам себи руга, створио сопствени – шести доказ.

– Ни Кантов доказ... – дискретно се осмехнувши, одврати образовани уредник...

БУЛГАКОВ: Берлиоз?

ЈЕЛЕНА: Берлиоз, Миша, јасно је Берлиоз... (Наставља да чита.) ... није убедљив.

– Тог Канта би, па још за такве доказе, требало бацити у Соловке на једно три године – изненада је завапио Иван Николајевич Бездомни. (Прекине читање.) А и ви сте, Михаило Афанасијевичу, помало од тог татарско ханског кова. Одмах за бич! Зар на Соловјецка острва, у ону пустош – филозофа Имануела Канта!

БУЛГАКОВ: Само ви не прескачите, Јелена Сергејевна....

ЈЕЛЕНА: Пре неки дан сте захтевали тако.

БУЛГАКОВ: Даље, даље... Даље...

ЈЕЛЕНА: (Чита.)

– Делим ваше мишљење – потврдио је незнанац севнувши оком – али ме узнемирава нешто друго: ако већ Бога нема ко то управља животом људским, и уопште поретком на земљи?

– Човек сам управља – похита да одговори Берлиоз.

БУЛГАКОВ: (Неочекивано снажним гласом)

Нека је проклет онај ко верује у човека!

ЈЕЛЕНА: Тога нема... Дописујемо, Миша?

БУЛГАКОВ: Не дописујемо! Само сам изговорио речи пророка Јеремије. Ништа, баш ништа човечанство није научило! Баш ништа.

Наставите.

– ЈЕЛЕНА: Извините – то, сада Воланд – да би се управљало треба имати тачан план за известан колико толико пристојан период времена. Допустите да вас упитам: како човек може да управља, ако је не само лишен могућности да направи неки план, макар и за тако смешан период, од рецимо, једно хиљаду година, а себи не може зајемчити да ће дочекати сутрашњи дан.

БУЛГАКОВ: А онај луди Хитлер, дични наш савезник говори о хиљадугодишњем Рајху! И Немци верују. А тек ми, Јелена Сергејевна, овде у Сојузу, у какве све ми глупости верујемо... И још ми пуните уши, ви, ви, Јелена Сергејевна , о некаквој мојој бесмртности. Или, барем, о бесмртности моје литературе. Хрпу папира држите у рукама, Јелена Сергејевна, хрпу папира. Ето вам ваше и моје бесмртности, Маргарита Николајевна... (Застење од болова.)

ЈЕЛЕНА: Испружите се, мили мој, испружите се... Тако је удобније... Тако, баш тако...

БУЛГАКОВ: И, замрачите. Завесе навуците, сасвим, сасвим...

ЈЕЛЕНА: Одмах... Одмах...

 (Светлосна завеса)

Слика 12.

(Исти декор. Дубока ноћ. Светлосни ефекти сугеришу да је реч о сну. Булгаков је у пижами, огрнут домаћим капутом. Тамне наочари држи у руци. Покрети су му као у првом чину. Отвара врата, пропусти НОВИНАРА, а овај сав сретан, шмугне крај њега и заустави се на сред собе.).

БУЛГАКОВ: Никако да схватим, многопоштовани друже новинаре, зашто ми толико досађујете?

НОВИНАР: Свет! Човечанство! Ишчекује! Занима га сваки, сваки, па и најситнији детаљ вашег живота.

БУЛГАКОВ: Па, добро... али сам дужан да вас упозорим: ја нисам – „наш човек“!

НОВИНАР: Због тога сте нам и – занимљиви!

БУЛГАКОВ: Одвратно је то што говорите!

НОВИНАР: Не схватам...

БУЛГАКОВ: Па, какав сте ми, онда – новинар! Јуче сам вам приповедао о почецима свог књижевног рада.

НОВИНАР: Забележено, забележено!

БУЛГАКОВ: Али нисте запазили како сам у младости, још на почетку самом себи подметнуо ногу?

НОВИНАР: Нисам! А, како вам је то успело?

БУЛГАКОВ: Помодно одевен, негде имам чак фотографију, с моноклом на оку, косом зачешљаном у назад, ушао сам са својим првим рукописом у редакцију... А, уредник ме гледа, гледа... Узе и поче да прелистава странице мог рукописа. Сачеках малко, онда, из малог џепа, ту на прслуку извадих наш стари породични сат, онај с ланцем. Притискох дугме, а механизам поче ону стару „Слављен нек' је наш Господ на Сиону“... „Па?“ рекох. „Па!“ Натмурено ће он. „Узмите своје рукописе и бавите се било чиме само не књижевношћу, момче!“ Излазећи, јасно сам за собом чуо: Није наш човек.

НОВИНАР: Баш сасвим не разумем...

БУЛГАКОВ: Нама „независни“ не требају! Нисам ушао носећи качкет под мишком. Нисам умео да се прикажем као „наш човек“ – „сиротиња“. „Ми који до јуче не бесмо ништа!“

НОВИНАР: Хм. Па да... Овај, реците шта вас је довело у позориште?

БУЛГАКОВ: (Раздрагано.)

Жеља за новцем, славом... А тек – жене! Де, де... не црвените. У сновима сам видео себе, издужену своју фигуру, дуге косе, како се заноси, заноси од пљеска... а захвални ми редитељ виси око врата... А, жене циче из партера, и из свих ложа. Ех!

НОВИНАР: Па то и није било само у сновима. Када су „Турбини“ обновљени завеса се дизала и спуштала шеснаест пута! Јер је публика френетично пљескала. И још су викали: аутора! Аутора!!!

БУЛГАКОВ: А ја ни нос да помолим!!!

Али, оде младост... А, после: шта ће вам жене. Него да нисте ви из неког француског часописа?

НОВИНАР: Нисам...

БУЛГАКОВ: Из америчког?

НОВИНАР: Нипошто ја сам из руског!

БУЛГАКОВ: Тако, значи! Рига! Бела емиграција! (Устреми се на новинара.)

НОВИНАР: (Спасавајући се бекством.)

Не дао Бог, Михаило Афанасијевичу, не дао Бог! Далеко било, нисам из Риге!!! (Булгаков га је сустигао, шчепао за гушу.) Уосталом, Рига је сада совјетска!!! Црвена Армија...

БУЛГАКОВ: (Пушта новинара. Долази к себи.)

Тачно, тачно... Онај пакт. Молотов-Рибентроп... Умарширали у кукавне балтичке државице... И до Париза ћемо, како је почело... (И, разјари се поново. ) Али, онда, чекај ти...

НОВИНАР: (Успева да утекне.)

(И док се Булгаков осврће око себе, сцена се видно замрачи. Булгаков више није у сну него на јави, уплашен и оронуо.)

БУЛГАКОВ: Љусја... Љусја... Неко се шуња... Неко је у нашем стану...

ЈЕЛЕНА: (Дотрчава. Сцена се осветли.)

Сањали сте... Ружно сте сањали, мили мој... Нема, никог нема.

БУЛГАКОВ: Има! Има! Ту су... ту су... Чак двојица!

ЈЕЛЕНА: Никога нема...

БУЛГАКОВ: Лопови... лопови... Моје рукописе товаре... Краду!

ЈЕЛЕНА: Нема, никога нема... Непотребно је, мили мој...

БУЛГАКОВ: Они би рукописе, моје рукописе, пасји синови!

ЈЕЛЕНА: Уверили сте се. Никога нема. Баш – никог.

БУЛГАКОВ: И боље, и боље што их нема, беспосличари.

ЈЕЛЕНА: Рукописи су вам нетакнути. Ево, Миша... „Мајстор и Маргарита“... Хајде, Миша, идемо... Идемо у постељу ... А и да су упали, да су однели. Један примерак је на чувању код Ане Ахматове...

БУЛГАКОВ: (Мрмљајући)

Балтичка Ана... Удова петроградска... (Застане.) Својим песничким очима она у вама није могла да види ништа друго сем – Маргарите! (Рецитује, изненађујуће крепко и јасно.)

            У тој соби врачара је,

            Пре мене живела једна;

            Сен јој се још види

            Пред млад месец и сад...

(Нагло и оронуло.) Сместа заборавите Ану Ахматову! И остале који чувају „Мајстора и Маргариту“... Хрпу папира, Јелена Сергејевна, хрпу папира која за час изгори... Три примерка, три примерка, један је овде...

ЈЕЛЕНА: А, четврти је код Воланда!

БУЛГАКОВ: Каквог Воланда. Бунцаш, Љусја!!!

ЈЕЛЕНА: Оног Воланда који је вечерао са професором Имануелом Кантом; што је Берлиозу прорекао да ће му се глава котрљати низ улицу... Рукописи не горе, Миша! Не горе! Сам си написао! И, истину си изрекао. Видећеш, једном ће и твој „Дневник, Под Петом“ угледати светло дана!!! Онај твој спаљени „Дневник“

БУЛГАКОВ: Маргарито Николајевна... Маргарито Николајевна...

(Одмахује главом. Јелена га одводи на починак.)

 (Светлосна завеса)

Слика 13.

(Јутро. Булгаков седи на канабету. Тек што је испио чашу лимунаде, коју враћа Јелени Сергејевној, стресајући се.)

БУЛГАКОВ: Све горе су вам ове лимунаде, и одвратније... А и оне мешавине за спавање су – ништа. Носили сте им јуче онај мој рецепт.

ЈЕЛЕНА: Носила. Али то не справљају... јер су дозе, написали сте – смртоносне.

БУЛГАКОВ: (Хукне.)

За мене нису. Бирократе! О, како не схватају!?!

Него... Око чега смо се спорили јуче? Вама изврсно, мени још није... Молим вас, дајте рукопис...

ЈЕЛЕНА: Ево, ево...Ево... (Доноси рукопис. Чита) „Са најближег стуба чула се бесмислена песмица коју је певао промукли глас. Обешени Хестас је на истеку трећег сата мучења полудео од уједа обада и сунца и сада је тихо певао о грожђу... Десмас је на другом стубу патио више од друге двојице; није могао да утекне у полусан; вртео је главом учестану, нервозно, час лево, чак десно, како би се ухом ударио по рамену....

БУЛГАКОВ: Баш тако вам је на Голготи... Када сте разапети... на крсту.

ЈЕЛЕНА: (Чита.)

„Најсрећнији је био Јешуа. Већ током првог сата почео је да губи свест, а затим је потонуо у полусан, оклембесивши главу у одмотаној чалми. Стога су га обади просто облепили тако да му је лице нестало под црном маском која се помицала. У препонама, на трбуху, под пазухом засели су дебели обади и сисали су жуто, голо, тело...“

БУЛГАКОВ: Окрени четири, пет страна... Како тамо стоји? „Сунце залази ...“

ЈЕЛЕНА: (Чита.)

„Сунце залази а смрти још нема...“

БУЛГАКОВ: А, даље, даље, у следећем реду?

ЈЕЛЕНА: „Боже! Зашто се љутиш на њега. Пошаљи му смрт.“

БУЛГАКОВ: А, над ограђеном ледином где се некада у Москви налазио Храм Христа Спаситеља, горе, пресијавају се фењери... Храм су динамитом разнели, и сада ледина – градилиште. Сазидаће се „Дом Совјета“...

Једном ми рекосте, Љусја, а, зашто, Миша, у вашем роману, „Мајстору и Маргарити“ Москва поново гори? Да не претерате?

Љусја, Љусја... Нико Русији ништа не може, осим ње саме. Себи пожаре припремамо, звали сатану па дозивали...

(Ослушне грмљавину.) Шта је то!? Непогода!? У ово доба. Март је. (Ослушне.) Или ја лудим као Гогољ. Упропашћавам последње наше часове. Није сва Москва изгорела. Нисам дао. То тек долази.

ЈЕЛЕНА: Непогода, доиста, а зимско доба....

БУЛГАКОВ: (Уз смех.)

Кадгод су ми нешто забрањивали – непогода. И свађа са Станиславским, сећате се... Кадгод би се примицала каква несрећа увек би почињала непогода; било да је јесен, зима... Тек да објави: праштај, Миша, сад ће те мало преко њушке. Мало ће пета сад да се спусти, тек само, само да боље видиш њене клинце. Чујеш ли како шкрипи. Како јауче таваница.

ЈЕЛЕНА: То неко куца, Миша. Неко куца....

БУЛГАКОВ: Реци да не примамо! Радим...

ЈЕЛЕНА: Непогода је. Не можемо, Миша...

ФАДЕЈЕВ: Фадејев, Александар Александрович, из Савеза Совјетских писаца, ако допуштате. Чули смо да је друг Булгаков...

ЈЕЛЕНА: Изволите, само изволите... (Помаже му да скине капут.) Баш се сручило.

ФАДЕЈЕВ: Одједанпут... Као да смо у августу...

ЈЕЛЕНА: Изволите, само изволите, Миша ће се обрадовати...

ФАДЕЈЕВ: Михаило Афанасијевичу, добар дан. Па шта је то, чујем с вама?

БУЛГАКОВ: Седите, само седите, друже Фадејев... Љусја, вотку на сто.

ФАДЕЈЕВ: (Не седа одмах. Стоји разгледа амбијент.)

Књиге, књиге, књиге... Право гнездашце совјетског писца.

Занимљива библиотека, Михаило Афанасијевичу...

БУЛГАКОВ: Алатке, драги мој Александре Александровичу, алатке...

Ја вам и нисам писац већ – трудбеник.

ФАДЕЈЕВ: (Прсне у смех.)

Лепо речено. Баш, баш...

БУЛГАКОВ: Под старе дане пишем либрета за опере, драматизујем туђе новеле, приче...

ФАДЕЈЕВ: 'Ајде, 'ајде... 'ајде... шта ви ту – под старе дане. Ни педесету нисте напунили... Па, не причајте...

БУЛГАКОВ: ... Као већ сасвим зрео писац драматизујем оно што је неко други већ написао одавно; да бих преживео. Комаде су ми забрањивали, али – не жалим се, не, не... Само објашњавам зашто ми библиотека није још и већа.. Ето, да сам чувао и сачувао све оне гадости, оне измишљотине које је о мени писала наша штампа, требало би, можда, да ми се додели још једна соба. „У једном од следећих бројева часописа биће објављен чланак који ће демаскирати реакционарни пут таквог типичног ситнобуржоаског писца какав је Булгаков. Мораћемо, нажалост, да се вратимо озлоглашеном аутору „Дана Турбина“... И тако даље, и тако даље...

И тако даље... И, тако даље... Писано пре, биће, дванаест година. Тако некако, Љусја. „Дизали смо узбуну над прошлошћу ЕМХАТА и поново – Булгаков. Бекство. Позоришни комад. То неће проћи!“ Па, служите се, Александре Александровичу, пијмо... у здравље, добро дошли. Ја ћу са овом мојом закисељеном водицом, не замерите.

ФАДЕЈЕВ: Сјајно вас памћење служи, Михаило Афанасијевичу... А онамо се прича – тешко болестан. Милу супругу имате. Михаило Афанасијевичу, одану, милу... То се већ на први поглед види.

БУЛГАКОВ: (Поверљиво.)

Прави писац мора да се ожени барем три пута. (Гласније.) Ствар и јесте само у женама, Александре Александровичу. Треба их се бојати само у једном случају – ако су глупе. Тад спаса нема. Пропао си.

ФАДЕЈЕВ: (Кроз смех.)

Јесте, јесте... а код нас у Савезу, знате и сами, увек исто. Поваздан молбе, жалбе, интервенције, шапутања... Писци к'о писци, и сами знате...

БУЛГАКОВ: Код Грибоједова, велите...

ФАДЕЈЕВ: (Кроз смех.)

Јесте, јесте... Тако још неки зову зграду нашег Савеза... По нашем песнику Грибоједову, чија је негда била...

БУЛГАКОВ: „Риболовачко-летњиковачка секција“, „Једнодневни стваралачки путни налог... соба бр. 2. Обратити се М.В. Подложној.“ А, преко пута „Уписивање у списак за хартију код...“ Онда, „Благајна“, „Лични рачуни скечиста“... Канцеларија, до канцеларије...

ФАДЕЈЕВ: (Одобрава му.)

Тако... тако... Баш тачан опис. А овамо се прича Михаило Афанасијевич никад да сврати...

БУЛГАКОВ: Заборавио сам „Стамбено питање“! Ту вам је, друже Фадејев, највећа гужва.

ФАДЕЈЕВ: Тачно, тачно... Писци к'о писци ...Шта ћете.

БУЛГАКОВ: А и нестају... Кажем, а и нестају. Понеког тек одједном – нема.

ФАДЕЈЕВ: Ретко... Не кажем... И сами знате... Али, ако је казано: за Револуцију. И, шта захтева пролетаријат... и сами онда знате шта се може а шта не може. Шта нам је потребно, а шта, да извинете, може да попричека. Утећи неће. Шта је па књижевности икад побегло. Знамо, трудбеник од уста одваја... (Драмска пауза.) Ето, колега наш, Волођа Глазопаткин, добар човек, вредан. Као писац и тако и тако... Занимљив особито није, али – гура. Молбе подноси и – не жали се. Никада не би преко реда. А могао би већ сутра да ми ускочи у Савез и да подвикне: штампали су ме, хоћу – Јалту! Али он скроман, пише, објављује, гура...

БУЛГАКОВ: Станите! Па тај Волођа је обично ништавило. Ох, можда вам је пријатељ, опростите. У сваком случају дужан сам да вас упозорим. Никада га нисам видео, али га познајем скроз на скроз. А ви га, можда, виђате сваког дана, али га не познајете. То што он пише, што објављује – вредности нема. Још је и мучно. Али, ви сте функционер. Нека је он, само, на броју. Жив. Догодине ће на Јалту. То је сва ваша мука. Зашто бисте га, онда, познавали.

Волођи цензура прија. Она најстрашнија, унутрашња, друже Фадејев, немилосрдна, гвоздена. Мртав писац – не омета.

ФАДЕЈЕВ: Да, да... Ужасно је то што говорите, Михаило Афанасијевичу. Ужасно због тога што је истина. Све може да се опрости писцу осим самоиздаје.

И, шта да се ради? Шта ви мислите?

БУЛГАКОВ: Прекасно је да вам ма о чему причам... Прекасно... Још мало воткице, Александре Александровичу?

ФАДЕЈЕВ: Не, хвала... Благодарим. Не треба. Благодарим...

Нисам вас познавао, Михаило Афанасијевићу, ето, ето – нисам. А права нисам имао да вас не познајем. Одморите се. Уморни сте. Не бих да злоупотребим.

ЈЕЛЕНА: Већ одлазите, друже Фадејев, а тек сте сели...

(Помаже му да обуче капут.) Непогода још није прошла...

ФАДЕЈЕВ: Прошла је, прошла, Јелена Сергејевна... Реците зар је ситуација толико безизлазна.

ЈЕЛЕНА: (Потврди гестовима.)

ФАДЕЈЕВ: Невероватно, а ум му пун живота, а тела – нема. Јелена Сергејевна, дошло је до страшног неспоразума, непоправљивог, схватате ли ме...

ЈЕЛЕНА: Сада то више није важно...

ФАДЕЈЕВ: Постиђен сам. Јелена Сергејевна, ако би вам било каква новчана позајмица од стране Савеза писаца нешто значила...

ЈЕЛЕНА: Непотребно је, хвала... Благодарни смо, Александре Александровичу...

ФАДЕЈЕВ: До виђења.

ЈЕЛЕНА: До виђења...

(Закључа врата. Неко време гледа према канабету где је Булгаков. Онда кецељом отре сузу.)

 (Светлосна завеса.)

Слика 14.

(Стан Булгакових, декор исти.)

БУЛГАКОВ: (Весело.)

Љусја! Да ти испричам шта ће се десити када умрем.

ЈЕЛЕНА: Бог с вама, Миша, прекрстите се, не слутите...

БУЛГАКОВ: Дакле, када једном умрем, убрзо ће почети да ме објављују. Часописи ће се свађати. Позоришта отимати о моје комаде. А тебе... Тебе ће почети да позивају да износиш своја сећања. И тада, изаћи ћеш на сцену у црној, сомотској хаљини с лепим изрезом на грудима. Кршићеш руке и рећи: „Одлетео је мој анђео...“

ЈЕЛЕНА: (Прихватајући весео тон.)

Вама није до мене, Миша! Вама је до женских суза у публици! Јесте, јесте... Дивно, непоновљиво, романтично... Ти, заводниче! Све нека цмиздре!

БУЛГАКОВ: И, нек' ти завиде, Маргарито!

И још ће шапутати: да то је – она! Она! Маргарита Николајевна која је летела изнад Москве невидљива.

А... Сећаш ли се? Зар није било дивно, дивно...

ЈЕЛЕНА: Било је дивно, непоновљиво, романтично бити с вама. Ти, ти... заводниче, опсенару...

БУЛГАКОВ: Добро, добро... узмите сад моју мору – рукопис. Читајте ми... Читај ми, Маргарито, онај део...

ЈЕЛЕНА: (Чита, у позадини тихо Булгаковљево стењање, повремено, испружио се на канабету.)

„... уморили су се и чаробни црни коњи и носили су своје коњанике лагано, и неизбежна ноћ је почела да их сустиже и да прекрива црном марамом шуме и ливаде; ноћ је палила негде далеко сада већ непостојеће туђе светлости...“

БУЛГАКОВ: Упамти, Љусја, умире се пред зору. А, сада тек што је прошло подне... Прескочи, па од оног: „Маргарита Николајевна...“

ЈЕЛЕНА: И... „...ту се Воланд окрену Маргарити: Маргарита Николајевна! Тешко је не видети да сте се постарали да за Мајстора смислите најбољу будућност. Али, одиста, оно што вам ја нудим, и оно што је за вас молио Јешуа – још је и боље. (Булгаков умире а Јелена Сергејевна више не чита већ говори, обуздавајући сузе.)

Оставите их удвоје да не сметамо – и...и ту је Воланд махнуо према Јерушалаиму, и... и он се угасио...

О, три пута романтични Мајсторе, зар не желите да се са својом пријатељицом шетате преко дана под вишњама у свету, а увече слушате Шубертову музику... Зар вам не би било пријатно да пишете гушчијим пером а при светлости свећа... Тамо... Тамо... Тамо вас чека кућа... Овим путем, Мајсторе, овим... (Зајеца.) О, праштај, мили мој Миша, праштај... Праштај...

(Зарони главу у његове мртве груди.)

 (ТЕЛЕФОН. Непријатан, продоран звук.)

ЈЕЛЕНА: (Полако устаје, па све бржим корацима, отирући сузе, прилази телефону, подиже слушалицу.)

Да...? ...ја сам Јелена Сергејевна Булгакова...

ГЛАС из Стаљиновог секретаријата: (Као да долази са таванице.)

Овде секретаријат друга Стаљина.

Да ли је тачно да је умро друг Булгаков?

ЈЕЛЕНА: Тачно је. Умро је руски писац Михаило Афанасијевич Булгаков, данас, десетог Марта 1940-те, у 16 часова...

(Слушалица се спушта са оне стране жице. Неко време продоран звук слободне линије. Сцена се постепено замрачује. Музичка завршница. Корачница „Црвене коњице“, хор Александрова.)

Крај