Јован Суботић

Бајка

Приредио и белешку написао Сава Дамјанов

ОДЕМ ЈА ЈЕДАРЕД са мојим отцем и матером на дедин салаш на Сајлову. Ту на салашу има сила божија воћа свакојака, јабука, крушака, кајсија, бресака, трешања, вишања, и још другог од сваке струке. Али на сред баште стоји један велики гранат орах, пун ораја.

Ја сам мислио да ћемо се ми као и други пут у вече вратити кући, али отац каже: „Нећемо данас ићи кући, него ћемо овде спавати“.

Вече лепо, месечина као дан, а небо пуно звезда. Отац и мати седе у соби за столом па се разговарају после вечере, а ја изишао пред кућу, па сео на клупу, и гледам у месец како лепо сија. Преда мном стоји округ, дрвима ограђен, па се из њега на све стране путови, ситним жутим песком посути, отварају. А око путова свуда су зидови од рибизли и огрозда.

Кад ја погледам а на сред округа на песку миче се нешто мало црнкасто. Ја се уплашим па скочим да побегнем у собу код отца и матере, али се и оно од мене поплаши, па одтрчи мало даље на један пут, па тамо стане.

Сад ја видим да је то мала лепа веверица. Онда ти ја станем, па гледам на њу; а она села на две стражње ноге, па држи нешто сјајно у предњим ногама, и грицка, а не може да прегризе.

Кад ја мало боље погледим, а то гризе она златан орах, али се бадава мучи, орах тврд па се не да прогристи.

Ја волим веверицу, а волим орах златан; па мислим да је поплашим, изпустиће орах, па ето мени ораха. Али тако сетим се да може она заједно са орахом побећи, па онда немам ни веверице ни златнога ораха.

Ајд' да зађем за дрва и рибизле, па онда да се полагано привучем до ње близу, па онда наједаред да скочим, и да је ухватим — то ће бити најбоље.

Одем ја полако до првог дрвета, па онда све пузећи до рибизли, па затим брзо скочим веверици, и већ пружим руке да је зграбим, али она скочи па заједно са златним орахом побеже, а ја стојим па гледим, како она бежи.

Али веверица одтрчи само на једно десет корачаји, пак опет седне на путу на стражње ноге и стане се са орахом мучити. Кад ја видим да она даље не бежи, а ја корак по корак све полагано њој ближе, и већ тако близу дођем, да сам мислио: „Ха, сад сам је ухватио“ — али она скочи, па управо к мом великом ораху побеже.

Ја пођем опет за њом, а кад близу дођем, а она скочи на орах па се попне на њега. Ја погледим за њом на орах, али имам шта и видети: пун орах златних ораја, па се сјају спрам месеца, да их је милина гледати.

Кад ја дођем код дрвета, а оно дрво мало, и чини се да с лаком лашћу може на њега попети. Хајд' да покушам срећу попети се, па ће бити ораха. Ухватим се за дрво ногама и рукама и почнем се уз њега пужати. Пужам се, пужам се, а никако да се до прве гране допужам; кад ја погледим доле, а ја ти се већ на два хвата успужао. Сад ја опажим, да се дрво све више у висину пружи, што се ја више пужам. Упнем се из све снаге, и станем се јаче пужати; али што ја брже горе, то орах више у вис. Кад ја по други пут доле погледим, а ја видим да сам се на пет-шест хвати високо попео.

Већ ми се све шаке ужириле, и стале ме болети. Шта ћеш сад болан? Горе није вредило, јер проклето дрво све даље бега; а доле је теже ићи него горе, јер орах није глатак, па да се човек тек спусти уз њега, него је храпав; а тешко се држати.

Ухватим се добро колени о дрво, па пљунем у шаку, да се ново пужам. У тај пар чујем гди се две веверице горе на дрвету кољу, па циче. Погледим горе, да видим шта раде, а једна од њих склизне с гране, па падне управо на мене. Ја је брже с једном руком ухватим, а она пође уз дрво горе бегати, па и мене за собом повуче. Како сам почео са веверицом пужати се, одмах сам видио да ближе грани долазим, и тако пружим руке да се ухватим за грану. И срећно се гране дочепам али ми веверица из руке утече.

Станем на грану и станем мало, да се одморим: пак онда се попнем на грану и пођем орасе брати. Али како до ораха руком дођем, а он пукне као пушка, па га у диму нестане. Тргнем се да мало нисам с дрвета пао; али кад све на миру видим, а ја онда пружим руку за другим орахом. Но чим га руком додирнем, а он пукне као пушка, па се сав у дим разпе. Тако и трећи и четврти.

„Шта ћу сад“, помислим у себи, „залуд толика мука. Штета што сам жуљио руке.“ Ораси око мене све се сјају као звезде, а ја не смем да макнем руком већ сам стојим, па гледим у њих.

Већ и станем мислити како ћу доле силазити, кад моја веверица цикати стане. Погледам одмах тамо одкуд сам цикање чуо: кад ал' једна велика веверица зграбила моју малу за врат па је черупа. Кад ја то видим, а ја одкинем једну подебелу грану од дрвета па се полагано приближим, и ударим ону велику веверицу по глави тако да је одмах мртва на земљу пала.

Како она велика веверица падне, а то се дрво спусти, па буде опет онолико, колико у почетку. Мала моја веверица попне се горе на једну гранчицу, па онда седне на њу, и стане гледати шта ћу ја да радим.

А ја опет помислим: „Хајде, да покушам срећу наново.“ Пружим руку да узберем један златни орах, али и овај пукне као пушка, па се у диму разапе.

На то моја веверица проговори: „Не беру се ти ораси тако.“

Ја се чисто уплашим, кад чујем, да веверица говори. Али се таки затим окуражим, па је запитам: „А да како?“

На то она одговори: „Ти си мене од мога душманина ослободио зато ћу ти бити пријатељ, где год могу. Ти се ораси беру само уснама. Па онда добро слушај, шта ћу ти казати. Од других ораха набери колико хоћеш; али најбоље ћеш проћи ако не узбереш више од пет. Но на сваки начин гледај да онај велики, што се на врху тамо блиста, узбереш.“

Мислим се хоћу ли, нећу ли, веверицу послушати. Бојим се да ми орах пред усти не пукне и све зубе не избије. Али најпосле знајући, да ми рукама ништа било није, одважим се и приближим уста ораху, који ми се најближе десио. И заиста орах се да узабрати, и ја нисам знао од радости шта да радим, кад ти леп златан орах у руке добијем, и у џеп спремим.

Затим узберем јошт четири друга, па онда станем гледати, како ћу онај велики на врху да добијем. Мучио сам се дуго, али најпосле ми изиђе за руком, те ти и њега добавим.

Сад погледим, хоћу ли моју веверицу видити, али она некуд оладила. А ја на то све с гране на грану, док не дођем на најдољњу; па се онда за њу рукама ухватим, и на земљу скочим.

На ово чујем где ме отац и мати по имену вичу. Ја хоћу да им се одзовем, али како се уплашим, кад видим да не могу гласа дати, ма се како напињао. „Шта наопако?!“, помислим у себи. „Ја набрах златних ораха, али изгубих свој глас. Шта ћу сад?“

Пробије ме зној по челу, заборавим и на веверицу и на ораје, и станем трчати кући. Али помислите само како се узверим кад наједаред опазим да преда мном широк и дубок јарак стоји, кога нити могу прескочити ни прећи. Потрчим на другу страну, али јарак и ту, и свуда унакруг око ораха. Шта ћу сад, мајко моја? Ноћ ту, а ја не могу кући. Хоћеш златних ораја? Ето ти их. Доврага с орасима; та могао сам јошт одавно видити, да с њима није чист посао. Турим руку у џеп, да их све побацам. Узмем један, извадим га из џепа, и лупим га о земљу.

Орах се разбије, ал' да видите сад чуда. Наједанпут неста ораха, дрва и дедине баште, него се створи прекрасни двор од самога кристала, па у собама свуда свеће сјају у златним полијелејима, а по собама седе, стоје, иду, и играју људи и госпође, а све мале као моја педаљ. Музика им пак свира, да је милина слушати.

Око двора прекрасна башта. Путови све ситним бисером посути, а покрај путова свакојако цвеће. И свуда гору велики пламени, па један је црвен, други зелен, трећи плаветан, четврти жут. Пођем мало путом, да се како прекријем, да ме одмах не виде, док се не промислим шта да радим; ал' нисам дуго ишао, на једно језеро дођем, које се спрам Месеца као огледало блистало.

У крају језера стојао је сребрн лак чун, а кад ја то видим а ја га одрешим, па онда седнем на њега, па вози се по језеру иде чун, куд ја хоћу, па кад ја лагано веслом повезем, а он иде као стрела.

Кад ја тако на сред језера дођем, а мој чун наједаред стане, па ни да се макне. Веслам и веслам, али он стоји, као да је на сувој земљи. Пружам весло у воду, да видим, да није насео, али се дно дохватити не даде; видим, дакле, да није насео, него да је што друго.

Шта ћу да радим? Метнем весло у чун, седнем на сребрну даску, и метем руке у крило, па се мислим, шта да радим. Кад уједаред, а оно посукти у ваздух једна ракетла. Охо! То је лепо! Како се повукао млаз ватрен од земље, тако се пружио чак далеко у висину. Наједаред ракетла у ваздуху пукне, па из ње излети једно мало лепо девојче, у белу свилу обучено, на златни крили и с венцем у рукама.

Ја гледим, а она стане летити, па управо к мени у чун доле, и седне наспрам мене.

У тај пар суне и друга ракетла, и одлети високо, пукне; па онда из ње излети друга мала девојчица са златни крили, у црвеној свиленој хаљиници, са венцем у рукама. И ова се спусти к мени у чун и стане код оне прве.

И трећа ракетла оде у висину, и пукне, па онда из ње излети мала девојчица, у плаветну свилу обучена, са венцем у руци. И ова се спусти на мој чун, и седне иза мене на други крај.

Најпосле одлети и четврта ракетла, па из ње излети четврта мала девојка у жутој свили као злато, и спусти се до оне треће у мој чун а у руци држи и она венац. Ове четири девојчице одвију своје венце, па пребаце крајеве унакрст преко моје главе и тако се створи прекрасан кров од самога цвећа нада мном.

У тај пар запевају на брегу језера особито пријатни гласови, музика са свију страна стане свирати, а мој чун стане се са мном и са оним девојчицама дизати горе у вис.

За један час нестане језера из мојих очију, и изгубише се гласови од песме и музике; а чун све даље и даље у висину иде, и управо ме к Месецу носи.

Кад дођемо близу Месеца, а он сија као жива ватра, а ја руке на очи, да не ослепим. Сад осетим да чун стане: уклоним руке с очију и полагано прожмирим е да видим могу ли гледати, а то могу. Отворим сасвим очи, и видим да је чун стао баш код Месеца, да се може из њега на Месец искочити.

Лепа ливада пуна свакојакога цвећа пружила се покрај чуна преда мном. Хајде да скочим мало напоље из чуна, да наберем цвећа са Месеца, па кад се спустим на Земљу да покажем отцу и матери, да се чуде и крсте. Тако помислим, па онда изиђем из чуна, и скочим на Месец.

Но тек што ја напоље изађем из чуна, а овај се отисне, и стане доле спуштати.

„Станте! Станте!“, почнем се дерати. „Како ћу ја доле сићи?!“ Тако сам викао девојчицама у чуну; али оне ћуте, па се само руком са мном праштају, а чун се као стрела спушта доле, па за тили часак нестане ми га из очију.

Сад ја станем плакати, бацим се на земљу, и станем главом о земљу ударати. Али осетим да земља на Месецу није тако мекана као на нашој Земљи, него тврда као гвожђе. Прогледим, и пипам рукама, али она тврда као мермер, и глатка као мермер. Пружим руку да видим какво је цвеће, а то цвеће није као наше, него стабло му је од злата, а цветови све из камења, које се сија као код нас драго камење, па има га свакојаке боје.

Мало даље видим неколико дрва. Одем тамо да видим, каква су дрва на Месецу; а кад ја тамо, има шта и видити. Дебла од сребра, а лишће од злата; на једно пуно крупних јабука, друго пуно дгуња. Пружим руку да узберем једну јабуку; а кад је погледам изближе, а оно није јабука, него велики прекрасан рубин па изгледа као наша јабука. Метнем ту јабуку у џеп, па узберем дгуњу, а та дгуња од сувога злата. Стрпам и дгуњу у џеп, па хајд даље. Наиђем на једно дрво, а на њем зелене шљиве, али као моја песница велике. Узберем једну да видим, али има шта видити; нема ту од шљиве ништа, него је то велики један смарагд. Најпосле дођем под једно високо дрво, и на њему неко воће, што спрам светлости чисто гори. Дохватим једну грану, узберем воће, кад тамо, али то брилијант, да му нема на свету пара. Метнем ја и смарагд и брилијант у мој џеп, па онда отрчим одкуд сам дошао, да седнем на чун па да брже идем на Земљу, да се похвалим, шта сам нашао. Али ја заборавио да ми је чун отишао; кад уђем тамо, где сам из чуна изишао, а ја се тек онда сетим моје жалости.

Преседне ми одмах и Месец и све драго камење, и станем ново плакати. Седнем на земљу. Плачем, плачем, па најпосле тако у плачу и заспим. Кад се ја пробудим, и очи отворим, имам шта и видити. Скупило се око мене сила божија свакојаких створења.

Једни имају главу као људи, па онда долази врат, а из врата им израсла крила, па више ништа немају.

Други имају ноге, трбух и прса као људи, али главу имају као птице, а место руку нарасла им крила.

Опет код других виде се ноге и тело као код птица, па место крила имају руке, па онда један има главу као лав други као слон трећи као коњ, итд.

Најпосле видим неке што имају ноге као људи, а после се пружаше као змије, па онда опет имају главу као људи.

Било је ту још других свакојаких; али ја нисам имао кад све разгледати. Сви се скупили око мене, па накривили вратове на мене као ћуркови, па гледе и чуде се.

Кад ја њих видим, а ја скочим. А да видиш сад комешања. Пренуше сви куд које, па онда издалека који стоји, који седи, који лети, и гледе, какво је то чудо. Гачу, какоћу, сикћу, дрече, мече, ричу, вичу, да оглувим. А све их се више купи.

Ако ја ту дуго будем стојао, док се окураже. „Биће из мене вечере“, помислим у себи. „Шта да радим?“

На то се сетим, да је мене златан орах овамо довео. Турим руку у џеп, извадим други орах, и ударим га о земљу.

Орах пукне, и то стане један крилат леп коњ, бео као млеко пред мене.

„Куда тако господару?“ запита ме коњ.

„Хвала Богу, кад чујем поштену реч!“ рекнем ја. „Са овим се могу барем разговарати; а они тамо гагоћу као гуске на дедином салашу.“ „Лети доле на Земљу“, рекнем коњу, да седнем на њега.

Како ја седнем на коња, а он разшири крила, па скочи с Месеца, и стане као стрела летити. Видим пред собом једну светлу лопту, десет пути већу од Месеца, кад је пун, и запитам коња: „Шта то? Каква је то сјајна лопта?“

„То је Земља“, рекне ми коњ. Што ми ближе тој сјајној лопти, то она све већа, док најпосле нема краја. Уто осетим ја некакав пријатан мирис, и познам да сам већ у оном ваздуху, у ком сам се родио.

Гледим свуда, на све стране, а не гледим под себе, куда идемо. Кад у један мах, бацим очи и тамо, али мал' нисам од стра' умро. Под нама се пружило море, не видим му краја ни конца а мој коњ тера управо у море.

„Не у море, не у море!“ вичем ја, али то је већ доцкан било. Мој коњ пљусне са мном заједно у воду, и ја помислим, ту ми је и лутило. Али уједанпут створим се у једном двору на дну мора и ту нас дочека једна риба-девојка. Глава јој је и прси и руке као у најлепше девојке, а даље доле изгледа као риба. Како види мога коња а она се обрадује, па брже к њему, и стане га у очи љубити. Мој коњ њој нешто рекне, а она брже оде у двор и донесе једну чашицу.

„Узми ту чашицу и попи то, што је у њој“, рекне мени мој коњ, па онда можеш слободно с мене сићи, неће ти вода ништа чинити.“

Послушам га, попијем, и тако осетим неку сласт у води, и могао сам по њој ићи и у њој дисати, и ништа ми није било.

.

— — — — — — — — —

(Белешка приређивача Саве Дамјанова)

Када је реч о занимљивој фантастичкој приповеци „Бајка“ Јована Суботића (1817—1886) — иначе занемареног, што се види и по овом прозном остварењу, барем као једног од важнијих представника српске књижевне фантастике XIX века — важно је истаћи неке битне контекстуалне али и текстуалне моменте. Најбитнији од њих је свакако тај да Суботић остаје сасвим неоправдано незабележен у двема досадашњим антологијама српске фантастике (како оној пионирској Боже Вукадиновића, тако чак и у много амбициознијој и минуциозније рађеној Предрага Палавестре), мада је аутор најцеловитијег и најуспелијег фантастичког драмског спева у књижевности српског предромантизма Ратовида и Илка, из 1838. године, заснованог на магијско-митолошком свету фолклорне имагинације, али и конципирању вила као жена-демона блиских сличним ликовима европске фантастике тог доба, и мада је, осим ове бајке о ратнику кога су мрачним чинима зачарале виле, написао и једну аутентичну биргеровску баладу (Сабља момче цвет девојче из 1841, где — за разлику од Биргерове Леноре — прича није заснована на мотиву мртве драге него мртвог драгог). Најзад, и приповетка „Бајка“ заслужује — у контексту историје српске фантастике — своје место, и то из више разлога. Иако је, по сведочењу уредништва новосадског часописа Јавор, где је „Бајка“ и објављена у бр. 8/1891 (стр. 114-117), ова приповетка написана још 1858. године, иако је рукопис дуго потом — вероватно и „кривицом“ самог аутора — остао „некако забачен и сасвим заборављен као да га и нема“, иако је, такође, остао недовршен, Суботићева удовица нашла га је међу пишчевим књигама и хартијама и уступила поменутом, тада врло угледном часопису за објављивање. То што је ова Суботићева приповетка ипак угледала светлост дана, то што је — макар и након више од сто година поново доступна не само савременим читаоцима него и истраживачима историје српске фантастике, истраживачима склоним новом, смелијем, ревалоризацијском проучавању традиције — то, дакле, само сведочи да би и дело овог књижевника ваљало поново узети у разматрање у једном модернијем, савременијем кључу.

Наиме, „Бајка“ представља најраније — и до драме Драгутина Илића После милијон година (1889) — најсмелији покушај српске књижевности да уђе у просторе НФ-а. Иако Јован Суботић полази из — за његов фантастички опус карактеристичног — простора фолклорно-фантастичке имагинације и њој блиског жанра бајке (на пример, девојке с крилима које га одвозе са Земље и остављају јунака самог на Месецу могу се схватити као виле демони, сличне онима из наведеног драмског спева), он се већ негде на почетку другог дела приповетке отиска чудесним чуном у висине, ка Месецу, да би затим све до краја „Бајке“ — у маниру правог НФ-а — описивао своје догодовштине на њему, укључујући и сусрет са флореалним и хуманоидним (или „хуманоидним“) облицима живота тамо. Никако не треба да чуди што је пут главног јунака на Месец иницирао управо орах (кроз разне фантастичке метаморфозе): он то пред крај приповетке и експлицитно тврди. Наиме, по старим српским веровањима орах има вишеструко хтонични, али и магијски карактер, тако да се у том смислу НФ-пут Суботићевог јунака може схватити и као својеврсно путовање из доњег (овоземаљског) ка горњем (месечевом свету), те на крају повратак на дно доњег света — испод воде. У сваком случају, „Бајка“ је изврстан пример споја фолклорно-фантастичке (традиционалне) и једне модерне (НФ) имагинације...

... За крај, желим да нагласим како сам се приређујући ову без доброг разлога заборављену приповетку Јована Суботића трудио да не мењам ништа у његовом специфичном помало архаичном језику као и истом таквом правопису. Неопходна (но ретка) правописна (и тек на неколико места језичка) осавремењавања текста „Бајке“ извршио сам само тамо где би без њих приповетка била евентуално непроходна данашњем читаоцу.

Извор: Часопис Реч, Београд, 1998/5.