Иво Андрић

Знакови поред пута (делови)

"Сваки ти је враг у моје либро записан"

Јово Марков Џиновић
некад запослен као радник
на градњи Суецког канала

1. Немири од вијека

Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрветâ поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак.

Тај младић је оличење опште и вечне људске судбине: с једне стране опасан и неизвестан пут, а с друге, велика људска потреба да се човек не изгуби и снађе, и да остави за собом трага. Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати уопште незапажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лутања и искушења и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини.

Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то сакрива од света, па и од оних који су му најближи.

Оно што је најлепше на искреној и дубокој љубави, на којој је све лепо, то је да у односу према ономе кога волимо ни једна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама ишчезава а оно што је добро устостручи се.

Видео сам откопане гробове из петог века пре Христа. У њима су били још увек видљиви трагови главних костију и наслућивале се основне линије људског лика.

У мени се јавило незадовољство, као над неуспелим делом или недовршеним послом. Човек треба да нестане без трага.

Има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашњошћу него гледа и осећа дубље и стварније.

Чини ми се кад би људи знали, колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио да учиним, и још би им остало мало осећања да ме пожале.

Познавао сам једног човека који је за сваку ствар коју он нема или не разуме успевао да нађе понеку злу реч.

У строгости коју показују некадашњи развратници према младежи, има нечег нарочито ружног. Они кажњавају младеж и за своје бивше преступе; можда се чак и свете за своју садашњу немоћ.

Бојати се људи, значи чинити криво Богу. Страх од људи можда и потиче отуд што смо се некад огрешили о божији принцип. Човек у коме има жива душа не би, логички, требало да се боји људи ни ичега људског.

У ноћи има увек страха, као влаге, некад више некад мање. Његов утицај на нас сасвим је неједнак. Понекад имамо снаге да му се потпуно отмемо, понекад нас само тренутно прође, као језа, а понекад му отворимо сами душу и пуштамо га да гази и хара како хоће.

Док је човек плен својих страсти, роб чула и играчка маште, дотле су и свака тајна мука и горчина разумљиве и лакше, јер су заслужене, као природно наличје недостојна живота. Али кад се и доцније, као господар своје себичности, сав предан раду, живећи за друге, увиди да је та иста горчина на крају сваког пута, онда заиста човек не зна шта да мисли и нема чему да се нада. Остаје, понекад, светла нада, не трајнија од блеска муње, да све ово није права стварност. Мисао — да ћемо се пробудити, јецајући.

Сачувај нас, Боже, од остварења снова. Удаљи од нас оно што је предмет наших жеља, јер тело наше жели своју сопствену смрт.

Понекад човек преживљује такве ствари, да сама чињеница да их је преживео значи не само победу и избављење него и чудо; једно поновно, радосно рођење по нарочитој милости виших сила.

Код унутарњих борба које човек води са самим собом и са непознатим силама у себи, важи више него игде правило: не предај се никад! — Ни предаје, ни уступања! А пре свега, што кажу у Босни: не вежи тугу за срце!

Бити увређен неправдом људи мање је него бити у беди, а бити у беди мање је него бити болестан, бити болестан још није: умрети. Али и кад је човек увређен неправдом, тешко болестан, па и на самрти, не треба, тек тада не треба да „да пусти рђи на се“. Тада треба напрегнути све силе и не признати тугу и малодушност. Издржати тренутак, а већ идућег часа човек је или на путу да прездрави или мртав. А смрт је највећи и најсигурнији осветник.

Божија правда се ретко јавља. И то је срећа за овај свет, јер она долази као експлозија и разнесе све заједно: кривца и његову жртву и све живо што се случајно нашло у њиховој близини. Остварење апсолутне правде на земљи морало би бити одједном, потпуно и посвудашње. Онда би се под силним, равномерним и истовременим притиском све честице држале у равнотежи. Овако, јављајући се ретко, местимично и на махове, она је исто што и оркан, катаклизма и трагедија.

У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас, то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.

Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућним и подношљивим.

Завист људи, то је гнев богова.

Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света.

У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре.

У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени. У ствари, мерено васионском мером а казано нашим људским речима: јуче смо доведени а сутра нас неће више бити. Можда ће још трава расти и минерали сазревати, али само за себе.

Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз.

Гледајући војнике и жандарме који су до малопре били и убијали, видео сам им у очима, дубоко испод спољњег беса и дрскости, једва приметно колебање у ком је било и животињског страха и неке жеље да се не буде на том месту ни у том облику. У том дрхтању у дну зеница прочитао сам одједном јасан и несумњив јадни, страшни и детињски Каинов одговор: — Зар сам ја чувар брата свога?

Не смрт, заборав решава све. Заборав, и то не само појмова, речи и лица, него свега што постоји и живи. Заборав тела и заборав времена. Заборав, да би се могло предахнути и живети даље у телу без сећања, са духом без имена. Заборав, смрт са правом на наду.

Одавно ми је постало јасно да не би имало смисла, да не би било могућно живети кад би живот био онакав какав на махове изгледа, кад би све ствари у животу биле само оно што њихово име казује и ништа више. Овако, знам да колико год је пространство живота на површини, у ширини, толико га има у дубини, тако да су невидљиве и скривене могућности живота безброј милиона пута веће од оних које видимо на површини.

Једино тако је могућно поднети живот и мисао о смрти.

Чим неко нешто воли и за нешто се веже — мисао неку, предмет или живо људско биће — он даје нешто од себе и спреман је да даје и губи још више, без мере и рачуна, са истом оном нагонском безобзирношћу и стихијском жестином са којом се људи бацају на стицање и грабеж. И то је до сада једини познати начин како један човек може да даје другим људима или стварима око себе и оно што не мора и онда кад не мора. Тако то што се зове љубав ствара једно непрегледно и неразумљиво књиговодство међусобних давања и примања, са потпуно антиподном, астрономском рачуницом у којој је све нејасно, али чији је крајњи збир кратак, јасан и разумљив.

С годинама почињу и у најбурнијем човечјем животу да се устаљују и примећују извесне појаве које се симетрично и равномерно понављају. И дух који живи веома мало свесно и вољно не може да их не примети. Тако човек гледа свој живот унапред. Зна се шта носи октобар: слути се март и предосећају летњи месеци. И ту не помаже никаква хигијена духа ни профилакса (и на то се с годинама долази!), нити има бежања нити може бити заборава. Највећи напори воље узалудни су или помажу врло мало. Најопречнија духовна стања: страх или опасна радост или плодан мир, смењују се у човеку готово календарском сталношћу и јављају се неминовно, упоредо са променама на земљи.

Да старимо, да умиремо, то смо одувек знали, иако смо се споро навикавали на ту мисао и тешко мирили са њом. Али са годинама, ево се јављају у нама, и то пре смрти и пре самог старења, нове мисли са којима се човек не може да помири и које нас гурају у старост пре времена и у праву смрт пре умирања. То је: јасно и неумољиво сазнање да у оном што је плодно, радосно и напредно у свету ми све мање и све ређе учествујемо, да је све више заноса које не осећамо и подвига у којима немамо удела, да у ствари, за нас свет вене и умире пред нашим очима, а ми, још живи али изван живота, посматрамо га немоћни, без речи и покрета.